Дешава се да католички и православни Васкрс падну у исти дан. Ове 2008. године временски размак између та два важна хришћанска празника трајао је месец дана. „Западни Рим” славио је васкрсење Христово још пре краја марта, готово зими, „Источни Рим”, насупрот томе, пет недеља касније, скоро у мају.

Већ дуже време намеравам да поново одем на (или у) Косово, ћирилицом КОСОВО, или како након албанске декларације о независности од фебруара 2008. гласи нови правопис, чисто латинично, „KOSOVA”. Одгађање за одгађањем, вероватно и зато да бих избегао актуелне догађаје – немире, пре свега на северном Косову чија српска већина није желела да се помири са присилним живљењем у туђој држави.

Тако сам се, тек почетком друге недеље након Васкрса, на Ђурђевдан, дан Светог Георгија, 6. маја, другом по важности празнику српског православља, нашао у авиону за Београд. На основу већ десетогодишњег искуства било је извесно да се византијско-балканско васкрсење мртвих сигурно неће завршити у једном дану прославе, па чак ни после читаве седмице, већ ће и у другој недељи свуда, по црквама, у кухињама исто као и напољу, у ваздуху моћи да се наслути, или пак нањуши, али никако онако као приликом прошлих путовања о Ускрсу на путу, магистрали, Београд-Косово, када је поклоњено јаје, својеручно обојено од стране неког срдачног мештанина, засмрдело на покварено већ дан касније.

Намера ми је, другачија од свих пређашњих, да ова посета не буде само пука присутност, учествовање у слављу, посматрање и слушање. Нешто ме је терало да појединце на српском Косову детаљно, такорећи систематично, у улози репортера, или што се мене тиче новинара, испитујем и да бележим одговоре. То сам намеравао да учиним на месту где сам већ био, и то не само једном, у српској енклави Велика Хоча, ВЕЛИКА ХОЧА, у једном селу на југу Косова.

Књига Петера Хандкеа “Историја иза приповести – Есеји о Југославији” (РТС/Прометеј, 2019)

Систематично? Не, то није био никакав припремљени систем питања, никакав унапред промишљен правац. Или можда ипак јесте? Просто зато што сам унапред препустио избор оних које би требало посетити и испитати у седмици током те моје посете оцу Миленку, сеоском попу, као особи од ауторитета у енклави Велика Хоча? Тако што сам намеравао да ово или оно питање везано за актуелне догађаје „систематично” избегавам? Тако што сам приде након тога хтео да приликом записивања избегнем да чак ни синтакса не ода неко мишљење или предрасуду, било негативну или чак и позитивну?, онако као што је на пример специјални извештач Зидојче цајтунга извештавао о становницима једне друге „бедне” енклаве, оној из Грачанице код Prishtine, раније Приштине, током фебруара пре албанске декларације о независности: „Они се наводно јако плаше”, или још јасније онако као што је дописник Франкфуртер алгемајне цајтунга са Балкана више година раније у фрази која (готово да) завређује бесмртност пренео изјаву путника једног аутобуса о вожњи између две српске енклаве дословно на овај начин: „(XY) је рекао да је аутобус наводно гађан камењем.”

Вожња аутом од Београда кроз брдовиту централну Србију, Шумадију (од шума) и још даље на југ кроз долину Ибра. Јоргован, кога је по легенди донела једна француска принцеза, у међувремену расте дивље свуда по стенама. У ауту је поред Златка Б., познатог уметника живота (=дангуба, а повремено и виноградар, а још повременије сликар), присутан још и Ранко, млади српски песник из Ђаковице/Gjakovë, града са југа Косова са преко сто хиљада становника, где у међувремену „наводно” више не живи ниједан Србин. Ранко нам је већ био водич током наше прве и друге вожње кроз крајолик с енклавама, пре две године током посете једном „природно несталом српском гробљу” (Цајт), као и претходне године за божићне празнике у Великој Хочи и Ораховцу, тада додуше сваки пут у великом аутобусу са београдским таблицама, ћириличним бочним натписима и једним не баш малим грбом који се упадљиво вијорио на застави, за који, можда, није само аустријски изасланик или отправник послова помислио да представља опасност када је огромно возило, упадљиво издалека, скренуло иза паркинга аеродрома на коме су били паркирани искључиво аутомобили. „Они хоће да провоцирају” излетело му је скоро преплашено, те сам на тренутак и ја, чекајући управо то возило за зимско путовање у још далеку Велику Хочу, (готово) поделио његово мишљење.

Хандкеова мапа са рутом за путовање на Косово од 7. до 12. априла 2007,

За мене је Ранко на првом месту песник, а тек на другом организатор. Као такав једва да се показивао, а и као песник се јасно разликовао од појединих путника аутобуса који су одмах на почетку вожње поделили своје сабране песничке брошуре осталим сапутницима, он је био суздржан: само једном, током боравка у манастиру Дечани, на наговор пријатеља монаха, рецитовао је једну од својих песама, али тако ненападно, док се према његовом ставу и гласу стицао утисак као је то само наставак разговора за столом, додуше, уместо под манастирским кровом, а сад под голим небом. Да су у неком као што је он могли да виде „припадника” каквог „министарства” било ми је јасно тек приликом читања извештаја, писаног руком немачког парламентарца, о фебруарским немирима (који се код њега искључиво зову „нередима” и показују „нови ‘квалитет’ насиља”) у српском делу Косовске Митровице: „Гледамо интерни снимак нереда. Сви насилници биће идентификовани. То су припадници српског министарства унутрашњих послова!!!” (У извештају заиста стоје ова три ускличника.)

Сретао сам се са Ранком на наша три путовања до Велике Хоче (које за Србе није Косово већ и „Метохија”, манастирска земља) сваки пут с новим квалитетом, мада ниједном као с особом из министарства. Невидљиви песник и организатор путовања на првом путовању; други пут, можда у очекивању већ неизбежног губитка своје манастирске земље, готово као неки занемели дух, полупарализован од антидепресива, и то не само у корену језика, глас без гласа, очи без погледа, бледа сенка оног Ранка од прошле године, који је, тако у потпуности прибран, тихо контролисао своју околину. Бледа сенка? Пре прилика чемера, неутешника кога би човек хтео да загрли око упалих рамена и да стави своју на његову беживотну руку. А сада током мајског пута, у ауту, не више у аутобусу, поново један други Ранко: колико дрзак толико и срчан, па или избацујући, уз неку врсту црног хумора, своје песме за себе или ка отвореном прозору, на моменте – тада у албанским областима – он је оличавао „провокатора”, додуше не у смислу насиља, више у духу неке врсте борбе или супротстављања, које је деловало као да пре свега служи самопотврђивању. Као дете у, тада још својој, Ђаковици, тако је причао, не као припадник министарства већ мањине, увек би са чекићем у торби излазио на улицу. Није рекао да ли га је икада употребио. То се не може замислити. (Али ко зна?) 

Jош увек нисмо аутом пролазили кроз албанске области. Прву ноћ смо провели у северном делу Косовске Митровице, с ове стране реке Ибар, где је средином фебруара дошло до српских „нереда”. Више није било малог хотела у једносмерној улици. Зато смо преноћили у једној кривудавој попречној улици, у некој исто тако изувијаној новоградњи, у собама изнад гостионице што је била делом „етноресторан”, уобичајен на Балкану, а другим делом пицерија (име јој је гласило „Pizzeria Number One”). Осим нас, од гостију су ту били само учесници великог мотоциклистичког релија већ најављиваног у српским медијима, млади, пре свега парови, скоро сасвим обучени у кожу, а место састанка било је предвиђено за следеће јутро на мосту преко Ибра што раздваја народе, где су се очекивали нови нереди и, у зависности од перспективе, од њих се страховало или им се надало.

Црква Светог Димитрија у Косовске Митровици, 16. фебруара 2008.

Тог јутра устао сам рано, кренувши сâм горе-доле, тамо-амо, уздуж и попреко по северној ибарској Косовској Митровици. Иза преноћишта нека врло уочљива, дубока грађевинска јама: једина коју сам приметио у читавом северном делу града – у сваком случају једина на којој су касније тог дана били запослени радници. Хладно сунчано мајско јутро, приближно триста километара јужно од Београда који је дан раније био пун спарине пред олују. Скоро све дрвене тезге у зони где су нагомилани киосци, по неколико лаката у промеру – једва да се види покоја права „радња” – на главној улици што се рачва ка реци, без људи су, са катанцем споља, а доста њих је још празно, без робе, као да је то тако већ дуже време, као да је коначно. Само спорадични киосци за хлеб су ту и тамо снабдевени светлим векнама које су скоро све постављене унутра на симсу излога, или позади на сталажама: а између њих, прекрштених руку су седеле, или то само умишљам?, веома младе продавачице, по правилу тек завршиле школу, очигледно гледајући празно кроз пролазнике, ни близу ни далеко, тамо где су се оцртавала брда ван границе града, толико јасна и гола попут степа, сасвим другачије подручје, a ипак припада овде, као и иначе у Европи још само по градовима шпанске Мезете, овде у Митровици, одавно угашени коп рудника у Трепчи, а на падини степе преко пута усамљена православна црква са оним, шта ли је то?, споменик занатима на суседном обронку, сви ови облици несразмерно монументалнији од било које грађевине у граду. А у близини? Нема скоро никог на путу сем ђака и студената (северна Митровица као универзитетски град), а они су све бројнији и бројнији, у исто време сваки и свака од њих жури само ка школама и слушаоницама, немо и, попут продавачица крај тезги за хлеб, не опажајући друге. Очигледно усредсређени само на своје учење, ови млади људи грабили су током још увек раног и хладног јутра тамо, на стручне школе, на техничке школе, на филозофски факултет, и одлучно мирни понашали су се као да се ништа није десило, понашали су се као да се нису недавно сјатили и насилно освојили и спалили покрајинску зграду суда коју су свеевропски полицајци окупирали, а тенкове заштитника из мировних трупа потпалили или макар, узимајући облик ових појединачних бледих девојчурака ту са њиховим фасциклама, фармеркама и дебелим плетеним капутима, на дан устанка позивали масу стиснуту широм града, са појачаним звучницима, на устрајавање, наводно својеручно написаним агитпроповским стиховима, као на пример: „Ви ме не разумете,/ каже: „она је дете”,/ молим вас, останите овде,/ и немојте да идете, немојте! И никуда…” (Ghostwriter је био неко из свесног министарства унутрашњих послова?).

