Република Српска нашла се, и без своје воље, у средишту светске борбе за историју. Реч је, наиме, о изнова сукобљеним интерпретацијама прошлости, иза којих је намера да историјска наука постане само средство „воље за моћи“ великих сила.

Не треба се заваравати – нема претеривања у тврдњи да су Босна и Херцеговина једна од кључних тачака светске историје. То се само потврдило на Видовдан 1914. године. Тако је и у наше време. НАТО је по први пут у својој историји ратовао управо на тлу Босне и Херцеговине, против Војске Републике Српске.

Земље чланице овог војног савеза и сада покушавају да, преко медија, академске продукције, политичких и судских притисака, наметну своју слику овог ратног сукоба (сетимо се оптужница Хашког трибунала, последње иницијативе Велике Британије у СБ УН коју је спречила Русија, „Инцковог закона“ и сл.). Срби би, према таквим тумачењима, били агресори и освајачи, иако су ратовали на својим кућним праговима, у својим селима и градовима.

Због тога су, судећи по хашким пресудама, ратни злочини почињени над Србима потпуно некажњиви. С друге стране били би праведни ратни циљеви Бошњака, Хрвата и, наравно, НАТО пакта. Улога жртве резервисана је за Бошњаке, при чему се Сребреница већ готово 30 година користи као изговор за „хуманитарне интервенције“ и „ратове за вредности“ широм планете („Зар ћемо да дозволимо још једну Сребреницу?“). Српске жртве у овом рату, па чак и у геноциду почињеном над њима у НДХ у Другом светском рату, прећуткују се и умањују.

Светска историографија, и даље под пресудним утицајем западне науке, данас исповеда кључне митове о историји Босне и Херцеговине створене у оквирима аустроугарског идентитетског инжињеринга. Кључни циљ Беча био је – потиснути, асимиловати, па и уништити Србе и њихову историју са подручја западно од реке Дрине па и, уколико то прилике дозволе, даље ка истоку.

 

Империјална стратегија

 

Може се рећи да су аустроугарска наука и политика заслужне за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Далмације, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима. Ту врсту митологије сабрао је и изнова уобличио Ноел Малколм у својим бестселерима о историји Босне (1994) и Косова (1998), који су, по правилу, најављивали ратне походе НАТО на тамошње Србе.

Када је о Босни и Херцеговини реч, постоји цео низ спорних питања која су нам остављена у наслеђе, као што је етничко порекло њиховог становништва, порекло језика којим се ту и данас говори, природа „богумилске јереси“, припадност средњовековних стећака, тобожњи масовни прелазак „богумила“ на ислам, и многа друга.

Наша слика прошлости Босне и Херцеговине резултат је симбиозе на први поглед непомирљивих идеологија. Аустроугарска идентитетска политика према Србима настављена је и у време друге, нацифашистичке и усташке окупације српских земаља, у Другом светском рату. Титов комунистички режим прихватио је њене кључне поставке. Онда су је, у име либералне демократије, преузеле и прошириле земље НАТО пакта. Оно што повезује ове различите државе и идеологије јесте – дугорочно непријатељство према Русији.

Драматични догађаји у Украјини, почевши од „Евромајдана“ и рата у Донбасу (2014) и почетка руске Специјалне операције (2022), умногоме су изоштрили поглед историчара и омогућили им да историју Босне и Херцеговине, нарочито Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995, изнова сагледају у много ширем контексту.

 

 

Потврђени су закључци оних посматрача који су већ на почетку ратова у којима је разбијена Југославија тврдили да је ту реч, пре свега, о продору НАТО на Исток, као и да су главни циљ овог војног савеза била руска евроазијска пространства. Насупрот свим уверавањима и обећањима да се то неће догодити, НАТО је, упоредо са разарањем Југославије и беспоштедним ратом против Срба у Хрватској, БиХ, Србији (1991-1999), умарширао у Источну Немачку, потом у Пољску, Чешку и Мађарску (1999).

Ови догађаји су, како су то говорили Владимир Путин, Сергеј Лавров, Александар Солжењицин, пробудили и освестили Русију пред претњом која јој се приближавала са Запада. Потом је, у години погрома над Србима на Косову и Метохији (2004), НАТО ушао у бивше совјетске републике Естонију, Летонију и Литванију, стигавши на неколико десетина километара од Санкт Петерсбурга.

 

Аустроугарска наука и политика заслужне су за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима

 

У истом даху, НАТО је заузео и Словенију, Словачку, Румунију, Бугарску, ушавши тако у традиционално руску интересну сферу на источном Балкану. Последње две деценије стишавања, али не и прекида балканске кризе искоришћене су за учвршћивање власти НАТО над овим издељеним политичким простором. У Хрватску и Албанију НАТО је ушао 2009, у Црну Гору 2017, у БЈР Македонију 2020. Овај процес назван је „приступањем“ тих земаља НАТО пакту иако, како су најнепосредније показали примери Црне Горе и Македоније, воља њихових грађана није занимала ни Брисел ни Вашингтон.

Упркос руским упозорењима да би улазак НАТО у Украјину за Русију био casus belli, НАТО земље још од 2008. не крију намеру да је, заједно са Грузијом, укључе у своје редове. Државни удар у Кијеву, почетак отвореног прогона над Русима у Украјини, улазак НАТО тимова у ову земљу и њено брзо кретање ка НАТО и ЕУ (која се у овим догађајима показала тек као сенка НАТО савеза) означили су излазак на пут ка садашњој светској ратној кризи (2014).

 

Одбрана вере

 

Посебно важан показатељ органске везе догађаја на тлу бившег СССР-а и бивше Југославије представља покретање, са првим знацима непослушности, медијске кампање против Руса, Русије и, нарочито, доносилаца одлука у Кремљу. Она по свему представља само развијену и проширену верзију претходно започете медијске кампање усмерене против Срба. Судећи по њиховим телевизијама, новинама и интернет сајтовима, земље НАТО су већ дуго у ратном стању са Русијом. То и јесте медијска припрема рата, баш онако како је то, бар од 1987, учињено са Србима и Србијом.

Веома слични, истовремени процеси могу се уочити у интерпетацијама историје Украјине и у идентитетској политици западних великих сила према овој земљи. И тамо се, уз помоћ локалног становништва спремног на сарадњу, систематски поништава памћење, па и само постојање руског народа. И ту је циљ асимилација и уништење, како би се олакшало политичко и војно покоравање.

Корени ових настојања веома су слични. И академски интерес и политичке потребе захтевају да се у савременим збивањима препознају много важнији и дужи историјски процеси. При томе, наслаге погрешних и лажних интерпетација су такве и толике да се свака информација о историји земаља бившег СССР и бивше Југославије мора проверавати из више извора.

Основе за стварање нових, неруских идентитета постављене су у добу нестанка Кијевске Русије и почетка пољско-литванске и монголске окупације њених земаља. У Белорусији и Малорусији (потоњој Украјини) Пољаци и Литванци су своје поданике Русе, већ у 15. и 16. веку називали „Рутенима“, да би се они разликовали од „Москова“, поданика руских царева.

Касније ће појам „рутени“, као и израз „русини“ заживети у јавном животу Хабзбуршке монархије, потоње Аустрије и Аустро-Угарске. Унија из Бреста (1596) била је кључни догађај у стварању посебних, русинских  идентитета. Унијатска, гркокатоличка вера отворила је становништво Галиције, данашње западне Украјине ка утицајима Рима и Запада. Томе би требало придодати крсташки етос Пољске, која се до краја 16. века, уз помоћ језуита, обрачунала са својим протестантима, да би се потом концентрисала на походе ка православном, руском истоку.

 

 

Судећи по најранијим историјским изворима (Ајнхард, Константин Порфирогенит, итд), етничко порекло становништва Босне и Херцеговине било је српско. Са поделом Србије на Босну и Рашку, Босна је ушла у угарску интересну сферу, док ће Рашка (са Херцеговином) стећи независност. Срби у Далмацији, некада у саставу државе Немањића, Дубровника, Босне, Венеције, са пропашћу српских средњовековних држава остаће под влашћу Млетачке републике.

Остатак српских земаља, са Босном и Херцеговом, делом Далмације, Рашком, Зетом, Македонијом, пао је под турску власт. Када је под ударцима Турака пропала Угарска, Хабзбуршка монархија постала је главни претендент на њено наслеђе и, заједно са млетачком Далмацијом, уточиште за Србе пребегле из Османског царства. Слично Украјини и Белорусији, различита историјска искуства делова српског народа била су прва основа за изградњу посебних идентитета.

Верске поделе биле су ипак, кључне. Аустрија је, заједно са Венецијом, била носилац унијаћења Срба у оквиру ширих планова Римске курије да се губици претрпљени на западу Европе у сукобима са протестантима, надокнаде придобијањем православног истока за унију са Римокатоличком црквом. Ти планови обухватали су огромна подручја од Владивостока до Јадранског мора. Већ тада, у 17. веку, српски патријарси су заједно са малоруским хетманима позивали руске цареве да им помогну у борби за одбрану православне вере.

 

Стварање идентитета

 

У три поделе Пољске с краја 18. века (1772, 1793, 1795), којима је ова некада моћна држава избрисана са мапе Европе, Русија је повратила Белорусију и Малорусију. Галиција, коју је Пољској преотела Аустрија, била је етнички врло хетерогена земља, у којој су се идентитети стварали и мењали, и где су живели Пољаци, Руси, Русини, Јевреји, Немци. Гркокатоличко становништво је ту по бројности тек нешто мало заостајало иза већинских римокатолика.

У току 19. века, на подстицај и под заштитом Беча, Галиција ће бити лабораторија стварања нове, украјинске нације од русинског и руског становништва. На тај начин обуздавани су непослушни Пољаци, али је истовремено спречаван утицај Русије на унутрашње послове Аустрије. Већина Пољака, Руса и Русина живела је, наиме, у Руској Империји.

