Области интересовања Часлава Копривице су историја философије, философска херменеутика, историја идеја, философија културе, социјална онтологија и политичка теорија. Редовни је професор философије на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, и један од оснивача Покрета за одбрану Косова и Метохије. Са нашим угледним философом разговарали смо о светско – историјским околностима које се могу читати из рата који се сада води на просторима Украјине.
Да кренемо од најосновнијег: како се, после проглашења „краја историје“ (Фукујама), стара учитељица вратила у школу овога света? Зар је „класични рат“ могућ после тријумфа либерализма и глобализма, када „постистина“ каже да Истине нема?
Пођимо заиста од најосновнијега: није се историја вратила у школу, него смо се ми вратили у клупе (код учитељице) Историје, која никада није престала да се збива, а, сљедствено томе, ни да подучава – оне са слухом да је (до)чују, саслушају и разумију. Од памтивијека, свијет није био довршен као устаљени поредак – нити то икада може постати, а још мање свјетска стварност може досећи беспријекорно, непромјенљиво обличје. Човјек је непролазно позван да се из подручја овостраности дјелатно и сазнајно носи са несавршеностима овога свијета, настојећи да га, колико му је то могуће, разабере, уреди, прилагоди, али притом уз свијест да му он увијек може узвратити неочекиваним, нежељеним, а каткад и катаклизматичним. Наш ваздашњи напросто не може постати поље довољне прозирности.
Када говоримо о истини, она и даље – како прије, тако и послије Хегела – има (најмање) два главна поља: прво, на којем, из поља животне стварности, настојимо да је сазнајно докучимо, док се још налази у превирању постајања стварном, и друго – када се већ уобличила као стварност, па је тада, као историјску, накнадно спознајемо, јер не бијасмо кадри за то док још превираше. „Историјска истина“, која је по својој природи накнадна, коректив је неспособности да захватимо истинитō које вазда некако везано за стварност, било да у њој, као суштаственој, пребива, било да понад ње, као не-више-суштаствене, лебди. А тзв. „постистина“ нема везе са својим непролазним објектом – стварношћу, већ само с нашом пометњом због којег престајемо бити кадри да је докучујемо, или чак да уопште о њој смислено јавно разговарамо. На основу чега апологети немоћи и збрке – из ко зна којих разлога – проповиједају злоћуни бесмисао „постистине“. Уосталом, ако је „постистина“ тако далеко од саме историјске истине – утолико горе по прву; саме истине, али ни истинотражитеља, чији врли задатак није престао да важи, то се уистину не тиче.
Када је ријеч о ратовима, они су одвијају одувијек, откад је свијета и вијека, дакле и када оружје ћути – јер и тада је свијет поприште сучељавања државно-цивлизацијских, али и унутардруштвених актерá, њихових амбиција и страсти, чији је крајњи хоризонт борба за пројектовани, другачији свијет. Деведесетих и раних двијехиљадитих, били смо свједоци ратова који су индиковали помпезну, самозадовољну, злочиначку обијест оних чији је главни циљ био да демонстрарају шта све тренутно могу – а могли су готово све. То су били постмодерни, дакле (прекомјерно) симболички-спектакуларно набијени, али суштински повијесно беспољедични, постисторијски ратови. Историја је за вријеме уништавања Ирака (и првог и другог) и Либије мировала. То, међутим, није било случај с агресијом на СРЈ, која је била свјетскоповијесно догађај којим се зазвонило на узбуну пред разобрученим англо-америчким, глобалистичко-тоталитарним милитаризмом. Тај позив невине Србије и Црне Горе, који је уједно био и позив за спас од англо-америчког приватизовања свијета, најјасније је чула Русија, не само зато што су разапињали нас, њихову браћу, као, на примјер, 1914, већ и стога што им је, ако не раније, макар тада морало постати јасно шта ускоро и њој може да се деси. Сада, 23 године касније, пробуђена, „спамећена“ и ојачала Русија води рат против нацистичког мостобрана НАТО, који је организовањем државног удара у Кијеву 2014. јасно ставио до знања да му циљ није заштита тобоже угрожених савезника из источне Европе (такође потенцијалних или актуалних мостобрана против Русије), већ да му је мета сама егзистенција Русије као (релевантне) државе. Утолико, Агресија из 1999. била је повијеснодрамски увод за саморехабилитовање Русије, док рат против нацизма у Украјини 2022, који је суштински превентивно-одбрамбени рат против већ отпочелог русофобног похода НАТО-милитаризма, може бити посматран као егземпларан за процес повратка Повијести, у Хегеловом смислу. Наиме, овај, у својој природи (поново) модерни рат оличава оно што њемачки мислилац сликовито назива „порођајним мукама“ из којих настаје један нови, умногоме још ненаслутиви свијет.
