У неуморном декламатору љубави према Србији и Србима, промотеру властите изузетности оличене у, само њему својственој, храбрости, части и бескомпромисности, иоле мислећи човек лако препознаје непревазиђеног манипулатора и загађивача језика у свим аспектима, етичком и естетском надасве. Јер, сваки моралан човек добро разумева да љубав према Отаџбини, а тако и храброст, част и поштење не потребују самохвалисање него се исказују делањем и самоодрицањем за добро ближњег, своје земље и народа.
Нажалост, онима који своје ставове и уверења формирају на основу, по васцели дан репризираних, Вучићевих тирада, углавном промиче оно што овај прећути, што, нечасно и као узгред, саопшти о свом „вољеном“ народу, поготово оно што, противно свему изреченом, чини. Контрадикторност са којом, премештајући се са једне на другу Вучићеву ТВ станицу, наступају бројни аналитичари, политичари, политички философи, математичари, режисери и ини – све тобожњи поштоваоци Устава, па брижници за очување српске традиције и породичних вредности, борци за Косово и Метохију, русофили те оштри критичари западне политике и свакојаких невладиних организација, кличу „мудром државништву“ Вучићевом, без обзира што он чини све супротно од њихових прокламованих уверења, може се објаснити само белоданом политичком неписменошћу или пак изостанком части диктираним ко зна каквим интересом. Заправо, по тој контрадикторности, они су слика и прилика Вучићева. Вучићофили и наводни русофили не виде ама баш ништа чудно у томе што и агресивни натофили и заклети русофоби Вучићу кличу таман колико и они. Једна проминентна натофилка (тако би некако гласило према деривацијском изуму „жутих“ госпођа које је Вучић прикупио да му искреирају језичку политику) саопшти да јој се председник пожалио како неки од његових хоће, нигде другде до у БРИКС. Не засмета им ни кад назови водитељка телевизије с националном фреквенцијом хвалисаво каже: „Ми смо проамеричка телевизија, и то не кријемо“.
О Вучићевој „љубави“ према Србима казује и мноштво најгрђих етикета које неко може изговорити о свом народу (какве од председника државе најпосле треба очекивати), а које несумњиво припадају језику самомржње. Довољно је присетити се како је у инаугуративном говору 2017. године пред пуном салом иностраних гостију Србе и сву њихову историју оптужио за некрофилство те како је њега сами Бог послао да подучи Србе не би ли заволели живот и престали да се „надају смрти“, ослободили се митова и престали да виде „сутрашњицу као најстрашнију реч“ (Политика, 24. јун 2017). Вучић је не једном окарактерисао Србе као народ чија је основна особина завист, па ето, док он сизифовски гура камен узбрдо, „већина Срба навија за камен“. Шта тек рећи о још неоткривеним „гресима“ Срба за које само он зна? Након што је својом бриселском мисијом започео дезинтеграцију државе, овај је на начин који приличи само кафанским нагађањима, порекао одговорност Тачијевих јуришника и за њихова појединачна злодела. Наиме, почетком 2014. године, у пинковској емисији „Тешка реч“, Вучић је ТВ гледаоцима „провукао кроз уши“ да за масакр српских младића у пећком кафићу „Панда“ 1998. године нису криви Албанци већ Срби, а само који дан касније (14. 1. 2014), одбацујући, његовом изјавом изазване, новинске „инсинуације“ да је поменути масакр дело британске тајне службе, у вечерњем дневнику његовог Пинка, бесрамно поновио: „А страх ме је, тешко ми је да изговорим шта је наша сумња“. Упркос захтевима родбине усмрћених младића, своју „сумњу“ председник никада и ничим није поткрепио, али је циљ постигнут; његова срамна изјава данас је круцијални доказ Тачијевом хашком адвокату о „државним злочинствима“ ондашњег српског режима.
Иза декларативног залагања за очување културе сећања, традиције и породичних вредности (ради уверљивости и прикупљања поена своје владалачко безумље ту и тамо је „споменичио“, обележавао датуме, новорођену децу „даривао“ парама) последњих дванаест година истински царује промоција разврата, сатанизма, пошаст сваке врсте. Од главног промотера новоустановљених српских „вредности“ које такође покушавају да се маскирају „доброчинствима“ уз пратњу камера, председник, као лични пријатељ бива и „орденован“ (ја теби, ти мени – суштина је Вучићеве владавине). Вучић, не само да се, попуњавајући странку, обилато послужио „стручњацима“ из корпуса „жутих“ (оно што је остало изван СНС-а вучићофили и данас жигошу овом етикетом, прећуткујући да су ови од самог почетка уз њиховог вођу) него је и први окупио прозападне невладине организације, оне које данас тобоже критикује, да му припомогну у вршењу власти, па „најжуће“ заљубљенике у НАТО агресора из бившег режима те перјанице поменутих организација – дојучерашње промотерке независног „Косова“, почастио амбасадорским местима. Овај је, опет уз помоћ „жутих“, не хајући за мишљење струке, атаковао на српски језик у којем су се обноћ “излегле“ и већ добрано „примиле“ боркиње, војникиње, политиколошкиње и ине деривацијске наказе, све на подобије и у служби нових европејских вредности. Многи и не знају да је, слéдећи политику новоустановљених „родова“, први он одаслао службенице у суседне земље које у тамошњим српским амбасадама, грађане везане за Србију који по разним основама попуњавају формуларе са личним подацима, присиљавају да у рубрици „брачно стање“ уместо неожењен, напишу сам. Наравно, реч неожењен сама указује на брачног сапутника – жену, а по новом „адету“ то може бити не само мушкарац него и несрећна овца или коза, али и вучица или каква друга зверка. При Вучићу су, све „у духу традиције“, уприличене фарме животиња које служе као јавне куће у којима хуманоидни отпад погани овце, краве и друге племените животиње. За Вучићева земана промовисано је скрнављење светих датума; Свети Лука или Ноћ вештица – ствар је „демократског“ избора не само улице него и школа и вртића. Вештичарење и луциферовање, разврат и примитивизам сваке врсте слика је и прилика вучићевски скројене „културне политике“. Нема пропалице из околних држава коју главни промотер поменутих „вредности“ и Вучићев пријатељ није настанио у Београду. Кад је, верујући да штогод може променити, министар културе који је својим понашањем и писменошћу оправдавао функцију на којој се нашао, указао на пинковску пошаст, Вучићева гласноговорница Ана Брнабић му је, онако ауторитативно и „премијерски“ увредила косу на глави. После свега се неки чуде што деца убијају децу, што синови мајкама одсецају главе, што мајке даве своје тек рођене бебе.