Коначно идемо доле до моста преко Ибра, једне од многих нових граница изван неуједињеног дела Европе. Оно што највише пада у очи на српском делу обале, осим одговарајућих застава, редова пре свега старијих мушкараца пред затвореним „пензионерским банкама”, јесу смртовнице на сваком кораку, по дрвећу, на бандерама, на вратима и прозорима често рушевних кућа, понеке и албанске, са албанским именима, знаци да северни град, другачије него Митровица с оне стране реке, није насељена искључиво једном једином народношћу. Усред ових рушевних продавница и радионица, ту и тамо по која неоштећена мала кућа, приземна, притом са тако хармоничним мерама и структурама да се по удобности становања ниједна вила, па чак ни нека раскошна вила, да ли у Груневалду или у Хампстед Хиту, са њом не би могла мерити; вративши се са улице на обали, пре тога видевши башту у којој густо расте увек ниско дрвеће, цветни грмови и шпалир воћки, метеж што никако није запарложен, пре ће бити попут прорачунатог ребуса у коме би неки човек уколико, рецимо, седи или стоји, врло тешко и тек након дужег посматрања пао у очи, али онда утолико брже, изненадније, јасније. Jeдан за другим пристижу први учесници мото-релија, додуше уз бректање какво се другачије не може ни очекивати, а након тога стоје уз ритмично „одвртање гаса”, али истовремено и уз неку врсту одстојања с поштовањем од моста под међународном стражом – само привремено? Мени није познато шта се даље десило оног дана током митинга, или шта је то већ било, да ли су од тога настале демонстрације, да ли су се „изродиле” – јер сам у рано послеподне већ био у Великој Хочи, а наредних дана нисам читао новине, у енклави их, да ли на срећу или на несрећу, није ни било, једине које су тамо у поповој кухињи читаве недеље могле да се нађу биле су Вечерње новости донете из Косовске Митровице, увек са истим насловима и сликама; о сукобу на мосту би се и тако нешто могло чути.

Мост у Косовској Митровици

Седимо потом, још увек сами, и даље на раном јутарњем ваздуху, на тераси кафића који није познат само због свог имена „Dolce Vita”, пред очима нам је праг моста. (Кафе је такође познат, или је то био, јер су баш ту или баш тамо извештачи из западних метропола у кризним временима, која трају још од распада Југославије па до сад, прислушкивали у циљу сасвим одређене употребе и прослеђивања, шта причају ко зна како изабрани гости, по правилу млади, њихова мишљења и виђења ствари.) Преда мном је сада, исти дан два месеца касније, рачун из кафеа: DOLCE VITA/ KOSOVSKA MITROVICA/ HVALA NA POSETI/ 8 05 2008/ NESKAFA/ KISELA VODA/ 110.00 (DINAR још увек српска валута на северном Косову). Залепио сам бон у нотес, али већ недуго потом су слова толико избледела да сам морао да их подебљам фломастером, а и то подебљано је у међувремено потпуно нестало. У сећању ми је остало да келнер није имао спреман кусур, и то је тако дуго трајало, „Dolce Vita” би, на овај или на онај начин, постала продуктивна тек као ноћни локал.

Све јаче сунце и све израженије плаветнило, дубоко пиштање чиопа, живкање врабаца, голубови који тапкају, тротоари помало трошни али свуда свеже изгребани колико су метени, аутобуси додуше расклиматани, али опрани да се све цакли. Било је мирно јутро и, узевши све ово у обзир, јутро је постајало све мирније, с временом управо свеобухватно мирно. Чак су и страни војници, па чак и њихова возила и уређаји деловали као делови једног таквог мира. И то ми је онда и дало полета да без размишљања кренем са терасе „Dolce Vita”-e и одем јужно од реке Ибар у чисто албански округ Косовске Митровице. Не само да ми се, како сам замислио, није ништа могло десити, него ће у јужној Митровици исто тако моћи да се открије нова земља, макар за неког као што сам ја.

А да ли је било баш тако? До дан-данас не знам сасвим тачно, а хтео бих бар да покушам то да утврдим уз помоћ писања. На мосту нисам морао, упркос очекивању, да се легитимишем. Са српске стране чуван од стране Француза, то се могло препознати по униформама, са албанске стране, макар оног јутра, од стране црних Американаца. Поздравио сам их на оба језика и пријатељски и, у сваком случају никако сумњиво, био сам отпоздрављен. Изгледало ми је као да сам први који прелази мост тог дана, а војници су себе, док сам пролазио, заиста видели као припаднике заштитних трупа. Ибар, не претерано дубок доле, разговетно је хучао, упркос повременом урликању Кавасакија, Харли Дејвидсона итд., још једна планинска река, брза и, ако занемаримо запуштене обале, чиста, сигурно и зато што је у Косовској Митровици и околини сва индустрија већ одавно стала? Клупка бодљикаве жице, гурнута са обе стране, деловала су као из неког ранијег времена.

Стигавши у албански део у ритму моста отишао сам даље, као да сам имао нешто да обавим. Само да не делујем као знатижељник или неко такав. Тротоари беху широки, између осталог и због зоне од хиљаду тезги која је овде недостајала, дакле било је доста места за ходање. Уопште, албански део Митровице је, не само мени и, мада је у међувремену већ било преподне, покојем пролазнику, већ и зградама, улицама и трговима давао много више места него стешњени српски север. Колико је ваздуха било већ само око монументалне џамије, очигледно новоизграђене, која је са својим минаретом маркирала и главни трг као и главну раскрсницу. Није она тек тако лежала усред града, пре је јасно заузимала ово средиште, са неколико других џамија и њиховим мањим и ужим минаретима у широј околини, као војничка стража око централног шатора, већ то је била јасна супротност у односу на, додуше исто тако споља предимензиониране српске цркве које се истичу с оне стране обода у правцу брда, али ипак без такве војничке страже или вазала.

Моста преко Ибра у Косовској Митровици

Овде кафеи имају отворене терасе, такође разлика у односу на оне на северу где су терасе до појединих изузетака као „Dolce Vita” биле покривене пластичним тендама, тако да су догађаји са улице иза њих били видљиви само магловито и изобличено. Овде су, међутим, седели углавном млади гости, бројнији у сваком случају него ми пешаци, сасвим слободно на отвореном, уз кафу или пиво. Сваки од кафеа на југу Ибра, албански Ibri, би могао да се зове DOLCE VITA. Ако би неком од ту заселих запао за око понеки очигледно страни пролазник, стран колико граду толико и земљи, он не би дозволио да се то осети. Или је пре било да је он, пролазник, унапред одлучио да никоме не пада у очи? Да ли је тако нешто могуће? Било је оног мирног јутра и преподнева. Из таквог мира који се простирао и преко севера и југа једино је извирало чуђење да то није и у претходном времену могло да буде тако, заједно са мишљу, сасвим извесном, у појединостима напротив врло неизвесном, да то није било празно или безразложно лудило: мир је имао своје разлоге – био је у ваздуху, а истовремено јасно у руци – имао је „једну” будућност, иако се за њу на северу и југу користе две речи које потпуно различито звуче: будућност и ardhme.

Вечите варке? Обмане настале од јутарњег мајског ваздуха, плаветнила, све топлијег сунца, летова чиопа које ту и тамо бљесну под сунчевим зрацима? Где ли су само окачили те нагомилане географске карте које се понављају, увек исте, на које излоге, на које продавнице и у које канцеларије? На први поглед само географска карта, али са насловом, да, сећам се тачно: „Ethnic Albania”, са дебело уцртаним границама са свих страна света, које иду далеко, далеко преко оне две садашње албанске државе, старе Албаније и новоалбанског Косова или Kosova, на југ дубоко унутар Грчке; на исток далеко у Македонију, у Србију и, или се варам, чак у Бугарску; на запад преко у Црну Гору, до Бококоторског залива; а на север све до дубоко у Србију, поред Санџака у православно срце Рашке и на другу страну преко Дрине у Босну. Истовремено је таква географија деловала за мештане као нешто што се подразумева и што је невино – као да би понеко од њих у пролазу упутио пријатељски поглед посматрачу карте?, као да би и власник радње изашао напоље к њему, спреман да му објасни границе?