Какав је, управо из светскоисторијске перспективе, смисао НАТО агресије на Србију и Црну Гору 1999?
У вези с том агресијом ваља, свакако, уочити, псеудохегеловску „истовременост (епохално) неистовременога“. Рат из 1999. имао је свјетскоповијесни значај, за разлику од агресија на Ирак (1991; 2003) и Либију (2011), које су још носиле обижје „постмодерних“ ратова западњачког државног разбојништва усмјерених за отимање ресурса и безобзирно ширење свјетске контроле. Већ наредни покушај Запада да агресијом на Сирију (2012) настави с истом праксом технизоване геополитике суочио их је с одлучним одговором Русије. Тада је постало јасно да је тзв. „постисторији“, као амблематском појму за „свјетска“ збивања лишена посљедица, која ништа не мијењају на већ системски-суперструктурално устаљеним (дакако, махом идеологизованим) „истинама“ – дошао крај. Ако је агресија на СРЈ била први модерни рат постмодèрне – који је, утолико, био „несавремен“ (и у Ничеовом смислу), тада је ратом у Сирији постало јасно да је у сукобу супротстављених геополитика, односно међусобно супротстављених начела – улог иизричито постала одлука о будућности човјечанства. Утолико је овај трећи у низу ратова, украјински, на одлучујући начин објелоданио да од 1999. траје модерни рат за свијет – за то какав ће бити будући свијет.
Није стога случајно што руски званичници толико инсистирају на агресији из 1999. Није ту ријеч о пркошењу, или тек о покушају да се „дублирањем“ натовске геополитике из деведесетих извуку значајне добити за себе. Руска политичко-интелектуална врхушка тиме показује да је научила историјску лекцију, да је – будући сада модернија (тј. европскија) од западњачке – схватила свјетскоисторијски значај наше 1999, тако да, сходно томе, само досљедно и далековидо поступа. Насупрот западњачком насилничком својатању свијета, Русија, на врховима својих ракета заступа начела не само сопствене државно-цивилизацијске самосвојности него и права свих земаља и народа у свијету да, у границама својих легитимних моћи, самостално воде своје егзистенције и да буду заштићени од англо-америчког порива за „свјетоотимачином“. Надајмо се да ширењем тог рата на директан обрачун НАТО с Русијом, што се, чини се, не може искључити, то неће постати и рат за крај свијета…
Колико је «мајдански преврат» имао утицаја на ово што се сада збива на Украјини? Јер, за време Јануковича Украјина је била сасвим пристојан сусед Русије.
Ако говоримо о актуалном рату, треба нагласити да су кијевске превратничке власти у континуитету (Турчинов – Порошенко – Зеленски) водиле рат против слободних дијелова Донбаса, као што су на његовим окупираном дијеловима, као, уосталом, на читавом подручју некадашње Украјине, све вријеме, од 2014. па до данас, терорисали и истребљивали противнике превратничког нацизма. Постоје озбиљне индиције да је читав низ људи који су сматрани јавним противницима украјинске „нове власти“, у стилу јужноамеричких хунти, „тихо ликвидиран“ с почетком руских војних дејстава у бившој Украјини. Укратко, грађане бивше Украјине који су – што искрено, што „намјештено“ – заузели позу вапијућих жртава „руског свијета“, треба подсјетити да је режим који оперише на некадашњем подручју њихове државе без престанка водио рат против Донбаса, на правди Бога побуњеног против нацистичке тираније, да је од 2015. то попримило форму једносмјерног, врло прљавог рата у којем само украјински нацисти бомбардују, предузимају терористичке нападе – док јадни Донбас не узвраћа, већ само сахрањује и броји мртве. Можда су се за осам година пировања нацизма грађани бивше Украјине одвећ навикли на реалност циничног рата против Донбаса; а можда многи од њих, као нациста Порошенко, сматрају да је нормално да дјеца у Донбасу, кријући се од редовних артиљеријских пошиљки украјинске „демократије, читаво дјетињство проводе по подрумима. Но подли и грозни незавршени, рат бивше Украјине против својих некадашњих грађана морао је бити окончан. Русија је на ужасе нацистичке тзв. „антитерориристиче операције“ на концу морала предузети „антинацистичку операцију“. Они грађани бивше Украјине који су сада скандализовани руском акцијом требало би да схвате да ово није почетак рата, већ његов продужетак и, надамо се, скори завршетак, који је постао могућ, штавише вапијуће неизбјежан – због њиховог, у најмању руку, толерисања и нормализовања, истребљивачког рата украјинске нацистичке хунте против непокореног Донбаса.
Што се Запада тиче, њихова „шокираност“ распламсавањем рата у бившој Украјини посљедица је његовог свјесног, осмогодишњег прећуткивања дугог злочинства украјинског нацизма у Донбасу. Само онај ко је намјерно „заборавио“ непрекидни рат може бити „зачуђен“ и „запрепашћен“ његовим повратним и закономјерним ширењем на Кијев, из којега је потекао.
Руски геополитичар Ања Филимонова је пре пола деценије, рекла: „Да смо бранили Книнску Крајину, не бисмо добили Украину“. Како је Русија дозволила да НАТО – империја од Украјине створи Антирусију?
Републику Српску Крајину ни Србија није бранила, а могла је и морала – и то би вјероватно било довољно за њену заштиту. Што се Русије тиче, њој су 1995, у вријеме пада РСК, не само још предстојали неки од најтежих тренутака њене пљачкашко-геноцидне „транзиције“, него и она, са својих постимперијалних видика, још није била ни изблиза спремна да реципира егземпларни значај за себе саму српске драме настале из разбијања Југославије. Но ствари су се суштински измијениле Агресијом НАТО на СРЈ. Нажалост, то је морало да се деси да би Русија, у којој ни водећим људима није заправо долазило у главу да милиони Срба живе изван Србије, могла аутентично искусити праву природу англо-америчког глобалистичког бандитизма. Уосталом, да се с нашом 1999. Русија није била пробудила, тешко да би тај рат могао досећи свјетскоповијесни значај, који је, то је из ретроеспективе већ поодавно јасно, несумњиво имао. Ипак, ваља додати да је од тренутка освјешћења па до почетка озбиљнијег уздизања Русије морало протећи макар неколико година, а она 1995, благо речено, није „била у игри“ у бившој Југославији.
Но и да је РСК била одбрањена и да је чак накнадно била створена уједињена свесрпска држава од Србије, Црне Горе, Српске и Српске Крајине, то не би зауставило пројект „Украјина“. Њега, уосталом, није започео НАТО, већ Курија и Пољска, с Брестском унијом 1596, када су православци на територији „Жечпосполите“ натјерани да признају врховни вјерски ауторитет римског владике, што је био увод за дуги процес денационализације на историјском простору Црвене Руси (покривала је, поред осталога и дијелове данашње Украјине: Галицију, Волинију и Закарпатску Рус) и Малорусије, односне „пренационализације“ рубних (западних и јужних) дијелова великог руског племена. Временом је, путем римокатоличког идентитетског инжењеринга (који је послије Пољске преузела Аутроугарска), строго географска представе „Украјине“, као неодржављеног, међупростора, врло промјенљивих обриса, који се налазио између руске, османске и пољске империје, на којем су живјела руска племена, „украјинство“ конструисано као тобожња народност. Настанком СССР, Лењин је, на фону украјинског „националног препорода“ из XIX стољећа, у којем су значајну улогу играли људи блиски бечким, традицонално русофобним властима, дао одлучујући подстрек вјештачком национализовању украјинства. „Украјина“, строго узевши, то чак није ни крајина, тј. утврђени, милитаризовани, погранични простор за одбрану од прекограничног „вјечног“ непријатеља. Украјина је, заправо, међукрајина. Ипак, захваљујући постепеном, споља вођеном идентитетском преумљивању становништва Галиције и Волиније (које данас апроксимативно, не и сасвим прецизно, изједначујемо са Западном Украјином), они су преласком на унију с римокатоличанством почели не само да се национално отуђују од рускости него и да мрзе своју изворну, руску народност, да би се на крају чак путем тога и негативно конституисали. Узгред, ријеч је о врло сличном историјско-колективнопсихолошком механизму који је био (и остао) на дјелу код наших муслимана (потоњих „Бошњака“) и кроатизованих Србокатолика, с том разликом што су у овом случају западноукрајински, због вишетољетне пољске окупације, увелико полонизовани дијалекти, учињени основом „украјинског језика“, а на основу тога и потоњег украјинског језичког национализма.