Галиција је, тако, била средство за ширење аустријског, римокатоличког утицаја на руску Украјину. У исто време, Русија је утичући на становништво Галиције могла да из темеља потресе основе Хабзбуршке монархије. Уочи Првог светског рата нове границе на истоку Европе биће уцртаване и у Бечу и у Петрограду.

 

Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа

 

На сличан начин, у потискивању Срба, у којима је видела средство руског утицаја, Аустрија се ослањала на римокатоличку цркву и на хрватску националну идеју, коју је подржавала нарочито од средине 19. века. До краја 19. и почетка 20. века хрватски идентитет укорењен је међу римокатолицима српског, штокавског језика у Далмацији, Дубровнику и Славонији. Када је окупирана Босна и Херцеговина (1878), и њој је припала улога бране пред српским и руским, православним утицајем и средства даљег продора ка југоистоку.

Није била реч само о стварању новог, босанског националног идентитета, кроз школе, администрацију и науку (у историографским радовима Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, Константина Јиречека, Ћире Трухелке и других). У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је испитивала различите видове потчињавања муслиманског становништва, који су јој били потребни за планирани улазак у Албанију и даље покоравање Балкана.

 

 

Њени историчари, новинари и дипломате већ су увелико радили на уобличавању албанског идентитета и његовом прилагођавању интересима Аустро-Угарске. Истовремено, Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа.

Хрвати су, слично Далмацији и Славонији, били привилеговани и у Босни и Херцеговини. Када се покушаји стварања босанске нације буду показали неуспешним, почетком 20. века Хабзбуршка монархија ће се и ту отворено ослонити на Хрвате. Званично неприкосновени муслимански бегови подсећали су на пољско племство у Галицији, коме су формално признаване привилегије и историјско првенство. Иза сцене, наклоност централне власти била је на страни Хрвата и Украјинаца.

Историчар Михаило Грушевски, који ће од 1894. предавати на универзитету у Лавову, све до 1914. године биће кључна личност духовног живота Галиције и главни идеолог стварања украјинске нације. У наслову једне расправе Галицију је назвао Украјински Пијемонт (1907). Ту је писао је да је она играла улогу „културног арсенала, где су се стварала и усавршавала средства националне, културне, политичке и друштвене обнове украјинског народа“. Грушевски је управо тада исковао термин „украјинизација“.

И Пољаци су, међутим, у Галицији видели свој Пијемонт. Тврдили су да су, у поређењу са деловима Пољске које су приликом подела заузели Руси и Пруси, овде имали највише слобода. Из Галиције је требало да крене ослобођење и уједињење Пољака, при чему се рачунало на све земље које је њихова држава некада обухватала, укључујући и Белорусију и Украјину. Сукобљени са украјинским покретом, Пољаци су због политике Беча, са њим ипак морали да траже заједнички језик.

 

Револуција као прилика

 

У кључном добу с краја 19. и почетка 20. века, међу Русинима се појавио и проруски покрет, која је истицао припадност руском народу и својим значајним делом заговарао повратак на православље. То је изазивало отворено непријатељство Пољака и Украјинаца. Одговор Беча били су велеиздајнички процеси (два Мармарош-Сигетска 1904 и 1913, и Лавовски процес 1912-1914).

Сва ова суђења имала су за непосредан циљ спречавање прелазака унијата на православље, при чему су осумњичени оптуживани за намеру да Галицију припоје Русији. Овим се нису исцрпљивале сличности са велеиздајничким процесима протв Срба, од Загребачког (1909) до Бањалучког процеса (1915-1916), на којима су Срби оптуживани да су радили на припајању Босне, Херцеговине и осталих јужнословенских земаља Србији и Црној Гори.

На процесима галицијским „русофилима“, како су их власти називале, коришћене су услуге агената-провокатора (галицијски Ђорђе Настић звао се Арнолд Дулишкович). Оптужени становници села Иза, у покушајима да пређу у православље, обраћали су се српском будимском епископу Лукијану и карловачком патријарху Георгију Бранковићу. На Лавовском процесу оптужене су заступали и српски адвокати.

У Првом светском рату русински „русофили“ су се, слично Србима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, нашли ван закона. Били су убијани и затварани у концентрационе логоре Талерхоф и Терезин. Као и Срби, Русини су морали да се боре у сукобљеним, аустријским и руским војскама.

После пропасти Аустро-Угарске у Првом светском рату, Галиција је припала обновљеној Пољској. Режим прогона над унијатима и православнима и присилне полонизације, довео је до окретања украјинских националиста терористичким средствима. Њихови контакти са немачким обавештајним службама, успостављени још у време Вајмарске Републике, појачани су са доласком Хитлера и нациста на власт.

 

 

У Закарпатској Русији, која је припала Чехословачкој, покрет повратка унијата на православље подстицала је и Српска православна црква, која је у тамошње мисије слала своје најспособније људе. Чехословачке власти хтеле су да избегну везивање Русина за Руску православну цркву, па су и српски утицај, близак Руској заграничној цркви, покушавале да замене мисијама Цариградске патријаршије.

Михаила Грушевског руске царске власти ухапсиле су у децембру 1914. и протерале у Симбирск под сумњом да је аустроугарски агент. На интервенцију својих руских универзитетских колега био је враћен у Москву. У време пропасти Руске Империје 1917, стигао је у Кијев да би стао на чело Централне украјинске раде, скупштине која ће са захтева за статусом федеративне јединице, са заоштравањем револуционарних сукоба, прећи на проглашење независности Украјине (у јануару 1918).

Она је позвала аустро-немачке трупе да окупирају Украјину, како би је одбраниле од бољшевика. Окупатор, који је подржао „украјинизацију“, ипак није хтео да трпи самосвесну Централну раду, па је тако, после њеног распуштања, и Грушевски изгубио власт.

После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“. Она је била део шире политике „коренизације“, која је обележила историју СССР у току двадесетих и прве половине тридесетих година 20. века.

Да би се обрачунале са „великоруским шовинизмом“ као наслеђем Руске Империје, и да би за своје идеје привукле неруске народе, совјетске власти покренуле су низ мера срачунатих на прелазак локалне администрације, школа, штампе, па и војске на језике неруских нација. Посебне комисије изумевале су национална писма за оне народе који их још нису имали. Што је посебно важно, административне јединице изједначаване су са преовлађујућим нацијама, па је руско становништво подвргнуто не само асимилацији, него и протеривању, као што је учињено са руским колонистима у Казахстану.

 

„Коренизација“

 

Позив Михаилу Грушевском да се врати из Беча, где се био склонио и преузме катедру на универзитету у Кијеву, да би ту радио на „украјинизацији“ означио је симболичан тренутак спајања старих аустроугарских и нових бољшевичких традиција у решавању националних питања руског и осталих совјетских народа. Катедру на тамошњем универзитету, коју је безуспешно тражио у време Руске Империје, Грушевски је добио под бољшевицима.

Изабран је за члана Свеукрајинске академије наука, за шефа њеног историјско-филолошког одељења и археографске комисије која је прикупљала и објављивала историјске изворе настале на тлу Украјине од 16. до 18. века. Биран је и у Совјетску академију наука 1929. године. Са тих места, Грушевски је могао да води процес „украјинизације“ готово у оној мери у којој је то чинио у хабзбуршкој Галицији.

Са пропашћу Пољске, према споразуму са Хитлеровом Немачком, СССР је заузео Галицију и припојио је украјинској совјетској републици, да би и ту спровео украјинизацију. То је учињено и са Бесарабијом и Буковином, одузетим од Румуније и, после Другог светског рата, са Закарпатском Русијом, одузетом од Мађарске, која ју је била заузела приликом предратне поделе Чехословачке. Нова нација и држава су, тако, од СССР-а, ако се тако може рећи, добиле све што се могло добити.

 

После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“

 

„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у била је, без сумње, једна од инспирација за Титово решење националног питања после Другог светског рата. Нације које су за време рата биле више на страни окупатора него претежно српског покрета отпора, придобијане су уступцима, стицањем државности и проширењем националних граница.

Хрватска је тако уједињена и проширена у Далмацији и Барањи. Босна и Херцеговина временом су претворене у државу којом је требало да доминирају Муслимани. Албанци са Косова и Метохије добили су државу на тлу Србије, уз обећање да ће бити уједињени са Албанијом, уколико и она пређе под Титову власт.

Срби су, да би се избегла предратна „великосрпска хегемонија“, подељени на пет федералних јединица, док је Србија додатно подељена на три дела. И културна политика Титове Југославије према Србима носила је отворено антисрпске хабзбуршке сентименте. Сам Тито био је 1914. аустроугарски војник на српском ратишту. Утицајни Мирослав Крлежа се и у Титовој Југославији отворено декларисао као присталица Анте Старчевића.

 

 

„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у биле су успорене у другој половини тридесетих година 20. века, да би, под утицајем претећих спољнополитичких искушења отпочело обнављање руске самосвести. Локалне националне елите оптуживане су за буржоаски национализам. Грушевски је ухапшен 1931, а његова дела биће забрањена. Тим процесима допринео је и Други светски рат, у коме је Галиција Немцима дала целу СС дивизију („Галиција“). Украјина, је ипак, и после тога територијално проширивана, па јој је и Никита Хрушчов припојио Крим (1954).

После слома нацистичке Немачке, англоамеричке обавештајне службе спасле су готово целу СС дивизију Галиција. У Хладном рату украјински шовинисти чувани су и припремани за обрачун са совјетским комунизмом. На исти начин третирани су Анте Павелић и хрватске усташе, као и албански шовинисти.

Када су разбијени Југославија и Совјетски савез, они и њихови потомци регрутовани су за сукобе са Србима и Русима. У Украјини, то се показало брзо после стицања независности 1991. године. Ни после радикализације стања у Украјини 2014. земљама НАТО пакта нису сметала нацистичка обележја духовних потомака сарадника нацистичких окупатора из Другог светског рата.

