Испред Генералштаба су стигле и групе студената које су се у 13 сати окупили испред Инжењерске коморе Србије. Окупљени носе транспаренте “Студенти данас, будућност сутра” и “Машинци против машинерије”.

Међу демонстрантима су и инжењери који носе шлемове и транспарент “Да су инжењере слушали објекти се не би рушили”.

Блокадни хор извео је и песму “Под сјајем звезда ове ноћи”, али и друге песме које су обележиле протесте, као и “Востани Сербије”.

Како преноси дописник РИА Новости, студенти и присталице опозиције протестују у центру Београда против одлуке Владе Србије да укине заштитни статус зграда Министарства одбране и Генералштаба, оштећених у НАТО бомбардовању 1999, чиме се ствара могућност за њихово рушење и изградњу хотела који би градио зет америчког председника Џаред Кушнер.

Четири месеца након обрушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, студенти и присталице опозиције су путем мрежа позвали на масовну акцију “За Генералштаб” поводом 26. годишњице од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Они протестују против предаје бомбардованих зграда зету председника Доналда Трампа ради изградње хотела.

Студенткиња Дуња Станојковић подсетила је на последице бомбардовања у Србији и поручила да студенти у блокади одбијају да остану слепи и неми на неправду.

“Ако је тада међународна заједница ћутала, ми данас нећемо, не одустајемо од наше борбе”, рекла је Станојковић и навела да “Генералштаб стоји као последњи бастион и симбола НАТО бомбардовања”.

Указила је да операцију није одобрио Савет безбедности Уједињених нација, као и да је тадашњи генерални секретар НАТО ипак дао наредбу за напад, у коме је учествовало 19 земаља. 

Конзерваторка Естела Радоњић Живков је истакла да “стојећи пред зградом Генералштаба, стојимо пре историјском одлуком – хоћемо ли дозволити да наше сећање, идентитет и прошлост и будућност трајно нестану”.

“Замислите да за годину дана или за две године на овом месту буду неке куле, коцкарнице, хотели. Да ли ће то трајно умањити наше сећање, наш идентитет и нашу државу”, наводи Радоњић Живков.

Студенти су раније најавили да ће предати Уставном суду захтев за оцену законитости одлуке Владе Србије из новембра 2024. о уклањању ових зграда са списка објеката културног наслеђа. Такође су покренули прикупљање потписа грађана у подршку иницијативе за заштиту ових зграда. 

Студентска колона се, са звиждаљкама, вувузелама и бубњевима, око 15 часова спустила затвореном улицом Кнеза Милоша до рушевина Министарства одбране и Генералштаба и заузела простор између њих и зграда Владе и Министарства спољних послова Србије, које се налазе прекопута. 

У посебно постављеном шатору обавља се прикупљање потписа, док окупљена маса људи скандира и прави буку. Активисти задужени за ред не дозвољавају демонстрантима да стану на оближњи травњак. Саобраћај у улици Кнеза Милоша и Немањиној је заустављен, а полиција се не меша.

“Никада нећемо заборавити противправну агресију НАТО пакта и жртве бомбардовања”, објавили су на Иксу студенти у блокади Правног факултета Универзитета у Београду. 

Зграда Генералштаба порушена је током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године.

Настављени протести у Београду, Новом Саду и Крагујевцу

Под паролом “Здраво и безбедно образовање”, групе Удружена просвета и Удружени родитељи Србије одржале су протест испред Министарства просвете у Београду, а уз подршку “Студената у блокади”.

Протест је почео у 11.15 петоминутним “окретањем леђа” Министарству, након чега је неколико учесника одржало говоре. У 11.52 је одржано 16 минута тишине у спомен пострадалима у паду надстрешнице железничке станице у Новом Саду, након чега су демонстранти правили “велику буку” неких седам минута.

У Новом Саду су матуранти гимназије “Лаза Костић” блокирали рад те школе, наводећи као разлог “притиске” који њихови професори трпе.

Професорима гимназије је прошле седмице стигло је обавештење да се од 24. марта креће са редовним часовима, иако је претходно 73 одсто изгласало одлуку да обустави наставу.

Ученици су поручили да је школа “њихова” и да неће дозволити да од њих буде “украдена”, како јавља РТС. Они тврде да ће остати уз студенте до испуњења свих њихових захтева, јер су и они ступили у блокаду из истих разлога. 

