На РТС сам са братијом одгледао филм “Дара из Јасеновца”. Дубоко је то потресан филм, са болним срцем урађен, смирено, искрено и достојанствено. Не изазива се ту ни гнев, ни мржња, јер ум просто занеми гледајући ужасе људског страдања, како невиних жртава, тако и ужасног пада оних који су их слали у смрт и патње, не знајући у своме слепилу шта чине, написао је синоћ на Фејсбуку Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић.
“Нисам никада гледао играни филм који је тако дубоко људски потресан, а опет једно изузетно уметничко остварење, које је по много чему више од тога и које ћемо памтити.
Зато је овај филм неизмерно важно сведочанство, сузама саткани дар свим мученицима Јасеновца и уопште сваког насиља над невинима, да никада не буду заборављени. Ко год погледа овај филм не може да остане равнодушан, ни према филму, а поготово не према ужасима тог страшног времена.
И добро је да филм није у номинацији за Оскара, јер би га тако нешто само унизило. Ово је пре свега исплакана истина о страдању невиних људи, трагедији људског пада злочинаца, поема о победи живота и наде у Бога, а не играни филм за белосветске фестивале, црвене тепихе, рефлекторе и блештаве награде. А тек је бизарно након одгледаног филма говорити о приземним политичким антагонизмима који још трују ове наше просторе, а још мање о бедним критикама оних који су за шаку долара распели и још ће разапињати Дару. Колико год то некоме било чудно, истина једино мири и прочишћује, надилазећи време и простор о коме говори и постаје прича о општој трагедији, али и величини човека.
Неизмерно хвала Наташи Дракулић (сценаристи), Предрагу Антонијевићу на сјајној режији, одличној глумачкој екипи, сјајној фотографији, и великом труду да се прикаже барем део ужаса Јасеновца, Градишке и других стратишта и поред скромних средстава која су им била на располагању. Посебно велика похвала малој Биљани Чекић (Дари) која је својим очима и сузама рекла више него многе написане књиге.
Вечерас су многи плакали и још су скамењени пред овом никада до краја испричаном причом. Живот на крају побеђује, не само у онима који су преживели ужасе страдања, деци од којих многи нису заборавили ко су и одакле су дошли, већ још више кроз оне који су својим страдањем вечно обесмрћени у Богу, јер као што завршни цитат каже:
“Бог није Бог мртвих, него живих, јер у Њему су сви живи” (Лук. 20.38)
Пише: Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић
