Једном сам одгледао документарну серију о државним издајницима из совјетског периода. Углавном се радило о обавјештајцима или дипломатама, а међу њима је било и осветољубивих, повријеђених интелектуалаца.
Ријеч је о онима који су сарађивали и били заврбовани од стране западних обавјештајних служби и постали шпијуни. Издали су матичну агенцију за безбједност, преносили тајне информације, што је штетило државним интересима и коштало живота њихове сараднике.
Већином су то били официри, интелигентни образовани људи, који нису намјеравали да постану државни издајници. Неки од њих су били прости чиновници службе безбједности. Углавном се ради о периоду 1950-1980.
У принципу, не постоји морални идеолошки разлог у њиховим издајничким поступцима, тако да би њихова издаја у ствари била борба против комунизма и система. По правилу, ово је уобичајена издаја, која је узрокована неким баналним људским страстима: прокоцкао је јавни новац, изгубио у казину, пио, спавао са супругом амбасадора, организовао неку врсту преваре да би зарадио додатних 300 долара. На то су их навукли страни агенти. А неки су просто сами пришли њима, осјећајући се као да су се пробили код својих.
Али ево шта је јасно објединило готово све ове случајеве издаје који су протагонисте довели до срамне смрти. Скоро сви они су се реално продали за тридесет сребреника. Спотакнули су се на такву ситну страст, безвриједну ситницу, губећи образ, углед… живот.
Тада сам схватио да је већина издаја у људској историји управо таква, за тридесет сребреника, од којих нема добитка ни среће, са тужним крајем. Јудина издаја је заправо општи модел људске издаје за сва времена per se.