За то време се у Крагујевцу одржава састанак проширеног ректорског колегијума и декана свих факултета, поводом дописа од Министарства просвете о повратку наставе.

Ученици средњих Економске и Друге гимназије у Крагујевцу штрајковали су у понедељак ујутру у 7.30 зато што су директори позвали на наставу, док је форум матураната одлучио да се блокаде и даље настављају.

(РТ Балкан. 24.03.2025)

Чланак Протест студената испред Генералштаба: Стижу нове генерације које памте убице своје нације се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Република Српска нашла се, и без своје воље, у средишту светске борбе за историју. Реч је, наиме, о изнова сукобљеним интерпретацијама прошлости, иза којих је намера да историјска наука постане само средство „воље за моћи“ великих сила.

Не треба се заваравати – нема претеривања у тврдњи да су Босна и Херцеговина једна од кључних тачака светске историје. То се само потврдило на Видовдан 1914. године. Тако је и у наше време. НАТО је по први пут у својој историји ратовао управо на тлу Босне и Херцеговине, против Војске Републике Српске.

Земље чланице овог војног савеза и сада покушавају да, преко медија, академске продукције, политичких и судских притисака, наметну своју слику овог ратног сукоба (сетимо се оптужница Хашког трибунала, последње иницијативе Велике Британије у СБ УН коју је спречила Русија, „Инцковог закона“ и сл.). Срби би, према таквим тумачењима, били агресори и освајачи, иако су ратовали на својим кућним праговима, у својим селима и градовима.

Због тога су, судећи по хашким пресудама, ратни злочини почињени над Србима потпуно некажњиви. С друге стране били би праведни ратни циљеви Бошњака, Хрвата и, наравно, НАТО пакта. Улога жртве резервисана је за Бошњаке, при чему се Сребреница већ готово 30 година користи као изговор за „хуманитарне интервенције“ и „ратове за вредности“ широм планете („Зар ћемо да дозволимо још једну Сребреницу?“). Српске жртве у овом рату, па чак и у геноциду почињеном над њима у НДХ у Другом светском рату, прећуткују се и умањују.

Светска историографија, и даље под пресудним утицајем западне науке, данас исповеда кључне митове о историји Босне и Херцеговине створене у оквирима аустроугарског идентитетског инжињеринга. Кључни циљ Беча био је – потиснути, асимиловати, па и уништити Србе и њихову историју са подручја западно од реке Дрине па и, уколико то прилике дозволе, даље ка истоку.

 

Империјална стратегија

 

Може се рећи да су аустроугарска наука и политика заслужне за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Далмације, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима. Ту врсту митологије сабрао је и изнова уобличио Ноел Малколм у својим бестселерима о историји Босне (1994) и Косова (1998), који су, по правилу, најављивали ратне походе НАТО на тамошње Србе.

Када је о Босни и Херцеговини реч, постоји цео низ спорних питања која су нам остављена у наслеђе, као што је етничко порекло њиховог становништва, порекло језика којим се ту и данас говори, природа „богумилске јереси“, припадност средњовековних стећака, тобожњи масовни прелазак „богумила“ на ислам, и многа друга.

Наша слика прошлости Босне и Херцеговине резултат је симбиозе на први поглед непомирљивих идеологија. Аустроугарска идентитетска политика према Србима настављена је и у време друге, нацифашистичке и усташке окупације српских земаља, у Другом светском рату. Титов комунистички режим прихватио је њене кључне поставке. Онда су је, у име либералне демократије, преузеле и прошириле земље НАТО пакта. Оно што повезује ове различите државе и идеологије јесте – дугорочно непријатељство према Русији.

Драматични догађаји у Украјини, почевши од „Евромајдана“ и рата у Донбасу (2014) и почетка руске Специјалне операције (2022), умногоме су изоштрили поглед историчара и омогућили им да историју Босне и Херцеговине, нарочито Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995, изнова сагледају у много ширем контексту.

 

 

Потврђени су закључци оних посматрача који су већ на почетку ратова у којима је разбијена Југославија тврдили да је ту реч, пре свега, о продору НАТО на Исток, као и да су главни циљ овог војног савеза била руска евроазијска пространства. Насупрот свим уверавањима и обећањима да се то неће догодити, НАТО је, упоредо са разарањем Југославије и беспоштедним ратом против Срба у Хрватској, БиХ, Србији (1991-1999), умарширао у Источну Немачку, потом у Пољску, Чешку и Мађарску (1999).