Нико пре Вучића није окитио Београд толиким бројем државних застава. Али, мало је ко приметио да су се наше заставе у престоници завијориле након што су погубном Вучићевом политиком поскидане на Косову и Метохији (новинар Печата је својевремено приметио да се нигде не може видети толико застава као на северу наше јужне покрајине). Застава је за сваког нормалног човека светиња. За српског родољуба и ратника, она је више од живота. За српске заточенике на Косову и Метохији, застава је понајпре била знак пркоса, непристајања на ропство. Кад нас је, након прогона 1999. године и небројених уморстава (убијали су нас мецима, ножевима и секирама, по становима и кућама давили у кадама…), у Приштини остало педесетак душа, па кад би нас неко од ретких посетилаца, пре него се запути ка Приштини, упитао шта да нам донесе, песникиња Даринка Јеврић и моја маленкост нисмо тражиле ништа до заставу. Донели би нам оне мале које се држе на радном столу. У централном делу галерије „Иконос“ (уприличене од књига и колекције Даринкиних слика које су, пре него ће песникињу истерати из њеног дома, руски официри спасили и превезли у Универзитетско насеље, те књига, фотографија и предмета које су узурпатори српских станова истресали на буњиште, а нас две с истог тог буњишта отимале покоју српску успомену) стајао је столић и на њему наше заставе, Задужбине Косова, Албум с фотографијама српских војвода – јунака из Великог рата те један нагорели комадић „невидљивог“ америчког авиона (још га чувам) који је завршио у Буђановцима. Последњи предмет је, сазнавши му порекло, код британских солдата који су по разним основама навраћали у нашу Галерију, изазивао срџбу коју нису могли прикрити. Поред џакова с књигама стајала је и једна велика тробојка коју смо, као и српски језик због којег се тада лако губила глава, само повремено „ослобађале“. Било би то на дан избора за председника Србије или тадашње заједничке државе са Црном Гором. А супротно тврдњама Вучићевим и вучићофилским како је до њих све већ било „предато“, одржавали смо изборе по свим прописима, као и усред Београда, и по завршеном гласању, ту, на лицу места бројали гласове (додуше, није их било тешко избројати), попуњавали и прослеђивали записнике, без икаквог оебсовског мешања, камоли одвожења џакова с листићима у Рашку и Врање како би се „потврдила неупитна високопроцентна Вучићева победа“. При изборима смо имали обезбеђење, па је то била прилика да развијемо нашу велику тробојку. Ако смо и знале да гласови шачице приштинских Срба ниуколико неће утицати на изборни резултат, обавезно се ишло, баш због заставе.
Поскидане заставе на Косову и Метохији војвођански сепаратисти дочекали су с уверењем да је са јужном покрајином ствар завршена те да српску заставу могу почети да газе и пале, да беспризорно кличу назови уметници која по државном знамењу бљује. Лажно, као и све што чини, Вучић је, тобоже пркосећи западним моћницима „бранио“ и државну заставу тако што се, као да је на фудбалској утакмици, огртао њоме у сали УН-а. Многи би му и поверовали да све време своје владавине није и те како штитио и отворене непријатеље државе, све под изговором властите демократске оријентације. – Не слажем се са оним што је изговорио, али ја поштујем свачије право говора – прокоментарисао је Вучић отворено антидржавно „натјецање“ Грухоњића и његове клике (тачније и сходно „реформисаном језику“ – кликуша илити кликуља) уприличено прошле године у Дубровнику. Уместо да буде изопштен са државног факултета, тај помамник који се идентификује са кољачем из Јасеновца остављен је да „едукује“ српску омладину. С друге стране и у име те „слободе говора“, Вучић прихвата да његове букаџије режисеру светског гласа, истинском прегаоцу који запуштене касабе и планинске утрине претвара у бесцен-градове, објављују смртовницу.
Смрт петнаесторо људи под надстрешницом у Новом Саду највидљивији је доказ корупције, као окоснице Вучићеве државне политике. Колико год се трудили да их прикажу као „случајности“ које се дешавају и другде, и све остале масовне погибије које су се десиле током непуне две последње године, на овај или онај начин, производ су те политике. Оне су тужни показатељ како, насиљем праћеног, коруптивног моделовања друштва од врха до дна, тако и, супротно прокламованој бризи о деци и старима, потпуном запостављању датих категорија друштва. Како, изузимајући њему блиске људе, доиста гледа на пензионере Србије показао је и приликом последњег обраћања грађанима Бруса. Довољно је било да му се један од присутних пожали на своју муку, па да из председника, свиклог само да му се кличе, проговори његова права природа: Ко ти је икад раније дао повећање пензије од 11 посто?! – љутито је узвратио сиромаху чијих 11 посто износи „целих“ 900 динара. Тај озверени поглед упућен ка недужном пензионеру казује све о Вучићевом „србољубљу“ и „човекољубљу“.