Христија Фриланд, канадска министарка спољних послова, потом финансија и заменица премијера, истакнута по свом непријатељству према Русији, поносна је унука једног од украјинских сарадника нациста. Ни за време ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини НАТО земље нису спречавале обнову усташких и СС традиција делова локалног хрватског и муслиманског становништва.

Преовлађујућа слика прошлости источне и југоисточне Европе, наметнута од стране западних медијских, академских и политичких средишта, очигледно је препуна стереотипа и лажних интерпретација. Нема сумње да ће у времену које долази главни задатак руске и српске историографије бити обнова суверености у избору тема и, нарочито, у интерпретирању прикупљених података. Ова обнова историјске свести данас је основни услов опстанка и слободе.

 

Текст је први пут објављен у зборнику радова „Српска се брани и у Србији“, Београд 2023, 389-395.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

(Нови Стандард, 03.03.2025)

Чланак Милош Ковић: Од Сарајева до Кијева – НАТО против историје се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Милош Ковић: Студенти показали изузетну самосвест и родољубље се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Усред масовних уличних протеста и револуционарног расположења у Србији, док се готово искључиво размишља у бинарним категоријама „за и против“, док трају острашћени сукоби и дифамације на друштвеним мрежама, Ломпар, као какав носилац револуционарне правде, Робеспјер или Вишински, упире прстом у нас и узвикује: „они не подржавају протесте“!

При томе, опет слично Робеспјеру, Мило Ломпар се поставља као мера свих ствари и као врховни морални арбитар. Треба бити против Вучића таман онолико колико и он; подржавати актуелне протесте у Србији тачно онолико колико их он подржава. Да ли ово подразумева и сарадњу са прозападним Прогласом и са подгоричким монтенегринима, дистанцирање од Русије (у Побједи он каже да Русија пружа „neiskrenu podršku srpskom narodu“ и да га је РТ Балкан први назвао „корисним идиотом“), баш онако како то чини Ломпар?

Мило Ломпар је, наиме, променио страну. Ми то нисмо урадили. Његово прилажење Прогласу, напади у монтенегринској Побједи, повезаној са контроверзном BEMAX групом и ДПС-ом Мила Ђукановића, и оно што у последње време говори на телевизијама Нова С и Н1, које припадају Јунајтед медија групи, као да упућује на то да овај раскол унутар националног табора добија и идеолошку боју. Ломпарова стара прозападна реторика сада је јасно видљива. Можда његов гнев из Побједе потиче и из сазнања да нема ни једног значајнијег имена са српске интелектуалне сцене, које је спремно да га у томе следи? Колико ми је познато, у Ломпаровом удружењу (или странци?) Српски глас налазе се, од релативно познатих личности, само бивши политичари Дејан Мировић и Марко Јакшић и свештеник Јован Пламенац.

На начелну критику таквог Ломпаровог политичког деловања, дакле на политичке ставове другачије од његових, он је одговорио личним нападима, измишљотинама и увредама. Слободан Антонић Ломпарове ставове, међутим, ни једном речју није критиковао. Ломпар изгледа верује у то да је наслов Антонићевог текста Никоме не бити корисни идиот (овде) доказ његовог учешћа у некаквој завери против њега, будући да га је тако назвао и Александар Вучић. Али, свако ко овај чланак прочита разумеће да Антонић мисли на себе, на своје грешке, и на побуњене студенте, уколико не буду довољно мудри да избегну сличне замке. Текст је објављен истог дана када је Вучић тако назвао Ломпара, 25. децембра 2024, што значи да је морао да буде написан и послат уредништву РТ Балкан нешто раније. То што се Вучић, нападајући Ломпара, позвао на тај Антонићев текст, сведочи само о његовој намери да подели, посвађа и компромитује националне интелектуалце. Напротив, Антонић Ломпара брани од критика „Друге Србије“, и то у тексту објављеном после Ломпаровог напада на њега у Побједи (овде). Овакав Антонићев гест изазива поштовање; оно што Ломпар чини изазива само жаљење.

Они које Ломпар види као своје удружене, непомирљиве и одсудне противнике, које би требало демаскирати и уништити, виде догађаје на различите начине, али у битним тачкама су, без икаквог договора, сасвим сагласни. О томе да не желимо никакве острашћене, личне сукобе сведочи и чињеница да га ни Зоран Чворовић ни ја, у својим јавним иступима, не помињемо именом и презименом (овде и овде). Испоставило се да смо сагласни у уверењу да национална интелигенција не би требало да се придружи Прогласу и сличним прозападним политичким снагама и то, што је посебно важно, под њиховим условима (истини за вољу, нама то нико и не нуди – изгледа да им је усамљени Ломпар сасвим довољан за оно што су наумили). Националне странке и интелектуалци су, наиме, сасвим маргинализовани, док проевроунијске станке и јавне личности имају медије, новац, утицај и – подршку западних сила. Због потпуно неравноправног односа, национални интелектуалци могу само да, привлачењем гласова родољубивог дела јавног мњења, послуже доласку на власт оних прозападних политичких снага које у демократским условима то никада не би могле да остваре.

При томе, можда сам од нас двојице само ја био донекле груб, будући да сам, упозоравајући на то да је придруживање националних интелектуалаца Прогласу грешка, због потпуне несразмере реалног утицаја, у једном тренутку, врло пажљиво, употребио појам „корисни идиоти“ и „фикуси“. Нагласио сам да верујем да су и такве заблуде последица намере да се помогне својој земљи. Немам телевизор, не гледам Вучићеве наступе и нисам знао да је Ломпара дан раније назвао „корисним идиотом“. Један од анонимних напредњачких ботова са друштвене мреже X, тзв. Народни непријатељ, који је у нападима на мене до сада ишао толико далеко да је јавно вређао чак и чланове моје породице, ишчупао је из контекста (пре тог исказа говорио сам о пропасти и издаји које је Србији донела Вучићева косовска политика) баш ту реченицу и објавио је под насловом „Ковић о Ломпару као корисном идиоту ПроГласа“, после чега су његову објаву преузели режимски таблоиди. Затим се и сам Вучић, наравно не обраћајући пажњу на то што сам о његовој политици рекао у истој емисији, позивао на делове мојих изјава о утицају који на протесте на Филозофском факултету у Новом Саду имају војвођански сепаратисти. За Ломпара је то био довољан разлог да закључи да Вучић и ја потајно сарађујемо, како бисмо га угрозили.

Због тога сам написао посебан текст у коме сам те нападе, назвавши их „одвратним“, нагласивши да са истих режимских адреса долазе подједнако одвратни напади на мене, поновио да је Александар Вучић издао Косово, да је најодговорнији за стање у коме се Србија нашла, да подржавам студентске захтеве (овде). Све то, очигледно, није могло да обузда Ломпаров гнев. Изгледа да верује да он сме да критикује друге (пре неког времена почео је да јавно осуђује Покрет за одбрану КиМ), али да се његови политички ставови напросто не смеју оспоравати.

Овај сукоб разочарао је много добронамерних људи. Они се, са пуним правом, питају да ли је могуће да су, док нам се земља распарчава, националним интелектуалцима њихове сујете и гордости од свега најважнији? Има чак и оних који су поверовали у гласине да смо криви Антонић, Чворовић, преко 100 јавних личности и ја, јер смо документ На српском путу: Начела суверенистичке политике, у коме смо изнели ставове који су нам заједнички (овде), тобоже објавили по налогу Вучића, да бисмо напакостили Ломпару који је мало пре тога основао Српски глас. Народни непријатељ је, наравно, уз наше репрезентативне фотографије, објавио део Начела и посебно нас похвалио. Ова објава, међутим, није му била тако успешна, јер режимски медији (и „опозиционе“ телевизије) прећуткују постојање овог документа.

За разлику од Александра Вучића и његових анонимних ботова, али и Мила Ломпара и његових политичких пријатеља, има много добронамерних посматрача, који не желе сукобе, него слогу унутар националног политичког тела. И сам тако мислим и на томе, у оквирима својих могућности, годинама радим. Има много тога о чему сам, управо зато што верујем да није време за бесплодне расправе, али и због основне пристојности, дуго ћутао. Сам Ломпар се у Побједи, међутим, нападајући нас, вратио у 2020. годину, када чланови Покрета за одбрану КиМ (тј. ми), „nijesu htjeli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsjednika Srbije zbog veleizdaje“, што би наравно био још један доказ да потајно сарађујемо са њим.

Заиста, тачно од тада, четири и по године трају јавни напади, систематска кампања пријатеља Мила Ломпара (Дејана Мировића, Млађана Ђорђевића, Драгане Трифковић, Небојше Вукановића и других) против мене. Био је довољан само један Ломпаров миг да то престане, али то се није догодило. Уместо тога, сам Ломпар се годинама, по институтима, кабинетима, кафанама и славама, бави ширењем гласина о мојим тобожњим везама са Александром Вучићем. Зашто то раде? На то питање вратићу се на крају овог текста. У сваком случају данас су се, пошто је Ломпар објавио своје политичке амбиције, и пошто сам се усудио да критикујем његове ставове, напади његових пријатеља на мене, по друштвеним мрежама, утростручили.

Осим тога, Ломпар је коначно јавно изнео оптужбе на мој рачун, исте оне које већ годинама систематски понављају његови пријатељи. Пошто је штета по општу ствар већ учињена, више нема разлога да ћутим. Морам да браним Покрет, чији сам председник, али и истину. При томе, за разлику од Ломпара, настојаћу да, без сувишних страсти, посведочим само о чињеницама које лично, из прве руке познајем. Има много сведока који ће оно што ћу овде рећи моћи да потврде. Када будем износио претпоставке, то ћу изричито наглашавати.