Ови догађаји су, како су то говорили Владимир Путин, Сергеј Лавров, Александар Солжењицин, пробудили и освестили Русију пред претњом која јој се приближавала са Запада. Потом је, у години погрома над Србима на Косову и Метохији (2004), НАТО ушао у бивше совјетске републике Естонију, Летонију и Литванију, стигавши на неколико десетина километара од Санкт Петерсбурга.

 

Аустроугарска наука и политика заслужне су за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима

 

У истом даху, НАТО је заузео и Словенију, Словачку, Румунију, Бугарску, ушавши тако у традиционално руску интересну сферу на источном Балкану. Последње две деценије стишавања, али не и прекида балканске кризе искоришћене су за учвршћивање власти НАТО над овим издељеним политичким простором. У Хрватску и Албанију НАТО је ушао 2009, у Црну Гору 2017, у БЈР Македонију 2020. Овај процес назван је „приступањем“ тих земаља НАТО пакту иако, како су најнепосредније показали примери Црне Горе и Македоније, воља њихових грађана није занимала ни Брисел ни Вашингтон.

Упркос руским упозорењима да би улазак НАТО у Украјину за Русију био casus belli, НАТО земље још од 2008. не крију намеру да је, заједно са Грузијом, укључе у своје редове. Државни удар у Кијеву, почетак отвореног прогона над Русима у Украјини, улазак НАТО тимова у ову земљу и њено брзо кретање ка НАТО и ЕУ (која се у овим догађајима показала тек као сенка НАТО савеза) означили су излазак на пут ка садашњој светској ратној кризи (2014).

 

Одбрана вере

 

Посебно важан показатељ органске везе догађаја на тлу бившег СССР-а и бивше Југославије представља покретање, са првим знацима непослушности, медијске кампање против Руса, Русије и, нарочито, доносилаца одлука у Кремљу. Она по свему представља само развијену и проширену верзију претходно започете медијске кампање усмерене против Срба. Судећи по њиховим телевизијама, новинама и интернет сајтовима, земље НАТО су већ дуго у ратном стању са Русијом. То и јесте медијска припрема рата, баш онако како је то, бар од 1987, учињено са Србима и Србијом.

Веома слични, истовремени процеси могу се уочити у интерпетацијама историје Украјине и у идентитетској политици западних великих сила према овој земљи. И тамо се, уз помоћ локалног становништва спремног на сарадњу, систематски поништава памћење, па и само постојање руског народа. И ту је циљ асимилација и уништење, како би се олакшало политичко и војно покоравање.

Корени ових настојања веома су слични. И академски интерес и политичке потребе захтевају да се у савременим збивањима препознају много важнији и дужи историјски процеси. При томе, наслаге погрешних и лажних интерпетација су такве и толике да се свака информација о историји земаља бившег СССР и бивше Југославије мора проверавати из више извора.

Основе за стварање нових, неруских идентитета постављене су у добу нестанка Кијевске Русије и почетка пољско-литванске и монголске окупације њених земаља. У Белорусији и Малорусији (потоњој Украјини) Пољаци и Литванци су своје поданике Русе, већ у 15. и 16. веку називали „Рутенима“, да би се они разликовали од „Москова“, поданика руских царева.

Касније ће појам „рутени“, као и израз „русини“ заживети у јавном животу Хабзбуршке монархије, потоње Аустрије и Аустро-Угарске. Унија из Бреста (1596) била је кључни догађај у стварању посебних, русинских  идентитета. Унијатска, гркокатоличка вера отворила је становништво Галиције, данашње западне Украјине ка утицајима Рима и Запада. Томе би требало придодати крсташки етос Пољске, која се до краја 16. века, уз помоћ језуита, обрачунала са својим протестантима, да би се потом концентрисала на походе ка православном, руском истоку.

 

 

Судећи по најранијим историјским изворима (Ајнхард, Константин Порфирогенит, итд), етничко порекло становништва Босне и Херцеговине било је српско. Са поделом Србије на Босну и Рашку, Босна је ушла у угарску интересну сферу, док ће Рашка (са Херцеговином) стећи независност. Срби у Далмацији, некада у саставу државе Немањића, Дубровника, Босне, Венеције, са пропашћу српских средњовековних држава остаће под влашћу Млетачке републике.