Шта је, дакле, данашња, бандеровска Украјина?
„Украјина“, то је опсежни, дугорочни антируски пројект, који су међусобно наслеђивале од других западњачке империје – када год би предузимали походе против Руса: Пољаци – Швеђани – Аустријанци/Аустроугари – (њемачки) Други рајх/ Трећи рајх – англоамероцентрични НАТО. Када је једном Курија изњедрила антируски образац уиијатског „украјинства“, ниједна антируска сила послије тога није морала много да се труди око његовог разумијевања или реконструкције, већ су га преузимали у мање-више готовој форми, а они који су почели да се колективноемотивно одазивају на „украјинство“, у својој идентитетској фрустрираности, недовршености и „малољетности“, били су спремани да служе свакоме ко би им својом русофобијом „дао наду“; тако је било, тако је и данас. Укратко, „украјинска“ Антирусија грађена је најмање четири и по стољећа, и она, сразмјерно својој идентитетској фаличности, због које се и заснива русомрзјем, показује невјероватну гипкост и прилагодљивост актуалним идеолошким контекстима. Наиме, прву „Украјину“ су конструисали римокатолици, да би је затим „преузели“ бечко-берлински милитаристи. Послије њиховог слома границе јој дају бољшевици, за вријеме Другог свјетског рата на дјелу је „срдачна антанта“ између њемачког и украјинског нацизма, да би данас читав „либерално-демократски“ Запад – што је криптоним англо-америчког геополитичког милитаризма – солидарно и једнодушно стајао на бранику тековина римокатоличког прозелитизма, Drang–nach–Osten-идеологије, бољшевизма и, најпослије, нацизма. Ове необична прилагодљивост промјенљивостима владајућих идеолошких парадигми – и „украјинства“ и његових западњачких покровитеља – тешко да може бити другачије објашњива до постојаном црвеном линијом која их, уз све њихове разлике, у овом случају спаја у континуитет: русо-ортодоксофобија.
Санкције уведене Русији, које укључују и Достојевског, као „негативца“ сличног Путину, невиђене су у историји света. Кад је НАТО кренуо против Србије и Црне Горе 1999, неслога западних земаља око циља и смисла сукоба била је веће него кад се креће против Русије. Колико је брзина увођења санкција Русији плод војно-обавештајне координације, а колико је у питању вековна припрема?
Не треба потцијенити степен „потсуверенизованости“ америчких НАТО-„савезника“, с дјелимичним изузетком Британаца. То је сигурно једна од задејствованих полуга, чиме се може објаснити невиђена хитрост једно(без)умног антируског „постројавања“ цјелокупног Запада. То се видјело и приликом два гласања у Генералној скупштини ОУН, гдје је, нажалост, и званична Србија већ двапут од почетка рата гласала за осуду Русије. Надамо се да ће званична Русија, упркос понашању званичне Србије, умјети да цијени држање незваничне, „народне“ Србије, која је, заједно с „народном“ Црном Гором, дала пуну подршку руској борби за правду – не само у бившој Украјини него и за праведнији поредак у свету. Ипак, то Црној Гори није помогло, јер је она званично стављена на списак „не-пријатељских држава“. Но, уз сву безочност и немилосрдност Америке у насилном исходовању антируског консензуса, нема сумње да одлучујућу улогу у његовој пројави игра вишестољетна русофобна традиција Запада, која је, као притајени демон, само скрајнут и прикривен, да би сада покуљао на површину јавног и приватног живота Запада, на начин којега се не би постидио ни њемачки нацизам у својим „славним“ данима.