Купујем карту у једној од дотичних продавница, не поменуте него нове државе Косово која је управо прогласила своју независност: „Hartа e Kosovës – Map of Kosova”. Од тада ова карта лежи отворена код мене на столу. Разуме се да споменици културе који су уништени током погрома остатка српског становништва од 17. до 19. марта 2004. („мартовски немири” назива их посланик зелених у немачком савезном парламенту у свом извештају) нигде нису уцртани, па чак ни цркве и манастири код Призрена на јужном Косову што су разорени, или веома оштећени у присуству трупа немачког KFOR-а, а које су биле истоветне по значају као и неке романичке и готичке базилике у западној Европи, као на пример Црква Богородице Љевишке, или Манастир Светих Архангела три километра од Призрена – за руине од којих су остале само угљенисане греде и поломљени олуци нема никаквог знака на легенди ове карте. Али чак ако у легенди испод (масног) знака „ŏ” за „Xhamia”, џамију, стоје (танки) „†” и „‡” за „Kishë”, цркву и „Manastiri”, манастире, на карти се и они тешко могу наћи. Од три велика манастирска центра православне регије Косова и Метохије (скраћеница: Космет) који су после погрома мање више остали неоштећени, једино је уцртан онај код Дечана/Deçani, један од најдражеснијих или очима најдражих средњовековних – управо сам пао у искушење да напишем: „западних”, и попуштам искушењу: западних сакралних грађевина; ништа мање грациозна, можда чак и већа светиња у Грачаници (код Приштине) и Пећка Патријаршија (у подножју до неба високих црногорских планина), оба женски манастири, на карти се и поред најбоље воље не могу наћи; до данас тражим знак ‡ и дословно не верујем својим очима, ма колико често да сам на местима где знам да јесу огромни „manastiri” – гледам у празно: „Graçanica” је убележена као градић са једним јасним пиктограмом поред, али за „Minierë”, рудник, а код Пећи/Peja скоро велики град? у околини на западу, где патријаршија преклиње за знак живота: баш ништа – зато на плану, сасвим у центру града, једно ŏ (није масно, скромније него у легенди). Али шта то сад видим? Ипак стоји, крст за пећку светињу! – иако је смешно мали, а пре свега покривен двотачком из дебело штампаног имена оближњег планинског потока који ту протиче, „Grykа e Rugovës”, тако да не пребацујем себи што сам га превидео на тренутак. И шта сад видим даље? Не само да овај знак, другачије него што легенда каже, уместо на манастирски комплекс указује на једну саму „Kishë”, цркву: чак и јасно видљив споменик за комплекс код Дечана, не тако далеко ка југу, појављује се у облику једног † уместо ‡. И шта још видим? Карта издавача школских књига, „libri shkollor” штампана је већ 2001. године, дакле око три године пре мартовског погрома из 2004. Тако ћу на њој још некако пронаћи Манастир Светих Архангела, од онда, на својој речној тераси која је сигурно доминирала читавом призренском облашћу, неко ‡ или † скривено иза или у једном од великих слова? Не – ништа осим једног ŏ. (према томе Манастир Светих Архангела није постојао више на карти много пре него што је заиста уништен.) Шта се сад дешава са Митровицом, где сам тада у мају бацио први поглед на карту? Река Ибар, lumi Ibri, не протиче ни приближно кроз средиште града, већ изгледа као да га само додирује, а северно од реке, где су настањене десетине хиљада припадника другог народа ученик може да замисли тек неколико колиба на необрађеној земљи, без цркве (у супротности са ŏ на југу, које на карти сâмо представља целу Митровицу). Уз то се, неколико дана касније, печат у пошти у Великој Хочи слагао управо са натписом „Post” споља, a не рецимо са српским „Пошта”, али ни „Postë” на албанском, на разгледници коју сам тамо предао: Велика Хоча се није више звала „Велика Хоча” на поштанском печату, село у коме су живели и преживели само Срби, а које су и страни припадници КФОР-а, УНМИК-а и сви остали називали „Велика Хоча”, било је преименовано и препечатирано на албански, према печату је имало једно изврнуто, сасвим ново албанско име, ту чак ни двојезичност није долазила у обзир.

Јединице КФОР-а у Косовској Митровици, марта 2008.

А онда још једна мала куповина у Jужној Митровици, у некој апотеци, farmaci, кутије витаминских таблета. Чудило ме је што се, према натпису на паковању, ради о српском производу, „Галеника/Београд” стајала је ту као произвођач, уз то још на ћириличном писму ГАЛЕНИКА. Остаци залиха или доставка која не престаје? Натраг преко моста, најзад у Митровицу с оне стране реке које на карти уопште није било. Хиљаде тезги тамо у међувремену су постале отворен и наизглед жив базар. Жив? Оно што је изгледало као да су муштерије пре је била многоглава река пролазника, беспосличара, више потенцијалних муштерија него правих купаца. Од моториста ни трага ни гласа, можда су се негде скупили у гомилу? Зато су сада свеприсутни изборни плакати, следеће недеље би требало да се по ко зна који пут у последњих неколико година поново бира нова српска скупштина; оно мало шаренила по плакатима који су носили у себи доста тога од великих флајера деловали су, још од момента када су изашли из штампе, избледело, као да избори нису тек предстојали, и као да су ти плакати остаци избора од пре годину, две, три; нестајала су чак и слова са именима кандидата и паролама „Србија на првом месту”, „Србија у Европи…”

Даље, вожња ка југу, не кроз албанску Митровицу већ преко једва коришћеног споредног моста, кривудавим заобилазним путевима који као да увек изнова завршавају ћорсокацима, у стражњим двориштима и ничијој земљи одакле не би било више пролаза. Али Ранко је познавао географију свог Косова, у сваком случају географију споредних улица, излазе и скровишта до најситнијих рачвања, као да су постале вене и артерије његовог тела. Пролаза је било свуда, у то су, временом, постала сигурна и његова два сапутника. Уљуљкани у, додуше, никада потпуно безбрижну сигурност – која се, с обзиром на београдске таблице на аутомобилу, пре клатила у прилично лабилној равнотежи – наставили смо као кроз минијатурну земљу по имену Косово која се надалеко зелени, где су се знаци нове државе, разуме се, нагомилали толико као да су рекламе, путокази и миљокази (ако је ових последњих уопште и било), возили смо се поред наводно и дању и ноћу чуваног Газиместана, поред спомен-куле у сећање на Битку на Косову пољу године 1389. која се на благој купи брега високо истицала, поред Приштине/Prishtina, одакле фронт једне зграде издалека поздравља са огромним портретом Била Клинтона, помагача при рођењу ове државе, возили смо се узбрдо и низбрдо кроз последње веће насеље пре енклаве у Великој Хочи, кроз градић Малишево/Malisheva, у центру, ако се уопште и крећемо, идемо брзином корака јер су се не само тротоари (ако их је и било) већ и улица, како се то каже, црнели од пре свега младих људи, а и они су били доколичари на путу до велике аутопијаце која се ширила дубоко у степу, што је гомилу, очију упртих ка, како би рекли, колицима паркираним докле поглед сеже, ипак спречавало да примете ауто непосредно пред њима са таблицама смртних непријатеља, или су бар тада још увек били смртни непријатељи („MORTO I SERBI!”, као онај велики крваво црвени натпис изнад улаза спаљене Цркве Светих Козме и Дамјана у Призрену који такође није више далеко). Било је тихо код нас у ауту током вожње пуне застоја, вожње корак по корак кроз албански град, тихо; управо толико да се не затвори прозор. Чак и нaшем водичу, који је у природу увек пуштао гласно своје косовске-српске песме, сада их је само полугласно пуштао, а у сваком случају без икакве дрскости. Дрско? Провокативно? – Оно што смо ми, нас два сапутника, пре тога, током путовања кроз неко друго насеље сматрали за дрско – Ранково поздрављање кроз отворен прозор на чистом српском и једно исто такво гласно питање о здрављу, упућено једној јединој старијој пролазници, било је, то је он одмах разјаснио, упућено не некој непознатој Албанки, већ једној од неколико живих Српкиња у месту Лапушнику. И ови поздрави из аута у пролазу су се од места до места спорадично понављали. Изгледа да је Ранко био познат свакоме од припадника његовог народа који су остали или преостали усред два милиона Албанаца – толико пуно их на брду и у долини и није било познатих, од Приштине па доле до Призрена било их је, осим Срба у енклавама, толико да су се, што би се рекло, могли на једну руку избројати, или на две, највише на три.

Петер Хандке излази из Цркве Светог Стефана у селу Велика Хоча, у недељу 8. априла 2007.

Долазак у Велику Хочу послеподне истог дана. Oно што је раније било, или се десило, овде је уписано једно за другим према календарској хронологији. Наредни дани у енклави захтевају или омогућавају једно другачије рачунање времена, скоро увек на лицу места. А сада изгледа као да је ово друго време – више ред него рачун – отелотворено кроз зов кукавица. Одмах након изласка из кола, на мирном платоу (плато за бацање погледа) сеоског трга, обрубљеног словенским дрвећем, липама, lipa, на мајском сунцу какво се само замислити може, закукало је свуда у широком кругу око села; чуле су се као један звук јер, макар у овом поподневном часу, из самог места и његове ближе околине скоро да није долазио ниједан звук – ниједан трактор није возио, а камоли неки други ауто, а ако је неко био негде на послу, који је од рата постао тако драгоцен и редак, онда би то било без машина. Целог пролећа сам ишао преко читаве Европе, овде или онде чекао на зов бар једне кукавице. У поједина преподнева, када би се након јутарње магле, или јутарњег испаравања, прогурало плаветнило неба и када би почело благо хујање, јавила би се мисао: „Ах, данас ће бити први дан за зов кукавица”. А затим по шумама, свеједно којим, свеједно где: нада. Очекивање, па чак и извесност је иначе била тако снажна, да сам у тишини халуцинирао овај зов, или бих га заменио за зов грлице. У Великој Хочи сам насупрот томе од првог тренутка наишао на прави светски сусрет или сабор кукавица, можда не баш због љубави, али се осећало да није ни због свађе. И наставило се током свих дана тамо, до вечери, и у сваком другом временском смислу је зов кукавица одзвањао чак и ноћу. Па и багреми што су около по брдима цветали „бело-у-белом”, то (мало) житних поља и винограда све мањих (од рата) стајали су за онај проток времена који се уместо ранијег „и онда – и онда”, састојао од „сада – и сада – и сада”, при чему је по уобичајеном рачунању времена касније Сада могло бити оно раније и обратно: оно истакнуто што је давало основни фон остао је зов кукавица. Ранко је, још истог дана када смо дошли, отпутовао читав дуги пут натраг за Београд. Инсистирао је на томе да нас следеће недеље поново покупи у Великој Хочи, упркос мојој намери да узмем аутобус макар до Косовске Митровице. Аутобус је по његовом мишљењу саобраћао још само два пута недељно, а било је потребно да се за вожњу много раније резервишу места. Оба аутобуса, за чија сам се путовања нашао у реду, сваки пут дуго пре поласка ујутру, као посматрач извана – један аутобус за Митровицу, други за поменути верски центар Грачаницу – били су заиста попуњени до последњег места и сваки пут је неколико становника села морало да се врати кући; притом су и они, као и срећници који су смели да уђу, у нади да би можда ипак могли да пођу, имали све своје ствари са собом, апарате које треба поправити у граду, ствари за своју децу која тамо студирају (или шта већ раде), које су немо, без гласа, са једним страшним осмехом (осмехом стрпљења?) носили натраг са собом.