Остатак српских земаља, са Босном и Херцеговом, делом Далмације, Рашком, Зетом, Македонијом, пао је под турску власт. Када је под ударцима Турака пропала Угарска, Хабзбуршка монархија постала је главни претендент на њено наслеђе и, заједно са млетачком Далмацијом, уточиште за Србе пребегле из Османског царства. Слично Украјини и Белорусији, различита историјска искуства делова српског народа била су прва основа за изградњу посебних идентитета.

Верске поделе биле су ипак, кључне. Аустрија је, заједно са Венецијом, била носилац унијаћења Срба у оквиру ширих планова Римске курије да се губици претрпљени на западу Европе у сукобима са протестантима, надокнаде придобијањем православног истока за унију са Римокатоличком црквом. Ти планови обухватали су огромна подручја од Владивостока до Јадранског мора. Већ тада, у 17. веку, српски патријарси су заједно са малоруским хетманима позивали руске цареве да им помогну у борби за одбрану православне вере.

 

Стварање идентитета

 

У три поделе Пољске с краја 18. века (1772, 1793, 1795), којима је ова некада моћна држава избрисана са мапе Европе, Русија је повратила Белорусију и Малорусију. Галиција, коју је Пољској преотела Аустрија, била је етнички врло хетерогена земља, у којој су се идентитети стварали и мењали, и где су живели Пољаци, Руси, Русини, Јевреји, Немци. Гркокатоличко становништво је ту по бројности тек нешто мало заостајало иза већинских римокатолика.

У току 19. века, на подстицај и под заштитом Беча, Галиција ће бити лабораторија стварања нове, украјинске нације од русинског и руског становништва. На тај начин обуздавани су непослушни Пољаци, али је истовремено спречаван утицај Русије на унутрашње послове Аустрије. Већина Пољака, Руса и Русина живела је, наиме, у Руској Империји.

Галиција је, тако, била средство за ширење аустријског, римокатоличког утицаја на руску Украјину. У исто време, Русија је утичући на становништво Галиције могла да из темеља потресе основе Хабзбуршке монархије. Уочи Првог светског рата нове границе на истоку Европе биће уцртаване и у Бечу и у Петрограду.

 

Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа

 

На сличан начин, у потискивању Срба, у којима је видела средство руског утицаја, Аустрија се ослањала на римокатоличку цркву и на хрватску националну идеју, коју је подржавала нарочито од средине 19. века. До краја 19. и почетка 20. века хрватски идентитет укорењен је међу римокатолицима српског, штокавског језика у Далмацији, Дубровнику и Славонији. Када је окупирана Босна и Херцеговина (1878), и њој је припала улога бране пред српским и руским, православним утицајем и средства даљег продора ка југоистоку.

Није била реч само о стварању новог, босанског националног идентитета, кроз школе, администрацију и науку (у историографским радовима Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, Константина Јиречека, Ћире Трухелке и других). У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је испитивала различите видове потчињавања муслиманског становништва, који су јој били потребни за планирани улазак у Албанију и даље покоравање Балкана.

 

 

Њени историчари, новинари и дипломате већ су увелико радили на уобличавању албанског идентитета и његовом прилагођавању интересима Аустро-Угарске. Истовремено, Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа.

Хрвати су, слично Далмацији и Славонији, били привилеговани и у Босни и Херцеговини. Када се покушаји стварања босанске нације буду показали неуспешним, почетком 20. века Хабзбуршка монархија ће се и ту отворено ослонити на Хрвате. Званично неприкосновени муслимански бегови подсећали су на пољско племство у Галицији, коме су формално признаване привилегије и историјско првенство. Иза сцене, наклоност централне власти била је на страни Хрвата и Украјинаца.

Историчар Михаило Грушевски, који ће од 1894. предавати на универзитету у Лавову, све до 1914. године биће кључна личност духовног живота Галиције и главни идеолог стварања украјинске нације. У наслову једне расправе Галицију је назвао Украјински Пијемонт (1907). Ту је писао је да је она играла улогу „културног арсенала, где су се стварала и усавршавала средства националне, културне, политичке и друштвене обнове украјинског народа“. Грушевски је управо тада исковао термин „украјинизација“.

