У свету ништа ново до оно што си поткрај прошлог века најавила у „Гласнику двијехиљадите“. Страшан је освит // Будни су још само / Укопници и Картографи / Сагласне њихове лозинке. Кушнери и кушнеромани изнова разастиру мапе и побадају крст вран. Багерима ће – веле – поравнати Газу (десетине хиљада деце скончале под рушевинама за њих је само шут), па изградити насеља и засадити растиње по мери богатих. Оно што нису побили, раселиће – кажу. Не би ли затрли српско памћење, ови у договору с овдашњим саистоверником из Јудина племена, слично планирају и у Београду; на месту злочина сазидаће луксузан хотел.

У нашој пак престоници и другим градовима мостови су поново у центру пажње. Побуњена младеж даје до знања да је догорело до ноката, да потоњи је час плијевит нечист, скидат срамотан печат. Око њих се смуцају свакојаки Јудини витези те ини алајбези, па наполичари душе: алави скутоноше, незнавени преливоде, они којима колико до јуче уши беху заливене воском, уста пуна воде. Многи би да улове у мутном. Уместо да оде, Вучић демонстрира своју „неприкосновеност“. Рачунајући да је посао са јужном српском покрајином завршио, овај под плаштом бриге за целовитост државе, сриче Декларацију о Војводини. Уместо да је, како му Устав налаже, на време зауздао грлате глухоњиће, он им изнова припомаже тако што проблем интернационализује.

Ми у Приштини – писала си – немадосмо мостове, нисмо имали чак ни ријеку. Једино је мост на Ибру брањен животом пуних четрнаест година. До Вучићеве погодбе у Бриселу, преко њега су могле само птице. Пређосмо га и нас две једанпут у оно најгоре време. Онда кад нас из Косовске Митровице позваше у госте да им читамо записе из приштинског заточеништва и кад, уз помоћ штићеног српског адвоката, стигосмо до јужног дела града. Требало је прећи мост на који се, изузимајући покушаје албанских јуришника, мало ко усудио да закорачи. Сећаш ли се како су са супротне стране реке песници и новинари дрхтећи бројали наше кораке и како су нам, пошто пређосмо мост, са сузама потрчали у загрљај. Први нас је у својој канцеларији, с послужењем и осмехом, дочекао Оливер. И њега су усмртили, једанаест година по твом одласку. Образован и уљудан, какав је био, први бранилац моста једнима, другима и трећима није био по вољи. А ко је мучки сасуо рафал у његова леђа испред кућице у којој нас је дочекивао до данас се „не зна“. Још док је недужан робијао, неки од најближих сарадника су га издали и данас су перјанице постбриселске, вучићевски скројене политике. Пре него је усмрћен, пинковска му је габељ цртала мете на челу, а они што балегаре о слави за столом / док домодржнице и кућанице  / над пепелиштем дома и гроба / грло подвезују / нијемим болом, и данас кевћу на њега.

Кад год се сетим тог нашег преласка моста, сетим се и сарајевских Срба који су, сањајући комад слободне земље, у покушају да претрче неки од мостова или препливају Миљацку, губили живот на корак до сањане слободе. Враћајући се из тада слободне Косовске Митровице, лакше се подносио живот и у приштинском гету; слободан север, као сигурно залеђе, пружао је наду.

Онда нас је изнова згодио Јудин цјелов, подмукло издајство срочено у Бриселу, „споразум“ према којем је самоодбрана Срба протумачена као екстремизам, дато право свакој ништарији да се „чуварима моста“ наруга и припише им карактер терористичке организације. То је подстакло белосветске тужитеље да и тај „нечувени грех“ чувара моста придодају оптужници Оливера Ивановића. Данас и на северу покрајине Срби, у свако доба и на сваком месту, могу бити лишени слободе и одведени у приштински казамат. „Оптужничка грађа“ се по правилу прикупља накнадно како би, по сваку цену, вини пресудили невинима. У Косовској Митровици је стање слично оном с почетка века у Приштини и другим градовима на Косову и Метохији. Разлика је једино у томе што су нас у вријеме оно из Београда колико-толико бодрили, а у вријеме ово нам нуде „спас“ у Куртијевој држави. Не би ли јој осигурали легитимитет, Вучићеви изабраници поново су похитали на косовске изборе. Претходно су „демонстративно“, уз свлачење униформе пред камерама, напустили косовске институције – тзв. скупштину, владу, правосуђе, полицију…, омогућивши приштинском режиму да, уз незамисливо насиље над становништвом и преоравање српских имања и гробаља, потпуно загосподари севером покрајине и укине, не само таблице, због којих се тобоже побунише, него и динар, банку, пошту…, да укине Србима живот. У међувремену је Вучић потврђивао планове српске пропасти, закључно са немачко-француским, све уз декламовање како никад неће признати „Косово“.

 Потоњу косовску изборну ноћ чекао је к̓о озебло сунце, па, захваљујући се на све четири стране, клицао успеху Српске листе (за коју су гласали само номинални Косовари, јер имаоци исправа Републике Србије, све да су, далеко било, и хтели, нису могли гласати), понајвише себи. Овде се уз сирене вијало улицама. У колони аутомобила нашла су се и возила косовске полиције. Славили су заједно. Од стида студ, Госпо славјанска!

Недостојни

Отисак давнине, плавет, горке соли

у имели пољубаца; пристали смо,

дакле, на узмак, срамну завјетрину.

Поразу залог мукла сабраност ова

чијег се смисла одричемо.

Задихан и свладан

невидјелицу удијеваш у иглу

сводиш мудре поруке да заметнеш траг.

Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,

фосфорне мрље на камену,

оплођен кристал.

И знам: спорна је премоћ

овог свједочења стихом

над сасма нијемим споменом

гујом прошивеног срца;

о блажен цјелов мŷка, што

пребива у сумњи, згођен у дан

кад недостојни смо завјетних ријечи.

Даринка Јеврић

Чланак Митра Рељић: Писмо Даринки Јеврић са Косова (Уз годишњицу песникињиног упокојења) се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Најављено је да ће данас “свечано” бити и у сали школе у албанском селу Чабра на старом путу између Северне Митровице и Зубиног Потока из ког је кренуо мартовски погром Срба 2004. године.

Свечаних седница скупштина данас неће бити у Зубином Потоку и Лепосавићу, албански председници ових општина, албански одборници, данас ће вероватно у Приштину, а онда и у село Преказ где ће одати почаст терористи Адему Јашарију.

Иако се данима већ у Приштини, уосталом као и сваке године од 2008, својски труде да им “дан независности” изгледа свечано, радосно и весело, да док им стижу честитке са Запада данашње тзв. Косово представе као државу “среће, просперитета, наде”, нема данас, и то је чињеница, среће у лажној држави. Осим можда за ужи круг, екстремну мањину оних у Приштини код којих су данас и новац и моћ.

Јер, да је среће у лажној држави, пројекту Запада, не би у амбасаду Немачке у Приштини за само 13 дана с почетка 2025. године стигло 8.000 захтева за визе што је квота за целу годину, па је амбасада до 2026. морала да обустави пријем нових захтева.

Да је среће у лажној држави, не би Косово од 2008. до 2023. напустило 375.000 људи, или око 25.000 годишње, а број ђака у истом периоду пао за око 100.000, односно за трећину. Да је среће у неуспелом пројекту не би Косово, процене су званичних органа назови државе, током 2023. напустило 60 а од увођења визне либерализације за земље ЕУ, од 1. јануара 2024. године – 270.000 људи.

Узалуд је Аљбин Курти коме цури други мандат на месту премијера током изборне кампање понављао мантру о “економским успесима”, о десетинама хиљада новозапослених, о расту пензија и плата, о земљи среће, достојанственог живота, стварност га је 9. фебруара у његовој несрећној држави сурово демантовала, потукла до ногу. Уместо очекиваних пола милиона сакупио је једва 340.000 гласова и остао без већине за формирање нове власти. Узалуд је током читаве кампање и мандата претио Србији и Србима, хапсио, пребијао, судио и осуђивао.

За 17 година независности, а ту слику може видети свако ко прође путем од Косовске Митровице преко Вучитрна до Приштине, око магистрале никли су тек безбројни тржни центри, пуни бљештавила, стране робе. Фабричка хала – ни једна… Иза тржних центара су празне, закључане куће гастарбајтера, које се напуне тек једном у години, лети, кад су у Немачкој годишњи одмори, и око тих кућа сиротиња оних који још нису отишли а који се увелико спремају, јер, другог избора немају. Недавно истраживање показало је да се сваки пети Албанац, од оних који још нису отишли увелико спрема на Запад, трбухом за крухом, јер, од Куртијевих обећања се не живи.