Знам да ми сведочење истине у овом тренутку неће донети много добра. Насупрот Ломпаровим тврдњама о томе како је нападнут са свих страна, иза њега сада стоји логистика америчке Јунајтед медија групе (Нова С, Н1, док се Данас, како изгледа, још устеже да га прихвати), Прогласа и прозападног, грађанистичког дела опозиционе политичке сцене. Мој одговор објавиће једна, и можда још понека интернет страница. За разлику од њега, моје ставове, осим у фрагментима које режим чупа из контекста и користи у својој борби за опстанак, нећете чути ни на режимским, ни на „опозиционим“ медијима.

Истина ипак мора да има предност над жељама и добрим намерама, али и над пропагандом. Упркос томе што Ломпарове поруке данас тако громогласно одјекују преко натовских медија, добро је да о ономе што се заиста догађа остане и моје писано сведочанство. Оно ће можда, једнога дана, бити корисно онима који ће размишљати о томе зашто су се Срби међусобно свађали док су им отимали Косово и Метохију, одвајали Војводину, гасили Српску, асимиловали их у Црној Гори, Хрватској, Северној Македонији.

Хронологија је од кључног значаја – пре него што смо Антонић, Чворовић, ја и још много наших пријатеља уопште сазнали за настанак Српског гласа, саставили смо програмски текст За српски пут: Начела суверенистичке политике. У њему смо подржали студентске захтеве и истакли одговорност режима за кризу у којој се Србија нашла, али смо, уместо да заговарамо придруживање пронатовским политичким формацијама, истакли начела на којима би требало формирати посебан, самосталан политички пол и градити сутрашњу Србију. Пре него што смо овај документ објавили, сачекали смо да га потпише преко стотину имена од значаја и интегритета.

Прича заиста почиње 2020. године, са оснивањем Покрета за одбрану Косова и Метохије, који Ломпар у Побједи, четири године пошто је из њега иступио, тако страствено напада. Ово надстраначко удружење јавних личности заједно смо основали у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, на дан Преподобног аве Јустина Ћелијског, 14. јуна 2020. године, на подстицај и са благословом оца игумана архимандрита Андреја Јовичића. Он је, наиме, са Патријархом Павлом, тада епископом рашко-призренским, провео 17 година на Косову и Метохији и познавао је тамо свако село и сваки камен. Одлазио је на починак и будио се са Косовом у срцу и мислима. Савршено је сагледавао беспуће у које се српски народ упутио са издајом своје Свете земље. Већ неко време он ме је позивао у Сланце и молио да помогнем у окупљању истакнутих српских личности у одбрани Косова и Метохије.

Пре тога смо, наиме, заједно са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем и епископом Атанасијем, покренули и на Бадњи дан 2018. објавили Апел за одбрану Косова и Метохије, који је потписало 178 академика, професора универзитета, научних радника, јавних личности, укључујући и 12 епископа СПЦ. Док се о Косову и Метохији ћутало у српској опозицији, и док је Александар Вучић слао потпуно дефетистичке поруке о томе како „ми тамо немамо ништа“, како би требало да се „помиримо са реалношћу“ и „суочимо са прошлошћу“, пребројали смо се, охрабрили људе и вратили Косово у средиште нашег јавног живота. Чаславу Копривици и мени, који смо на томе понајвише радили, највећу подршку пружио је Политички савет (чији смо нестраначки чланови тада били) Демократске странке Србије (овде, овде, овде и овде).

Успели смо да и у Покрету за одбрану Косова и Метохије, на идеји саборног окупљања свих који су спремни да се јавно заложе за очување Косова и Метохије у саставу Србије, без обзира на међусобне разлике, окупимо нека од најзначајнијих имена српског јавног живота (овде). Од почетка се подразумевало да чланови Покрета о многим питањима размишљају на различите начине. Међу нама било је и припадника различитих странака. Оно што нас је удружило јесте потреба да се у нашем поколебаном јавном мњењу упорно и аргументовано заступа став да се Срби не смеју одрицати Косова и Метохије. У томе смо се ослонили на дугу традицију надстраначких окупљања српских интелектуалаца у временима одсудних криза, од Српског књижевног гласника (1901) до Српског културног клуба (1937).

Први чланови Председништва били смо Слободан Самарџић, Богољуб Шијаковић, Мило Ломпар, Часлав Копривица и ја. Пошто смо били дужни да одредимо председника Председништва, предложио сам Слободана Самарџића, коме је то место припадало по политичком искуству и познавању косовског питања. Он је, међутим, рекао да то не би било добро, јер већ води један покрет. После тога, предложио сам Мила Ломпара, али он је одговорио да двојица Мила у политици не би била добра вест (мислио је, наравно, на Мила Ђукановића). Ломпар је тада предложио мене, са чим су се сви остали спремно сагласили. Прихватио сам то као дужност и још једну у низу обавеза. Нисам, ипак, слутио колико ће овај пристанак променити мој живот и каквим ћу све нападима због тога бити изложен.

Од самог оснивања, Покрет се суочио са бојкотом у „режимским“ и „опозиционим“ медијима. Тиме је пресечен главни правац његовог деловања. У поређењу са данашњим временом, доба Српског културног клуба изгледа као епоха узорне демократије и пуног националног суверенитета. Косово су, до 2018, сложно прећуткивали и напредњачка власт и проевропска опозиција. Испоставило се да се о Косову и даље смело говорити само под условима и на начин који одређују аутоколонијални режимски и „опозициони“ медији. До данас, стање у медијима се додатно погоршало.

Дословно сутрадан по оснивању, започели су први покушаји изазивања сукоба и разбијања Покрета. Чланови Покрета Марко Јакшић, Дејан Мировић, Славиша Ристић, Драгана Трифковић у медијима су са необичном острашћеношћу оптужили мене, као председника Председништва, да сам се тобоже залагао за излазак на тадашње скупштинске изборе (ако то данас још икога занима – они су били за бојкот, док је ДСС, чији смо Политички савет Копривица, ја и готово сви остали чланови били напустили, био за излазак), што је била измишљотина – одговарао сам да то није истина и да питања предизборне тактике политичких партија просто не улазе у теме због којих је Покрет основан (овде).

Неколико дана касније, у форми сличној ултиматуму, Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева послали су нам кривичну пријаву против Александра Вучића, са мојим потписом, коју је Покрет, како су захтевали, морао да преда надлежним органима. Захвљајући чињеници да Покрет у својим редовима има неке од најугледнијих српских правних стручњака, имали смо кога да питамо за мишљење. Чланови нашег правног савета, професори правних факултета у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Косовској Митровици – Игор Вуковић, Бранислав Ристивојевић (прва двојица су професори кривичног права), Слободан Орловић, Зоран Чворовић, Душко Челић – закључили су да правних основа за кривичну пријаву, чак и када не би било зависности судства од извршних власти, у том тренутку није било, као и да би режим могао да одбацивање пријаве искористи у своје пропагандне сврхе. Са таквим закључком сагласили су се сви чланови Председништва. Важно је да се, због потоње концентрисане паљбе Ломпарових пријатеља искључиво по мени, разуме и то да ниједну одлуку у име Покрета нисам донео сам; у Председништву се о свему договарамо и заједнички одлучујемо.

Јакшић, Мировић, Ристић и Трифковићева су, међутим, повели нову јавну кампању, која је на страницама сајта НСПМ потрајала нешто дуже од месец дана. Уместо да, уколико су већ хтели да се повуку из Покрета, дају заједничку оставку на чланство, они су то чинили једно по једно, дајући у размацима од по недељу дана демонстративне оставке, зачињавајући их новим низовима оптужби и сумњичењима на мој рачун. Поред осталог, тврдили су да нисам хтео да поднесем кривичну пријаву због пара које сам тобоже примао као председник Управног одбора Историјског музеја Србије. Одговарао сам им да је то била у потпуности неплаћена, стручна функција, да њу по традицији врше професори Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, да су се пре мене на том месту налазили академици Михаило Војводић и Љубодраг Димић, да ваља разликовати струку, институције и политику, да је обављање таквих дужности један од услова за избор у професорско звање на Универзитету у Београду, да би по тој логици требало да се одрекнем и плате универзитетског професора, јер се и она финансира из буџета Републике Србије, да то није управни одбор НИС-а и сличних лукративних компанија, на какве су навикли политичари Јакшић, Мировић и Ристић (овде).

Мило Ломпар је у почетку гласао као и остали чланови Председништва, да би у овој ствари почео да издваја свој глас. Иако члан Председништва, које није прихватило идеју подношења кривичне пријаве, он је то учинио заједно са Јакшићем, Мировићем, Ристићем, Трифковићевом и академиком Костом Чавошким (25.8.2020). Морам да признам да сам био изненађен и разочаран када сам га видео заједно са онима који су ме јавно и бесомучно блатили. До тада сам, очигледно без основа, веровао да ми је Мило Ломпар био пријатељ. Месец и по дана после тога, иступио је из Покрета. Са првим искушењем он не само да нас је напустио, него је и прешао на страну оних који су Покрет покушавали да разбију.

Зашто је, крај све слоге по питању главне теме – одбране Косова и Метохије од намера режима да се са њима разграничи и да их преда Великој Албанији – ово тактичко питање било довољно да изазове тако острашћене, непотребне и штетне нападе и расколе? Немам сумње да је од почетка постојала нечија смишљена намера да Покрет буде распарчан и разбијен. Касније сам учествовао у два покушаја окупљања националних политичких партија и видео сам како су срушени под видљивим спољним утицајем. У случају Покрета, међутим, немам такве доказе. Зато, за сада, верујем да је ту реч о једној од пројава секташког менталитета, који упркос свим блискостима, трага искључиво за разликама. Када их пронађе, секташ је спреман да због њих води рат до истраге. Зашто бисмо били сабор сарадње и слоге, када можемо да се поделимо у секте, у којима ће сваки нарцис моћи да има своју групу у којој ће бити неприкосновени вођа?