И Пољаци су, међутим, у Галицији видели свој Пијемонт. Тврдили су да су, у поређењу са деловима Пољске које су приликом подела заузели Руси и Пруси, овде имали највише слобода. Из Галиције је требало да крене ослобођење и уједињење Пољака, при чему се рачунало на све земље које је њихова држава некада обухватала, укључујући и Белорусију и Украјину. Сукобљени са украјинским покретом, Пољаци су због политике Беча, са њим ипак морали да траже заједнички језик.

 

Револуција као прилика

 

У кључном добу с краја 19. и почетка 20. века, међу Русинима се појавио и проруски покрет, која је истицао припадност руском народу и својим значајним делом заговарао повратак на православље. То је изазивало отворено непријатељство Пољака и Украјинаца. Одговор Беча били су велеиздајнички процеси (два Мармарош-Сигетска 1904 и 1913, и Лавовски процес 1912-1914).

Сва ова суђења имала су за непосредан циљ спречавање прелазака унијата на православље, при чему су осумњичени оптуживани за намеру да Галицију припоје Русији. Овим се нису исцрпљивале сличности са велеиздајничким процесима протв Срба, од Загребачког (1909) до Бањалучког процеса (1915-1916), на којима су Срби оптуживани да су радили на припајању Босне, Херцеговине и осталих јужнословенских земаља Србији и Црној Гори.

На процесима галицијским „русофилима“, како су их власти називале, коришћене су услуге агената-провокатора (галицијски Ђорђе Настић звао се Арнолд Дулишкович). Оптужени становници села Иза, у покушајима да пређу у православље, обраћали су се српском будимском епископу Лукијану и карловачком патријарху Георгију Бранковићу. На Лавовском процесу оптужене су заступали и српски адвокати.

У Првом светском рату русински „русофили“ су се, слично Србима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, нашли ван закона. Били су убијани и затварани у концентрационе логоре Талерхоф и Терезин. Као и Срби, Русини су морали да се боре у сукобљеним, аустријским и руским војскама.

После пропасти Аустро-Угарске у Првом светском рату, Галиција је припала обновљеној Пољској. Режим прогона над унијатима и православнима и присилне полонизације, довео је до окретања украјинских националиста терористичким средствима. Њихови контакти са немачким обавештајним службама, успостављени још у време Вајмарске Републике, појачани су са доласком Хитлера и нациста на власт.

 

 

У Закарпатској Русији, која је припала Чехословачкој, покрет повратка унијата на православље подстицала је и Српска православна црква, која је у тамошње мисије слала своје најспособније људе. Чехословачке власти хтеле су да избегну везивање Русина за Руску православну цркву, па су и српски утицај, близак Руској заграничној цркви, покушавале да замене мисијама Цариградске патријаршије.

Михаила Грушевског руске царске власти ухапсиле су у децембру 1914. и протерале у Симбирск под сумњом да је аустроугарски агент. На интервенцију својих руских универзитетских колега био је враћен у Москву. У време пропасти Руске Империје 1917, стигао је у Кијев да би стао на чело Централне украјинске раде, скупштине која ће са захтева за статусом федеративне јединице, са заоштравањем револуционарних сукоба, прећи на проглашење независности Украјине (у јануару 1918).

Она је позвала аустро-немачке трупе да окупирају Украјину, како би је одбраниле од бољшевика. Окупатор, који је подржао „украјинизацију“, ипак није хтео да трпи самосвесну Централну раду, па је тако, после њеног распуштања, и Грушевски изгубио власт.

После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“. Она је била део шире политике „коренизације“, која је обележила историју СССР у току двадесетих и прве половине тридесетих година 20. века.

Да би се обрачунале са „великоруским шовинизмом“ као наслеђем Руске Империје, и да би за своје идеје привукле неруске народе, совјетске власти покренуле су низ мера срачунатих на прелазак локалне администрације, школа, штампе, па и војске на језике неруских нација. Посебне комисије изумевале су национална писма за оне народе који их још нису имали. Што је посебно важно, административне јединице изједначаване су са преовлађујућим нацијама, па је руско становништво подвргнуто не само асимилацији, него и протеривању, као што је учињено са руским колонистима у Казахстану.