Иза бљештавила тржних центара по ободу Приштине, ка Косову Пољу, Грачаници, Чаглавици, празној, поразној љуштури су и гета у којима живе Срби. Обесправљени, понижени, преплашени, хапшени, пребијани… Од 40.000 Срба колико их је само у Приштини живело до 1999. године, данас их је, на 17 годишњицу западног пројекта, остало једва десетак. У Ђаковици једна једина Српкиња. На срамоту оних који Куртију данас честитају независност, изговарају велике речи…

Слично је и у другим градовима по “независном Косову”. Професорка Митра Рељић, радећи неуморно годинама уназад, пописала је по гробљима широм КиМ, десетине и десетине хиљада порушених споменика по православним гробљима.

Та гробља и ти призори данас су права слика и прилика њиховог независног Косова и оних који Куртију честитају независност.

Једина срећа за Србе по гетоима и северно и јужно од Ибра данас су рођење детета, Божић, Васкрс, литургија, крсна слава, молитва, одлазак до централне Србије а да их нико на Јарињу, Брњаку или Бистричком мосту не заустави, ухапси, малтретира, претреса, пребије… Срећа за Срби по Косову, како је давно записао један колега, јесте кад оду на гробље а тамо затекну неразбијен, још читав споменик некоме од својих ближњих… На то се данас, на 17. годишњицу њихове независности свела срећа једног народа.

Нема данас среће ни за Србе северно од Ибра. На простору где је до пре пар година, до пре годину дана, био жив осећај слободе, где се барикадама, живим телима бранило право на живот достојан човека, право на слободу, будућност своје деце, данас су безбројне патроле специјалаца дуге цеви, туђи језик, мржња, сталне нове претње, провокације, застрашивања… Колико је среће данас на том парчету старе српске земље говори и званичан податак да се за време Куртијеве владе са Косова, у овом случају са простора северно од Ибра углавном, иселило више од 15 посто Срба.

Јер, живот којим они живе тешко је назвати тим именом. Више је то стална патња, страх за будућност породица, деце, да није Србије, плата и пензија које стижу преко Јариња и Брњака, био би то и стални страх за голу егзистенцију, за кору хлеба.

Динар је забрањен, српска роба је забрањена, челични прстен у виду полицијских база, оклопних возила, патрола, дугих цеви, око српских села и градова на Северу све је чвршћи, на сваке Задушнице Срби по гробљима  нађу још неки разбијен споменик, мало мало па буде отета још нека стара православна светиња и проглашена за католичку, албанску.

Нема среће у њиховој држави ни за оно пар Срба који су се протеклих година вратили на своја имања. Њихов живот је стални страх, сталне пљачке, напади, ти људи живе гледајући како комшије, Албанци ору њихове њиве, беру воће из њихових воћњака, а ако се успротиве, експресно стижу оптужбе за “ратне злочине”, уз пар сведока, Албанаца, наравно.

И, ово је данас, на 17 годишњицу независности, кроки, кратак преглед живота у њиховој несрећној назови држави. Безбројне албанске и америчке заставе којима су данас окићене празне куће гастарбајтера по Косову, које су постављене по дрвеним оградама по сиротињским приштинским предграђима, по булеварима Мадлен Олбрајт, Џозефа Бајдена и Била Клинтона по Приштини само су празна љуштура. Огледало у коме добро могу да се погледају они који данас Куртију и “Косову” честитају независност.

Обична празна прича и тлапња, јер, српско Косово је нешто много, много старије и веће, важније, пуније, светије… Њихова је само несрећа коју су донели.

(РТ Балкан, 17.02.2025)

Чланак Седамнаест година “независности”: О срећи и несрећи лажне, самозване, назови државе се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Нажалост, онима који своје ставове и уверења формирају на основу, по васцели дан репризираних, Вучићевих тирада, углавном промиче оно што овај прећути, што, нечасно и као узгред, саопшти о свом „вољеном“ народу, поготово оно што, противно свему  изреченом, чини. Контрадикторност са којом, премештајући се са једне на другу Вучићеву ТВ станицу, наступају бројни аналитичари, политичари, политички философи, математичари, режисери и ини – све тобожњи поштоваоци Устава, па брижници за очување српске традиције и породичних вредности, борци за Косово и Метохију, русофили те оштри критичари западне политике и свакојаких невладиних организација, кличу „мудром државништву“ Вучићевом, без обзира што он чини све супротно од њихових прокламованих уверења, може се објаснити само белоданом политичком неписменошћу или пак изостанком части диктираним ко зна каквим интересом. Заправо, по тој контрадикторности, они су слика и прилика Вучићева. Вучићофили и наводни русофили не виде ама баш ништа чудно у томе што и агресивни натофили и заклети русофоби Вучићу кличу таман колико и они. Једна проминентна натофилка (тако би некако гласило према деривацијском изуму „жутих“ госпођа које је Вучић прикупио да му искреирају језичку политику) саопшти да јој се председник пожалио како неки од његових хоће, нигде другде до у БРИКС. Не засмета им ни кад назови водитељка телевизије с националном фреквенцијом хвалисаво каже: „Ми смо проамеричка телевизија, и то не кријемо“.

О Вучићевој „љубави“ према Србима казује и мноштво најгрђих етикета које неко може изговорити о свом народу (какве од председника државе најпосле треба очекивати), а које несумњиво припадају језику самомржње. Довољно је присетити се како је у инаугуративном говору 2017. године пред пуном салом иностраних гостију Србе и сву њихову историју оптужио за некрофилство те како је њега сами Бог послао да подучи Србе не би ли заволели живот и престали да се „надају смрти“, ослободили се митова и престали да виде „сутрашњицу као најстрашнију реч“ (Политика, 24. јун 2017). Вучић је не једном окарактерисао Србе као народ чија је основна особина завист, па ето, док он сизифовски гура камен узбрдо, „већина Срба навија за камен“. Шта тек рећи о још неоткривеним „гресима“ Срба за које само он зна? Након што је својом бриселском мисијом започео дезинтеграцију државе, овај је на начин који приличи само кафанским нагађањима, порекао одговорност Тачијевих јуришника и за њихова појединачна злодела. Наиме, почетком 2014. године, у пинковској емисији „Тешка реч“, Вучић је ТВ гледаоцима „провукао кроз уши“ да за масакр српских младића у пећком кафићу „Панда“ 1998. године нису криви Албанци већ Срби, а само који дан касније (14. 1. 2014), одбацујући, његовом изјавом изазване, новинске „инсинуације“ да је поменути масакр дело британске тајне службе, у вечерњем дневнику његовог Пинка, бесрамно поновио: „А страх ме је, тешко ми је да изговорим шта је наша сумња“. Упркос захтевима родбине усмрћених младића, своју „сумњу“ председник никада и ничим није поткрепио, али је циљ постигнут; његова срамна изјава данас је круцијални доказ Тачијевом хашком адвокату о „државним злочинствима“ ондашњег српског режима.

Иза декларативног залагања за очување културе сећања, традиције и породичних вредности (ради уверљивости и прикупљања поена своје владалачко безумље ту и тамо је „споменичио“, обележавао датуме, новорођену децу „даривао“ парама) последњих дванаест година истински царује промоција разврата, сатанизма, пошаст сваке врсте. Од главног промотера новоустановљених српских „вредности“ које такође покушавају да се маскирају „доброчинствима“ уз пратњу камера, председник, као лични пријатељ бива и „орденован“ (ја теби, ти мени – суштина је Вучићеве владавине). Вучић, не само да се, попуњавајући странку, обилато послужио „стручњацима“ из корпуса „жутих“ (оно што је остало изван СНС-а вучићофили и данас жигошу овом етикетом, прећуткујући да су ови од самог почетка уз њиховог вођу) него је и први окупио прозападне невладине организације, оне које данас тобоже критикује, да му припомогну у вршењу власти, па „најжуће“ заљубљенике у НАТО агресора из бившег режима те перјанице поменутих организација – дојучерашње промотерке независног „Косова“, почастио амбасадорским местима. Овај је, опет уз помоћ „жутих“, не хајући за мишљење струке, атаковао на српски језик у којем су се обноћ “излегле“ и већ добрано „примиле“ боркиње, војникиње, политиколошкиње и ине деривацијске наказе, све на подобије и у служби нових европејских вредности. Многи и не знају да је, слéдећи политику новоустановљених „родова“, први он одаслао службенице у суседне земље које у тамошњим српским амбасадама, грађане везане за Србију који по разним основама попуњавају формуларе са личним подацима, присиљавају да у рубрици „брачно стање“ уместо неожењен, напишу сам. Наравно, реч неожењен сама указује на брачног сапутника – жену, а по новом „адету“ то може бити не само мушкарац него и несрећна овца или коза, али и вучица или каква друга зверка. При Вучићу су, све „у духу традиције“, уприличене фарме животиња које служе као јавне куће у којима хуманоидни отпад погани овце, краве и друге племените животиње. За Вучићева земана промовисано је скрнављење светих датума; Свети Лука или Ноћ вештица – ствар је „демократског“ избора не само улице него и школа и вртића. Вештичарење и луциферовање, разврат и примитивизам сваке врсте слика је и прилика  вучићевски скројене „културне политике“. Нема пропалице из околних држава коју главни промотер поменутих „вредности“ и Вучићев пријатељ није настанио у Београду. Кад је, верујући да штогод може променити, министар културе који је својим понашањем и писменошћу оправдавао функцију на којој се нашао, указао на пинковску пошаст, Вучићева гласноговорница Ана Брнабић му је, онако ауторитативно и „премијерски“ увредила косу на глави. После свега се неки чуде што деца убијају децу, што синови мајкама одсецају главе, што мајке даве своје тек рођене бебе.  