            Постоји ту још један феномен на који је упозоравао Патријарх Павле. Говорио је о томе да је виђао како су се чланови црквених одбора, уколико при градњи цркве све није било по њиховом, окретали против свих осталих и чак настојали да спрече подизање саме богомоље. Чини ми се да Марко Јакшић врло често тако поступа. Признајем да од Мила Ломпара тако нешто ипак нисам очекивао.

Покрет за одбрану Косова и Метохије наставио је да ради и да окупља све оне који су спремни да се боре за ову српску покрајину. На нашем сајту може да се види шта смо до данас урадили и да ли смо заиста, како Ломпар тврди, само потајни јатаци Александра Вучића (овде). Колико могу да видим, кривична пријава Ломпара и пријатеља против Александра Вучића није променила баш ништа у политици српских власти и у српском јавном животу. Ломпар је, међутим, упркос свом предлогу да се о његовом повлачењу из Покрета јавно не расправља, однедавно почео да напада Покрет, понајвише у интервјуима датим на јутјуб каналу Славија инфо извесном Љубомиру Стефановићу, који се такође истиче по салвама лажи и увреда изреченим на мој рачун. Покрет на Ломпарове тврдње, у намери да избегне штетне сукобе, није одговарао.

Испоставило се да се од првог дана листи Ломпарових пријатеља који се све до данас својски труде да Покрет разбију придружио и Млађан Ђорђевић. Широј јавности непозната, ова живописна личност спада у оне људе који су, у времену када су милиони њихових сународника изгубили животе, имовину и здравље и када нам је држава распарчана, зарадили велики новац. Метохијци ми рекоше да је своју земљу у селу Смаћ одавно продао. Сада живи на Врачару, по коме га возачи возе у лимузинама са затамњеним стаклима. Нико не зна чиме се Ђорђевић бави и како се тачно обогатио, али је познато да је кум и пословни партнер Драгана Ђиласа. У време власти Бориса Тадића и свога кума налазио се на различитим саветничким функцијама. Упућени кажу да је Ђорђевић, док је био на власти, учествовао у готово свим акцијама које би демократе данас волеле да забораве, нарочито у подстицању сукоба унутар СПЦ.

С обзиром на његову биографију није никакво чудо то што се Млађан Ђорђевић у разбијању Покрета и нарочито ширењу гласина о мени показао убедљиво најспретнијим. Дуго је за тај посао ангажовао своје клијенте (извесни Иван Ивановић и слични), па је њихове нападе објављивао на свом сајту politicki.rs. Међу њима се по примитивизму и агресивности посебно истиче Небојша Вукановић из Требиња, редовни гост на сарајевским, федералним медијима, одакле напада Милорада Додика и власти Републике Српске. Вукановић у својим објавама које марљиво преноси Ђорђевићев сајт понавља оптужбе осталих Ломпарових пријатеља, при чему им, у свом карактеристичном софистицираном стилу, придодаје тврдње да ме плаћају Вучић и Додик, да сам „продана душа и ђубре“ (овде) и томе слично. Да не би било никакве сумње у то са чим и како Вукановић ради то што ради, није пропустио да се слика загрљен са Ломпаром и Мировићем (овде), да први објави оснивање Ломпаровог Српског гласа у тексту за који се не зна има ли за главну тему нападе на мене или стварање овог удружења (овде).

У међувремену охрабрио се и Млађан Ђорђевић па је, уместо да за то користи своје пријатеље, почео да ме у својим објавама јавно вређа и назива „профи Србин за положај и паре, лажни бранитељ Космета, а уствари издајник“ и сличним именима. Немам за то доказе, али могу да претпоставим, судећи по његовом сајту и по сајту Српског гласа, у који су уложена значајна средства, да Мило Ломпар и пријатељи и сада уживају логистичку подршку Млађана Ђорђевића. Са временом, показаће се да ли сам у праву.

Гласине које о мени објављује Драгана Трифковић на сличном су интелектуалном и моралном нивоу као оно што раде Вукановић и Ђорђевић. Све троје објављују потпуно исте оптужбе и увреде на мој рачун. Марко Јакшић је, како изгледа, бар јавно престао да ме напада.

Дејан Мировић, који је од свих пријатеља Ломпару најближи, сличан је Ђорђевићу по својој спретности у закулисном деловању. Не иступајући јавно, он годинама, врло марљиво, шири гласине о мени. И он је, наиме, политички ветеран. Некада потпредседник Српске радикалне странке, учио је исту школу као и његов дугогодишњи страначки друг Александар Вучић. Мировића и Вучића не спаја само карактеристична спремност на вређање и потпуну дифамацију политичких противника; и један и други окренули су леђа свом духовном оцу Војиславу Шешељу, који је јуначким држањем у Хагу стекао поштовање и оних који не одобравају његов данашњи политички курс. У исту класу спада још један бивши радикал, Немања Шаровић, у чијим емисијама Ломпар редовно гостује и који по примитивизму с којим ме вређа и шири гласине о мени може да се мери само са Вукановићем. Шаровић се иначе посебно истакао иступањима на медијима блиским Драгану Ђиласу, у којима се својски трудио да разбије све наше покушаје да ујединимо националне политичке снаге и партије.

Ђорђевић, за кога се не зна да ли је ишта студирао, Мировић, политичар са запослењем на Правном факултету у Косовској Митровици (са Српским гласом он се враћа у политику), и Драгана Трифковић, по занимању инжењерка хортикултуре, неретко тврде да нисам имао услове за избор у звање редовног професора на Универзитету у Београду и да ми је у томе у помоћ притекао режим Александра Вучића. Изгледа да такве гласине шири и сам Ломпар. Да сам он, сада бих тврдио да су Ломпар и пријатељи све време у дослуху са Николом Самарџићем, Дубравком Стојановић, Радошем Љушићем и осталима, који су ме у то време (2021-2022) избацивали са посла, тужили суду за повреду части и угледа и, у медијима Јунајтед медија групе и монтенегринским медијима, такође тврдили да нисам имао услове за избор у звање.

И најглупље гласине лако се шире. Зато ћу овде, по први пут од када су напади почели, одговорити на оне лажи које Ломпарови пријатељи најчешће понављају. Гласине и лажи се наиме, у главама лаковерних, нарочито у тренуцима друштвеног врења и узбуна, претварају у чињенице. На основу гласина много је људи од вајкада, нарочито од 1789. године, подвргавано насиљу или изгубило главе. Ханс Јоахим Нојбауер у својој књизи Фама: Историја гласина (1998, српско издање 2010) показао је колики је значај тог феномена у људској историји. За разумевање разнородних, вишегодишњих активности Ломпара и пријатеља врло је корисна и Нојбауерова анализа оговарања, као „друштвеног облика дискретне индискреције“. Овај писац нагласио је фине дистинкције између гласина и оговарања и показао како оговарања могу да се претворе у гласине. Када је објавио ову књигу Ханс Јоахим Нојбауер ипак није могао ни да слути колико ће важна улога, у нашем времену, захваљујући друштвеним мрежама, припасти гласинама. Схватио је, међутим, да ће „фама и у временима интернета остати оно што је била – често фатална пратиља историје“. Има истраживача који тврде да је Дамаск недавно пао у руке исламиста тако што су претходно, гласинама да се предао, деморалисали његове браниоце.

Имао сам, дакле, много више стручних радова него што је за избор у звање било потребно. Поред осталог, као и када сам биран у ванредног професора (2016-2017), када су ме исти људи такође протеривали са посла, имао сам, уместо једне, две објављене монографије. Моји табеле са прикупљеним бодовима и моји радови претресани су на комисији Одељења за историју, која је покренула избор у звање, потом на Кадровској комисији и Изборном већу Филозофског факултета, затим на Већу друштвено-хуманистичких наука и Сенату Универзитета у Београду. Нико ко има било какве везе са универзитетом неће поверовати да је српска власт могла да утиче на процедуру у којој су учествовале стотине колегиница и колега. Поготово се то не може рећи за Филозофски факултет, на коме присталица овог режима готово да и нема. Прозападно усмерење већине запослених на Филозофском факултету добро је познато. Поносам сам на чињеницу да су за мој избор гласале управо такве колеге, које, уз тек неколико изузетака, на прво место не стављају политичке, него академске, стручне критеријуме.

На тврдње Ломпарових пријатеља да сам биран за професора универзитета на Маракани, могу само да кажем – увек ћу бити поносан на подршку коју су ми тада својим транспарентима пружиле Делије. Упућени знају колико Фондација Делије помаже Србима са Косова и Метохије. За разлику од тих људи, које, на жалост, лично не познајем, па и колега са Универзитета са којима се политички потпуно разилазим, моји бивши пријатељи и политички истомишљеници прижељкивали су да будем протеран са посла и избачен на улицу.

Да не заборавим, поводом тврдњи Ломпарових пријатеља да радим за тајне службе, српске, британске и ине (и ту они свирају у исте дипле са несрећним Радошем Љушићем), да сам „удбашки историчар“, волео бих да видим бар један доказ којим би ове гласине поткрепили. Ако се не варам, управо су неки од њих својим породичним, кумовским, пословним везама блиски „безбедносним структурама“.