Ранији временски след је, међутим, још једном ступио на снагу, отприлике на једну секунду, оног дана када сам, док ме је поп Миленко водио код прве од предвиђених породица, са нотесом на коленима, оловком у руци, почео да питам. Отац те куће био је још млад мушкарац који је у једној малој радионици тестерисао у дрвету минијатурне фасаде за црквице, да би их затим, део по део, по узору на бродић у флаши, постављао у флашу, које, за разлику од бродића, тамо у стакленом трбуху неће остати саме, већ ће, торањ по торањ, крст по крст, бити испране домаћом ракијом из Велике Хоче, ракијом од лозе, неком врстом грапе. Од продаје таквих флаша – а он ни изблиза није био једини произвођач у селу – наводно је живео. Купци? Војници КФОР-а, пре свега они из Немачке, а још више они из Аустрије, заиста је радионица била излепљена фотографијама, поплавелим и пожутелим налик на изборне плакате, на којима би два или више Средњоевропљанина држала по флашу пред камером, а другом руком преко рамена грлили произвођача. Дрво за крстове у флашама за ракију потицало је између осталог од белих акација, што је доприносило ароми, а које су задржале своје лепо источно име из векова под турском владавином, багрем.

Петер Хандке у Великој Хочи

Онај први планирани час интервјуисања одиграо се у дворишту мале приземне грађевине, под једним орахом, удаљеном од улазне капије, на софи, одозго је прекривач са DB, скраћеницом за Немачке железнице. Питања, као и остало, тицала су се свакодневног живота – како се излази на крај? – стање ствари – како утиче нова страна држава на опстанак у енклави? Излажање на крај, макар што се тицало прве испитанице, једне не тако старе баке, са седамдесет евра, пензијом од супруга који је радио у Аустрији и тамо одавно умро, није могло ни да се замисли, жена је била болесна од шећера, а поменута сума је сва ишла на потребну месечну дозу лека са инсулином по имену „Siofor” (Зашто је испитивач овај Siofor тако изричито записао? Како би заштитио ауторитет? Или из нелагоде због његове улоге?) А следеће питање – које је тада већ било последње, при чему је он држао свој нотес у рукама, након тога га је, за све преостало време, склањао и вадио га из џепа за споредне ствари, локалне пословице, специфичне топониме. Да ли се нешто променило за Србе у Великој Хочи откад, како сада изгледа заувек, живе под албанским двоглавим орлом? Одговор од стране власника дворишта потврђује лако климање главом осталих у кругу сенке ораха, његове жене, снахе, мајке: „Мирно је”, и то није било ни иронично ни огорчено – као што после тога није био приметан ни тренутак горчине, за разлику од дугих тренутака беса због несхватања (за који би извесни језик можда употребио „не дају се научити”). Да ли је то било током испитивања, или је можда након тога један од одговора гласио: „Још смо у рату“, „рат се није склонио”? У успомени – друга реч за сећање – ове реченице се непосредно настављају на „Мирно је”. Још једна је записана под орахом, на питање да ли старији од два сина брачног пара из дворишта воли школу у енклави, одговор мајке: „Како да не воли. Али ја се плашим да га пустим. Када проба други хлеб никада се више неће вратити. А то је добра школа, Ђорђе тамо учи енглески и руски. Путовања? Ма путовање је курва. Ми ћемо остати једна породица докле год можемо.”

У даљој успомени на онај час млађи син те куће је послат да донесе вино за госте. Шта значи „послат” кад се ради о вину из куће, из сопственог винограда? „Послато” је дете до бурета које се налазило усред дворишта, у подруму у земљи, улаз са бунара, где је подигнута плоча на којој дечак виси са мајчиних руку тако дубоко у рупи да читав у њој нестаје, а затим опуштено са напуњеном флашом бива опет извучен на светло дана. Па даље: возач, поп, отац Миленко, коме су се ускоро у сенци ораха на немачком седишту склапале очи. Због пропитивања? „Сваки пут нам поп заспи под орахом”, рекоше три жене скоро једногласно, а онда домаћица додаде: „Ускоро ћу му тражити да плати улаз”; затим удовица гастарбајтера: „Такве сенке код вас у Аустрији нема”. А потом даље, међу свим домаћим животињама које се могу приметити, мачкама и пилићима, једна, међутим, недостаје, свуда у селу недостаје: нигде нема свиње, нигде прасета – ове животиње наводно нико није могао тамо да приушти себи. А притом су свиње раније биле, тако или другачије, праве амблематске животиње Срба на Косову, то се види по свињи која је обешена на металној шипци у дворишту једне уништене сеоске куће током мартовског погрома, или немира 2004. На слици преда мном обешена животиња изгледа већ дуго мртва са својим надувеним плавичастим стомаком, али глава је усправљена ка небу са ушима тако зашиљеним и исто тако мрко орошеном њушком, као да се смакнуће управо десило. У позадини су друге уништене куће. Од џелата ни трага, осим можда ужета више пута омотаног око шипке, које делује скоро претанко за велику, очигледно тешку свињу.

Било је још пуно разговора са сељацима/енклављанима. Међутим, са уредним, систематским питањима било је готово. Чинило се да је људима из Велике Хоче лакше када причају, а још лакше када приповедају, када им није задат никакав правац. Додуше, тако би чешће доспели у бујицу приче коју више нисам могао да пратим, али Златко, као трећи, у међувремену је постао поуздан преводилац.

Петер Хандке, Жарко Радаковић и Златко Боцокић у Великој Хочи, април 2006.

Ипак сам касније ишао около и сам држећи се мотоа: мало код ових, мало код оних. Тог јутра – окружен зовом кукавица – кренуо сам на пут до бившег суседног села које је било смештено неколико километара ниже, на обронцима брда, у долини једног потока и по његовим благим падинама, чије је средиште заузимала Велика Хоча. Зашто „бивше село”? Село је било, као што је Велика Хоча чисто српска, чисто албанско, али од рата није више постојала ни најмања веза између два места, па ни између два духовника, попа горе и имама доле, који су раније, иако можда не баш срдачно, ипак (наводно) без предрасуда и отворено саобраћали један с другим. Неке поседе у међупростору, који су припадали сељацима из Велике Хоче, виногради, пашњаци, њиве, од рата је обрађивала албанска страна, као да је то имовина која је њима припала; већи део сеоског земљишта такође, јер је пре свега по правди албанска, али од тада је, додуше, необрађена. И још уз то редовно последња реченица: „До своје смрти ногом нећу тамо” – чак се избегавало и име села које је постало непријатељско – „…крочити”.

На путу наниже, ка излазу из енклаве, сусрет са једним безубим, дрхтавим старијим човеком који је, када је у мени препознао странца у овом месту и земљи, застао и не без оклевања кренуо да ми очитава буквицу. Шта ја овде имам да се шетам? Марш!, и да дајем у свом иностранству извештаје о томе у ком јаду они овде вегетирају, у некада богатом месту просе за брашно, со, шећер и уље! Чак и за дрво за грејање ког су шуме околне препуне. Да идете ви странци до ђавола, јебо вас миш! И притом је севао погледима који су говорили да ме презире као и оне који су њега и остале одатле довели у ту ситуацију, чак да сам иста пропалица као и остали Европљани, тиме што се за ко зна чије бабе здравље појављујем ту пред њим, глув, слеп и нем, идем својим путем и онда негде друго утекнем, и у тим тренуцима сам и ја (помало) схватао зашто се пре годину дана, на понуду да буду „сеоски писци” у енклави, добро плаћени, али не дуже од месец дана, ниједан једини писац није јавио, чак ни неки „почетник”, у сваком случају потребан: сигурно је то потекло од инстинкта који је предосетио пуно таквих сусрета.

Доле, на крају села, прошао сам поред фудбалског игралишта што је изгледало као да одавно нико на њему није играо; чак је и у казненом простору била висока трава коју су пасле краве привезане за кочиће. С друге стране, сеоски дечко Александар истовремено је причао да у Великој Хочи заиста постоји фудбалска екипа и да она игра у српској косовској лиги, јединој која се састоји од клубова енклава Бабин Мост, Грачаница, Брезовица, Штрпце итд; али и екипе са северног Косова, са већинским српским становништвом, на пример из Лепосавића. Брезовица је прва, Велика Хоча је у средини табеле и зове се „Раднички”, горштаци, а најбољи играч? „Ненад Старшић!” Уз то с моје стране још два пропуштена питања, која су ми пала на памет тек после, током записивања: како се крећу играчи кроз непријатељску, или као непријатељски замишљену територију од једног игралишта енклаве до другог, кад не располажу готово никаквим возилима, а посебно не неким већим возилима? И: како успевају поред све мање и мање становника, пре свега све мање и мање младих, да скупе једанаесторицу, са евентуално једним или два резервна играча – тим пре што у Великој Хочи и суседној енклави, Ораховцу Горњем Граду, „Upper Orahovac” на језику УНМИК-а (у доњем граду су на десетине хиљада и више Албанаца), током читаве недеље једва да ми је неки млађи мушкарац доспео пред очи, а ако би био млађи онда би било немогуће открити нешто младо на и у њему? (Нешто као младост било је једино код понеке старије особе.)

Петер Хандке у порушеном српском насељу у Ораховцу, априла 2006.

Неизвесно је куда ићи даље по путу између два, ако не и више, јасно завађена и једно другом коначно из памети нестала села, после спортског игралишта са кравама које пасу у казненом простору, након последње куће, а потом још једне последње куће, како усељене тако и наизглед неусељене, па још једне готово сасвим распале – неизвесно је где је ту на Косову, које делује толико пространо, почињала ничија земља. У сваком случају није била од једног корака ка следећем, јер пут и веза више није показивала никакве трагове вожње. Никакве? Након тог несигурног прага било је још неких, али они су очигледно потицали из оног ранијег времена, подстичући на размишљање о оним јужноамеричким пустињама, на Атакаму у Чилеу мислим, где су се у тамошњем песку одржале стопе утиснуте пре више хиљада година: не само да није падала никаква киша која би их спрала, него ни поветарац није дувао кроз све ове векове не би ли их одувао. Иако је било сасвим извесно да је тамо где сам ја ишао од краја рата с времена на време ипак падала киша (не баш пуно, међутим, један од проблема Велике Хоче, за виноградарство и пре свега за дневно снабдевање, јесте велика несташица воде), отисци гума су усред садашње ничије земље тек на пар места падале у очи, било да су из епохе када је пут био део ратом захваћеног подручја, или из претходног „делимично” мирног периода између српског и албанског насеља. Ови фрагменти су ми као окамењени долазили у сусрет док сам се шетао тамо; окамењеност којој је очигледно погодовало дугогодишње некоришћење овог потеза заједно са жбуњем што расте око пута, већ скоро израслог у прави густи кров.

