Народ српски већ 100 година, обезглављен, без или са недопустиво мало вере у Тебе Господе, тумара по мраку, преживљава страхоте, погибије, страдања.
Полако али сигурно нестаје, нестаје од Лазаревог Видовдана, па до данашњега дана.
И томе се, на жалост, не назире крај.
Кроз векове постојања нашег увек су нам други о глави радили, али смо се, верујући у Тебе Боже, успешно одбранили, сачували и непријатеља поразили.
Међутим, никако да научимо како да се, од најгорих међу нама, сачувамо.
Почео је лик да нам се мења. Болест националног пропадања незаустављиво да нас раздире.
Видим и осећам Господе да нам заслужено, како би рекао Св. Владика Николај Жички, узимаш само оно што је твоје.
Узимаш нам лепоту и здравље, вечност и младост, мир и љубав…!
А када Ти Господе узмеш Своје, нама остаје само оно што је наше, а то су болест, ругоба, немир, смрт и пропадање.
Нико не може пострадати као онај који раскине Савез са Богом! Па још свесно и добровољно се приклони ђаволу и демонима његовим.
И знам, видим и осећам да нас стиже заслужена казна Твоја.
Али, нека буде Воља Твоја!
Ја знам да ће нас воља и милост Твоја спасити. Да ли безболно или кроз пострадање, али ће нас сигурно спасити! Стогодишњи морални, часни, национални и пре свега верујући пад, који и не наслућује заустављање своје, једино казна Твоја може опрати и као Твој народ нас сачувати.
Срећан нам Видов дан народе мој српски! Нека је покој души и вечна слава храбром и светом великомученику Лазару и храбрим и светим јунацима косовским!
На срамоту нашу због слабости наше, а у славу њихову довека!”