Да би доказали такве тврдње, Ломпарови пријатељи објављују фотографију на којој седим за једним столом са Александром Вулином и Братиславом Гашићем, окренут тако да је очигледно да се некоме обраћам. Наравно, слика се објављује без икаквог објашњења где је и када снимљена. Ево одговора – за стогодишњицу Албанске голготе, као историчар и презентер, радио сам са РТС-ом документарни филм Срби на Крфу. РТС је за њега, као државна фирма, сасвим очекивано, добио средства од Министарства за рад, борачка и социјална питања (министар је био Александар Вулин) и Министарства одбране (Братислав Гашић). Било је природно да на промоцији филма, на броду речне флотиле „Козара“, говоре и министри. Наравно, Ломпарови пријатељи су са фотографије, како би је ишчупали из сваког контекста, одсекли Слађану Зарић, ауторку и продуценткињу, која је седела са нама, за истим столом. У извештају о догађају РТС је, наравно, пренео оно што су изговорили њих троје, али не и шта сам ја рекао (овде). Ни тада, наиме, нисам крио своје ставове. У сваком случају, и на овај филм сам више него поносан. Свако може да га на интернету погледа и види да ли је требало да радим на њему (овде). Онима који ће ипак упорно питати зашто нисам одбио сарадњу, одговарам да то могу да питају и Мила Ломпара, који је тада (2014-2015), захваљујући поверењу свог (сада већ бившег) пријатеља Владана Вукосављевића, увелико утицао на постављање чланова комисија Градског секретаријата за културу.

Као крунски доказ моје сарадње са „службама“ Милови пријатељи (нарочито Вукановић) воле да приказују и моју слику са бившим министром безбедности у Савету министара Босне и Херцеговине Ненадом Нешићем. Наравно, опет без икаквог објашњења како је настала. Када ми је, наиме, политичко Сарајево забранило да уђем у БиХ (2022), тврдећи да сам „опасност за јавни ред и мир“, Београд због тога ни прстом није мрднуо. Бањалука је, међутим, сачекала изборе, како би у Сарајеву добила ово министарско место, да би ми нови министар Нешић укинуо забрану. Истини за вољу, треба нагласити и то да је на основу моје приватне тужбе против Министарства сигурности БиХ од 24.4.2022, забрану поништио тамошњи суд (23.5.2025). Када сам у јулу 2023, са својим студентима, по први пут после забране ушао у Српску, ту ме је дочекао лично министар Нешић. Њему је, као политичкој личности, сликање са мном сигурно било корисно; мени је, међутим, таквим дочеком министар указао посебну част.

Да сам „војвода од Аутокоманде“ чуо сам по први пут од Александра Вучића. Када вас неко ко је издао Косово тако назива, то вам у најмању руку буде занимљиво. Потом су тако почели да ме зову и Ломпарови пријатељи. Подсетићу – када је КФОР ранио и повредио 53 Срба у Звечану 29. маја 2023. са студентима сам блокирао аутопут у Београду, како би се режим и престоница тргли из срамотног ћутања. У Београду су се тада одигравали масовни протести под именом „Србија против насиља“, на којима нико није помињао свакодневно насиље над Србима на Косову и Метохији. Основни разум и осећање морала говорили су да је такво стање било неодрживо и за Београд веома срамно. Осим надимка који ми је наденуо Александар Вучић, режимски медији су нас прећутали, али Нова С, Н1 и Данас пуцали су по нама из свих оруђа. Било је јасно да се Косово смело помињати само у условима које одређују режимски и „опозициони“ медији. Но, морам да кажем да ми је овај надимак симпатичан и да ми уопште не смета, јер ме подсећа на догађај на који сам заиста поносан. И немам намеру да као Ломпар, без доказа, тврдим да су он и пријатељи још тада били у потајном дослуху и са Вучићем и са Ђиласом, како би уништили моју репутацију и мој углед.

О режимским нападима, фамозном Народном непријатељу, о расходованом Идолу Небојши Крстићу, емисијама Миломира Марића и сличном, не бих да трошим речи, јер то овде није тема. Није, међутим, лако бити на брисаном простору и трпети паљбу са две стране, од режима и од „опозиције“. Критике својих неистомишљеника, јавних личности које, после свега, и данас исповедају веру у САД, ЕУ и политички Запад, прихватам као нешто сасвим природно. Али, где да сместим свог (бившег?) пријатеља Јову Бакића, који ваљда понесен револуционарном еуфоријом, у једном интервјуу рече да сам „1944. отишао у четнике“, желећи ваљда да каже да сам прешао у Вучићев табор, као у некакву поражену војску. Било би лепо да Јово за овакву тврдњу ипак изнесе неки доказ. Осим тога, верујем да су четници који су стрељани и клани 1944. (надам се да ми Јово не намењује такву судбину), нанели мање зла српском народу од титоистичких победника над „великосрпском буржоазијом“ на чијој страни су, како изгледа, Јовове симпатије.

На крају, зашто су се Ломпар и пријатељи толико потрудили да разбију Покрет за одбрану Косова и Метохије, да би се сада окренули грађанистима и Монтенегринима (да ли би Ломпарово оглашавање у Побједи требало довести у везу са његовим одбијањем да потпише Апел за одбрану светиња у Црној Гори, који смо покренули Васиљ Јововић, Часлав Копривица и ја, који је уз митрополита Амфилохија и владике Јоаникија са свештенством и још пет епископа, потписало више стотина јавних личности, и 13.386 грађана овде, овде и овде)? Ломпар је у сукобу са готово свим истакнутим припадницима националне интелигенције из моје генерације, али зашто он и његови пријатељи баш против мене воде тако упорну и систематичну кампању? На ова питања немам поуздан одговор. Очигледно је да им, из неког разлога, заиста сметам. У овој ствари претпоставке и нагађања препустићу читаоцима.

Што се мене тиче, у одбрани Косова и Отаџбине, наставићу да, као и до сада, радим колико је до мене, како бих остао достојан својих прадедова и дедова, ратника и логораша из два светска рата. Србија није средство за остваривање амбиција, нити рага коју треба јахати и мамузати до смрти. За разлику од неких, ја немам резервну отаџбину.

Чланак Милош Ковић: Један прилог за историју српске неслоге се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

“Албанска голгота српске војске, незабиљежено страдање једне војске у новијој хисторији, започела је сулудом одлуком војног заповједништва, а кључну улогу имао је и краљ Петар о којем у Србији и данас пишу хвалоспјеве и снимају филмове уздижући га у јунака”, наводи се на почетку текста а даље следи доста детаљан опис албанске голготе, епопеје српске војске с краја 1915. и почетка 1916. године.

Уз текст приложен је и званични трејлер филма “Краљ Петар Први”, као и линк ка једном од страних документарних филмова на ову тему. Текст се завршава цитатом француског маршала Жозефа Жиофреа да “повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено” надилази по страхотама све што је у хисторији као најтрагичније забиљежено”.

Иако у овом заиста интересантном читању српске историје “Слободна Босна” кривицу за смрт 240.000 људи сваљује на српско војно руководство и краља Петра, никако на аустро-угарску и немачку војску које у то време већ чине бројне злочине у окупираним деловима Србије, до краја текста нема одговора на питање шта су Срби друго могли да ураде у том тренутку, можда да положе оружје и да се предају, или да са цвећем на Дрини, Сави и Дунаву, у Београду,  дочекају окупаторску војну силу? Можда нешто попут онога што се десило у  Загребу априла 1941. када су град ушли Немци?

“Овакав поглед на албанску голготу није изненађење с обзиром на то да долази од оних који настављају идеолошке традиције војске Фрање Јосифа. Очигледно је да су идеолошки преци оних који дају овакве оцене били у војскама које су 1914. и 1915. нападали Србију, па 1941. године Југославију, тако да овакво тумачење заиста не чуди”, каже у разговору за РТ Балкан историчар, професор др Милош Ковић коментаришући овај сарајевски поглед на српску историју.

Професор Ковић аутор је, поред осталих и књиге “Једини пут” у којој  се детаљно бави албанском голготом, односно повлачењем Војске Србије преко Албаније и Црне Горе 1915. на 1916. годину.

“То је, заиста био једини пут и то је песник боље разумео од читавог низа писаца. Реч је о томе да такав пут произлази из традиције српског народа, а то је опредељење за небеско царство”, каже професор Ковић.

По речима нашег саговорника и одличног познаваоца овог дела српске историје, српска влада била је у том тренутку свесна чињенице “да Србији готово подједнака опасност прети од савезника каква јој је претила и од непријатеља”.

“Наиме, да је српска влада прихватила капитулацију 1915. године Србија би прошла онако како је прошла Црна Гора 1918, не би имала право гласа на крају рата, онда када се одлучивало о ратним циљевима и о национални интересима зараћених страна. Дакле, Србија је морала да задржи војску пре свега и да сачува своју владу, да сачува круну, да би могла да одлучује о својој судбини онда када се буде одлучивало о резултатима рата”, каже Ковић.

Професор наглашава да је у том тренутку било довољно сигнала из савезничких земаља, података да неке од великих сила, Француска и Британија рецимо, нису довољно спремне да воде рачуна о интересима српског народа.

“Осим тога, таква одлука произилазила је из целе херојске заветне традиције српског народа, опредељења за земаљско царство у свакодневном живот, али онда кад се одлука морала доносити, у критичним ситуацијама, неподељеног опредељења за небеско царство а то је царство истине насупрот царства лажи. То је царство подвига, насупрот кукавичлука и страха, то је царство правде, насупрот царства силе. У таквим историјским ситуацијама српски народ се непогрешиво опредељивао за праву страну”, наглашава професор.

Да ли поглед историчара “Слободне Босне” имплицира да су Срби још 1914. а 1915. посебно требало да ступе у ропство, да би то био исправан пут, а не “сулуда одлуку” коју су донели?

“Тај текст је писан веома пажљиво и веома марљиво. Види се да га је писао неко ко је веома заинтересован за јуначке традиције српског народа. Међутим, у уводном делу текста изричу се веома необични вредносни судови, који чак одударају од остатка текста који описује јуначку епопеју српског народа. Мора се рећи да је у таквим критичним тренуцима, и 1914. и 1915. и 1941. и 1991. године српски народ непогрешиво стајао на страни истине и правде, суверенитета и слободе, док су они које очигледно представља лист ‘Слободна Босна’ непогрешиво стајали на страни јачега, на страни силе, што им је и 1918. и 1941. а тако ће бити и сада, донело дугорочни историјски пораз”, каже професор Ковић.