Рат је човеково проклетство, али се стално враћа. Да ли је овај рат на Украјини људски, ако је техника одавно превазишла човека и ако се ратује беспилотним луталицама и „кинжалима“? Философија је увек позив на трезвеност, оно Спинозино: non ridere, non lugere, neque detestari, sed intelligere [не да бих исмевао, жалио се или проклињао, већ да бих разумео]. Ипак, апокалиптичност збивања, од којих се и плаче и очајава не може нам промаћи. Шта философ попут Вас – да парафразирамо Васка Попу – види на дну ноћи? Дрхтите ли за судбину Срба, Руса, човечанства? Може ли се трезвено мислити у сенци атомске бомбе?
Сваки рат је и те како људски, не само зато што њега нема без људи него зато што је и техника – макар је тако у рату – углавном само медиј људских жеља, намјера и амбиција. Рат је био и остао сукоб сингуларизованих колективних воља. Што се нас тиче, као једини, какви-такви, савезници Русије у Европи, ми смо не само геополитички окружени снагама НАТО, него смо сада и додатно изложени пријетњи од стране новообразованих ударних група Савеза, које ће бити смјештене у Мађарској, Румунији и Бугарској – да ли због Руса, због нас или због и једних и других, то ће се можда видјети. У сваком случају, сада је јасно колико је била далекосежна и погубна недораслост српске политичке класе 2005/06. да се супротстави државној отмици Црне Горе, чији би нам излаз на море, унутар заједничке ненатовске државе, сада био животно важан.
Када је ријеч о Русији, она је уласком у Украјину показала да је спремна да ризикује сукоб с читавим НАТО – очигледно у име разлога које сматра егзистенцијално важним. Русији стога неће бити довољно да трајно ријеши смртну геополитичку пријетњу која јој долази од нац/тификоване Украјине – за шта ће, надамо се због читавог свијета, а не само Русије – имати снаге. Поред тога, она ће морати да покаже да је кадра да се избори с намјером Запада да је тотално изолује и економски, политички, симболички и морално угуши. Уопште није немогуће да се Русија ни с тим задатком неће моћи примјерено носити без осланца на своју силу. Напокон, и покушај њенога „гушења“ представља облик насиља par excellence. И заиста, ако је Русија већ годинама, најкасније од „отрежњујућег“ Путиновог говора у Минхену 2007, готово преклињала да јој се дају вјеродостојна безбједносне јемства, умјесто што је цинично сатјерују у угао – тада је макар за ових петнаест година (а и ми имамо сличан искуства из деведестих), ако ништа друго, постало јасно да Американци и Британци „разумију“ и „признају“ само силу. У настојању да очувају привид глобалног хегемона, што већ одавно не одговара стварном односу економских и војних снага, Англо-Американци су себи дозволили да тако снажну и опасну војну силу као што је Русија покушају довести у безизлаз. Одговор на то је руска акција у Украјини. У том сучељавању, на једној страни стоји сулуда амбиција, која је поврх тога и лишена покрића, а на другој – воља за опстанком једне државе-цивилизације. Чак и да смо у читавој ствари начелно непристрасни, јасно је на чијој би страни у оваквом сукобу требало да буду наклоности. Русија је та која је егзистенцијално угрожена и која се мора бранити. Ако бисмо били морално цинични, могли бисмо рећи да је њој готово свеједно да ли ће свијет остати без ње или уопште више неће бити ниаквога свијета. Англо-Американцима, међутим, не би смјело бити свеједно – они ризикују глобални нуклеарни рат и помор читавог човјечанства – само да би одржали у животу безнадежну химеру властите хегемоније, без чега и свијет и они могу живјети. Опасност по људску врсту, потиче, дакле од англо-америчке врхушке.
У таквој ситуацији, ипак, нема мјеста никаквом „дрхтању“ – треба се надати да ће на концу – ако не другачије, а оно макар неким чудом – разум код засад неразумних прекоокеанских моћника превладати. Они којима је сада глава на коцки – а то су Руси – морају се бранити, и због себе, и због начелā (права на опстанак једне културе), и због правде за читаво човјечанство, не најпослије и због нас овдје. Ако би Русија потонула, чемерна судбина би нас Србе брзо задесила, highly likely. Надајмо се стога побједи правде, која неће бити плаћена истребљењем живота на нашој планети.
25. март 2022.
Не-пријатељски – недружеский, треба разликовати од непријатељски – вражеский.
