Миломир Степић: Политичко вођство шумом, народ друмом

Одавно је јасно да је прича о ЕУ као „Елдoраду“ и НАТО као „сигурној кући“ шарена лажа. Уосталом, Србија том друштву не припада ни цивилизацијски ни геополитички. Воља народа о том питању је кристално јасна

Србија на спољнополитичком плану делује у складу са оном народном „добро ј’тро чаршијо на све чет’ри стране“. Седи не само на две столице које могу да се размакну, већ на више њих. Склапа многа привидна „стратешка партнерства“ која не значе много. Често се на домаћој политичко-медијској сцени чују поруке да тако „мудро купује време“, мада тиме изазива сумњу и неповерење како на Истоку, тако и на Западу. Сходно томе набавља наоружање по вишој уместо по далеко нижој цени и повољнијим условима како би добила политички кредит. Али од тога слаба вајда. Ето, на пример, нико од „западних партнера“ није повукао признање тзв. косовске независности. Напротив – Израел је недавно дао признање. Притисци и неиспуњиви захтеви из земаља НАТО и ЕУ се гомилају. У случају потенцијалног сукоба на Балкану тешко је рачунати на њихову праву помоћ и подршку. Напротив. Има Србија таква историјска искуства, каже у разговору за „Печат“ проф. др Миломир Степић.  

ЕУ се сада досетила нове ујдурме – да земљама у „чекаоници“, тј. у „карантину“, пошаље обећање тобоже брзог пријема, али без права вета. Да ли таква интеграција, понуђена и Србији, оправдава захтеве Брисела који се изнова постављају пред Београдом?

Таква „великодушна понуда“ је још једно, ко зна које по реду, понижење Србије. Значи: Србији после санкција, војне агресије и покушаја ампутације Косова и Метохије на сваки начин, сада следе и нови захтеви и обавезе, а учешће у одлучивању крајње је ограничено. Уосталом, Србија том друштву не припада ни цивилизацијски ни геополитички. Одавно је јасно да је прича о ЕУ као „Елдораду“ и НАТО као „сигурној кући“ шарена лажа.

Када се одбаце пропагандна замагљивања, шта стварно значи чланство у НАТО и ЕУ? Каква је перспектива тих организација Западне цивилизације, како их одређује Хантингтон?

Чланство у НАТО не подразумева априорну заштиту „великог брата“ већ првенствено обавезу. А то кошта и то не само у новцу. Подразумева већа улагања у војску и следствено мања улагање у друге ствари. То значи, такође, да за неке циљеве који не морају бити заједнички треба и гинути, што никоме није пријатно. А ЕУ је хетерогени скуп историјско-политички различитих земаља и различитих домицилних народа, те модел САД у аналогном виду Сједињених Европских Држава не може бити пресликан. САД су формирали досељеници који су дошли на туђу земљу, заузели је и аутохтоно становништво „ефективно уклонили“, како се често лицемерно каже. Покушај бриселског централизма не може да успе – непремостиве су разлике у територији, становништву, нивоу развоја, култури, те се смисао интеграције често назива европском конструкцијском грешком. Уосталом, ЕУ је изворно настала као Европска заједница за угаљ и челик 1950, и то само годину дана после формирања НАТО као његова економско-политичка „друга страна медаље“, а у контексту Хладног рата. У ствари, и НАТО и ЕУ представљају амерички трансатлантски геостратегијски макро-мостобран на западном прочељу Евроазије. Мултиполаризацијом света, ЕУ постаје анахрона творевина. Није она више потпора НАТО и САД. То време је прошло. Свет је радикално измењен и ЕУ не може да игра улогу центра моћи.

Како објаснити потпуни несклад између воље већине у Србији која се противи признању Косова и Метохије, увођењу санкција Русији и уласку у ЕУ са званичном политиком да евроинтеграције немају алтернативу?

