Сви грађани Србије, рођени половином прошлог века, као и они нешто старији и млађи, памте разорни земљотрес који је 1979. године погодио Црну Гору, оставивши за собом људске жртве и огромну материјалну штету. Њу су сви запослени у Србији настојали да надокнаде одрицањем од 0,5 одсто месечног личног дохотка током наредних петнаест година.
Не сећам се да нас је ико питао да ли се са таквом одлуком тадашњих србијанских власти слажемо или не. Није ни требало. Солидарност се у тим временима подразумевала.
Данас, када се наш народ на Косову и Метохији грчевито бори за свако зрнце слободе и опстанак у колевци Српства – чиме јако волимо да машемо – нужно је да се у Народној скупштини Србије, чим се конституише у новoм сазиву, поднесе предлог Закона о увођењу отаџбинског пореза за српске институције и енклаве на Космету.
Застава на брду Звечан (Фото: Снимак екрана)
Ова идеја уопште није оригинална. Отаџбински порез, у званичном или незваничном виду, још деведесетих година постојао је код тамошњег албанског становништва и њихове дијаспоре, а колико сам имала прилике да сазнам – касније и код припадника неких других народа из некадашње СФРЈ.
Дакле, предлажем увођење отаџбинског пореза за српско становништво Косова и Метохије у износу од 0,5 одсто месечно од свих плата и пензија у Србији већих од просечне зараде. Верујем да би то подстакло и Србе у расејању на сличну активност.
Извесно је да би добробит била неупоредиво већа од крајње скромног појединачног доприноса, а тиме бисмо читавом свету показали да заиста бринемо о ономе што је наше и чувамо га за будућа покољења.