Нико пре Вучића није окитио Београд толиким бројем државних застава. Али, мало је ко приметио да су се наше заставе у престоници завијориле након што су погубном Вучићевом политиком поскидане на Косову и Метохији (новинар Печата је својевремено приметио да се нигде не може видети толико застава као на северу наше јужне покрајине). Застава је за сваког нормалног човека светиња. За српског родољуба и ратника, она је више од живота. За српске заточенике на Косову и Метохији, застава је понајпре била знак пркоса, непристајања на ропство. Кад нас је, након прогона 1999. године и небројених уморстава (убијали су нас мецима, ножевима и секирама, по становима и кућама давили у кадама…), у Приштини остало педесетак душа, па кад би нас неко од ретких посетилаца, пре него се запути ка Приштини, упитао шта да нам донесе, песникиња Даринка Јеврић и моја маленкост нисмо тражиле ништа до заставу. Донели би нам оне мале које се држе на радном столу. У централном делу галерије „Иконос“ (уприличене од књига и колекције Даринкиних слика које су, пре него ће песникињу истерати из њеног дома, руски официри спасили и превезли у Универзитетско насеље, те књига, фотографија и предмета које су узурпатори српских станова истресали на буњиште, а нас две с истог тог буњишта отимале покоју српску успомену) стајао је столић и на њему наше заставе, Задужбине Косова, Албум с фотографијама српских војвода – јунака из Великог рата те један нагорели комадић „невидљивог“ америчког авиона (још га чувам) који је завршио у Буђановцима. Последњи предмет је, сазнавши му порекло, код британских солдата који су по разним основама навраћали у нашу Галерију, изазивао срџбу коју нису могли прикрити. Поред џакова с књигама стајала је и једна велика тробојка коју смо, као и српски језик због којег се тада лако губила глава, само повремено „ослобађале“. Било би то на дан избора за председника Србије или тадашње заједничке државе са Црном Гором. А супротно тврдњама Вучићевим и вучићофилским како је до њих све већ било „предато“, одржавали смо изборе по свим прописима, као и усред Београда, и по завршеном гласању, ту, на лицу места бројали гласове (додуше, није их било тешко избројати), попуњавали  и прослеђивали записнике, без икаквог оебсовског мешања, камоли одвожења џакова с листићима у Рашку и Врање како би се „потврдила неупитна високопроцентна Вучићева победа“. При изборима смо имали обезбеђење, па је то била прилика да развијемо нашу велику тробојку. Ако смо и знале да гласови шачице приштинских Срба ниуколико неће утицати на изборни резултат, обавезно се ишло, баш због заставе.

Поскидане заставе на Косову и Метохији војвођански сепаратисти дочекали су с уверењем да је са јужном покрајином ствар завршена те да српску заставу могу почети да газе и пале, да беспризорно кличу назови уметници која по државном знамењу бљује. Лажно, као и све што чини, Вучић је, тобоже пркосећи западним моћницима „бранио“ и државну заставу тако што се, као да је на фудбалској утакмици, огртао њоме у сали УН-а. Многи би му и поверовали да све време своје владавине није и те како штитио и отворене непријатеље државе, све под изговором властите демократске оријентације. – Не слажем се са оним што је изговорио, али ја поштујем свачије право говора – прокоментарисао је Вучић отворено антидржавно „натјецање“ Грухоњића и његове клике (тачније и сходно „реформисаном језику“ – кликуша илити кликуља) уприличено прошле године у Дубровнику. Уместо да буде изопштен са државног факултета, тај помамник који се идентификује са кољачем из Јасеновца остављен је да „едукује“ српску омладину. С друге стране и у име те „слободе говора“, Вучић прихвата да његове букаџије режисеру светског гласа, истинском прегаоцу који запуштене касабе и планинске утрине претвара у бесцен-градове, објављују смртовницу.  

Смрт петнаесторо људи под надстрешницом у Новом Саду највидљивији је доказ корупције, као окоснице Вучићеве државне политике. Колико год се трудили да их прикажу као „случајности“ које се дешавају и другде, и све остале масовне погибије које су се десиле током непуне две последње године, на овај или онај начин, производ су те политике. Оне су тужни показатељ како, насиљем праћеног, коруптивног моделовања друштва од врха до дна, тако и, супротно прокламованој бризи о деци и старима, потпуном запостављању датих категорија друштва. Како, изузимајући њему блиске људе, доиста гледа на пензионере Србије показао је и приликом последњег обраћања грађанима Бруса. Довољно је било да му се један од присутних пожали на своју муку, па да из председника, свиклог само да му се кличе, проговори његова права природа: Ко ти је икад раније дао повећање пензије од 11 посто?! – љутито је узвратио сиромаху чијих 11 посто износи „целих“ 900 динара. Тај озверени поглед упућен ка недужном пензионеру казује све о Вучићевом „србољубљу“ и „човекољубљу“.

Чланак Митра Рељић: Заставо моја, заставо тројна… се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Како им покуцати на врата, ко је унутра, хоће ли се уплашити, је ли срамота прекинути њихову тишину и изолованост?

„Ево мене за десет минута”, јавља се свештеник Драган Радовановић, чији се парохијски дом и Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља, познати и као Стара митрополија, налазе у срцу Пећи. Долази још један усамљени човек, из савршено пустог града, који, нарочито ових дана, на све стране врви од живота, али он и његова паства у том животу не учествују.

Метохијски и косовски свештеници који живе по градовима су савршени усамљеници и сав терет изгубљеног урбаног живота, наслеђа и будућности прелама се кроз ове људе.

„Јеси ли се разболео, оче?”, питам свештеника Станишу Арсића из Приштине.

„Не, него немам с ким да проговорим, па ми се глас променио”, одговара.

Трајко Влајковић, свештеник усамљеник из Урошевца, све је претворио у доброту: „Испитивао ме инспектор у полицији шта ће се певати на слави. Био је јако фин и љубазан.”

Објашњење да се таква питања нису ни у логорима постављала једноставно није чуо. Отац Небојша Секулић је самац у Истоку, има четири сина и ћерку, он се у својој пустињи брани духовитошћу и рађањем. Кад отац Владан Вукосављевић зазвони у Богородици Љевишкој у Призрену ваздух трепери од мржње…

Бело Поље је парохија оца Драгана. Стиже с целом породицом: „Ево, да мало изађемо”, говори док откључава храм белопољских Срба.

Некадашње насеље с неколико стотина кућа два пута је паљено и страдало – први пут 1999, кад се херојским отпором истакао мештанин Милош Ћирковић, и други пут у погрому 17. марта 2004. Предводник руље која је тог дана палила и уништавала обновљене кућице потегао је нож на једног Србина. Убила га је једна америчка полицајка.

„Средили смо олтар, био је неки бетон, па смо ставили плоче, да личе на ове старе”, говори отац Драган док одлази иза новог иконостаса. Ништа, сем зидова и новијих фресака, овде није остало. Записи говоре да је постојала збирка икона, а међу њима и икона Мајке Божије из 14. или 15 века. Многи је и данас траже, изгледа да је заувек нестала или је завршила на црном тржишту.

„Овај споменик смо подигли, овај стари крст исправили”, наставља отац Драган испред храма на старом гробљу.

Предање говори да је од Косовског боја, а многобројни надгробници, стари стотинама година, тону у земљу начети људском руком и временом. Остало је тек неколико великих крстова без натписа. Испод олтара лежи поломљен гроб Милице С. Поповић из Велике, умрле 1919.

