„Мој страх је велик за наредних неколико месеци. У вези са новим предложеним решењима за нове општинске изборе, око смањивања полицијских снага, то може да потраје. А време није нужно најбољи пријатељ тренутној нестабилности“, казао је у интервјуу за КоССев британски амбасадор Николас Ебот.
Управо га брине конкретизација најновијег договора о деескалацији и подсећа на енглеску пословицу – „ђаво је у детаљима“. Иако поздравља овонедељни договор из Братиславе, оцењујући да је смањење процента специјалних јединица – добар начин да се крене, наглашава и то да недостају управо детаљи и да се тек треба видети – ко, где, када, на каквим основама, те куда оне иду.
Иако је британска позиција да специјалне јединице треба да буду у могућности да функционишу на Северу, каже и то да специјалне полицијске јединице немају улогу у насељеним срединама.
„Оне не треба да се користе као редовна полиција. Постоји права прилика да се дозволи да та одговорност буде на редовним полицијским снагама. Специјална полиција је посебно обучена, и та јој обука није потребна како би обезбеђивала зграде. Што се тиче уклањања тачке трења, веома је важно да те јединице специјалне полиције не само да буду смањене, већ да се заправо преместе из тих подручја“.
Доста догађаја се догодило од када смо последњи пут разговарали пре четири године. Са Ваше позиције амбасадора, да ли бисте могли да кажете да сте тада имали осећај у којем ће се правцу ситуација окренути?
Не, мислим да нисам. Боже, када сам био овде пре четири године, мислим да смо тада водили сасвим другачији разговор. Очигледно се много тога догодило за то време, за све нас, са ковидом, када су у питању односи у региону, догађаји у Украјини, све је то заиста веома важно. Ако ништа друго, оно чему сведочимо, посебно у последњих годину дана, јесте да Западни Балкан у целини постаје подручје већег интересовања, али и већи извор забринутости. Очигледно, догађаји на Косову у последњих неколико недеља су то заиста истакли. Ово није лако време, које би него могао да предвиди. Али ту смо где смо.
Кад смо већ код забринутости, да ли су актуелна косовска влада и Курти дестабилишући фактор, не само на Косову, већ у целом региону, с обзиром на ситуацију у којој и ЕУ и САД, вероватно и Велика Британија, можете нам рећи нешто више о томе, виде ли Куртија као неког ко се не слаже са њиховим изнова понављаним позивима за деескалацију? Морам да додам да се ни Срби генерално, а ни опозиција на Косову, не слажу са поступцима косовске владе.
У коначници, премијер Курти и његова влада су демократски изабрани, они се сада налазе на власти више од две године. Утврдили су свој положај на домаћој сцени. И они су такође вероватно, не на њихово жаљење, али свакако уз њихову фрустрацију, били приморани да се баве неким од ових међународних питања која су за нас приоритет, а дијалог је увек био један од њих. Успостављање нормализације са Србијом заиста би требало да буде приоритет. Оно што смо видели, посебно у последњих годину дана, је читав низ догађаја и питања која су била искључиво тешка и фрустрирајућа. Многи од нас у међународној заједници и земљама Квинте изразито се надамо да би, да смо заузели други правац и замах, напредак постигнут на пролеће када је у питању Охридски споразум, Имплементациони анекс, створио простор у којем би се могла решавати многа различита питања.
Нажалост, нисмо у таквој позицији и морамо да признамо да је једнострана акција косовске владе од 26. маја да насилно постави градоначелнике у општинске канцеларије променила параметре овог питања и на неки начин отежала ствари. То не значи нужно да су Косово и косовска влада дестабилишући фактор у региону. Али, мислим да је та акција свакако дестабилишућа у смислу односа унутар ове заједнице, али и у ширим заједницама на Косову. Многи међународни партнери се још увек питају зашто је то било потребно. Мислим да се у овом тренутку јасно воде расправе о томе како, па, ако не како обузда ова ситуација, онда шта да се уради како би се она решила. Мислим да ће за то бити потребно доста времена, а ту леже и ризици, јер се ми налазимо у нестабилној безбедносној ситуацији.
Видели смо да постоје одређени међународни напори, укључујући рестриктивне мере, које су прво дошле од стране америчког генерала када је у питању откаазивање учешћа Косову у “Еуропе Дефендер 2023”, затим европске мере, а чули смо и да Немачка примењује одређене рестриктивне мере против Косова. Постоји ли нешто што је британска влада такође урадила у овом погледу и придружила се својим партнерима?