„Онуда шетати” то скоро да више и није био прави глагол за оног који је по ничијој земљи пуној неизвесности напредовао некуда. Пре се радило о продирању, корак по корак. Притом је пут водио ка готово прозрачним висинама, изнад потока који је вијугао на исток са запада, пре свега на југ, ка албанском селу. Тамо је човек постајао уљез, а притом је у дотичној међуобласти владао не само повремени, већ у последње време потпуни недостатак људи. Испрва богате, јарко зелене ливаде у долини потока, постајале су све тање прелазећи постепено у голу, сиву, необрађену земљу, попут винограда по обронцима што су лежали запуштени заједно са чокотима, па удаљени од иструлелих кочића увијали се по зараслом угору. Од потока који је горе, северно у Великој Хочи као једино име имао женско име Поточница, не чује се више жуборење. Уопште, у околини пута владала је, осим наметљивог бата корака готово потпуна тишина, онако како се може представити губитак слуха који тек временом постаје приметан. Тим је јаче било шушкање птичице која би, протежући се, померала крила и гранчицу у жбуну, ослобађајући се том приликом суседне гране. Стални звуци, непрестано дозивање што долази са свих страна једино од стране кукавица, српски кукавица, албански qyqe, са шумског хоризонта, све више и више су узмицали. Језиви звуци, да ли близу или далеко, у неко нормално време, као иначе мало где, стварали су разграничење: овде у међузони сви заједно, чак и најтише хујање ветра, а камо ли зов кукавица, били су језиви звуци и стегли би уљезу, макар корак по корак, груди или резонаторски простор који иначе бива омогућен једино слушањем.

Да ли је то заправо био страх да не изађем на пут неком мештанину? Да препречим пут онима „са супротне стране”? Не. Скоро жеља да сретнем неког од албанских сељака. Пожелео бих му добар дан на његовом језику, „Mirëdita!”, и онда би се одмах прешло на енглески. (Само да се не отме нека српска реч…) Па чак и да он, или они, (зашто ли сам их сваки пут очекивао само у мноштву?) ништа не разуме: енглески би прошао као нека врста решења. Издао бих се за „новинара” што би одмах имало дејство – то сам искусио већ неколико пута у највећој дивљини, нотес и оловка су довољни (међутим, да им се дође као „писац”, „writer”, „shkrimtar”, или чак „песник”, „poet” – то би за трен ока значило неповерење, или у најбољем случају неразумевање, мада је и то искуство злата вредно). Они би новинара или пустили, или га чак позвали к себи у кућу и двориште, увели би га, молили да прође кроз капију кроз обично веома високе и за оне друге скоро неприступачне зидове албанских имања. Можда бих био понуђен неком од посластица, по којима су некада били познати албански посластичари ван граница Југославије? Открио бих притом да су његови домаћини пословично гостољубиви, да су и они, као иначе људи са Балкана, били спремни да прихвате чак и непријатељски народ суседног села-енклаве у оквиру заједништва у великој Европи, где се појединачне државне границе, другачије него сада још увек, а пре свега овде, више неће рачунати?

Хандке на Косову 2006.

Али нико се није дао видети на путу и околини. Становнике села нисам могао ни да чујем, нити да чујем звук трактора, па ни глас мујезина макар са траке. При том су минарет и позлаћена (?) купола џамије, неко време сакривени погледу на зараслом путу, већ одавно били у видокругу, у међувремену тако близу приласку на отвореном, да неко ко се шета оданде не би могао да остане непримећен, а још мање непримећен из првих кућа и окућница, тако згодних, домова за читаве фамилије. Ни ту ни тамо никакав знак живота, чак ни кад сам са пута проширеног у улицу пролазио поред дворишних зидова виших од кућа. Ни пас није залајао. Ни петао кукурикнуо. Нигде везаног коња или муле. (Гроктање свиња уопште није ни долазило у обзир.) Ни дима такође – угљенисани чокотићи, то мора да је одавно било. Па ни шушкања одеће, ни шапата, нити било ког звука иза као неприступачних, као забрањених дворишних капија, сеоска децо где сте, шта радите? Коначно ипак једно лице, неке старе жене са марамом у отвореном прозорском окну, једином у мом сећању које је излазило на улицу: широм отворених очију старица је зурила у странца, без икаквог гласа, као скамењена, па ако се ту неко плашио онда је то била она, мештанка, због правог странца, на иначе празној улици. Не, то је било нешто сасвим другачије него страх, био је то безгласни ужас кojи је извесно, готово неодређено време растао у жени, те се при погледу на мене тренутно појавио у њеним очима. Ништа ми друго није преостало него да се окренем на пети, макар да бих смирио запрепашћену жену; да постанем невидљив. И након свега имам утисак да читав одлазак до села ван енклаве није био ништа друго него сан, заједно са куполом џамије која је од почетка до краја пута, иако он није био стрм, лежала „дубоко доле”, чак и када сам скоро стајао пред њом са старом Албанком занемелом од панике. А да ли је то онда исто био сан једне ноћи, пред свитање, у мом преноћишту у Великој Хочи, када сам јасно чуо мујезинов глас близу, а истовремено „дубоко доле”? Не. И опет не: није био сан ни кад сам се враћао од албанског села до српске енклаве, поново у ничијој зони, јаме некадашњег коловоза између насеља, а исто тако и најмање неравнине деловале су испланирано, скоро пресвучене, са утиснутим и уваљаним комадима одеће, патикама и сандалама и појединим остацима торби и (или ме сећање сада вара) кофера. У слојевима једни на другом, запечени у исушеној земљи, лежали су читави потези, посебно у средишту које се сад могло јасно наслутити, или управо на граници, ове стварчице, неупарене, свака посебно, ципела, чарапа, једно стакло наочара за сунце, уз то и вешалица. У суштини ништа необично за истрошен пут, али виђено очима албанске старице – њено укочено пиљење, које никакав поздрав није могао да ободри, деловало је на мене током читавог пута – ове одавно избледеле закрпе су добијале призвук једног сасвим одређеног значења. Исто тако је зов кукавица, који је сада са свих страна све ближе долазио из дивљине ка околини пута, према средини између села, требало чути као сигнале. Да ли су то заиста биле qyqe које су уздуж и попреко кроз кров од крошњи кукале изнад пута? Магнетизам је нестао пред једним трагом гуме као упеченим у иловачу још у пређашње време, скоро неуништивим. С представом у глави да је туда пре око двадесет година поп возио ка Великој Хочи како би ступио на дужност (овај потез је тада изабрао, причао је након проласка, а како би другачије, „природно”, пре албанског села). И приде наредне недеље, не, дан раније, на православни празник, одзвоне звона у енклави и симултано с њима, не, то није била халуцинација, у албанском засеоку, колико далеко толико и јасно, мујезиново лелекање за молитву у једанаест сати, док су сви керови луталице, у сазвучју са звоњавом и/или са молитвеним зазивањем, одзвон по одзвон и/или слог суре по слог суре, кренули са лајањем које је, као скандирање и синкопирање, једном краће једном дуже, извучено навише у мелодично завијање, било, или у сваком случају требало да буде, како год се обрне, недвосмислено одговарање.

Истовремено, током седмице у кругу енклаве Велика Хоча наставиле су се посете од куће до куће. Додуше, оне које је поп, отац Миленко уговорио, завршиле су се још неколико дана пре растанка: они које је он одредио за разговор, тако је у најмању руку изгледало, били су или угледни становници тог места – некадашњи, који су у међувремену одавно остали без службе, без функције, без позива – или/и одани верници, редовни посетиоци литургија, црквени прислужници: а опет изгледа да њих ни једних ни других није у крају остало нешто нарочито много, било их је довољно за дуже од пола недеље „интервјуисања”. Али током заједничког седења са полузваничницима појавиле су се везе са другима, непредвиђеним, као на пример са полусиромашним сином некадашњег председника, руководиоцем места или „сеоским кметом”; или са, рецимо, старим оцем нашег станодавца, који би данима седео с овим или оним, пијући са људима који су заједно с њим старили, и пекући пилиће у некој врсти контејнера без прозора званог „Рамбује” (о томе више касније), или, рецимо, са братом бившег директора фабрике, истрошеним шустером (и о томе више касније), са Радом, поповом женом, која је вазда кувала и сервирала, и то не само мени и „мом преводиоцу”, већ и онима чија им је држава избомбардовала и узела земљу, жена каквом се једна попадија никада не би могла замислити (и о томе касније). Притом је падало у очи како су у овој заједници људи без средстава и, осим попа, сасвим без посла, какве су разлике владале у сталежу, још можда много јаче него у деценијама поносног свејугословенског времена процвата, и исто тако јако, или можда најјаче, између рођака, посебно блиских, стрица и братанца, оца и сина – ту је отац оштећених бубрега као точак који кочи кола (у покрету), тамо син-парија, искључен и са најскромније прославе, богат само проредима између зуба, богатији него чак и његов осиромашели стари отац, седећи по страни чак и у дворишту сопствене куће, која је, што је необично за село, само изнајмљена.