Мало даље је гробље новијег датума, професорка Митра Рељић пописивала је оно што се могло прочитати на поломљеним гробовима Павловића, Арсенијевића, Перовића, Церовића, Стошића… Код ових последњих на белом поломљеном крсту записано је ко је убио дечака Лазара, да је то било грешком „у планину код оваца” и да је убици опроштено „у развој душе”, јер је јединац у мајке. То је било пре равно сто година, српска заједница је унутар себе имала снаге за праштање и опстанак.

„Уђосмо у собицу, где је на дотрајалом, сиротињском каучу лежала заклана Марица”, записао је у свом дневнику митрополит Амфилохије те кобне 1999. године.

Силовали су је и убили пред мајком, а код мештана се сачувала прича да је митрополит ову невину жртву однео и сахранио иза олтара Пећке патријаршије. У својој згуснутој историји, у протеклих 25 година, Црква Ваведења Пресвете Богородице памти два потпуна уништавања и две жртве: хероја Милоша Ћирковића и мученицу Марицу Мирић.

Свештеник Драган зна да је драма овог гробља и места уско повезана са светињом у којој служи и да су страшне жртве остављене и њему да их чува и помиње у молитвама и сећањима. Да памти како су чекали у бази италијанског Кфора да се слегне ватра од погрома и да се куће други пут униште за мање од пет година.

Бели дим из кућице преко пута иде у ведро небо према Проклетијама и белопољским планинама. Велики црно-бели мачак седи у уредном дворишту. Поново дилема: како ући у овај усамљени дом, хоће ли се уплашити? Куцам, а глас с друге стране узвикује: „Ајде, ајде, слободно!” Нема бојазни, нема страха, само радост и гостопримство. Ово је дом Миљковића, Рајке и Винка. Све се претворило у осмех, домаћица је одложила игле и допола исплетену чарапу.

„Ми стари овде, деца за послом”, каже Рајка.

Једанаест година су провели у избеглиштву „по туђим кућама”: Крагујевац, Краљево, Подгорица… Све је то прошло кроз њих, а онда је Винка „повукло нешто” и одлучили су да се врате Белом Пољу. Његов отац је из Црне Траве, дошао је да зида „Метохију”, хотел у центру Пећи. Ту је нашао супругу пореклом из Берана и остао заувек. „Метохија” се данас зове „Дукађин” и од подизања је била и остала најлепша зграда у Пећи. Потомци њених градитеља тамо више не иду.

Звони мобилни телефон, јавља се Рајкина пријатељица.

На питање „колико вас има у Белом Пољу” кажу: „да се избројимо” и почињу редом –именима и завршавају с троје деце која иду у школу у оближњи Гораждевац, „ту је стално двадесетак душа”.

Миљковиће највише боли продаја кућа и имања, много је времена прошло, много сиротиње и избеглиштва, све може да се разуме, али „остави, бре, тих пет ари куће и окућнице!”, говори Рајка онима који продају ту поред њих.

Радост сусрета преплави живот ових људи, у њему нема ни суда ни осуде због сопственог положаја, али нема ни слободе у којој би живела њихова деца. Одлазимо и све се враћа у трпљење, у исте навике и поредак савршене изолације, у страхове ноћи коју треба преживети. На седишту нашег аутомобила топле беле вунене чарапе с чудном шаром, а бели дим из повратничке кућице Миљковића иде преко цркве и гробља као да је тамјан и као да је сам живот.

(Политика, 08.01.2025)

Чланак Живојин Ракочевић: Живот и светиња изнад сваког зла се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Не може да се уђе у препуни храм. Празник је Светог Јоаникија Девичког, испосника и пустињака, који је побегао у ова пуста брда да се склони од света и људи. Његов Манастир Девич је и данас пустиња и једно од најусамљенијих места Српске православне цркве. Крвави вишедеценијски сукоби у Дреници оставили су читав овај крај без иједног јединог српског становника. Остао је само Девич и његово сестринство. Тешко похаран 1999, а уништен до темеља у погрому 17. марта 2004. Ништа сем сагорелих зидова, гроба светитеља и камења није остало, а јуче је у обновљеној светињи овде био највећи скуп откако памте они који долазе.

„Игуманија Анастасија је у манастир дошла са дванаест година, а каже ми да никада оволико људи није било”, говори свештеник Радивоје Панић. Његове везе са Девичом су нераскидиве: долазио му је и када га је заустављала ОВК, спасавао га и тражио стране војске да га чувају, стизао да служи у њему: „Немојте да ми се изгубите”, опомиње старију госпођу која је организовано, са групом, допутовала из Београда. Све што су сиротињске руке вековима овде правиле и придизале, а зло рушило, препуно је људи – већином младих. Родом из Дренице, отац Илија Шмигић је органски део ове пустиње: сед и насмејан као дечак, човек кога је подигла ова сиротиња изгледа као да је у родитељском дому. Сиротиња је кључна реч која стоји изнад ове светиње од тренутка када се Свети Јоаникије Девички одлучио да живи у шупљој букви и да се моли за цео свет, да лечи болеснике и да му долазе, тражећи утеху и срећу. На педесет километара налазе се сјајни Високи Дечани и Пећка патријаршија, седиште српске цркве, али се локални сељаци у Метохији и Дреници заклињу само у Девич. Овај светитељ је њихов брзи помоћник, он личи на њих, његова мала сиротињска црквица вековима личи на њихове сиротињске колибе и кућице, он је део њих – на његов празник се не ради.

„Ја сам волела мати Параскеву и имам много фотографија са њом”, каже једна старија госпођа, дотерана као за бал. Игуманија Параскева је поделила сваку муку ове светиње, сваки бол околног српског становништва, а иза ње су остала драматична писма о нападима, паљевинама, притисцима и прогонима у доба комунистичких власти. Ништа није прекинуло везе Девича и народа. У погрому 17. марта 2004. поломљен је њен гроб и здробљени крстови на целом монашком гробљу у оквиру манастирских зидина. Професорка Митра Рељић, која двадесет пет година проучава скрнављења гробља, тражи старе споменике око манастирског комплекса, а јуче је на крају Девичког имања, ограђеног бодљикавом жицом, пронашла поломљени крст и једино се на њему, међу десетинама уништених споменика могло прочитати: „Овде почива Недељковић Станоје, умро 2. VII 1957. год. у својој 105. години живота. Спомен му подиже син Јордан”.

Свету литургију јуче су служили су митрополит црногорско-приморски Јоаникије, митрополит рашко-призренски Теодосије, митрополит милешевски Атанасије и изасланик патријарха Порфирија, епископ новобрдски Иларион. „Сва сила Божја и наше спасење дошло је са крста, зато наше Косово и Метохија, распето, јесте наше спасење. То треба да знамо – а знамо чим долазимо у оволиком броју у наше светиње. То најбоље показује чије су оне и коме припадају”, рекао је митрополит Теодосије. „Дошли смо да се молимо за цео род наш хришћански, људски, за сву децу Божју свих времена и простора, да се зацари мир и да доброта надјача оно што јој је супротно”, рекао је у беседи митрополит милешевски Атанасије, додавши да се на овом месту појавио оригинални човек по Божјем промислу и за свако време.

„Светац нас обнавља Божјом милошћу са неба и оснажује нас и просветљује нас благодаћу Божијом”, рекао је митрополит Јоаникије и додао: „Свети краљ Стефан Дечански, Свети Јоаникије Девички, Лазар Косовски, свети патријарси и архиепископи пећки, они чувају не само Косово и Метохију него чувају душу српском народу и обједињују нас. Сви ми који негде друго живимо па дођемо, сви се духовно обогатимо.” Митрополит Јоаникије је указао на кршење најосновнијих људских права патријарху српском Порфирију, ком је забрањено да посети Пећку патријаршију и који непрестано понавља да је то његов дом: „У ово време видимо једну велику неправду, да силе овог света, иако се хвале људским правима и цивилизацијским достигнућима, крше основне законе и газе основна људска права и не може српски патријарх да дође у свој дом, него мора да тражи дозволу од других. Али и то ће проћи – то је вапијућа неправда према Пећкој патријаршији и свима нама”, навео је митрополит, закључивши да живе наше светиње и обнављају све нас.

Делима практичне обнове радују се Никола Поповић са Његуша, Милан Марковић из Мораче, једнако као Драган Илић из Косовске Митровице, који је са својим пријатељима, ове јесени, донео петнаест тримера и покосио све што је могло да се коси, и поток испод манастира, где се на извору лековите воде налази мала капелица подигнута у доба патријарха Павла.

Хиљаде људи су дошле у Девич упркос страховима и инцидентима, противно хапшењима и страшним порукама – нису ни приметили полицију која их дочекује на почетку острва ограђеног жицом. Сви су некако стигли на своје: међу рушевине и светиње, међу поломљене крстове и људе препуне ожиљака. Стигли су са свих страна као на најважнију свечаност, као на место радости и утехе.