Политичко вођство шумом, а народ друмом. Воља народа је кристално јасна, а номенклатура упорно то не уважава. А „воља народа је воља Бога“. Постоји теза да се Европа пред сваким историјским изазовом „некако снађе“. То очигледно више неће моћи баш тако лако. ЕУ има много унутрашњих проблема. На пример, као што се на много места у свету отворило питање граница и кризних жаришта, то ће се питање појавити и у Европи. И већ се појављује. То је најопипљивији показатељ очувања суверенитета и односа моћи. Погледајмо карту ЕУ, њену етничку шароликост, наслеђене антагонизме, територијална питања „гурнута под тепих“, проблеме неконсеквентних граница, нарушена мањинска права и потенцијалне конфликте – готово између свих држава их има. Све оно што се дешавало на Балкану 1990-их проширило се на читаву Европу и свет.

Да ли Република Српска показује да српска политика у српским земљама може да се и поред свих ограничења води у духу новог времена мултиполарности?

Република Српска водила је крвав, тежак отаџбински рат, и како се често каже – народ се тамо прекрстио. Били су принуђени да се понашају одлучно, фајтерски како би преживели, што је условило да се брже ослободе титоистичке и југословенске илузије и да свим изазовима приступају, речима Црњанског, са српског становишта. Прагматизам показују у односима са Хрватима, будући да су заједно угрожени муслиманским/бошњачким централизмом, унитаризмом, хегемонијом и великодржављем. То је тренутни српско-хрватски „брак из нужде“. То не значи да сутра то неће бити са муслиманском/бошњачком страном. „Кад је хладно и мачка и миш спавају заједно.“

Показало се да су Срби ипак заштићени самим постојањем Републике Српске. За то су се борили и изборили у рату 1992-1995, свесни да би у супротном страдали као у време НДХ. Међуентитетска граница је невидљива на терену, али се зна докле се простире Република Српске, а где почиње Федерација БиХ. То је феномен границе, нарочито њен хало-ефекат, који ми не проучавамо довољно. Срби у Републици Српској брже, проактивније и ефикасније реагују од Срба у Србији. Суочени са америчким, европским и муслиманским/бошњачким, па и тренутно притајеним хрватским претњама, они су морали да пресеку тај негативан ток. С правом им се учинило да ће то пре постићи са Американцима него са ЕУ, те да је сврсисходније национални интерес „опослити“ директно са Вашингтоном него са његовим истуреним командним местом – Бриселом.

А европска подршка, нарочито у контексту очувања „Дејтона“? Није ли чињеница да она постоји међу неким суверенистичким снагама?

Република Српска је градила врло блиске односе са европским суверенистима. Суверенизам је у самој суштини Републике Српске, у смислу да очува, односно врати ниво самосталности који је добила „Дејтоном“, а имајући у виду да јој је у међувремену на овај или онај начин одузето преко осамдесет надлежности. Присетимо се, „Дејтон“ је био нека врста нужног зла. У време када је споразум потписан већином смо били разочарани – катастрофална политичка решења, евакуација Срба из Сарајева, арбитража за Брчко, претходно зачуђујући губитак територије Дрвара, Гламоча, Грахова, Петровца, Крупе, Кључа, Санског Моста… Испоставило се у времену које је долазило да може да буде и горе. Показало се да је важно оградити се границом и да то може и мора да се сачува.

Иначе, са поборницима познате идеје „Европе нација“, односно са савременим европским суверенистима, успостављени су блиски односи и на неки начин, колико год то апсурдно звучало, Република Српска је била пример за углед. Ти „линкови“ су успостављени са Мађарском, Словачком и са суверенистичким снагама у осталим чланицама ЕУ. Те снаге нису занемарљиве, посебно у оним земљама које су накнадно ушле у ЕУ и где разочарање расте. О вишедимензионалним контактима са Русијом и Кином, те Израелом и светски утицајним јеврејским круговима да се и не говори. Република Српска је одиграла филигрански. Рискантно, али једино могуће како би прекинула инерцију негативног става према себи.

Да ли се тиме Република Српска докопала „зелене гране“ и по коју цену? Или претње и даље постоје? 