 

„Коренизација“

 

Позив Михаилу Грушевском да се врати из Беча, где се био склонио и преузме катедру на универзитету у Кијеву, да би ту радио на „украјинизацији“ означио је симболичан тренутак спајања старих аустроугарских и нових бољшевичких традиција у решавању националних питања руског и осталих совјетских народа. Катедру на тамошњем универзитету, коју је безуспешно тражио у време Руске Империје, Грушевски је добио под бољшевицима.

Изабран је за члана Свеукрајинске академије наука, за шефа њеног историјско-филолошког одељења и археографске комисије која је прикупљала и објављивала историјске изворе настале на тлу Украјине од 16. до 18. века. Биран је и у Совјетску академију наука 1929. године. Са тих места, Грушевски је могао да води процес „украјинизације“ готово у оној мери у којој је то чинио у хабзбуршкој Галицији.

Са пропашћу Пољске, према споразуму са Хитлеровом Немачком, СССР је заузео Галицију и припојио је украјинској совјетској републици, да би и ту спровео украјинизацију. То је учињено и са Бесарабијом и Буковином, одузетим од Румуније и, после Другог светског рата, са Закарпатском Русијом, одузетом од Мађарске, која ју је била заузела приликом предратне поделе Чехословачке. Нова нација и држава су, тако, од СССР-а, ако се тако може рећи, добиле све што се могло добити.

 

После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“

 

„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у била је, без сумње, једна од инспирација за Титово решење националног питања после Другог светског рата. Нације које су за време рата биле више на страни окупатора него претежно српског покрета отпора, придобијане су уступцима, стицањем државности и проширењем националних граница.

Хрватска је тако уједињена и проширена у Далмацији и Барањи. Босна и Херцеговина временом су претворене у државу којом је требало да доминирају Муслимани. Албанци са Косова и Метохије добили су државу на тлу Србије, уз обећање да ће бити уједињени са Албанијом, уколико и она пређе под Титову власт.

Срби су, да би се избегла предратна „великосрпска хегемонија“, подељени на пет федералних јединица, док је Србија додатно подељена на три дела. И културна политика Титове Југославије према Србима носила је отворено антисрпске хабзбуршке сентименте. Сам Тито био је 1914. аустроугарски војник на српском ратишту. Утицајни Мирослав Крлежа се и у Титовој Југославији отворено декларисао као присталица Анте Старчевића.

 

 

„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у биле су успорене у другој половини тридесетих година 20. века, да би, под утицајем претећих спољнополитичких искушења отпочело обнављање руске самосвести. Локалне националне елите оптуживане су за буржоаски национализам. Грушевски је ухапшен 1931, а његова дела биће забрањена. Тим процесима допринео је и Други светски рат, у коме је Галиција Немцима дала целу СС дивизију („Галиција“). Украјина, је ипак, и после тога територијално проширивана, па јој је и Никита Хрушчов припојио Крим (1954).

После слома нацистичке Немачке, англоамеричке обавештајне службе спасле су готово целу СС дивизију Галиција. У Хладном рату украјински шовинисти чувани су и припремани за обрачун са совјетским комунизмом. На исти начин третирани су Анте Павелић и хрватске усташе, као и албански шовинисти.

Када су разбијени Југославија и Совјетски савез, они и њихови потомци регрутовани су за сукобе са Србима и Русима. У Украјини, то се показало брзо после стицања независности 1991. године. Ни после радикализације стања у Украјини 2014. земљама НАТО пакта нису сметала нацистичка обележја духовних потомака сарадника нацистичких окупатора из Другог светског рата.

Христија Фриланд, канадска министарка спољних послова, потом финансија и заменица премијера, истакнута по свом непријатељству према Русији, поносна је унука једног од украјинских сарадника нациста. Ни за време ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини НАТО земље нису спречавале обнову усташких и СС традиција делова локалног хрватског и муслиманског становништва.

Преовлађујућа слика прошлости источне и југоисточне Европе, наметнута од стране западних медијских, академских и политичких средишта, очигледно је препуна стереотипа и лажних интерпретација. Нема сумње да ће у времену које долази главни задатак руске и српске историографије бити обнова суверености у избору тема и, нарочито, у интерпретирању прикупљених података. Ова обнова историјске свести данас је основни услов опстанка и слободе.

