Покрет за одбрану Косова и Метохије

Митра Рељић: Бројаница

Др Митра Рељић (Извор: Филозофски факултет Косовска Митровица)

– Ето, Господ је хтео да нам стигне уочи славе – тихо збори Божија послушница шћућурена иза сталаже с иконама и свећама лево од улазних двери. Десно, на постољу – ковчег. На рубу покрова словотиск: Свети крепки. Кандило, упаљена висока свећа и крст на којем пише: Монах Харитон Лукић 1960 – 1999.

Све то требало би да је крај узглавља. Али, главе нема.

– Нико још не зна где је глава – ромори монахиња.

И ко зна хоће ли се икада сазнати. Агарјани су од Муратовог земана наовамо у зулуму узнапредовали. Поломили му ребра. Изболи срце. Распорили утробу. Мало им било сатанскога пира. Одрубили монашку главу. 

Е, да имају цара! Можда би се овај умео загледати у пространо блиставо чело и молитвом засењене очи монахове. И глави би се поклонио.

Остала посвећеничка одежда. И бројаница. Да укаже на земне остатке великомученикове.

Данас, о Светом Аврамију Затворнику, у грачаничкој Светилници од оца Харитона не одвајају се његове сестре монахиње. Оне старије дрхтуре у углу и, како ко уђе, прозборе сузом. Млађе, крај одра брата мученика, загледане у молитвеник.

Тамо напољу и по манастирском конаку промичу састанчари, камере и еполете. Међу њима и НАТО „миротвори“ пред чијим је очима отац Харитон и хиљаде његове недужне сабраће страдало.

Бројаница. Да не би ње, устројитељи косметске „демократије“ лако би изгрлили да оца Харитона није ни било.

А великомученик стиже. Без главе и с душом уз Оца Небеског.

Сутра, на дан Светога краља Милутина, кренуће у Црну Ријеку, манастир у ком је започео свој Богу посвећени живот.

 

  1. новембар 2000.