Опасности и даље постоје – то се види по ставу првенствено Велике Британије и Немачке, по одржавању Шмита „на апаратима“, по подршци ЕУ коју и даље има муслиманска/бошњачка страна у БиХ итд. С друге стране, очигледна је нервоза у тзв. политичком Сарајеву јер се позиција „мезимца САД“ окончава, а и „идила“ са ЕУ није више као што је била. Некадашњи председник Републике Српске – искусна политичка видра која је израсла у свесрпског националног лидера – све је са сарадницима изгледа добро одмерио. Муслиманска/бошњачка страна стално ниподаштава Републику Српску и прети сукобом, оптужујући Србе, а сада и Хрвате за провокације. Милорад Додик је недавно изјавио да је 11 војних фабрика у њиховим рукама, а ни једна, сем неких ремонтних завода, није у Републици Српској. Није случајно тако урађено 1995. повлачењем дејтонске границе. А Србија? Могла би у великој мери да се угледа на Републику Српску и у вези са питањем спољне и са питањем унутрашње политике.

Карта БиХ недавно представљена у Загребу поделила је стручну јавност око питања оправданости увођења трећег ентитета и територијале реорганизације БиХ. Да ли би се евентуална подршка српске стране овом плану могла показати непромишљеном, посебно из угла чињенице да је управо Хрватска стожер новог регионалног војног савеза несумњиво усмереног против Србије?

На релацији Загреб-Тирана-Приштина ништа ново. Нема сумње да је у питању антисрпски мотивисана војна сарадња – за сада у иницијалном и не тако малигном виду, али у будућности може да прерасте у нешто много озбиљније. Не треба сметнути с ума да су и Албанија и Хрватска чланице НАТО и да су његове снаге које отелотворују КФОР и база „Бондстил“ присутни у окупираном косовско-метохијском делу Србије. По свој прилици ради се о замешатељству европског крила НАТО у контексту трансформације тог савеза и преузимања иницијативе европских чланица. Не наоружава се Немачка интензивно без разлога.

Поменута карта је „пробни балон“ Загреба, односно Хрвата. Њено пласирање у овом тренутку је да се „учини присутним“ и „очува ватра“ трећег ентитета. Али, и хрватској и муслиманској страни враћа се оно што су сами закували – истина, под притиском Запада. Хрвати су пристали да угасе већ постојећу Хрватску Републику Херцег-Босну и са муслиманском/бошњачком страном Вашингтонским споразумом 1994. формирају Федерацију БиХ у функцији антисрпског савезништва пред планирану агресију на Републику Српску Крајину и територијално редуковање Републике Српске како би је свели у предвиђене дејтонске габарите. А муслиманска/бошњачка страна, пак, сада плаћа цену по оној народној „ко с’ ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“.

Шта у ствари хоће да постигну трећим ентитетом? Које су остале последице? Може ли се сачувати мир? А целовита БиХ? Како да се постави Република Српска?

Хрвати никада нису одустали од трећег ентитета. Само су чекали повољну прилику и сада мисле да је она дошла. Или ће пре бити да је то последња прилика? Настоје да је реализују мирним путем и при томе у територијалном смислу претендују на „велики залогај“, али који не „загриза“ Републику Српску, што је добро. Ако, међутим, дође до оружаног сукоба – што се не може искључити – хрватске енклаве у централној Босни немају готово никакве шансе да опстану. Сходно томе, граница хипотетичког хрватског и муслиманског/бошњачког ентитета може се наћи на превоју Купрешка врата, гребену планине Радуше и реци Рами, десној притоци Неретве, тј. хрватски ентитет у односу на картографску идеју може бити сведен само на западну Херцеговину и долину Неретве.

А зашто би, у том случају, Брчко опстало у статусу дистрикта и „маказа над пупчаником“ Републике Српске? Зашто би опстале оџачка и орашка хрватска периклава у Посавини? Да ли би опстао Гораждански panhandle и његова фрагментациона антисрпска улога? Зашто би етнички хомогене српске области у тзв. Високој Крајини и даље остале изван Републике Српске? Шта би било са садашњим Унско-санским кантоном који нема територијалну везу са муслиманским/бошњачким „федералним резидуумом“ у централној Босни? Зар све то не би значило не само да се унитарна утопија „политичког Сарајева“ руши као кула од карата, већ и да његова фактичка контрола остаје на мање од 1/4 територије БиХ? На тај начин БиХ, која је ионако „немогућа држава“, не би опстала као целовита ни на географској карти? Да ли је трећи (хрватски) ентитет у интересу Републике Српске и да ли ће његово конституисање можда (не)посредно довести до даљег смањења њених надлежности? Треба добро одмерити дугорочне последице евентуалног „распакивања Дејтона“.