 

Текст је први пут објављен у зборнику радова „Српска се брани и у Србији“, Београд 2023, 389-395.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

(Нови Стандард, 03.03.2025)

Чланак Милош Ковић: Од Сарајева до Кијева – НАТО против историје се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Он је додао да зна да су Османијева и други разговарали о Партнерству за мир које би требало да буде први корак.

“Као што знате, ово је нешто што захтева консензус, 32 земље чланице НАТО-а треба да гласају о томе. Тренутно не идемо ка Партнерству за мир. Али мислим да је чињеница да је став народа Косова према НАТО-у тако позитиван, нешто што треба да узмемо у обзир”, навео је Руге.

Говорећи о дијалогу Приштине и Београда подсетио је да тај процес траје већ дуже време.

“Разумем да постоје фрустрације у вези са тим, али наша политика у НАТО-у нас тера да подржавамо дијалог који води ЕУ и не губимо наду да се процес може наставити. Истакао бих чињеницу да смо имали Берлински процес који је одржан у Берлину, а један од догађаја је био унапређење Споразума о слободној трговини, па сада “Косово” седи за столом Цефте, замењујући Унмик. Ово отвара пут ка економској зони на Западном Балкану, што је изузетно важно јер ниједна од земаља Западног Балкана није довољно велика да постоји сама”, истакао је.

По његовим речима, то је пример како се може постићи напредак.

“Мислим да ће се овај процес наставити, верујем да је Лајчак већ најавио свој одлазак почетком следеће године, имамо нове лидере у Европској унији и процес ће се наставити са новом поставом, али позивамо Косово и Србију да се укључе на конструктиван начин у интересу грађана региона, а посебно Косова“, рекао је Руге.

Иако, како каже, познаје и веома поштује Аљбина Куртија, истиче да НАТО не жели никакве једностране кораке у вези са мостом на Ибру.

“Када говоримо о мосту на Ибру морам да поновим оно што сам рекао у августу и што је рекао адмирал Стјуарт Манч, командант команде у Напуљу, да не желимо никакве једностране кораке у вези са овим мостом. Разумемо да је овај мост био предмет разговора у дијалогу уз посредовање Европске уније, постоји договор о принципима да треба да буде потпуно отворен, дакле не само за пешаке већ и за возила, али не желимо једнострано деловање по том питању”, истиче Руге.

Оцењује да једнострано деловање “не помаже” и да очекује да су све стране укључене у комуникацију са локалним становништвом.

“Један од разлога зашто то не желимо је што имамо своје војнике на мосту које не желимо да ставимо пред талас опасности, стога очекујемо да стране то поштују”, поручио је Руге.

На питање да ли види опасност да се на “Косову” деси “још једна Бањска”, одговара да је НАТО од поменутих догађаја из 2023. додао Кфору 1.000 војника.

“Кфор је моћнији, има више капацитета и појачано присуство на северу Косова и мислим да смо сада у доброј ситуацији. Имамо добре односе са косовском полицијом, добре радне односе са Еулексом, тако да смо у доброј форми. И не комуницирамо само са институцијама Косова, већ и са Владом Србије”, оценио је помоћник генералног секретара НАТО-а.

Навео је и да НАТО не планира да додатно повећа број војника у оквиру Кфора, оцењујући да је оно што тренутно имају довољно за мирно и безбедно окружење.

(Косово онлајн/РТ Балкан, 20.10.2024)

Чланак Помоћник генералног секретара НАТО-а: Не може се говорити о чланству “Косова” у Алијанси се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

“На Косову, савезници настављају да раде заједно како би осигурали да наша мисија Кфора има снаге и ресурсе који су јој потребни за одржавање безбедног окружења за све“, нагласио је Руте.

Када је у питању Блиски исток и мисија Натоа у Ираку, Руте је истакао да та институција и даље значајно доприноси стабилности.

“Да се ​​осигура да су ирачке снаге безбедности у стању да се боре против терористичких група и да обезбеде сигурно окружење за напредак ирачке привреде и друштва. Нато такође продубљује свој политички дијалог са Ираком. Зато што имамо заједнички интерес у стабилном, безбедном и просперитетном Блиском истоку”, рекао је Руте.

Додао је да су се савезници сложили да противваздушна и ракетна одбрана остају приоритет Алијансе.

