Покрет за одбрану Косова и Метохије

Подвизи Белих Руса на Косову – и данас у великој борби заједно са Србима

© Фото : Спутњику уступила Радмила Тодић Вулићевић
Градили су путеве и пруге, предавали у школама, оплеменили Призренску богословију, молили за цео свет у Дечанима. Радили су у рудницима, женили су Српкиње. Често удовице, њихову децу волели као своју. Деца и унуци “белих Руса” и данас живе на Косову и Метохији. Њихова жива сећања Радмила Тодић Вулићевић преточила је у књигу “Руси, Космет и време”.
 
“Хтела сам да пишем о Русима у Приштини, јер сам познавала неке од потомака, али истражујући, у Руском дому нашла сам књигу у којој су побројана само имена, занимања и одликовања Руса у свим градовима на Косову и Метохији. Кренула сам по том списку, нисам могла да станем, толико су били инспиративни ти људи”, каже ауторка.
 
Од 1921. године у Приштини, Пећи, Косовској Митровици, Ђаковици, Призрену, Урошевцу осниване су „ колоније” избеглица, емиграната доспелих са југа Русије. Државна комисија за њихов смештај упућивала их је на Косово и Метохију, решењима министарстава просвете и вера, здравља, пољопривреде, вода и шума, индустрије рударства, грађевине. Иако је предњачио по природним ресурсима, југу Краљевине СХС требало је знање.
 

“Многи су завршили Политехнички факултет у Санкт Петербургу. Руси су поправљали мостове, правили су пут Пећ – Кула- Рожаје, преко Чакора. Правили су пругу Приштина – Куршумлија, према Македонији су такође правили путеве. То је један подвиг. Како сведоче унуке инжењера Поздњакова, он је правио пруге у неком периоду, у другом поправљао мостове, а онда је пројектовао, учествовао у градњи првог великог, лепог хотела у Приштини, “Косовски божур”.

 

Козак који је освојио Њујорк

 
Ауторка биографије бројних Руса чији потомци и даље живе на Косову додаје да је супруга овог инжењера предавала историју, латински, француски, руски. Руски наставници и професори оставили су дубок траг у свим школама у којима су радили. А нема школе у којој нису, улагали су велики труд и ван школе, било је тада више од 80 одсто неписменог становништва.
 
Прота Ласкејев, Косово је пригрлило и свештенство и монаштво РУске православне цркве - Sputnik Србија, 1920, 14.01.2024
Прота Ласкејев, Косово је пригрлило и свештенство и монаштво РУске православне цркве
 
На југ нису дошли само учени. Са њиховим причама, преплићу се оне о животима “малих Руса” који су делили судбину тешког живота обичних радника на Косову.
 
Алекса Гибало, козак, радио је руднику Ајвалија. Према казивању Косаре Дјатлов био је пријатељ њеног оца Василија и толико је често боравио у њиховој кући, да га је деветоро деце доживљавало као стрица.
 
“Алекса Козак „Мали Рус”, како су га звали, заслужио је да се његова прича нађе у овом документу о руској емиграцији и зато што је био победник на међународним коњичким тркама 1912. године у Њујорку. Сви су били свестрани и врло топли. Док сам писала, живела сам сваку од тих прича”, каже Тодић Вулићевићева, новинар и књижевник са Косова и Метохије.
 

Женили Српкиње, преузели и славу

 
После свих исповести, живих породиних сећања, прелистаних фотографија, а многе су се и нашле у књизи, њен је утисак да су “Бели Руси” приспели на Косово и Метохију живели унутрашњим, руским животом, а српским су живели итекако, на различите начине.
 
“Неки су говорили својој деци, нема потребе да уче руски, ви сте у Србији и говорићете српски. Па чак и поменути Дјатлов никада више није проговорио руски. Руси су славили и славу, узимали ону коју слави њихово село, далеко у Русији. Живели су у два света, тражи од супруге Српкиње да му скува неко јело, она каже, па ја то не знам, а он каже, па како не знаш, то сви спремају”.
 
Венчање у Пећкој Патријаршији - Sputnik Србија, 1920, 14.01.2024
Венчање у Пећкој Патријаршији
Руско – српски бракови су посебна прича;
 
“Многи су се оженили удовицама, са децом. Неки су на венчању у цркви потписивали да ће ту децу подизати као своју. И заиста јесте било тако. Многи од мојих саговорника су деца којима није био биолошки отац тај Рус, али им јесте био отац”.
 
Прве рукописе потомцима је враћала на ауторизацију, а они су их враћали допуњене. Сви су били вољни да ово сведочанство угледа светлост дана.
“Сви су благодарни, захвални што сведочење о њиховим прецима постоји. Интересантно је да сви знају одакле су бабушка и дедушка дошли. Неки су одлазили у Русији, водили своје родитеље тамо. Неки су се враћали разочарани, неки нашли своје ближње, неки никада нису успели да их нађу. Има много прича, радосних и тужних, а највише је лепоте у њиховој величини”.
 

Промоција у Руском дому

 
Књига исповести “Руси, Космет и време” је обимна историјска грађа о људима који су променили Косово и Метохију. Ипак, ауторка каже да она није научни радник, да је њена грађа тек почетак, полазна тачка за оне који желе да истражују даље. То ће и сама чинити.
 
“Књига је тек изашла из штампе, а већ сам добила број супруге човека који је у мојој књизи само име. Његова супруга је жива! Сада имам наставак и верујем да кад књига буде заживела, да ће бити још имена и још сведока”.
 
Руси сахрањени између два рата на гробљу у Приштини - Sputnik Србија, 1920, 14.01.2024
Руси сахрањени између два рата на гробљу у Приштини
У књизи је и 48 монаха манастира Високи Дечани који су били Руси, поглавље о томе колико је њихово присуство било значајно за квалитетније школовање у Призренској богословији. Ту је и исповест о Сергеју Чарњавскиом, једном од првих уметничких фотографа на Косову. Цртица о Николају Буњину, музичком уреднику у Радију Приштина, професору у музичкој школи који је основао први оркестар мандолина на овим просторима.
Ауторка се нада да ће књига изаћи и на руском језику. Издавач је Центар Руског географског друштва у Србији, а промоција књиге Радмиле Тодић Вулићевић “Руси, Космет и време” биће одржана 9. фебруара у 17 часова, у Руском дому.
 
Сенка Милош