Да ли пораз Фидеса на изборима у Мађарској и победа противника Брисела у Бугарској и Словенији говори да Источна Европа има већи потенцијал за слободу од старе Европе?

Не треба се заносити изборним победама и поразима. То не мора ништа да значи на дугорочном, стратешком плану. Ништа суштински нове владајуће групације неће променити. Орбан је помало врлудао, али из координата чланства у ЕУ и НАТО није могао да изађе. И он раније, као и новоустоличени Мађар, шаљу великодржавне експанзионистичке поруке, а ни први ни други „наш пријатељ“ неће повући признање тзв. косовске независности. Илузија је очекивати да „већи потенцијал за слободу“ међу тренутним бугарским и словеначким „противницима Брисела“ (прејака квалификација) истовремено значи ресуверенизацију њихових земаља. Можда ће само окови ЕУ и НАТО бити мало мекши и лабавији. Али остају окови. И кавез са златним решеткама ипак је кавез.

 Да ли је блокада Ормуског мореуза показала да свет, економски и техонолошки увезан, лишава „глобалног хегемона“ привилегије да игнорише туђе интересе?

Ми не схватамо размере промена којима смо сведоци. Оне су епохалне, фундаменталне, недоживљене неколико протеклих векова. Један свет, успостављен са Колумбовим преласком Атлантика и опловљавањем света Магеланове експедиције, сада се из основа мења. Поморске приатлантске силе – западноевропске, а потом и САД – губе тло под ногама. Реагују нервозно, што је сасвим разумљиво јер се време (нео)колонијалне експлоатације и привилеговане позиције окончава. САД неће да се повуку са светског трона без борбе, чиме би потпуно срозале кредибилитет чак и у „сопственом дворишту“. Трагом речи Бжежинског, ако не могу да сачувају светску доминацију, онда ће покушати да сачувају светско вођство, односно, ако не могу да задрже униполарни поредак, настојаће да задрже лидерску позицију у мултиполарном свету. Американци управо на томе раде.

САД су хетерогена земља са силним противречностима и свако показивање рањивости резултирало би проблемима на унутрашњем плану. Када је својевремено Игор Панарин говорио о могућности да се САД поделе и распадну, његове речи су изазивале подсмех. Сада се осмех на америчком лицу заледио. Ако је у оптицају да САД припоје Канаду и Гренланд, онда може бити у оптицају и њихова деконструкција. Свет се толико узбуркао и постао анархичан да ћемо пре него што се успостави нека врста поретка присуствовати геополитичком хаосу. У крајњем, ако узмем слободу да предвиђам, САД ће се временом повући на америчко копно, али ће имати векторе ка базама које може да сачува. А њих сада има преко 900 у целом свету, плус још неколико стотина војних инсталација мањих размера. У популарној геополитици се често користи карикатура као упечатљиво визуелно средство. Тако је на једној приказана карта Ирана и около начичкане америчке војне базе. Карикатуру прати амерички коментар: „Иран жели рат! Погледајте само како су близу америчких база поставили своју земљу.“

Шта Кина добија а шта губи сукобом на Блиском Истоку?

Кина се и даље држи привидно по страни. Наравно да учествује на прокси-начин. Добија тиме што је политичко-дипломатски, геоекономски и геостратегијски извукла САД на „брисан простор“, што их исцрпљује и што Американцима срозава, а себи подиже углед код „Светске већине“. И користи прилику да се у „сенци“ америчко-израелског напада на Иран још више инфилтрира широм Европе, Африке, Аустралије, осталих делова Азије, па чак и Јужне Америке, те да се додатно економски и војно уздигне вребајући прилику за реинтеграцију Тајвана и преузимање примата у Индо-пацифичком макро-региону. С друге стране, суочава се са изазовом како да превазиђе проблем „тромба“ у Ормузу кроз који пролази велики део нафте којом се снабдева и који је преко потребан њеној економској експанзији. Приметно је, међутим, да за сада она тај проблем решава. Као што Запад на хибридни начин учествује у хибридном рату у украјинској арени, тако Русија и Кина на хибридни начин учествују у рату у заливској арени.

су становништва 2022. у Србији 81,05 одсто становништва се изјаснило је православне вероисповести.