Велика Хоча

Па ипак, и онда опет: исти тај парија као водич кроз непосредну околину разоткрива се као господар једног пажљиво властитим рукама култивисаног винограда. Читаво једно преподне нас је туда водио. И нису се само кукавице оглашавале одасвуд око Велике Хоче: и сојке, само као пример, су пуштале на сунцу своје сваки пут другачије тонове. Векослав, то је вечити Словен? Или вечито слављени?, зна од својих предака: сојка, на српском и креја, има „девет гласова”; један од њих, на пример, је и „глас детета које плаче”, један други „крештање одраслог”. Дивљи лук, што је по ливадама око винограда избио, звао се, у преводу, „змијска трава”, а када сам у наредним данима сам потражио то место видео сам заиста како се тргао вршак репа, а код следеће стабљике, неколико корака даље, још један вршак. Зашто ли сам ишао тамо по други пут? Векослав нас је водио до најудаљеније и најтајанственије од наводних тринаест цркава, црквица и капела парохије Велика Хоча, због којих се место звало „српски Атос” – у стварности један минијатурни Атос, уз то веома трошан, већина од тринаест светиња су мање него куће, а неке као сакривене и једва се могу наћи. Место Светих Архангела не би сам открио ни један странац; једва сам га пронашао чак уз помоћ детаљне карте: лежало је иза дивљег жбуња на косини пашњака, ни пут ни стаза нису водили тамо кроз змијску траву, а састојало се од једне једине руине, темеља некадашње апсиде, обележеног камењем у полукружној форми, малог лучног простора који се позади могао настављати на исто тако ситну капелицу, али одавно несталу у ваздуху и трави. Међутим, ту је био мали, између жбуња издвојен полукруг од камења које је тек прекривало тло, па ипак са неком врстом прага испред, а у „зениту” лука тих каменова су остављена места за нишу, унутра упаљена свећа као и (ситан) новац за прилог. Ишао сам до Светих Архангела и по други пут, сâм, јер сам хтео да то место делује на мене, што ми претходног дана, у друштву, није пошло за руком. А имао сам утисак да је ред поклонити мало пажње овом одломку комада једног места.

Векослав је био суздржано поносан на свој пажљиво обрађивани виноград, па је са Златком, који је и сам власник винограда далеко у Србији, запао у подужи стручни разговор о врстама лозе, при чему је био посебно поносан на „хамбург” који је давао најбоље грожђе за јело. Онда ми је такође показао како су се највиши врхови изданака лозе, још мајски ластари, љуштили показујући нежно, светло месо што је било јестиво и баш укусно! (Исто као што су раније, на кланцу према свом винограду, два Србина сисали беле цвасти црног јасена, други тамошњи деликатес.) Иза седам и више винограда – које би увек овај или онај становник села сам грабуљао, а никад не би деловао усамљено, одржавани су такорећи у приправности – на ободу шуме, на потезу високе и густе траве, где смо тражили смрчке, Векослав је уз узвик на светло дана извукао нешто тамно, полукружног облика, не није смрчак, за то је било сувише суво и већ прекасно у години, и „већ је превисока трава” (В.), пре је то једна од многобројних корњача, које су околину Велике Хоче такође настањивале као иначе и кукавице. Али зар то, дубоко доле у трави, није исто тако змијска област? Онај ко се њих прибојавао на обронцима по врелом сунцу, и то не само тихо, не, већ искрено, изричито (ја), осетио је неколико корака даље, у трави преко кукова, изненада нешто што му је отпозади пузало између ногу, дугачко и гредасто. Урлик и скок увис и скоро истовремено иза леђа хомеровски смех оба Србина: Векослав је странцу бацио у корак једну отпалу грану као „змију!”, тако је викнуо да је чак током читавог пута назад у енклаву стално изнова пљуштала салва смеха о насамареном вриштавцу и његовом скоку увис.

Смрчак

Што ближе центру села то је приметнија била промена слободног, пуног самопоуздања и разиграног власника винограда у једног повијеног човека, без средстава и без будућности. Током посете с нама двојицом код стрица, очевог брата, Векослав се одмах повукао у позадину, као неко недодирљив и задуго нестао у ђубрету забаракадиране рушевине у дворишту, некадашње надалеко угледне дедине куће. На то је указивало већ његово ступање у двориште: кроз капију је прошао повијен тај човек који је управо ходао усправно, који се гласно смејао и био стручан по свим питањима, као да се ради о капџији, ниском споредном улазу из времена турске владавине на Косову, улазу за послугу, слуге и потказиваче, „улазу за грбавце”. Било је јасно да би без нас осталих, за њега самог посета очевом брату била табу. На његово имање лично одавно није имао приступа, само од када?, од краја НАТО-рата у јуну 1999?, од повратка са вуковарског ратишта (тамо се „борио”, према сопственим речима, почетком деведесетих година, као веома млад)? Никакав прави приступ више.

Притом сâм стриц није био прави мештанин. Он је деценијама радио у Аустрији као приучени шустер у једној форарлбершкој фабрици ципела, и још увек је био препун хвале за овај посебни Запад и свог послодавца (који га је на крају ипак отпустио, он је наводно сувише често био пијан). Мала пензија била је довољна за њега и његову жену. Упркос томе водио је у суседној кући обућарску радионицу коју је онда показивао, са прегласним поносом, за разлику од свог синовца и његовог винограда. Није изгледало да је не баш стари шустер, обућар, ту нешто много радио, а ако је уопште, онда свакако не свакодневно. Пре су ципеле лежале у гомилама у једној или више гајби, али разбацане и то већ прилично одавно. Оруђа која су уз то ишла била су, додуше, спремна у пуном броју; чак и машина за пумпање је била ту, за ширење волумена ципеле. Сеоски шустер се понудио да и мени поправи ципеле. Када бих могао да их покупим? Следеће године, за Ускрс, приликом моје следеће посете Великој Хочи. И сада жалим што му нисам оставио један пар као неку врсту залога за будућност, и за енклаву такође. (На тај начин су, упркос свему, иако можда само као нека врста представе, још постојале занатлије у селу, попут фризера или берберина близу уласка у место, у радњи тако малој да је берберска столица заузимала готово читаво место, према томе није био једини? Пекара насупрот томе није било, хлеб је испоручиван из једне албанске фабрике. А шта се дешавало са домаћом пшеницом, једином житарицом, житом које се садило у енклави и то на моћним пољима, које је захтевало скоро толико простора као и виногради, док се њихало на мајском ветру како само поља пшенице умеју? Ни млина ни млинара није било, а срећни власници жита морали су своје мељиво да препусте опет албанском млину, који би један, не сасвим занемарљив део брашна задржавао као надокнаду. А шта се дешавало са остатком жита, оним за село? Оно се пекло са квасцем у кућама самих срећника. У наслеђеним старим пећницама? Пре у малим, лаким електричним пећима где су били печени одговарајући ситни хлепчићи – тог дана обућарева жена ми је омогућила да будем сведок томе).

Једног од оних мајских дана десило се такође да је Рада, попова жена, у башти поповске куће, чије је средиште заузимала главна црква Велике Хоче скромних димензија, испричала како је њен муж током рата од марта до јуна 1999. и још месецима након тога, под НАТО окупацијом био луд. Како то? Луд, онај који је стално – осим када заспи у сенци ораха – присутан, духовно прибран, разигран и пре свега човек с обе ноге на земљи? Особа из западне Србије, из сеоских области у близини Дрине, у младости боксер, и сада показује своју стаменост тако што је у игри у којој ваља остати с обе ноге чврсто на земљи и у месту, и мене и источног Србина Златка, који је знатно мање у перо-лакој категорији од мене, уз два три завртања руке избацио из положаја? Па како се показало ово попово лудило? Његова жена није хтела баш све да каже, наговестила је само да њен муж, што је најгоре, није могао да држи литургију, дружио се само још са дворишним и кућним животињама, тамо иза цркве, са кокама граоркама, зечевима, голубовима писмоношама, једним фазаном, или би данима, недељама, месецима бесмислено у оближњој шупи укључивао и искључивао одавно ислужени телефон наслеђен од прве телеграфске службе у области. А лудило се још више погоршало од НАТО бомбардовања (свако у селу знао је, иначе, још места где су око Велике Хоче падале бомбе са осиромашеним уранијумом), током окупације, због холандских трупа које су се против домаћих косовских Срба, другачије него Немци даље на југу, Италијани даље на западу и Французи на северу, наводно понашале посебно брутално, наводно су чак ударали сеоску децу, а посебно се холандска команданткиња урезала у сећање тиме што је људима из Велике Хоче наводно одрицала људски статус, што је много више него да их само телесно пустила да изгладне – а као разлог томе, сумњали су, и то не само попадија, да је у питању нека врста освете за својевремено масакриране хиљаде Муслимана након пада Сребренице, хиљаду километара северозападније с оне стране Дрине, у Босни, где су холандски УНО-војници, не мрднувши, дозволили да се деси масакар од стране српске паравојске. Ево дакле опет, свеприсутне „српске параноје”? И притом је поп, под воћком у башти конака, приликом приче његове жене о свом лудилу, тихо климао главом и смешкао се себи у браду, смешкао се и климао главом. Да ли је то заиста било смешкање? И да ли је климање значило потврду?

Петер Хандке у Цркви Светог Стефана у Великој Хочи, 8. априла 2007.