Не, ништа конкретно. Размотрили смо које мере можемо да предузмемо, тако да смо свесни тога шта бисмо могли да урадимо. Премијер Курти је био у Лондону пре нешто мање од две недеље, где се састао са министром спољних послова. Присуствовао сам том састанку.
Које је поруке добио?
Министар спољних послова је био врло јасан – очекујемо да премијер Курти и његова влада и његови безбедносни органи деескалирају ситуацију.
Што значи шта?
Баш тако. Значење је најважнији део у томе. Мислим да нам је јасно да то значи да градоначелници општина не морају нужно да раде из општинских зграда. Не верујемо да је то неопходно. Што је још важније, специјалне полицијске јединице немају улогу у насељеним срединама. Оне не треба да се користе као редовна полиција. Постоји права прилика да се дозволи да та одговорност буде на редовним полицијским снагама. Специјална полиција је посебно обучена, и та јој обука није потребна како би обезбеђивала зграде. Што се тиче уклањања тачке трења, веома је важно да те јединице специјалне полиције не само да буду смањене, већ да се заправо преместе из тих подручја.
И пошаљу где? На неко место где ће бити видљиве становништву или?
Свака полицијска јединица вероватно ће бити видљива становништву у неком тренутку.
Али говоримо о специјалним јединицама?
Али специјалне полицијске јединице су обучене за специјалне задатке, зато су и опремљене на начин на који јесу, зато могу да се понашају на одређени начин који једноставно није прикладан у другим ситуацијама. Све то заиста треба узети у обзир. КФОР има улогу, али КФОР није полиција, ЕУЛЕX има улогу, а можда је мало дрско када британски амбасадор каже да морамо да видимо веће ангажовање ЕУЛЕX-а. Али ја мислим да је то неопходно, мислим да је ово простор у коме је природа рада полиције веома важна. Није изненађење ни то да би било боље да полицајци из српске заједнице нису напустили посао прошлог новембра.
Али налазимо се ту где се налазимо.
То сам хтео да кажем. Исто бих рекао и за правосуђе и за тужилаштво. Ако желите да успоставите владавину права на северу Косова – за то је потребна полиција, правосуђе, тужилаштво. Не верујем да могу једноставно да дођу са подручја јужно од Ибра.
Мислите ли да ће се ситуација деескалирати у наредне две недеље као што је пре неки дан номинално затражено, али и очигледно договорено у Братислави?
Моја брига је конкретизација. Мислим да је политички гледано, добар корак да видимо да је Косово спремно да предузме мере или да иде ка томе, али то морамо да видимо. Ми смо, заједно са другим међународним партнерима и КФОР-ом, веома пажљиво пратили присуство полиције на Северу. Пажљиво се прати, мислим, а изузетно се и надам, да ћемо у наредних неколико дана, следеће недеље, моћи да проценимо да ли је дошло до смањења или не.
То је потврдио и заменик командира полиције, да се план спроводи и да се 25% полиције повукло из зграде полиције. Међутим, недостају нам информације о детаљима. Прво, колико је војника у зградама, колико их је напустило зграде, које зграде, у којим општинама, где су они отишли? Такође, постоји један контрадикторан део, да је на оно што смо видели да је објавио господин Бисљими, а ЕУ потврдила када су у питању елементи договорени пре неколико дана у Братислави, баш тог дана или дан после, Курти додао један важан детаљ – да припадници специјалне полиције не напуштају (Север) Косова и да ће бити послати на одређена места широм Севера Косова. Како то разумете? Да ли схватате да овакве информације не помажу српском становништву да умири своје страхове, забринутост, психички стрес, физички страх, и тако даље?
Уједињено Краљевство има дуготрајно искуство тешке ситуације у вези са полицијом због нашег искуства у Северној Ирској где је полиција играла вишеструку улогу у ситуацијама између различитих заједница када је било тензија и када се догађало насиље. Тако да пуно онога што видим на Северу ме подсећа на то. И зато и кажем поново, да оно што нам је потребно, није то да се фокусирамо само на проценте или речи охрабрења. Оно што нам је потребно да стварно схватимо јесте утицај понашања полиције на заједницу, како може да се то модификује, али такође и како може да се то и промени.