(Политика, 16.12.2024)

Чланак Живојин Ракочевић: Косово нас спасава се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

О мукама с таблицама и возачким дозволама

Кад су пре извесног времена с аутомобилских таблица поскидани, претходно договорени стикери и, сходно новом договору (још једном кораку у процесу признавања самопроглашене „државне“ творевине), уведена пракса „таблице за таблице“, што је значило да се по централом делу наше државе слободно размиле аутомобили с ознаком „државе Косово“, у чијим „границама“ се, заузврат, дозвољава кретање возилама с ознакама BG, RA,  VR…, никако не и оним с ознакама косовскометохијских градова, многи овдашњи Срби су плакали  одричући се ознака KM, PR и др., јер је та двословна „ситница“ била какав-такав доказ да смо још у својој држави.

Уследило је масовно „поклањање“ аутомобила сродницима и пријатељима изван покрајине како би се осигурале српске таблице (само да се избегну косовске), при чему би „даривани“ на папиру одмах и овластили „дародавце“ да се и даље служе „поклоном“. Све је то захтевало сложену административну процедуру, али су запослени у надлежним службама, поготово они у местима ближе покрајини, знајући за муку својих сународника, без речи излазили у сусрет.  Кад је туга мало спласнула, као деца смо почели завиривати у таблице паркираних аутомобила на улицама Косовске Митровице, утешно констатујући да је београдских, смедеревских, крагујевачких, новопазарских и др. знатно више неголи оних с грбом назови државе. Али, не лези враже!

На ред су дошле возачке дозволе. Најпре је стигао абер да ће од тог и тог датума, при првој провери на друму, возачка дозвола издата од стране наше државе бити пробушена, тј. поништена. У настојању да колико-толико продуже „живот“ српској дозволи, Срби прибегавају новом „трику“, па поново пут Рашке, Београда, Врања…да пријаве како су дозволу изгубили и предају захтев за издавање нове. Рачунали су овако: буду ли заустављени на неком од косовских друмова, предаће на бушење ону тобоже изгубљену, а нова ће им остати да се још, па колико год то потрајало, храбре сазнањем да су своји на своме. Нажалост, пре него су и могли очекивати, уследиле су санкције којима се више није могло доскочити. Срби са севера покрајине и без тзв. косовских докумената, дефинитивно су код кола остали без кола. Неки су их одвезли и оставили у дворишта родбине и пријатеља изван покрајине, други забравили у гараже.

О косовском „држављанству“

Чак и добронамеран неупућени човек могао би поставити овакво питање: па што коначно, као привремено и нужно зло, не прихвате то „косовско“ држављанство? Та нису они бољи од браће јужно од Ибра који су, силом прилика, то поодавно учинили. Свакако нису, али и за ово постоји објашњење. До 2013. године и првог изгона Срба на тзв. косовске изборе, Срби са севера покрајине били су уверени да им то „држављанство“ никад и неће затребати. Имао га је тек покоји таксиста и неки од локалних „бизнисмена“. Дотад су „државонаумитељи“ и те како прижељкивали да Срби са севера прихвате косовске личне исправе, јер би то значило да им, макар и формално, признају „државу“. Чим су, следом испуњавања бриселске нагодбе, „испунили квоту својих држављана“ са севера, ствари су се обноћ промениле. Сетимо се да су на потоњим тзв. косовским изборима на којима су Срби учествовали могли гласати само имаоци косовских личних карата, па су (каквог ли парадокса!) за Српску листу гласали само номинални Косовари. Будући да су приштинске власти стигле до потоње фазе обрачуна са Србима, која подразумева њихов дефинитивни прогон, више им не пада на памет да том „реметилачком фактору“ деле држављанства. Било је појединаца који су у невољи и то покушали. Наишли су на подсмех и захтеве које је немогуће испунити. Од обавезе која је подразумевала да се уз захтев за „држављанство“ приложе ђачке књижице из основне школе, бабин и дедин родни лист те сијасет других бесмислица, дошло се до тога да се од удовице са презименом преминулог супруга захтева да се са њим поново венча како би јој то презиме било признато.

О путовању по плату, пензију, социјалну помоћ и покоју намирницу

Хтела не хтела, присетим се како су после подугог тамновања приштинских Срба, британски војници одлучили да их једном  недељно „почасте“ превозом до Грачанице, где ће се срести с људима, отићи у цркву, купити новине и покоју намирницу. Транспорт се одвијао у мрачној кампањоли са гвозденим седиштима у коју се улазило тако што се спусти „лотра“ на задњем делу возила, па се хитрији некако успентрају, а оне слабије војници би дословно уносили. Приликом изласка представа је била још занимљивија. Они који се нису усуђивали да скоче, војницима који су стајали „на готовс“, неспретно би падали загрљај. Како не би поломили вратове, наш суграђанин Света беше се досетио да конструише чврсту (дрво-метал) хоклицу са три ногара, војници Светов изум оберучке прихватили те је хоклица отад редовно путовала с нама до Грачанице и назад.

Путовање у Рашку (Куршумлију, Врање…) откако су нам замандаљене поште и банкарске експозитуре, није мање „занимљиво“. За Рашку се, најчешће, хвата први аутобус, онај што из Косовске Митровице креће у 7 сати. Пре него се и уђе, размишља се о повратку. Хоће ли се, по обављеном послу, стићи на онај који са станице у Рашки полази у 10, или макар у 11 сати? У противном, дреждаће се на улици и по врелини, не би ли се, ко зна кад, дочекао какав пролазни из Београда. Све то зависи од прилика на административном прелазу. Ако виде да ће застој бити подужи, путници истрче из аутобуса, па похитају према „спасоносном“ гвозденом контејнерчићу са натписом Пошта. Буде ли ту новца (а почесто га нема) и стигне ли се, уштедеће се време, па у Рашки стићи штогод да се купи, можда и предахне у башти каквог кафеа. Док се чека испред гвоздене кутијице пуне мрака са четвртастим отворчићем – „шалтером“ из којег се помаљају само дречеће жути вештачки нокти (гледала сам и црвене, плаве, па бордо, зелене, црне, оне разнобојне и шљаштеће, али овако жуте не видех до у овој пустињи), кроз главу промиче мисао о „бризи“ државе за наше достојне животе. Кроз отворчић се унутра назире и онемоћали чича који дами са жутим ноктима нешто објашњава, по свој прилици, везано за „струку“, и то траје ли траје. За то време, путници који су заузели ред, будно мотре на аутобус у страху да им не умакне и да не остану на пустом друму. Нека госпођа пита где да подигне пакет. Чуј пакет! Госпођи, сви су изгледи, не долази у главу где и у каквом вакту живи. Питам госпођу на коју јој је адресу стигла пошиљка. Вади телефон и показује ми: Јариње бб. Прецизније не може бити. Напокон јој неко објасни да пакети не стижу у контејнерчић, него да мора сести у аутобус и продужити мало ниже до Руднице. Кад изиђе из аутобуса, кренуће уз брдо, проћи неку срушену кућу, и горе негде требало би да је још једна у коју стижу пакети. Хоће ли „запосленик“ на издавању пакета, ако се кућа и пронађе, бити на лицу места, то нико не зна. Поготово је неизвесно шта ће све госпођу пратити на путу до непознатог одредишта и назад на друм, па колико ће ту још чекати да се врати одакле је пошла.

О новоотвореним албанским продајним и услужним објектима у Косовској Митровици

Албанизација северног дела града протиче брже него што се и мислило. С јесени прошле године почеле су на све стране да ничу куће – крај пута и на ливади, испод цркве и посред преораног старог гробља…Омање и простране, подизане су на темељима старих и онде где их никад није било. Отимачина и продаја у самом центру града мање је била приметна. Све док овог лета нису осванули читави низови испражњених продавница и локала различите намене. И албански радници који су избијали зидове, спајали и проширивали просторе. Где су Гиле, Горан, Слађа…, људи до јуче запослени у самопослузи, апотеци, продавници чарапа, мењачници …, нико не зна. Док су припремали отварање прве продавнице, понашали су се као да је цео свет њихов, камоли кружни ток уз споменик кнезу Лазару који су претворили у стајалиште возила сваке врсте. Казна за паркирање на том простору следује само Србима, не и својима, јер се цела представа одвијала уз асистенцију и помоћ полиције. Улаз окићен венцем од разнобојних балона (те балоне баш воле), био је знак да је продавница отворена.

