Планирају, причају, одлучили су, решени су, пресекли су, одлазе, селе се, напуштају. Кључне су речи у причама, које свакодневно слушам. Од родитеља, пријатеља, родбине и комшија. У кући, продавници, на улици. У њима је све исто, мотиви, разлози, све, осим имена.
Онда почнем да бројим. Стефан, Јована, Душан, Никола… И брзо дођем до резултата. У мојој улици више је празних кућа, него што је људи. Па се, неретко, запитам, да ли је то бројање или одбројавање?
Свим тим људима нико, из душе, не може отети Косово! Међутим, куд год да крену, не враћају му се поново. Бар не за стално. То обично бива за велике празнике. Божић и Васкрс. Чешка, Словачка, Словенија, Малта, Немачка, Швајцарска, ређе прекоокеанске земље, места у остатку Србије, не посматрају се као идилична места за живот, места о којима се маштало одувек, већ као сламка спаса.
А коментари попут: „Знам да и тамо не цветају руже“, то и потврђују.
Шта је са овим простором где, осим божура, не цвета ништа?
Двоцифрени бројеви ученика нижих разреда основних школа, постали су једноцифрени. О каснијем школовању и да не говоримо. Све се смањује, осим слободе. И она би се, вероватно, смањила. Али, смо је, пре сада више од две деценије, откад се све муњевитом брзином смањује и нестаје, изгубили. Оно што у том губитку слободе можемо пронаћи јесте један од разлога за одлазак српског народа са својих огњишта. Ништа ново. Сви то знамо. И понављамо као папагаји.
Преостали Срби на Косову и Метохији, којих је, признајући или не, све мање, јесу светиње. Не само светиње које се непрестано нападају, руше, затиру од непријатељских атака, вандалских потеза екстремиста, дискриминаторне администрације, већ и оне о којима ми сами не маримо и не водимо рачуна.
Мртва је, чини се Србима, трка ко ће бити успешнији у њиховом затирању на простору Косова и Метохије. Споствена небрига, неодговорност или туђа забринутост што још стоје и постоје. Речи и дела које добијају од душебрижника са позиција показале су се и показују као вукови у јагњећој кожи, који се огледају у личним, не марећи, притом, о никаквим општим интересима за свој народ. За српски народ.
И поред тога што се српски народ мора чувати екстремне политике Приштине која је усмерена против њега, морају се сетити речи великог пријатеља српског народа Арчибалда Рајса: Чујте Срби! Чувајте се себе. И имати то на уму. Смештени између две ватре, са једне стране ватре личних интереса, и са друге стране жељом за територијом без икаквих знакова српства, Срби на Косову и Метохији јесу угрожена врста.
Нажалост, не она врста о којој се води рачуна.
И док пишем ове редове, можда се још неки Стефан, Душан, Никола премишља, планира, прича, да се одсели, оде и „спаси се“. Да се откине од сопствене земље и оде да краси неку другу. Страну. На његову срећу и нашу несрећу.