Моја тренутна забринутост јесте оно што сте и сами споменули – конкретизација свега. Знате, одређен проценат је добар начин да се крене, као што видимо, доћи ће до смањења али, као што на енглеском кажемо, ђаво је у детаљима – ко, где, када, на каквим основама, куда иду. Као што знате позиција Уједињеног Краљевства је таква да специјалне јединице треба да буду у могућности да функционишу на Северу. Постоје посебни задаци, мислим, – у вези са криминалом, шверцом, или нека друга питања за која и становништво на Северу жели да се свакако реши.
Да ли сам Вас добро разумела, да ни Ви сами нисте упознати са детаљима (овог договора)?
Тренутно, имамо само оне детаље које су и остали видели.
Интересантно, такође сте, споменули Северну Ирску. Да ли мислите да се поверење између заједница може успоставити поново тако што ће полиција успоставити контролу над територијом?
Не. Мислим да постоји много других питања која су за то потребна. Мислим да је поверење међу заједницама вероватно на најнижем нивоу од много времена уназад, свакако не од кад сам ја овде.
Мислим да иако при косовској влади постоје елементи који напорно раде на покушајима да изграде поверење између заједница, истовремено, политика, једностране акције, ескалација коју смо видели, значи да смо доведени у врло тешку ситуацију. Мој страх је велик за наредних неколико месеци. У вези са новим предложеним решењима за нове општинске изборе, око смањивања полицијских снага, то може да потраје. А време није нужно најбољи пријатељ тренутној нестабилности.
У којој мери се плашити за будући могући етнички конфликт?
Питање није у страху, већ да се буде свестан ризика. Ризик је када уследи етнички конфликт много већи него што је. У стварности, живимо овде у малом друштву, било да говоримо о целом Косову или четири општине. Али оно што то значи јесте – постоји огромна доза осетљивости, а мале ствари су стварно важне. Мали инциденти, мали неспоразуми могу да проузрокују огроман ефекат, а то је оно чега се ја стварно плашим. Јер, не можете све да контролишете. Нити су сви актери под контролом. Постоји насумични хаотични елемент у сваком конфликту, таквој ситуацији на ком год нивоу. А осећам да смо сада у том простору.
Када говорите о, како кажете, малим инцидентима, два таква смо већ видели у ових неколико дана. Овде не желим да унапред просуђујем да је у питању етничка позадина, али ћу Вам их споменути. Српском повратнику Светозару Јозићу је запаљена кућа у једном селу код Истока. Иако је амерички амбасадор посетио лице места, шаљући одатле врло снажну поруку, након чега је уследила и посета косовског министра унутрашњих послова, то је ипак деја ву. Нешто што смо већ виђали стално преко 20 година. Дакле, још једном, без жеље да прејудицирам етнички контекст, догодио би се инцидент, кривично дело, итд. Званичници су тамо, шаљу врло снажне поруке, снажне осуде, захтевају брзе истраге, обећавају резултате, и ништа се не догоди. И онда поново, имамо инциденте. Питање господине амбасадоре овде је: Какву поруку оваква стварност шаље и заједници Срба са Косова, али косовском друштву у целини?
То моментално има везе са поверењем, како сте и споменули. Долазимо у ситуацију где свако, не само да реагује осетљиво, већ заправо скоро престрашено. И сви верују да покушавају некако да себе заштите. Свим срцем се слажем са оним што је казао амбасадор Сједињених Америчких Држава казао. Оваква врста радње само може да се осуди. Као што кажете, ту је истрага, и остало како сте набројали, али чак и тако, чињеница је да се ми прибојавамо да је то етнички мотивисано, већ је проблем.
То није визија оног што Косово треба да буде. Косово није да то буде једна националност. Више је од тога. И ако оно жели да буде савремено, либерално демократско друштво, потребно је да пронађе начин како да се издигне изнад оног што изгледа као етнички мотисани злочини. Очигледно је да људи, као и ја, желе да виде помирење, желе да виде људе који су превазишли историју прошлости. Није лако да се то учини. Потребно је да сви учесници, или стране увиде, да признају оно што се догодило. То није као да започињете из почетка као да се у прошлости није ништа догодило, већ заправо да се увиди стварност, чињеница, тако да свако буде у стању да настави са својим животом. Можете да говорите о заједницама, друштвима, нацијама, државама, али се то истовремено односи на појединце, на људе, породице, да оне буду у стању да наставе са својим животима. Можда да опросте, можда да прихвате а можда и не. Људске емоције су у широком спектру али је потребно да се пронађе простор и да се крене заједно.