Албанци су добри трговци, спретнији од Срба. Зато се власник постарао да поред Mirësevini допише и Dobrodošli. Кроз широм отворена врата види се да је продавница, пространија од свих које Срби држе, снабдевена свакојаким ђаконијама. Знајући да Срби покаткад навраћају и у продавнице јужно од Ибра, власник се понадао да ће у ову која им је ту пред носом, тек нагрнути. Изгледа, барем засад, да се преварио, јер није исто својом вољом отићи доле и подржати узурпацију ово мало простора што нам је остало, прихватити смишљено потискивање српског језика од којег у осталим градовима Косова и Метохије није остало ни слово, ћирилично поготово (ако се словенска реч исписана латиницом где и види, у Призрену на пример, зову је босанском). 

Свесни су Срби да би ту наишли на љубазност, за почетак, нашли и јевтиније. Они који се прибојавају да би, баш због тих повластица, неко могао поклекнути, барем двапут дневно „случајно“ прођу поред продавнице да провере „стање“. Засад одолевамо.

Чланак Митра Рељић: Сличице из живота Срба на Косову и Метохији данас се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Косовске власти граде пут до запаљених и напуштених албанских кућа, чија је реконструкција недавно започела у оквиру најављеног програма повратка Албанаца у насељима Брђани и Микронасеље. Међутим, пут пролази преко сада изораног старог градског гробља, чији би споменици могли бити стари неколико стотина година. Парцела припада СПЦ. Она ће наредних дана покренути питање заштите. Косовска полиција сутра ујутру изаћи ће на терен да утврди стање. Председавајући СО Северна Митровица учиниће исто и даће изјаву за медије.

Косовска влада недавно је, преко општине Северна Митровица, покренула пројекат повратка албанског становништва на Север. Планирано је да куће које су током рата запаљене и напуштене – сада буду обновљене.

До појединих кућа, у овим насељима, путном инфраструктуром физички више није могуће прићи, те је општина, односно косовска влада започела и изградњу пута.

Пут се гради у непосредној близини, односно испод цркве Светог Димитрија. Данас смо затекли три радника, као и тешку механизацију, односно два камиона и један багер.

Они су са камионима и багером рашчишћавали растиње и ослобађали деоницу која води до оштећених кућа.

Радници албанске националности су нам потврдили да се ту гради пут.

Међутим, у изрованом растињу, на неколико места, помаљају се камени надгробни споменици, као и остаци људских костију.

Уколико се овај пут буде завршио, он ће проћи старим градским гробљем, на које су и сами Митровчани претходних година готово и заборавили, иако је у питању, не само верски, већ историјски, али и уметнички артефакт.

Старо суводолско гробље је градско гробље у Косовској Митровици на којем је последња сахрана обављена педесетих година прошлог века (1953). Према прелиминарним проценама, на гробљу има споменика старих неколико стотина година година.

Да би то могло бити тако, указује и професорица на Филолошком факултету приштинског универзитета у Косовској Митровици, Митра Рељић. Она се деценијама бави проучавањем српских гробаља на Косову и у Метохији.

„Знам да су то споменици истог типа као са средњовековне некропоље у Горњој Брњици, коју су обрадили покојни Милан Ивановић и др Драган Ђукић. Са својом моногорафијом о овој некропољи, то је најбоље обрађена студија о средњевековним надгробним споменицима“, казала је Рељић за КоССев.

Рељић такође указује и на то да је за Суводолско гробје карактеристично и то што је сваки надгробни споменик различит, и да осим урезаног крста, они немају натписе, као што је то карактеристика споменика новијег датума – 19. век.

„Према својој изради, сваки је другачији“, додаје Рељић.

 

 

 

 

Управо је она и прва алармирала део јавности на ново скрнављење овог гробља, с обзиром на то да је гробље и пре изградње овог пута, већ било и оштећено и неконзервирано, заборављено зубом времена.

Гробље се налази на земљишту које припада СПЦ. У питању је парцела од око 30 ари, а што је, како КоССев незванично сазнаје, заведено и у српском и у косовском катастру.

Околне куће би могле да буду подигнуте на делу ове црквене парцеле.

Како сазнајемо, Црква ће ових дана у катастру проверити стање и покренути питање и провере и заштите.

Поводом овог случаја, обратили смо се и Косовској полицији, из које су нам казали да они, радницима који изводе ове радове, нису пружали асистенцију, да не асистирају на овом случају, нагласивши да ово није питање за њих већ за општину.

„Полиција нема никакву информацију о томе, гради се, али то није наш случај, то је питање за општину“, казао је заменик командира за регион Север, Ветон Ељшани.

На наше подсећање да се пут гради кроз старо гробље на којем се налазе стари споменици, Ељшани је поручио да ће припадници КП устра ујутру изаћи на терен.

„Сутра ујутру ће полиција изаћи на терен и проценити да ли ту има случаја за нас“, казао је Ељшани.

Од општине Северна Митровица, током данашњег дана, нисмо успели да добијемо одговор. Међутим, вечерас председавајући СО Северна Митровица Неџад Угљанин казао нам је да он није имао никаква сазнања о било каквим радовима на изградњи пута. Сазнавши од нас да се пут гради преко старог гробља, био је непријатно изненађен, рекавши одмах да ће сутра ујутру изаћи на терен и да ће, потом дати изјаву за медије.

 

 

 

(КоССев, 24.10.2023)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Чланак К.Митровица: Преорано старо градско гробље, црква ће затражити заштиту парцеле, полиција и председавајући СО сутра излазе на терен се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

– Није баш ни твој увек у духу језичке чистоте – спочитаће ми неки, али понекад се друкчије не може. Изгледа да су у том грчком училишту где је овај хвалисавац завршавао школу „залуд кречили“. Није им замерити, материјал се такав погодио, а Грци, у оно време одвећ болећиви према српској деци и омладини, гледали да скроје што се скројити могло. И, како обично бива, овакви знају све најбоље и не зазиру од тога да сваком ко им није по вољи, онако вучићофилски, „узму меру“.

Наиме, у емисији „После ручка“ ТВ Хепи емитованој јуче, 23. априла, на мети разузданог велеречја овог, како га још представљају, „верског аналитичара“ био је професор Слободан Самарџић. Све што је тобожњи познавалац прилика на Косову и Метохији рафално изговорио била је пука неистина, а набрбљао је свашта – од тога да професор Самарџић као некадашњи министар за Косово и Метохију није обишао ниједно село јужно од Ибра, до тога да је крив за амнестију албанских терориста. Слободан Самарџић је у својству министра не само обилазио Косово и Метохију уздуж и попреко – од јужне и северне Метохије (Велике Хоче, Ораховца, Дечана. Гораждевца, Пећке патријаршије…) преко Осојана, Клине, Приштине…, до Прилужја и Косовске Митровице, него је успевао да дође и онда када би који од овдашњих белосветских протектора стављао забрану на његову посету. А „визионар“ Вучић? Он се, сведоци смо, са косовскометохијским Србима све чешће састаје у Рашки, не би ли се и на такав начин постепено навикавали на оно што им се спрема.

Шта, дакле, од најосновнијег, горепоменути није савладао у свом теолошком науковању, а морао је? Прво, морао је научити девету Божју заповест: „Не сведочи лажно на ближњега свога“. Друго, морао је научити да саговорнику, у овом случају тихом господину Јовану Јањићу на чије је помињање Покрета за одбрану Косова и Метохије теолог и реаговао, треба дозволити да говори, а не, у однекуд нам познатом маниру, галамџијски наставити монолог. Треће, да се овај „оправославио“, како мисли да јесте, не би у свакој прилици, и кад га не питају, подастирао јавности како је изгнан из свог дома (шта ли би тек други Поморавци и истински мученици требало да чине!) него би своју патњу, ако је и било, прихватио и „освечанио“. Узгред, на „горку судбу“ се и жале првенствено они у патњи недовољно „увежбани“. Коначно, овдашњи Срби одлично знају да је међу Београђанима, Новосађанима, Бањалучанима, Подгоричанима и другима рођеним изван заветне нам земље, много оних за које се, по ономе што чине и осећају, и те како може рећи да живе на Косову и Метохији, као што знају да међу овде рођенима немали број удобно живи од Косова и Метохије, а богме и од вучићофилства.

Чланак Митра Рељић: Вучићофилство – нема шта! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Навршило се двадесет двије године од злочина у Ливадицама код Подујева, када је приликом напада на аутобус “Ниш експреса” погинуло дванаесторо и повријеђено четрдесет троје расељених Срба, који су ишли на Задушнице у Грачаницу. У овом терористичком акту смртно су страдали: Мирјана Драговић, Сунчица Пејчић, Живана Токић, Слободан Стојановић, Небојша, Снежана и двогодишњи Данило Цокић, Вељко Стакић, Ненад Стојановић, Милинко Краговић, Лазар Милкић и Драган Вукотић.