У исто време оно што је спомена вредно било је пола дана у контејнеру без прозора по имену „Рамбује”, који је, уз конак, кухињу и двориште, обележавао други центар енклаве Велика Хоча. Ако је црквени простор био у принципу отворен за све, чак и онима који нису из места, чак и странцима који су се донедавно рачунали у непријатеље, западне Европљане, тако је улазак код „световних” из „Рамбујеа” био изричито „забрањен”, иако више у игри – неки осамљени пролазник сигурно не би дошао на идеју да се придружи кроз приступно окно оним, како је споља изгледало, лелујавим приликама у тами и осетној врелини. Осим тога, у контејнеру није било више места до за трojицу, увек истих, који су се унутра скупљали дан за даном, од јутра до ко зна када. Та тројица су била, такорећи, тројица најстаријих у селу, бар су се, у сваком случају, издавали за такве, као да је и то део игре. Да, сме се са њима седети, а ако би онај који је водио главну реч наставио игру даље, то је била привилегија. То са недостатком места је иначе била варка, могла је двоструко већа група људи да седи за столом, као што је унутра било и светлије и мање вруће него што би се помислило. И нису сва тројица били исте испичутуре, један пијанац је имао најмање три лица. А како су тек током дугих сати старци постајали другачији, не само један од другог, већ и сваки за себе. Тај који је на почетку водио главну реч постајао би све тиши и слушао би, као и ми остали, онога ко задуго уопште не би иједну реч проговорио, а сад је постепено прелазио у приповедање, или улазио у неко свеже сећање. Ту је говорио и отац нашег станодавца, младог виноградара (и осим тога инжењера), јединог у енклави који је управо успео да лично оцеђено вино прода у централну Србију; неки ресторани у Београду били су његове муштерије. Отац болесних бубрега, како не би сметао у кући и подруму, нашао би, макар преко дана, уточиште у „Рамбујеу”. Шта је он ту причао? На пример, о својој дијализи у болници у Призрену, смештеној јужно у долини реке Дрим, где су га недељно возили амбулантним колима, а то је причао пре свега због тамошње младе турске докторке, која га је одушевљавала, јер га је третирала једнако као и друге, искључиво албанске пацијенте, на страну неговатељи и остали мештани, а који за њега, Србина, иако су имали исте јаде као и он, наводно ништа нису имали до псовки. „Човек!” тако је хвалио Туркињу, али претходни говорник није могао да задржи примедбу како су Турци опхођење учили са „владањем”, „а Албанци нису никада”. Поменуто „свеже сећање” старог приповедача из контејенера је на крају почело кад се радило о периоду безвлашћа и беспомоћности у јуну 1999, након краја НАТО бомбардовања, док се војска остатка Југославије, или што се њега тиче српска војска, повлачила, а српско становништво Велике Хоче је осетило да је остављено потпуно само. „Био сам очајан”, причао је – необично је чути такве речи из уста старог, сеоског човека, уз то још на српском, очајан сам био – „читаво село без воде, нисам имао снаге да одем, чак ни из куће нисам изашао, нисам једну реч више рекао, данима – и онда је дошла једна реч која ми је помогла, а то је реч од много раније, не знам како ми је тако свежа пала на памет, реч САБОР, стара реч за „скуп” – „скуп” целог села, и ова реч ми је дала опет снаге, тако сам остао у Великој Хочи и нисам отишао, јер када зец напусти свој дом никада се више не врати!” Сада, при накнадном записивању, пратим приповедача и његове веома светле очи у полумраку контејнера, мрежа пуна ораха својствена том месту, тако тврдих да још није измишљена крцкалица која би их поломила, преко пута мали шпорет, толико чађав да његов волумен делује удвостручено, док му облик постаје право безобличје, а седиште, седиште на склапање, слушаочево, моје, као део једног реда, који је опет део много дужег реда – реда седишта бившег биоскопа из Велике Хоче (да, тога је било онде још у време Југославије), а у наслонима за руке урезана слова, једно Н, једно А, једно И, једно К, једно М и тако даље, а да се из гравире не покаже нека смислена реч, па откуд онда у то време резбарија? „Из досаде”, рече, скочивши назад у своју улогу, главни говорник савета стараца из „Рамбујеа”, названог по месту где су у фебруару 1999. одржани такозвани мировни преговори о „остатку Југославије”.

Хандке у Великој Хочи

Затим, на дан растанка у Великој Хочи обавио сам нешто као прави интервју са брачним паром из овог места. То се десило случајно, ишао сам узбрдо до извора сеоског потока и тамо неочекивано срео жену која је точила воду, она ме је позвала на кафу у кућу на падини, последњу горе у енклави. До питања с моје стране није дошло сасвим без усиљености, што се с једне стране могло и осетити да су њих двоје управо само то и чекали, а и што сам након седмице несистематичног седења около и мотања наоколо имао осећај да је ово могућност да се заиста надокнади нешто пропуштено. То што је на овај начин испало била је једина вештачка неприродна или извештачена ситуација током читавог времена у Великој Хочи. Моја питања, као и одговори мојих саговорника, испадали су из оног органског времена које је одређивало боравак до сада. Да ли је то било због мојих рудиментарних и стандардизованих питања, за која сам сваки час морао да се помажем речником? (Tо што сам опет морао да изађем на крај без „мог” преводиоца с друге стране ми је ипак пријало, оживело, натерало ме да будем досетљив.) Не, то није било до мог испитивања. При крају интервјуа одговори домаћина су све више и више изгледали стандардизовано, или још осетније, концентрисани само на једну димензију. Готово да је деловало као да су њих двоје то увежбали, а у мени пак видели неког западног представника за штампу, или део неке међународне комисије. С њиховим подацима и изјавама у уху, који су у потпуности били само непрестано вајкање без тона нијансе, могао сам да разумем – што не значи одобравање – зашто би тај и тај новинар у свом чланку уденуо речцу „наводно”. Притом се ништа од бројева и података није могло оповргнути. Са деведесет евра месечно од стране „међународне заједнице” могао је да се финансира интернат за њихово двоје деце која су у Косовској Митровици похађала школу и факултет, а пензија која се из Београда плаћала за „природно” тешко болесног мужа трошила се на кирију за кућу (чудно колико је поседа у селу било изнајмљено – власници далеко, у земљи која је у међувремену постала нека друга). Кубик дрвета, који је одобрила управа протектората, није био довољан ни до средине зиме. Са три пакета хуманитарне помоћи од УН-а, са јестивим уљем, пиринчем и конзервом рибе (ови последњи из Русије, земљи последње наде косовских Срба), која су сваком домаћинству стајала на располагању, није се могло прехранити на дуже стазе, тим пре што је код њих живела још и трећа станарка – која се у исто време, као на команду, на секунду појавила на веранди где смо седели и одмах опет нестала у својој соби позади, као што су уопште многи људи, сада примећујем, излазили из неке од кућа тамо, били власници или их изнајмљивали, остављајући утисак да су становници задњих соба. Не треба уопште сумњати у главни разлог за жалбу: постало је немогуће да се, као раније, аутобусом набаве уређаји потребни за кућу тамо у српском делу Косовске Митровице, чак и за оне са новцем – на повратку би аутобус из енклаве, од албанске објаве независности Косова у фебруару, био редовно заустављан од стране полиције, и на сваку веш машину, сваку грејалицу (струју ипак плаћа Београд), сваки фрижидер, приписала би се казнена царина, тако висока да је чак ни (релативно) имућни у енклави више нису могли платити. Додуше све мање је долазило до телесног насиља, другачије него раније, од стране УЧК бораца за слободу, упркос повременим гестовима који праве покрет резања гркљана путницима аутобуса, како би становнике енклаве подстакли да нестану – нови метод ће на крају постати делотворнији! А током читавог овог непрестаног жаљења, без иједног тона нијансе, седели смо високо изнад Велике Хоче на веранди напољу, испред, на сунцу, на благом мајском ваздуху, уз зов кукавица, на похабаној софи преко које је било прострто ислужено ћебе Немачке савезне железнице, с погледом на лепу башту на обронку која је зачудо тек помало засађена, окружена орасима, а иза ње још један осушени виноград (а притом је обилан и бистри извор Поточнице тако близу), једини пут да сам на своје питање за разбијање једноличности, које сам се иначе веома држао, једина опаска која није одговарала теми, одговор с оне стране шеме жалопојке (можда сам је само умислио?) који сам добио јесте кад сам хтео да сазнам нешто о, за промену, покошеном простору пред кућом, где није било набујале траве: „Иначе би дошле змије”. Како је само пар са обода енклаве пажљиво испратио посетиоца до баштенског плота и показао му пречицу иза стена на извору, где је безброј малих ружичастих лептира чарало по води, а при њиховом узлету би читав ваздушни простор постајао ружичаст. И тек ту сам сазнао да су обоје избеглице. Из друге земље? Из друге покрајине? Не, из суседног села, одмах поред.

Нисам био ја, нисмо били ми једини посетиоци, једини гости током те мајске недеље 2008. Студент из Француске се играо са децом у школском дворишту на изборну недељу – у школи је било изборно место – читавог дана лопте. Једна Израелка, удадбом одведена у Србију, направила је у енклави мали атеље за курсеве сликања. Патролна кола Косово-полиције (опростите ми за ову игру речи) по правилу су само крстарила. А аустријски или швајцарски добровољци КФОР-а, који су на све већој врућини издржали већ пола дана, или дуже, на тргу испред конака у својим џиповима штитећи Србе из Велике Хоче – пре свега на изборни дан, јер су само наизглед ислужени калеми бодљикаве жице између енклава и околине били савијени: да ли је и њих требало посматрати као посетиоце, као госте? Извесно, њих неколико, који ван службе нису поштовали само попа већ и остале. Ови углавном млади Средњоевропљани нису велики изузетак; у сваком случају не баш мали број ових војника се показао с оне стране доброг и лошег, као пажљиви осматрачи, питаоци и слушаоци, покушали су, такође, да науче локални језик и, додуше за сада само изузеци, разумели су га, па чак и говорили. Било је, међутим, и других гостију. Биле су то чудне птичице. Говорили су, са готово разоружавајућом отвореношћу, како су овде на Косову јер су у својој земљи порекла имали неки проблем. Код ових гостију енклаве радило се о припадницима „мировног корпуса” који су давно пре НАТО-рата као посредници, судије или управо као „међународни посматрачи” добили канцеларије и све године након рата и након мартовског погрома 2004. остали на положајима. Повратак кући – били су то Немци, а пре свега су они ти који су редовно бирали енклаве и такође искључиво кухињу попове куће – изгледа да за ове бивше студенте германистике, службенике магистрата итд. више није долазио у обзир, иако „смо ми и наша мировна мисија почасна, једва да је плаћена”. Ниједан од ових трајних сталних гостију није, у десет и више година, макар мало научио језик енклаве: „највише ако Дитмару (овде је име промењено) падне на памет да приликом устајања од кухињског стола каже једно ДОВИЂЕЊА”, причала је Рада, попадија, „али и тада стално замени српски са албанским и каже уместо ДОВИЂЕЊА mirupafshim. Више ни албански не може. Дитмар је глуп.” На српском, или посебно код ње, ово се чуло као реч која се изговара на посебан начин: „Дитмар је глуп.” А опет би њен муж, у неком другом времену бивши полудели поп, седећи ту уз онај свој смешак рекао: „Ова кућа је Божја кућа, а не моја. Она је отворена кућа и тако ће остати!”