Споменули сте да је потребно да се увид стварност, споменули сте појединачне случајеве. Говорећи о увиду у стварност, да ли је Косово за Вас мултиетничко друштво? Јер увиђање реалности јесте и то да говоримо о 90% до 93% албанског становништва на Косову. А како смо дошли у такву ситуацију – јесте тако што се око, рекла бих, две трећине српског становништва са Косова није никад овде вратило након рата. Дакле, више од половине становништва је још увек ван Косова. Говорим о расељеним лицима. Они се никада нису вратили на Косово. Дакле, да ли Косово као такво може да буде успешна прича?
Мислим да Косово може да буде успешна прича. Изгледа као да је у овом тренутку све против тога. Није само у питању то што се мањина не враћа. Ми као амбасада покушавамо да помогнемо неким породицама да то и ураде. Искрено, то је питање и за цео Балкан, јер видимо промену у демографији. Људи одлазе. Јер, каква је њихова будућност? И када се истовремено вратимо на тренутну ситуацију, каква се будућност жели? А то је питање које постављам косовској влади, али бих питање поставио и свим заједницама: На каквом Косову желите да живите? Како ми као међународни партнери можемо да вам помогнемо да то створите? А очигледно је да сада имамо нека изузетно тешка питања.
Питање безбедности на Северу је тешко питање. Према којем треба да се односимо и да га решимо на начин да се осигура да се људи више не повређују, да нема ризика да од убиства. Међутим, очигледно, то су ризици у којима тренутно живимо.
Јесте ли чули за случај од пре неколико дана, оно што се догодило 80-годишњем Србину у једном селу у лепосавићком крају? Двојица полицајца су упала у двориште овог 80-годишњака зато што је носио шајкачу, подигао је шајкачу, као великодушан знак поздрава било ког пролазника намерника. Рекли су му да су били испровоцирани због оног што је урадио, и да не би требало да држи капу на главу. Ово нам је посведочила породица, полиција нема ову информацију, јер случај очигледно није био полицији ни пријављен. Када смо питали породицу зашто нису пријавили случај, казали су нам да су веома забринути, понижени, забринути, у том смислу не знајући шта да ураде. Казали су нам – која полиција, која права ми имамо, нападнути смо на кућном прагу. Да ли сте показали личну заинтересованост за овај случај? Уколико се докаже да се овако догодило, какав потенцијал овакав случај има на дуготрајну штету на то да две заједнице, прво једна другу не разумеју? А потом и да полицијске јединице могу да на овакав начин дискриминишу становништво уместо да га штите?
Опет се враћамо на питање поверења, али и на питање осетљивости. Разнолики су симболи, или предузимање радњи које се могу одмах видети као провокације а они то нису. Свако је толико нервозан, толико забринут, толико осетљив. И мислим да оно што ће се догодити, то је стварно неразумевање и то је стварни ризик, и стварна опасност.
Извините, шта ако је ово намерно? Хипотетички?
Намерно би било да је полиција возила ка неком ко је носио конкретну капу. Мислим да то ипак није звучало као да је тако било.
Не у том смислу намерно. Кад кажем намерно, шта ако су полицајци разумели шта је заиста урадио овај човек, али је за њих то потпало под међуетничко питање? То да нису били срећни што их је на такав поздравио?
Можда то нису видели као знак поштовања.
То је оно што су им и рекли, да је то била провокација за њих.
Видели су то као нешто друго.
Шта ако се испостави да је то тако било?
То не значи да је такво понашање прихватљиво. Обема странама, обема заједницама потребно је да разумеју на какав одговор наилази оно што они чине. Овде сте сасвим у праву – да се одговорност пребаци на полицију. Они су власт државе. Они имају одговорност према заједници. И наравно је да би они требало да у таквом правцу и размишљају. На жалост, као што кажем, видевши како се недељама уназад одвија ситуација, свака заједница налази се веома на ивици. Али се у потпуности слажем да је полиција та која треба да размишља о сопственом понашању када имају интеракцију са јавношћу, ако оставимо по страни оно што потпада под демонстрације.