Виновници напада на аутобусе у Ливадицама до данас нису пронађени. Једини осумњичени Фљорим Ејупи ослобођен је оптужби од стране Врховног суда, иако је у првостепеном поступку био осуђен на 40 година затвора.

Проф. др Митра Рељић: “Слике злочина у Ливадицама су слике наше голготе“

Поводом двадесет друге годишњице од терористичког напада у Ливадицама из архиве Радија ,,Светигора“ доносимо потресну причу свједока овог трагичног догађаја проф. др Митре Рељић која тврди да, иако је званичан податак да је овом приликом страдало дванаест људи, погинулих било више.

Гостујући у емисији ,,Косметска кандила Радија “Светигора“ проф. др Митра Рељић, са великом тугом и болом у гласу, покушала је да нам пренесе ове трагичне сцене које су њој, и свима који су се ту нашли, заувијек обиљежиле живот.

,,Било је пет аутобуса у колони. Ја сам била у аутобусу који је ишао управо за овим који је нападнут. Иако је аутобус у коме сам ја била носио ознаку један, он је ишао други након паузе коју смо направили испред пункта. Храбри возачи ,,Ниш-експреса“ су ми причали да се аутобуси у току вожње увијек престроје, тако да те ознаке бројем не значе и поредак кретања на путу. Потоњи би увијек ишао, из возачима познатих разлога, најискуснији возач. Ишли смо уз пратњу, што је значило да је прво ишао транспортер, па два аутобуса, па други транспортер и евентуално транспортер на крају. Сјећам се да сам погледала на сат кад смо кренули, бринући да ли ће ме опет Рус чекати у Грачаници да ме доведе до Приштине. Џаба би било што ви дођете до Грачанице, која је удаљена само пет-шест километара од Приштине, могли би ту остати цијели дан ако нема неког Руса да вас довезе кући.

Било је 11 сати. И само што смо кренули са контролног пункта, осјетила сам као да неко стијењем удара у наш аутобус. Одједном сам чула плач дјеце и видјела да су људи у аутобусу попадали. Кад сам успјела да погледам напријед видјела сам огромну димну печурку, као на сликама бомбе у Хирошими. Како се дим разилазио, видјели смо ону страшна слику, коју никада нећемо заборавити, видјели смо разбацана раскомадана тијела наших ближњих. Онда су зауставили колону и оне преживјеле из нападнутог аутобуса почели да пребацују у аутобус у коме смо ми били. Они су сви били, буквално, од главе до пете крвави јер су комади тијела несрећних људи падали по њиховим главама и тијелима. То је та слика наше голготе.

Тврдим да је било више од дванаест погинулих из разлога што би сва сједишта у аутобусима, којих је било 50-60, увијек била крцата пуна. А знам ни да половина путника оног аутобуса није преживјела, и тако то закључујем. Странци који су се бавили тиме, сервирали су нам податке, тако да су могли да напишу шта хоће, могли су да кажу да је и троје настрадало, али ваљда се нису усудили.

Било је страшно. Чим је прошао онај транспортер и наишао први аутобус ти злочинци, који су већ били спремни и ту присутни, активирали су из далека експлозив који је био постављен испод једног мостића, док су они из даљине посматрали исход свог зулума.

То је било у 11 сати ујутру а нас преживјеле су до три сата после пола ноћи држали на оној вјетрометини, иако је био фебруар и било врло хладно вријеме. Они странци, Британци са пункта, су нас убјеђивали да се вратимо у Ниш, иако смо били пошли својим кућама и нисмо никако хтјели да идемо у Ниш. Вјероватно су нас убјеђивали како би задовољство злочинаца било потпуно, јер би тако оно људи што нису побили успјели да врате назад. Како ми, ни по коју цијену, нисмо пристајали на то, у зору су нас почели евакуистати и пребацивати у Грачаницу. У каквом сам стању била ја и сви ми, а можете тек замислити у каквом су стању били они који су изгубили своје најрођеније ту пред својим очима, говори и то да, кад су нас негдје после три ујутру пустили у Грачаницу, ту поред самог манастира чији буквално сваки камен знам, ја нисам знала гдје се налазим све док су сестре, наше дивне монахоиње истрчале, узеле ме и увеле у конак. Ето, тако је то било“- са болом нам прича проф. др Митра Рељић.

Комплетан разговор са Митром Рељић у којем је она говорила и о пјесникињи Дарински Јеврић, можете чути у емисији Радија “Светигора” “Косметска кандила”.

Слободанка Грдинић

У прилог годишњици доносимо и текст књижевника и новинара Живојина Ракочевића “Опушак Фљорима Ејупија“ који је поводом 19 годишцице злочина објавила “Политика“

Деветнаест година од терористичког напада у Ливадицама: Опушак Фљорима Ејупија

Мисија Еулекса закључила да је овај криминалац на месту где је дигнут у ваздух аутобус „Ниш-експреса” могао да се нађе случајно, рецимо да ужива у природи.

На пању, на ливади поред магистралног пута Подујево–Куршумлија, седео је Фљорим Ејупи. Пушио је и чекао аутобус „Ниш-експреса”. Када је цигарета догорела, опушак је угурао у пукотину на пању. Када је аутобус пристигао, он и његова терористичка група дигли су га експлозивом у ваздух. Одмах су се повукли без трага, а иза њих је остао онај опушак.

Одсечен је предњи део аутобуса, штрче метални шиљци, а унутрашњост је црна рупа испуњена остацима тела и стварима путника, махом расељених особа, које су под војничком пратњом Кфора долазили на задушнице.

“Прво чега се сећам је мали Данило, лежи у трави, а около свуда раскомадана тела. Сваки пут, на данашњи дан, рачунам колико би Данило имао година”, каже Горица Шћепановић, професорка енглеског језика, тада новинарка магазина „Глас југа” и путница разнетог аутобуса. Данило је имао две године, погинуо је са својом трудном мамом Снежаном и татом Његошем Цокићем. Пред његовим малим белим сандуком на опелу испред Грачанице, најлепше српске цркве, стајали су погнуте главе команданти Кфора, шеф Унмика, полиција. Мало касније, развезли су погинуле војним камионима и то је све што су урадили. Једног несрећника није имао ко да преузме, није било имена и идентификације, загубио се у списковима, није се знало где је ушао у аутобус, нико се његов није јављао. Сахранио га је на грачаничком гробљу свештеник Богомир Стевић, а професорка Шћепановић је годинама одлазила на његов пусти и усамљени гроб без имена.

„Испод аутобуса који долази у Грачаницу подметнута је бомба”, објашњавао нам је шведски официр за информисање, који је крио шта се догодило и организовао вожње до Ливадица само да би се изгубило време. Исто је било и с бројем убијених који је скриван, како би вест у првим данима изгледала као инцидент, а не као терористички напад на Србе. У томе се и успело.

Коначни број страдалих попео се на дванаест. Међутим, све што они нису урадили или нису хтели да ураде у истрази урадио је онај опушак Фљорима Ејупија из пања на Ливадицама. Чинећи нека недела у Немачкој, у архиви тамошње полиције нашао се његов ДНК и то га је довело пред суд и пред жртве.

„Био је јаук свих кад је изашао Ејупи, а он потпуно празног погледа… Да човек не поверује да може да уради тако нешто”, сведочи Горица Шћепановић. У биографији овог човека записано је да је једини успео да побегне из америчке базе „Бондстил” код Урошевца где је био затворен, да се пребаци у Албанију, па да потом буде осуђен на 40 година затвора у Приштини и, коначно, ослобођен свих одговорности за злочин. Мисија Еулекса је на крају закључила да опушак и ДНК није доказ и да је Ејупи могао да се ту нађе случајно, рецимо да ужива у природи.

Празнина и бол из суднице исти су и на парастосу који је у суботу одржан у Цркви Свете Петке у Лапљем Селу код Приштине. Ту се, на једној хумци, срећу две сестре, Мирјана и Јелена Драговић. Раздвојене су пре деветнаест година у аутобусу „Ниш-експреса”. Мирјана је тада имала 19 година и погинула је, а Јелена је с тешким повредама преживела.

„Нама је сваки дан исти. Моје данас не разликује се од оног јуче и неће да се разликује од оног сутра. Докле год има некога ко ће да се бори, за оне који су погинули, мислим да ће наша правда бити задовољена”, каже Јелена Драговић.

Одмах иза њих, у конвоју, био је садашњи градоначелник Грачанице Срђан Поповић.

„У животу нисам ни помислио да ћу угледати нешто тако, то се може видети само на филмовима, аутобус који је био испред нас био је тотално разнет. Муњевито су реаговали и Кфор и полиција, међутим, било је касно”, каже Поповић. Није прошло ни три године од Ливадица, а у терористичком нападу у центру Грачанице убијен је његов брат, дечак Димитрије.