Петер Хандке испред цркве у Великој Хочи

Не помињући кукавице из Велике Хоче неко ми је испричао о проблему кукавица у централној Европи: услед отопљавања климе све птице, којима су иначе кукавице посебно подметале јаја у гнезда, лежале би на јајима много раније, а кукавице то још нису „знале”, те би се нашле пред празним гнездима. То је био разлог што су необављена посла одлетале даље и што се у нашим крајевима њихов зов тешко гдегод више могао чути. Уз ову причу сам у својим ушима, у својој свакодневној околини, носио звук који је трајао до ране вечери око, у међувремену, тако далеке енклаве, а било је тако и касније, као да су се све кукавице из средње, северне и западне Европе нашле тамо доле на Косову. Несхватљиво ми је само зашто су ми притом сви Дитмари, Манфреди и Кевини падали на памет. Истину говорећи, били су, макар они који су имали навику да у Великој Хочи седе у поповој кухињи, без злобе. Енклава је смештена знатно више него албанско насеље, ваздух је добар, а поглед је пуцао на југ далеко преко призренске равнице, све до планина још покривених снегом у мају, иза којих је почињала Македонија, где је далеко плаветнило већ наговештавало Грчку. Ракија из те области била је тако чиста и природна, а домаће вино, црно и бело (рајнски ризлинг) заслуживало је име вино, док је оно монополизовано, а само оно се могло купити по радњама, у међувремену чак и српским, с опроштењем у сваком погледу било превара (неправедно би било помислити да је нагону да се сплачина одмах испљуне доприносила албанска реч за „вино” verë). Не, Дитмари се нису угнездили у Великој Хочи; продрли у туђе гнездо. Место, позорница за очи и уши под великим небом, служила је онима без домовине ако не као домовина, онда као прибежиште. Без ове Велике Хоче, за коју је једно од могућих етимолошких значења „пуно очева” – они би били жалосно изгубљени на Косову, или уопште. Зато су се управо и хватали за Велику Хочу као за своју Ultima Thule. (И у загради нека буде споменуто као значајно да је било ипак много мање безопасних и незлобивих посетилаца, чак и у годинама након краја рата, посетилаца за које би поређење са кукавицама било сувише слабо – за њих уопште ниједна метафора са животињама не би одговарала. Као пример за заграду, она жена са марамом око главе и фотоапаратом, која се пре око годину дана на православни васкршњи празник у Великој Хочи издавала за „хришћанску албанску новинарку која дели симпатије за енклаву”. Уколико је уопште и говорила, онда је то био енглески. Током Божје службе трчала је непрестано између посетиоца литургије тамо-амо, напоље и опет натраг, непрестано користећи своју камеру, пуцајући блицом на све што се мрдало и што није у малој цркви, на попа, на иконе, слушаоце ускршње поруке, исто тако непоколебљива у покушају да своје објекте, одрасле и децу групише и прегрупише – онда је изненада, док си трепнуо, нестала, а недељу дана касније у хамбуршком Шпиглу је изашао чланак у коме то, што се рачунало, никако није био ускршњи празник у Великој Хочи, било је много више раскринкавање енклаве као упоришта ратних злочинаца, и попа као моћника о коме сви мали људи – обични анонимни сведоци, који су рекли оно што је унапред било планирано за штампање – нису имали добро мишљење. „Хришћанско-албанска симпатизерка” била је у стварности немачки дописник магазина у Београду. Али да се тако преобуче значило је од самог почетка доћи као непријатељ код људи из енклаве, значило је да је имала да извештава по предвиђеној шеми. И камера је била само маска – фотографије које су у Шпиглу објављене уз тај чланак уопште нису потицале од ње, апарат је сигурно био празан, само блицеви прави. Не, никакво поређење са животињама ту није на месту, а нарочито не са кукавицама, кукавице, qyqe. Јер, ево Софоклове Антигоне, лако промењене и са додатим знаком питања: „Много тога беше неупоредиво, ништа, међутим, неупоредивије од човека, оваквог или онаквог?” О човече. Ах, човече. Ова жена, овај човек се преобукао и увукао у енклаву како би рату додао рат, што је, ако можда и није злочин, представљало нарушавање мира? Затворена заграда.)

Плакат за филм Горана Радовановића из 2020.

Увек изнова у последњим деценијама рефрен да су Срби хтели да остваре своје право на Космет (Косово и Метохију) из одавно застареле, сем тога и изгубљене битке (против Турака) на Косову пољу anno 1389. И било је онда веома лако исмејати такве захтеве, као што је рецимо у Зидојче цајтунгу писало да би то било као кад би Баварска данас прогласила Истру за своју, јер је ту Краљевина Б. у XIX веку имала своје поседе. Ја овде још ниједног Србина од крви и меса нисам срео, а посебно не у Великој Хочи, који би о Косову почео причу са Косовим пољем. Ако је неки становник енклаве уопште и причао о свом праву онда је то било о једном које се изводило из садашњости и прошлости што га објашњава, живом, незастарелом, из живота на овом тлу и његовом обликовању од стране људи који ту сада живе, сада и сада у савезу са претходним животом и минулим радом родитеља, њихових родитеља, прародитеља, прапрародитеља. Овом праву није потребна легенда, а тек му није потребан никакав мит. Право на земљу долази из Сада и Овде. А ову земљу би људи из Велике Хоче сада, тек тако, без питања морали да посматрају као изгубљену? И чудно је можда још да се реч правда у мом сећању за све време чула из уста само малог броја људи из енклаве, међутим утолико чешће реч неправда. Још ми је у уху реченица једног младог добровољца из Средње Европе који је, а како другачије, „хтео да остане анониман”, о Србима и одузетом им Косову изрекао: „Велика неправда се десила”. Али, такав је живот. Или: такве игре игра историја?

Кад сада у новембру помислим на мајску недељу у Великој Хочи шта ми прво падне на памет? То су столице на склапање бившег сеоског биоскопа, поређане у контејнеру по имену „Рамбује”. Нико ту није заузео место, седишта су празна као и читав контејнер. А притом мислим на причу из Љубитеља биоскопа Вокера Персија у којој јунак једном приликом мудрује изнад редова седишта, ноћу у напуштеном биоскопу, на некој периферији у, мислим, Батон Ружу, Луизијана: како ова празна седишта у ноћи причају о истрајавању кроз године и деценије. Да ли је исто тако и са седиштима у контејнеру, тамо у средишту енклаве? Да ли они држе онај скуп, савет, сабор, од чије саме речи се старац из Велике Хоче у свом јаду усправио? Не знам. Али она су сада ту, та седишта, и говоре свој језик.

Из бележнице Петера Хандкеа

БЕЛЕШКА УЗ БЕЛЕШКУ

У међувремену је децембар, седам месеци је прошло од послеускршње недеље у Великој Хочи, и управо то, својевремено безначајно, добија на значају. Добија? Да. Али не на значају, већ на симболици. „Симбол смо ми, тумачити се не дамо…”, изгледа да је то – одрживи део онога што остаје и истрајава; у сваком случају сада и сада, у мени. И хтео бих да га тако пренесем, овде и овде.

Пијачни дан када је Албанац, „хришћанин”, дошао у село са колицима препуним прасића, тако чистим како само прасад могу бити, чисто белим. Једно од њих сам ја онда купио за попову кућу. Како је само испрва скичало кад је однето у травнату башту иза цркве. А како се онда умирило након што је направило себи своје место, прохладно у густој трави, онако како се иначе свиње укопавају у голу земљу и у блато. Мале попове коке граорке су тапкале, пијучући око њега, а псић је тамо из своје кућице, посматрао, тихо као и само прасе.

А смежурани смрчак у посети другој башти, кога је домаћица сама тамо оставила, где је порастао и био нађен, у удаљеном углу, при корену једне шљиве. Зашто смрчак није био убран и искоришћен за кување? Одговор: Оставили смо га ту да лежи у нади да ће следећег пролећа захваљујући једном смрчку да нарасте више њих, читава породица.

Једног јутра крајем недеље, дан уобичајених српских накнадних празника (након дана главног празника по неколико дана накнадних празника): звук звона одјекује са свих страна кроз село, са најмање три од тринаест цркава, а истовремено из албанског бившег суседног села, дубоко доле, молитва, прожимајући све наборе планина, одјекујући из дубине одоздо, оглашава се мујезин са џамије оданде, и истовремено почетак завијања свих паса луталица из Велике Хоче, у сазвучју са звоњавом у близини и дозивањем из даљине… И дивљи рен, сваког јутра, пробан на потоку енклаве где сам се прао, јер у стану није било воде. (Реченица посвећена Р. Капушћинском). И безброј малих бледоплавих лептира горе на извору потока, на граници енклаве, где су ми четири пута та безбројна крила додирнула уши, као кад се пролази кроз плави облак… А оно последње, или претпоследње, или прво јутро у Великој Хочи кад сам, ступивши из свог стана кроз капију дворишта на сеоски трг, сео на степенице испред капије, кад ми се придружио малени пас луталица, кад су деца из енклаве ишла у школу, кад су старци из енклаве кренули на своје безнадежно ведре дневне партије, када су се липе са сеоског трга зазеленеле и када је међу свима нама завладало илузорно сагласје, не са историјом, саклони, него са јутарњим ваздухом, са беспомоћношћу, понављањем партија, са седењем около… Наш станодавац, који је свој хвале вредан косовски ризлинг испоручивао наводно најбољим ресторанима у Београду… И његова лепа жена коју смо једва могли да видимо, за коју смо на крају сазнали да је некада била „Косовка девојка”, нека врста мис Косова… И крупне очи и буцмасти обрашчићи њеног малог детета…

Јун – децембар 2008.

(с немачког превео: Јан Красни)

(РТС, 20. 12. 2022)