Амбасадор сте на Косову, Ваша сународница г. Алиша Кернс недавно је у британском парламенту казала да су британски војници сведочили шверцу оружја из кола хитне помоћи у објекте Српске Православне Цркве овде на Косову. КФОР је казао да нема таква сазнања. Наредног дана, пошто је порука стигла у медије, срели сте се са владиком Теодосијем и на основу оног како је извештено, пренели сте поруку у сасвим другачијем тону. Као амбасадор на месту о којем је госпођа Алиша Кернс изнела веома озбиљне наводе у британском парламенту, да ли ви имате исту информацију? Или, да питам директно: Да ли су британски војници КФОР-а известили о шверцу оружја из возила хитне помоћи у објекте СПЦ?
Веома смо били јасни: Влада Уједињеног Краљевства дели став КФОР-а. Немамо доказе да је Српска Православна Црква умешана у кријумчарење оружја преко границе са Србијом. Госпођа Кернс је посланица Конзервативне странке, она није чланица Владе, она има врло важну улогу као председавајућа одбора за спољну политику и она заиста показује велики интерес за оно што се догађа, не само на Косову, већ на читавом Балкану. Али када су у питању ови конкретни наводи, ми немамо такву информацију. Немамо такве доказе.
Дакле, да ли сам разумела – то се ипак могло догодити али, британски војници нису о томе известили?
Мислим да говоримо о питању које је шире и озбиљно питање.
Тако је.
Очигледно је да има пребацивања оружја преко границе. То смо питање покренули и код владе у Београду, и код владе у Приштини. Разговарали смо и са КФОР-ом о томе. Али када је у питању овај специфичан навод, немамо доказ да се овако нешто догађа.
Госпођа Алиша Кернс која је, као што сте казали, председница одбора за спољне послове, али је такође и неко ко је дошао из форин офиса. Да ли постоји било каква процедура да она, као неко ко долази из Министарства спољних послова, не може да изађе у јавност са овако озбиљним наводима а без претходног пролажења овакве поруке кроз филтере Форин офиса?
Не нимало. Алиша Кернс је британска парламентарка. Као таква, она је независна од владе. И она има право да своја гледишта јавно изнесе у парламенту. То је оно што је и урадила.
То није информација коју је добила из владе Уједињеног Краљевства. То није информација која је прошла филтере Форин офиса. Да, радила је за Форин офис и комонвелт раније. Мислим да је радила и за Министарство одбране. Али код ових посебних навода, одговорност је заиста на њој.
Има ли било каквог питања које Вам нисам поставила, а да бисте Ви хтели да упутите поруку, посебно српској заједници? Веома сам сигурна да сте свесни да посебно након оног што је госпођа Кернс недавно изнела то свакако није помогло да се поправи имиџ Уједињеног Краљевства код ширег српског становништва?
Посао који обављам је само део тог имиџа Уједињеног Краљевства. Мој посао је да стварно радим са Косовом, са заједницама на Косову. Сигурно сам Вам то и казао када смо раније разговарали. Ја сам амбасадор за све заједнице на Косову, а не само за владу. Мислим да је то важно.
Налазимо се у врло тешким временима. Мислим да је важно да сви пажљиво размишљају и поступају пажљиво. Мислим да је потребно да се размисли о будућности. Лично мислим да је потребно да се пут за излазак пронађе на другачији начин. Мислим да не можемо да се једноставно вратимо на оно што је постојало претходно а до тога може да се дође само кроз сарадњу. Сарадњу између међународне заједнице, две владе – у Београду и Приштини, али и са заједницом овде. Мислим да је веома важна то овдашња заједница, то како да они подигну свој глас у многим од ових разговора. Често се, када су у питању међународни разговори, они воде у престоницама. А мислим да у оваквој ситуацији заиста морамо да се ближе примакнемо терену у да чујемо заједницу какву будућност они желе да имају.
Становништво на Северу, а верујем да ситуација није пуно другачија када су у питању Срби на југу заиста већ одавно имају заједнички осећај да су без гласа – и према међународној заједници и према косовској влади.
На њима је онда да пронађу свој глас.
Како?
Понављам, не мислим да ми као међународна заједница треба да им то кажемо. Мислим да је потребно то да ви радите за себе.
Господине амбасадоре, хвала Вам што сте говорили за КоССев.
Аутор: Татјана Лазаревић