На овој годишњици и парастосу мало је оних без ожиљака. Ниједан није зарастао јер правде нема. У међувремену је опушак нестао, изгубила га је истрага. Изгледа као да је правда стала у опушак цигарете Фљорима Ејупија и да су у њему жртве и уништени животи оних који траже истину.

Живојин Ракочевић

Проф. др Митра Рељић: “Даринка Јеврић је била слободан човјек, свједок свих страдања косметских Светиња“

Поводом 16. фебруара и шеснаесте годишњице упокојења пјесникиње Даринке Јеврић доносимо разговор који смо са проф. др Митром Рељић снимили на овај дан 2019. године.

Потресно свједочење проф. др Митре Рељић професора на Факултету у Косовској Митровици о страдању нашег народа на Косову и Метохији, о “монахињи српске поезије“ Даринки Јеврић од чијег упокојења се 16. фербуара навршило 16 година.

“Даринка Јеврић је била слободан човјек, свједок свих страдања косметских Светиња“- каже проф. др Митра Рељић.

(СВЕТИГОРА, 16. 02. 2023)

Чланак Навршило се двадесет двије године од злочина у Ливадицама и 16 година од упокојења пјесникиње Даринке Јеврић се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Књига Српска гробља на Косову и Метохији: Уништена споменичка и језичка баштина резултат је мог вишегодишњег рада на прикупљању споменичких натписа с искључиво порушених камених белега, а с основним циљем да се, на основу анализе прикупљене грађе, предоче размере и, теоријски посматрано, најважнији аспекти неповратно изгубљеног културно-уметничког и језичког наслеђа.

Треба рећи да натписи, пласирани у књизи, чине тек мали део уништеног, али представљају довољан корпус за сагледавање похараног језичког и ономастичког богатства које је, уз старост надгробника, њихово садржајно и ликовно обликовање, сведочило о животу и погледу на свет српског становништва на Косову и Метохији, његовим етичким и вредносним приоритетима у временском распону од близу 200 последњих година – каже за Данас Митра Рељић, професорка Филозофског факултета Унивезитета у Приштини са седиштем у северном делу Косовске Митровице и ауторка ове монографије коју је недавно објавила Матица српска.

* Осим пописа Епархије рашко-призренске уништених српских гробаља и документарног филма докторке Гордане Шубарић из првих година протектората УН на КиМ, овом темом готово да се нико није озбиљно бавио, а тачне податке не знају чак ни српски државни званичници?

– Декларативно испољена брига за уништено споменичко наслеђе на гробљима КиМ исцрпљује се покојим новинским и ТВ извештајем о задушним поменима, ту и тамо, штуром напоменом о годишњици бомбардовања или освртом српског министра у Савету безбедности УН. Површан однос према овом проблему показује и то што се у свим тим освртима понавља бројка од 5.261 уништених надгробника, иако се ради о више десетина хиљада затртих гробова, не рачунајући још неутврђен број прекопаних, поплочаних…

У околностима општег безакоња на КиМ, и сасвим добри извештаји, уколико изостане делатан одговор на исте, од слабе су користи, о чему сведочи обимна публикација ОЕБС, представљена као извештај под непретенциозним насловом Каталог фотографија – Православна гробља на Косову, чија је ауторка Марија Санчез. Наиме, она је, ослањајући се на сазнања СПЦ, општинских представника и локалног становништва, у јуну и јулу 2010. обишла око 400, углавном девастираних, српских гробаља и, уз приложене фотографије са сваког гробља, дала кратак опис затеченог стања.

* Српска гробља уништавају се рушењем и разбијањем нагробних плоча, минирањем, спаљивањем, ископавањем, претворена су у јавне депоније, у Приштини гробље су готово „прогутале“ нове саобраћајнице… Да ли је тај вандализам почео са увођењем протектората УН на КиМ 1999, или су гробља била на мети косовских Албанаца и раније? Помињете да их је 1999. бомбардовала и НАТО авијација?

– Српска гробља, као најверодостојније сведочанство идентитета датог простора, па отуд и непожељна, одувек су била на мети Албанаца, како у самој Албанији, у Македонији тако и, посебно, на КиМ. Убрзано систематско и неометано уништавање српских гробаља започето је одмах по успостављању протектората. Овоме је претходило бестијално НАТО разарање појединих гробљанских локација.

На српско гробље у Приштини разорне бомбе НАТО авијације падале су у два наврата. Иза њих смо затицали огромне кратере, далеко избачене тешке споменике, измешане кости покојника. Сећам се и једног, ту затеченог, аутомобила који је услед силине експлозије одлетео увис и зауставио се на урушеном крову старе гробљанске капеле.

* Шта је циљ затирања трагова и умрлих косовских Срба на градским, сеоским и манастирским гробљима и како су међународна управа и безбедносне снаге реаговали на уништавање хришћанских – православних гробаља на крају 20. и 21. века?

– Првенствени циљ затирања српских гробаља јесте поништавање трагова српског постојања на КиМ и дефинитивна измена идентитета косовскометохијског простора. Вандалско и систематско брисање тих трагова одвија се уз пуну подршку албанских власти те прећутно одобравање, у покрајини присутних, западних представника међународне управе, с изузетком, разуме се, часних појединаца – Шпанаца, Италијана и других који су гдекад успевали да се отргну контроли и макар покушају штогод да заштите.

* Каква је судбина гробљанских цркава на КиМ?

– Уништавање српских гробаља вандали су и започињали рушењем гробљанских цркава, како оних најстаријих попут цркве Светог Ђорђа на гробљу у центру Истока, цркве Светог Димитрија на гробљу у Сиги крај Пећи, обновљене цркве Вазнесења Господњег на сеоском гробљу у Врници надомак Вучитрна… тако и оних новијег датума, каква је била црква посвећена Светом кнезу Лазару на гробљу у приградском ђаковичком насељу Пискоте.

* Због чега се на овај вид затирања трагова постојања, идентитета и памћења готово не реагује ни у српској стручној, а ни широј јавности?

– Не може се рећи да реакција стручне јавности сасвим изостаје. Књигу која је повод за овај наш разговор свесрдно је подржао Косовскометохијски одбор Матице српске, а тема научног скупа Одбора за КиМ при САНУ, који ће се одржати почетком новембра, управо је угрожено споменичко наслеђе на КиМ. Али, да би реч струке допрла до шире јавности, потребна је адекватна акција државе. Наша држава, нажалост, нема јасну и разрађену стратегију очувања српског идентитета на КиМ.

* Пре студије о српским гробљима на КиМ објавили сте монографију „Српски језик на КиМ данас“. Како видите данашње стање српског језика на КиМ и колико је на то утицала ситуација у последње две деценије?

– Током последње две деценије српски језик на КиМ континуирано је изопштаван, злоупотребљаван и понижаван у званичним актима државне творевине, у публикацијама сваке врсте, преводима и другде, а његови корисници су почетком овог века за изговорену српску реч неретко кажњавани смрћу. Бранили су се криптоглосијом – скривањем језичког идентитета, једнако као што су то чинили криптохришћани под османском управом скривајући верски идентитет. Маргинализација српског језика с циљем његовог потпуног истискивања са КиМ представља политички пројекат на који наша језичка политика још увек нема адекватан одговор.

* На једном од предавања оценили сте да је „током протекле две деценије, последњих година нарочито, код дела српског народа држава подгревала егзистенцијалне потребе, док је на делатном оснаживању индивидуалног и колективног идентитета, као првенственог смисла и услова њиховог опстанка на заветној земљи, мало шта чинила“. Због чега је то тако?

– Јер се држави чини најисплативијим да подилази онима чији живот, оправдано или неоправдано, прати искључиво егзистенцијални страх, превиђајући да је на КиМ далеко више људи спремних да се одрекну сваког материјалног блага зарад очувања колективног памћења и идентитета.

* Ваш став је да се „свођењем косовскометохијских Срба на националну мањину и убеђивање њих самих, као и Срба изван покрајине да ту реалност треба прихватити, најдиректније се подрива идентитетска сигурност српског народа и, ништа мање, српски идентитет васколиког простора КиМ“. Ко је одговоран за такву политику – Запад, Приштина, Београд, српски интелектуалци?

– Сви заједно, а понајвише Београд, јер је прихватио смишљену подвалу Приштине и Запада, па владини званичници и неки међу интелектуалцима, свесно или несвесно, данас промовишу мањински статус српског народа у сопственој земљи. Називајући га српском мањином, српском заједницом и слично, заборављајући да такав статус нужно не подразумева бројчану мањину.

Извор: Данас

Чланак Митра Рељић: Српска гробља константно на мети Албанаца се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.