По његовој оцени и текст у “Слободној Босни” на фону је ревизије историјских догађаја из прошлог века којој у овим временима сведочимо.

“Они који су се борили за кајзера Вилхелма, Адолфа Хитлера, Бенита Мусолонија, одлично су знали за какве се идеје и циљеве боре и они и дан данас настављају борбу за те циљеве. Историографија је дала свој суд о свему што се дешавало од 1914. до 1918. године, ово што се данас ради су накнадна промишљања и прилагођавање историографског наратива данашњим политичким потребама. А данашње политичке потребе су нови поход на Исток, поход који је почео нападом на Србе  а наставио се походом на Русију. То је у длаку понављање онога што се догађало 1914. – 1918, односно 1941. – 1945. Ово што се сада догађа носи заиста снажна сећања на оно што се дешавало 1914. и 1941. и није необично да се у суседству српског народа обнављају наративи из 1914. и 1941. године. Понављам то су наративи идеолошких наследника оних који су се борили у армијама Фрање Јосифа, Адолфа Хитлера и Анте Павелића“, каже Ковић.

По мишљењу професора Ковића, закључак после овакве интерпретације српске историје из Сарајева јесте да неки људи у Сарајеву просто не разумеју Србе и Србију, не разумеју Србе из 1915. године који су кренули путем албанске голготе и солунског васкрсења и не разумеју Србе из 1941. и Србе из 1991.

“Једноставно потребно је да се на прошлост гледа у дужим историјским интервалима и тада ће се разумети да су Срби у преломним тренуцима историје Европе стајали на правој страни. И данас је тако, а то што неко то не жели да разуме, просто је његова ствар”, закључује Ковић.

(РТ Балкан, 14.01.2025)

Чланак Сарајевски поглед на српску историју: Албанска голгота, сулуда одлука команде српске војске се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Из интервјуа који сам дао Новом Стандарду, објављеног 28.12.2024. режимски интернет сајтови исчупали су из контекста и бомбастичним насловима пропратили само реченице које могу да се протумаче као подршка режиму Александра Вучића, као критика протеста који су озбиљно заљуљали његову власт и неких њихових учесника.

Колико могу да видим, хајкачку, покретачку улогу у овоме одиграли су анонимни напредњачки ботови са друштвених мрежа. Међу њима, по одвратности и бескрупулозности објава издаваја се онај са псеудонимом „Народни непријатељ“. До недавно је ширио измишљотине о мени и чак јавно вређао чланове моје породице. Сада је, на исти начин, на нишан узео Мила Ломпара и његову породицу, при чему за ту прљаву работу покушава да искористи моје име и моје исказе. Режимски сајтови су, потом, преузели његове објаве и преузели његов наратив. Тачно је, наиме, да сам јавно изнео неслагање са Ломпаровим ставовима и политичким деловањем. Али са гађењем одбијам све покушаје анонимних напредњачких ботова и режимских медија да будем увучен у њихове одвратне нападе на Ломпара и остале политичке противнике. Не само зато што се такве харанге воде и против мене, него и зато што су саме по себи гнусне и срамотне. То је, ваљда, најниже дно бескрупулозности и цинизма Александра Вучића и његових хајкача – из позиције њихове жртве, „унапређују“ ме у једног од њих.

Зато је потребно да, још једном, истине ради, поновим основне ставове које сам у овом интервјуу изнео. По мом мишљењу, главни кривац за кризу у којој се Србија данас нашла је издајнички режим Александра Вучића. Он и његови сарадници издали су Косово, издали су наше сународнике на Косову и Метохији, наше претке који су ту земљу ослободили 1912. и на њој гинули од 1389. до данас, напустили су наше светиње и покренули распарчавање Србије. Пад настрешнице и погибија недужних људи у Новом Саду симбол су владавине корумпираних, некомпетентних напредњачких кадрова. Због свега тога, због претварања Србије у колонију НАТО земаља, посебно због претварања Србије у „шведски сто“ за стране, приватне рударске компаније, Александар Вучић ће морати да напусти власт и да одговара.

Нагласио сам да су захтеви студената потпуно праведни и да би свако ко је разуман требало да их подржи. Одговорни за трагедију у Новом Саду морају да буду приведени правди. Србија мора да буде правна држава; кидисање батинаша на било кога, нарочито на студенте, мора да буде најстроже кажњено. Изнео сам, међутим, чуђење због тога што на овим протестима, потпуно исто као у време протеста „Србија против насиља“, нико не помиње Вучићеву издају Косова, опасност која прети Универзитету и студентима у Косовској Митровици, пљачку и страдање наших сународника на Косову и Метохији. На основу увида у то ко води и организује протесте на Филозофском факултету у Новом Саду указао сам на опасност од тога да се, после сецесије „Косова“, суочимо са војвођанским сецесионизмом (изгледа да сам у понечем и погрешио – у међувремену сам сазнао да у управи Филозофског факултета у Новом Саду, са можда једним изузетком, седе независни и слободни људи). Сличне бојазни изнео сам и поводом утицаја који на протесте у Београду имају пронатовски медији, невладине организације и странке. Са жаљењем сам приметио да има патриота који, по мом мишљењу, наивно верују да ће приступањем овом блоку помоћи да се Србија спасе пошасти распарчавања, пљачке и криминала. Уместо тога, могли би да послуже пуком преласку из једног у други колонијални, компрадорски режим.

Човек таман помисли да је видео сваку неподопштину коју овај режим може да почини, када га он демантује. И то, међутим, указује на чињеницу да се издајничка власт Александра Вучића ближи своме крају. Зато је неопходно да се први зраци слободе не угасе и да не пређемо из једног у друго ропство. Потребно је да научимо да препознајемо главна, суштинска питања, да не дозволимо да нам пажња буде скренута са њих, да за решавање таквих, најтежих питања, сачувамо своје главне снаге. Нашу земљу распарчава и распродаје, у служби странаца, једна бахата и корумпирана клика. Све остале несреће, па и ова страшна трагедија у Новом Саду, изведене су из те основне чињенице. Такво стање не сме да буде замењено нечим што ће бити још горе, слично, или тек нешто мање лоше. Ово мора да престане.

Чланак Милош Ковић: Шта сам заиста рекао се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Када је ријеч о Сребреници и свему што се догађало у посљедњем рату у БиХ, свима је потребна истина.

Чланак Милош Ковић за „Глас Српске“: Геноцид ријеч којом се највише манипулише се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Милош Ковић: Захтеви студената су потпуно праведни, њих свако мора да подржи, али не заборавити Косово се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Има много разлика између Срба и америчких староседелаца. Страдамо, ипак, од исте руке. Исто дугорочно планирање, погажене речи и прекршени споразуми, исте (култур)расистичке предрасуде, медијска пропаганда, покољи, пљачке, пресељења, преотимање деце, корумпирање елита, прекрајање историје, идентитетски експерименти, уништавање и преузимање културног наслеђа. Исто коришћење племена једних против других да би, на крају, чак и најверније слуге биле уништене или асимиловане. Јер, њих суштински не занима да ли сте им пружили отпор или сте им послушно служили; они хоће вашу земљу и ваше душе.

Апачи су били једно од најборбенијих америчких староседелачких племена. Са Шпанцима и Мексиканцима ратовали су још од 17. века. Када су стигли Англосаксонци, покушали су да са њима живе у миру, али последице су биле исте као да су са њима ратовали. Поново су узели оружје. Деценијама су хајдуковали бежећи пред мексичким потерама у САД, и пред Американцима у Мексико. Овај пажљиво осмишљен и методично спроведен геноцид америчка историографија назвала је „Ратовима са Апачима“ (1849-1886). Последњи остаци отпора угушени су тек 1924. године.

Апачи су се толико дуго борили јер су кроз три генерације имали велике вође: Мангаса Колорадаса, Кочиза, Нану, Виторија, Џеронима. Када су Апачи побегли из резервата Сан Карлос у Аризони, 17. маја 1885, да би наставили да се боре, предводили су их Мангус (син Мангаса Колорадаса), Нанчез (син Кочиза), Нана и Џеронимо. Сви су на крају ухваћени, да би скончали у заробљеништву и резерватима. Велики део Апача затворен је у Сан Карлосу, у „четрдесет акри пакла“ како су ово место тада називали. Остали животаре по резерватима широм Аризоне, Новог Мексика, Тексаса, Оклахоме и у северним мексичким државама.

Данас ћете схватити да сте ушли у апачки резерват Сан Карлос по томе што ће крај пута почети да промичу сиромашне, усамљене уџерице. Око њих пустињски песак и шибље, изнад негостољубиве, голе планине. Кроз занемарена дворишта, крај одбачених аутомобилских олупина прође понеко дете, иза кућа замакне по неки голуждрав, збуњени пас. Из опште чамотиње отима се један Апач чија црна, дуга, распуштена коса лебди на ветру док он, у тренерци, скаче и трчи кроз равницу. Испред једне дугачке, ниске зграде, вероватно школе, у реду чекају да уђу велики и мали становници резервата.

Место Бајлас добило је име по поглавици и скауту у америчкој војсци кога је, како се истиче на једном натпису, убио Виторио. Ту је, крај пута, колонизатор изградио мали тржни центар, очигледно замишљен као средиште некаквог друштвеног живота. Лепа, староседелачка архитектура, али идеја није заживела. Готово све је празно и напуштено. „Апачка баптистичка академија Орлови“ привремено затворена, уз поруку да ће се проучавање Библије наставити наредне среде. У једној зградици, у некој врсти дневног боравка, за округлим столовима седи неколико старијих људи. Нема граје, гласних разговора, весеља. Они који седе сами, ћутке гледају у празно. Бесплатно се деле брошуре са упозорењима на различите врсте опасности – злоупотреба старијих, деце…

Апачи су, у поређењу са осталим америчким староседеоцима, високи, са крупним удовима и великим главама. Углавном су здепасти и гојазни, ненавикнути на јевтину храну која им је једина на дохват руке.

