„Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој“, стихови су знаменитог и страдалног песника Бранка Миљковића, пострадалог пре 60 година од стране хрватске УДБ-е.
Хрватска УДБ-а и „Монтенегро“, су нешто као нокат и месо. Једно без другога не постоји. Ако је хрватска УДБ била антисрпска, а јесте била јер се њен челник жалио што није више Срба побијено у Јасеновцу (овде), онда се у том светлу мора посматрати и „Монтенегро“.
Црна Гора је крајем 2019. и кроз целу 2020. годину била светао пример у Европи, који је показао да се из дубоке коме један народ може пробудити и очитати лекцију из демократије светским моћницима. Вођен руком бесмртнога митрополита Амфилохија тај народ је покренуо све духовне ресурсе и победио. Да, народ је победио и омогућио да Црна Гора након 80 година продише. Да прогледа.
Осамдесет година је веома дуго време. То је читав људски век, и то добар. У Црној Гори стасава већ четврта генерација која слободе гледала није, па ипак идеја о слободи је тријумфовала 30. августа прошле године.
Још на самом почетку одржавања молитвених похода-литија, осећало се да ће народ победити. И народ је победио, тачније речено васкрсао. Народ да, али како је са политичарима?
Са литије у Подгорици, 30. 1. 2020. (Фото: Борис Мусић)
Још се мастило на записницима са изборних листа није осушило, а већ је кренула омраза међу политичарима. Према реторици коју су користили, тачно се могло разумети за које центре моћи који црногорски политичар ради.
Време за формирање нове владе, управо захваљујући центрима моћи који утичу на актере политичке сцене у Црној Гори, се продужило недопустиво много. Таман онолико дуго колико је требало да црв сумње у победу крене да ради, да гризе, да ровари… Очигледно ненавикнута да ико други осим Мила Ђукановића може да врши власт, сумња коју је јавност у Црној Гори имала је почела да нагриза величанственост победе.
И коначно, 4. децембра 2020, након што се у међувремену упокојио стварни победник над пошасти тоталитаризма увезеног у Црну Гору још 1941. формира се влада Црне Горе пред којом стоје невероватни изазови и скучени ресурси.
А онда креће нешто што је незабележено у историји парламентаризма. Тек формирану владу Црне Горе, не напада опозиција, НЕ! Њу почињу да нападају саборци, односно чланови победничке коалиције. Не само да то раде у парламенту, него свугде: у медијима, на друштвеним мрежама, у контактима ван Црне Горе… Челници Демократског фронта, иначе идеолошки хетерогене групације, свако за свој грош – а неки и из наивности – гризу и нагризају тек формирану нову црногорску власт.
Ту предњачи лидер Покрета за промјене, Небојша Медојевић, иначе изразито либерално оријентисан, а одмах за њим, на пример, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, изразито оријентисани ка Андрићевом венцу. Буквално када пратите њихове наступе имате утисак да Мило Ђукановић никад није постојао, и да је за све крив професор Кривокапић.
То је резултирало изузетним успехом Мила Ђукановића на изборима у Никшићу (упркос смени локалне власти и громогласних прослава). Сложио се ко или не, Ђукановић је тамо освојио безмало 40% гласова, и то након годину дана рушења и под ОВИМ изборним условима. Да су били ОНИ изборни услови уз чувене „гласове из Рожаја“, Мило би и данас у Никшићу био на власти.
Са друге стране влада Здравка Кривокапића је себе формирала са системском грешком. На страну то што професор Кривокапић не долази из политичарског (полу)света, па није спреман на све прљавштине које тај други по старости занат на свету носи, али ипак, она јесте резултат некаквог „политичког противприродног блуда“.
Наиме, слобода у Црној Гори је изборена на српском наративу: са св. Василијем Острошким (слава му и милост), са Косовом на уснама, са ћирилицом у рукама и са тробојним симболом слободе.
Професор Кривокапић се нашао пред избором: или принцип „револуционарне правде“, на шта су га терали челници ДФ, а која је Црној Гори у прошлости грдна зла нанела, или компромис са онима којима баш српски наратив и није примарно одређење. Од два зла, одабрао је ово друго, које му се учинило мање. Мало или велико, зло је ипак само зло, и то је системска грешка.
Влада Црне Горе (Фото: Твитер налог Владе Црне Горе)
Влада Црне Горе већ живи свој 150. дан. Ускоро ће полагати и своје прве рачуне. Не треба уопште сумњати да ће је центри моћи напасти преко својих црногорских експонената, и захтевати што хитније изборе. Зашто им требају избори тако хитно?
Централни догађај ове године у Црној Гори је попис становништва. Срби у Црној Гори чине велику већину. Они који су издржали деценијску тортуру и остали и званично у пописним папирима Срби, чине око трећину становништва. Они Срби који су из лукративних и разлога егзистенције Црногорци, чине скоро половину.
Циљ напада на Српство у Црној Гори је одлагање пописа становништва док се српски карактер литија заборави, како Срби не би прешли 50% пописаних становника.
Нова влада Црне Горе се у томе није снашла. Изгубила је исувише времена на потезе које је морала и које ће морати да предузме.
Пре свега, у медијској сфери је просто невероватно да је државна телевизија и даље монтенегринска (читај, са хрватским наративом). Невероватно је да посланицима црногорског парламента, који се бусају у српске груди, не смета што су им плочице на посланичким местима и скупштински материјали које добијају латинични?! То би требало да Србима боде очи, али изгледа да југоанестезија у Црној Гори још траје.
Због тога и долази до неких крајње спорних испада чланова црногорске владе. На пример, Дритан Абазовић, Албанац који је уживао неподељене симпатије свих у Црној Гори а најмање Албанаца, директно пркоси српском корпусу својим честиткама Косову* и Аљбину Куртију лично. Као Албанац, он на то има право. Као неко ко је на крилима литија дошао на власт – НЕМА. Барем не морално право, а он се куне у морал. Ту он мора да се жестоко преиспита „ко је, што је, и ђе је“, да се не би нашао у народној мудрости: „Што мачка роди, то мишеве лови“!
Министар правде Црне Горе, Владимир Лепосавић, иначе врстан правник близак МЦП, се нашао на тапету због своје, више него коректне, изјаве о злочинима у Сребреници 1995. године (овде). Притиснут критикама из амбасада моћних земаља (овде), он „окреће ћурак наопако“, и уместо да остане на српском становишту покушава да им се удвара речима: „Јесте да ни лично ни као јавни функционер нисам негирао злочин геноцида у Сребреници…“. Што би се рекло: „Маро, јеси ли дала или ниси дала“?! Лепосавићу, ако си ти чинио неки геноцид, онда говори у своје име. Ја и сви Срби које знам – нису, а камоли мајка Србија.
Дакле, „у памет се браћо Црногорци“, имате историјску шансу да одржите српство на површини. Не играјте се тиме. Зашто би интерес Црне Горе био да Драч буде централна лука „западног Балкана“? Да ли разумете какав је ресурс Бар?
У памет се браћо Црногорци, не дозволите да вам се Мило врати. Не заборавите речи његовог идеолога са почетка ове приче: „Мало смо вас побили у Јасеновцу!“
Такву прилику монтенегринска грана усташког покрета неће пропустити. Маните се експеримената јер сте већ 80 година експеримент. Не заборавите да вам хрватска УДБ-а кроји капу, докле год вам неко релативизује: Косово, ћирилицу и Василија Острошког.
У памет се браћо Црногорци! Нове прилике за ослобођење имати нећете. Барем ако вам животни век није преко 160 година.
Извор: Стање ствари