У оближњој продавници, ван тржног центра, за касом стоје мајка и син. Тражио сам лепак, јер нам се некако сломио кључ за кола. Продаје се, наравно, само на велико – гомила туби у великом паковању. Момак ми поклања једну која је већ коришћена. Све је ту веома сиромашно и молим га да платим, али он одбија. Подсети ме на ону убогу баку што је испред Бежанијског гробља продавала свеће поређане на картонској кутијици. Била је увек спремна да уз свећу поклони и шибице. Најдрагоценији су дарови сиромашних. Спазих локалне новине по имену Апачки гласник, па сав сретан ипак нешто купих.

Мало даље, на главном путу ка месту Глоуб, налази се Музеј Апача из Сан Карлоса. Готово сваки резерват има такву установу. Ту посетиоци могу да виде сталне музејске поставке о локалном племену и да, без „сувишне“ шетње по резервату, разговарају са локалним становништвом.

Музеј је, уствари, овећа, скромна кућа, са изнутра издељеним простором како би се сместили изложба и једна заједничка просторија за запослене. У начелу уздржани, Апачи се упустише са нама у дуг разговор. Љубопитљиво су посматрали једног од нас, некадашњег кошаркашког репрезентативца, изразито високог Николу Јестратијевића. Било им је занимљиво и наше инсистирање на томе да нас дави иста рука, да ми имамо своја гета, много гора од њихових, на Косову и Метохији. Учинило ми се да су им очи засијале када сам поменуо Русију и када сам им рекао да смо ми, за разлику од њих, који су били и остали сасвим сами, имали срећу да у тој великој сили вековима уназад имамо моћног заштитника. Можда је дужини разговора допринела и наша новооткривена балканска веза. Испоставило се да је отац Бидоне, најотвореније и наотреситије међу њима, Ром из Румуније.

Говорили су нам о животу у резервату: о сиромаштву и незапослености, о дроги, алкохолу и самоубиствима, о хроничним и масовним болестима, нарочито о дијабетесу, цирозама, срчаним болестима, гојазности. Хронично је и породично насиље, нарочито над женама. Грађанска права добили су тек 1924, право гласа 1948, док су њихове традиционалне церемоније биле забрањене све до 1978. године. Школска настава на језику Апача започела је тек недавно. Још немају своје, апачке историчаре. Заиста, све књиге о њиховој прошлости и култури, које се у Музеју продају, писали су бели колонисти.

Ни земља у резервату није њихова. Она припада влади САД. Земљу на којој подижу своје куће не могу чак ни да купе. Могу само да је изнајме и да за њу америчкој влади плаћају годишњу ренту. Упркос огорченом отпору, нису успели да спрече ни копање бакра на падинама свете планине Грејем, нити подизање астрономске опсерваторије на њеном врху. Она се налази ван резервата, на његовом ободу, баш као још једно угрожено светилиште, Равница храстова.

Док смо разговарали, придружио нам се још један Апач. Представио се као потомак једног од најугледнијих апачких родова и рекао да сада ради за рударску компанију. Остатак разговора водио се готово искључиво између њега и Бидоне.

У Апачком гласнику читао сам о томе како су неки Апачи добили велике новце од компаније која хоће да копа бакар у Равници храстова. Сви, тврди писац тог чланка, по резервату возе исте, нове џипове. Иако нисам видео шта је паркирао испред Музеја, помислих да би овај човек морао бити један од њих. О благодатима рударења говорио је толико систематично и промишљено, да је изгледало да је за то био посебно обучен. Показивао је завидно познавање традиционалне вере Апача, описивао своје учешће у ритуалима и доказивао да они, поред Равнице храстова, у Сан Карлосу и околини имају још много светих места. Рудник ће им, како је тврдио, донети развој, послове и новац.

Бидона је дипломирала шумарство и одговарала му је да ће рудник не само разорити светилиште, у коме има чак и праисторијских цртежа урезаних у стенама, него ће отровати воду и земљу. Истицала је да уништење природе никакви новци не могу да надокнаде.

Оно што је остављало посебан утисак, био је мир са којим су размењивали аргументе. Тема разговора није била ни мало безазлена. Али, нигде дреке, напрегнутих вратних жила, нити упадања у реч. Пошто би саговорник завршио, свако би сачекао неколико тренутака, пре него што би узео реч. И једно и друго остали су, међутим, при своме.

Никола, Стефан и ја, као и остали Апачи, ћутке смо слушали. Када смо кренули ка излазу, тихо рекох Бидони како и на нас кидишу рударске компаније, да не би требало да дозволе да их преваре и да се нипошто не предају. Она само климну главом.

Тада нисам знао да се компанија која би да копа бакар на светој земљи Апача зове – Рио Тинто. Она је, наиме, због овог пројекта, основала заједничку фирму са једним мањим партнером, да би се потом бацила на лобирање и убеђивање. Требало је Апачима објаснити чему кратер који ће, ископан на њиховој светој земљи, према званичним подацима, имати пречник од три километра и дубину од 304 метара. Амерички сенат је 2014. прихватио предлог Џона Мек Кејна, старог српског „пријатеља“, да влада преда ову земљу Рио Тинту у замену за некакав вишеструко јевтинији плац у власништву ове компаније. То је учињено упркос изричитој одлуци председника Двајта Ајзенхауера из 1955. да се Апачима јамчи неповредивост ове светиње. Обама је одлуку Сената потписао, Трамп ју је својски подржао, али ју је Бајден одложио. У међувремену, Апачи из Сан Карлоса, удружени са еколошким организацијама, дугим маршевима из Аризоне ка Вашингтону покушавали су да скрену пажњу јавности на своју муку. Изгубили су већ три судска процеса. У септембру 2024. поднели су тужбу Врховном суду и његову одлуку очекују у јуну наредне, 2025. године.

Људи из гета и резервата знају – ово зло неће стати само од себе. Колонизатори и данас верују у своју цивилизаторску мисију. Наравно, радују се уколико узгред понешто могу и да зараде – одатле њихова великодушна брига за наша рудна богатства. Можете се предати и повући у гето. Ни тамо нећете бити сигурни. Они, пре или касније, и ту улазе. Отпор је, заиста, први и основни услов опстанка. Потребно је само осмислити онај његов облик који је примерен тренутку. Најважније је – он мора да буде сталан, упоран и не сме да престане, све до ослобођења. И уједињења.

(Искра, 24.12.2024)

Чланак Милош Ковић: Поуке из резервата се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Милош Ковић: Време је да се патриотске странке и покрети уједине се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Професори и студенти посетили су данас и Гораждевац, где су обишли цркву Брвнару и цркву Рођења Пресвете Богородице, која се тренутно реновира.

Током посете они су посетили и Радио Гораждевац, где су се упознали са радом ове медијске куће.

Ове посете постале су значајан део образовног процеса за младе интелектуалце који се први пут сусрећу са реалношћу живота Срба у енклавама на Косову.

„За многе студенте ово је прво путовање на Косово и Метохију, и оно има дубок утицај на њихово разумевање не само српске историје, већ и актуелног политичког и друштвеног контекста. Они не само да посматрају фреске и средњовековне манастире, него разговарају са људима који тамо живе, осећају њихов свакодневни живот и боре се са питањима о идентитету и опстанку,“ истакао је Ковић.

Ковић често наглашава важност тога да млади људи сами виде и доживе оно о чему су до тада само читали.

„Једно је читати о овим местима, а сасвим друго их доживети из прве руке. Наш циљ је да студенти, након што осете ову стварност, постану сведоци и шире то искуство даље, међу својим пријатељима и породицама.“

Професор Ковић истиче и значај културне баштине са ових простора не само за српски народ, већ и за европску и светску културну баштину. Посебно се истичу манастири попут Грачанице, Дечана и Пећке Патријаршије, које студенти са великим интересовањем проучавају. Кроз присуство историчара уметности, студенти добијају дубоко разумевање фресака, архитектуре и иконографије.

„Наша мисија је двострука – желимо да млади научници схвате културно и историјско наслеђе нашег народа, али и да се суоче са тешком свакодневицом Срба који живе у енклавама. То су људи који и даље чувају свој идентитет упркос многобројним изазовима. Та борба за опстанак, трпљење и нада која их држи, снажна су порука која никога не оставља равнодушним.“

Проф. др Горан Машановић, бивши ученик Ваљевске гимназије, који предаје на Универзитету у Саутемптону у Енглеској први пут је посетио Косово и Метохију и истакао дубоке утиске које је то искуство оставило на њега. Током посете, обишао је значајна места попут Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије.

„Не знам, мислим да ће ми требати времена да ми се слегну утисци. Оно што видим је једна мешавина радости, поноса, али и туге због свега што се догодило овим људима. Међутим, оно што ме посебно импресионирало је њихова нада, та енергија и вера да ће бити боље. То нигде нисам видео,“ нагласио је Машановић.

Ова посета оставила је снажан утисак и верује да ће утицати на њега месецима.

Ања Николић, запослена у Балканолошком институту Српске академије наука и уметности, годинама редовно посећује Косово и Метохију. Први пут је дошла 2018. године као студент докторских студија и то искуство, како каже, потпуно јој је променило живот.

„Мени је Косово и Метохија бег из свакодневице. Када дођем овде и видим трпљење, стрпљење и борбу за опстанак ових људи, то ми даје наду. Схватим колико смо ми у Београду ушушкани и заштићени,“ рекла је Николић. Иако посећује и као део организованих посета са факултетом, почела је да долази и сама, приватно, јер овај простор сматра местом свог духовног одмора. За њу, постоје две тачке мира – једна у Боки Которској, а друга на Косову и Метохији.

 

Чланак Професор Милош Ковић: Посете светињама и Србима на овим просторима као део образовања и националне свести се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.