“Ово је још важније с обзиром на рат Русије против Украјине, који је резултирао бројним кршењима ваздушног простора Натоа. Дозволите ми да изразим солидарност Натоа са Румунијом и такође наредим румунским властима да брзо и ефикасно реагују на инцидент”, казао је.

Како је најавио, Нато ће наставити да појачава надзор и размену информација.

“Недавно смо значајно повец́али наше присуство на источном крилу Натоа и ојачали мисију ваздушне полиције Натоа. Савезници планирају да купе хиљаде противваздушних и артиљеријских система и стотине савремених борбених авиона, углавном пете генерације Ф-35. Савезници купују 1.000 ракета ‘патриот’ да би попунили своје залихе. Раније овог месеца, ваздушне, поморске и копнене снаге 12 савезничких нација окупиле су се у Грчкој како би увежбавале софистицирану тактику противваздушне одбране високог нивоа у оквиру нове вежбе Натоа – ‘Рамштајн Флаг 24’. Нови противракетни одбрамбени систем ‘аегис асхоре” у Пољској повец́ава нашу способност одбране од растуц́е глобалне претње балистичким пројектилима”, рекао је Руте.

(Косово онлајн, 18.10.2024)

Чланак Руте: Алијанса ради на томе да Кфор има снаге и ресурсе који су му потребни се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Манч је, одговарајући на питање “Косово онлајна”, рекао да су ту, ако би дошло до насиља, тзв. косовска полиција, затим Еулекс, а потом Кфор како би одржали безбедно и сигурно окружење.

Говорећи о мосту на Ибру у Косовској Митровици, чије је отварање најавила Приштина, Манч је навео да НАТО одржава стално присуство на том мосту да би га осигурао и да је то политичко питање више него војно.

“Мисли о отварању су присутне, али то би требало да се догоди у оквиру дијалога под окриљем ЕУ, који је место где би политички дијалог требало да се води. Мост је заиста политичко питање, више него војно. Ми га обезбеђујемо како би целокупна ситуација на Косову била безбедна и сигурна”, рекао је Манч.

Додао је да је задовољан сарадњом са српским оружаним снагама.

“Да, имамо добру сарадњу тамо и редован дијалог како бисмо разумели њихове операције и њихове намере, а они су транспарентни и отворени у вези с тим. Имамо поверење у те комуникације”, рекао је Манч.

Говорећи о оперативним резервним снагама које би могле да се распореде на Косову и Метохији, уколико би, како каже, за тим било потребе, навео је да су те снаге већ биле распоређене прошле године у мају и септембру, а да је ниво изнад тога стратешка резервна снага која је под надлежношћу команданта савезничких снага у Европи.

Према његовим речима, најновија међу овим резервним снагама је савезничка резервна снага, која је креирана у јулу и ово је њено прво распоређивање.

На питање да ли би могло да дође до сукоба на северу КиМ, Манч је оценио да постоји стални ризик због, како је навео, “недостатка сарадње у дијалогу Београда и Приштине под окриљем ЕУ”.

“Радимо континуирано на решавању разлика и спречавању тензија. Постоји забринутост да би оштра политичка реторика могла инспирисати неке невладине снаге да изврше насиље, попут онога што се догодило прошле године у мају и септембру”, рекао је Манч.

(Танјуг/РТ Балкан, 12.10.2024)

Чланак Адмирал Манч: НАТО одржава стално присуство на мосту у Косовској Митровици да би га осигурао се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Нова НАТО мисија као упозорење Србији? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Јенс Столтеберг завршио је десетогодишње председавање НАТО-ом и искрено разговарао за Фајненшел тајмс, где је био искренији него са говорнице Алијансе.

Бивши званичник сматра да је време да Кијев трезвено сагледа ситуацију и одустане од територијалних претензија на „границе из 1991. године“.

Он је навео пример совјетско-финског рата 1939. године, који је завршен тако што је Хелсинки уступио 10% своје земље. Столтенберг верује да ће следећи „преговарачки импулс” доћи тек после америчких избора.

Чланак Столтенберг упозорио Кијев: Будите трезвени, руска војска је јача од европских трупа! се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У временима великих геополитичких померања и промена, у једном здравом друштву политиколози морају да имају значајну улогу. Њих никако не смемо да посматрамо као пророке, али њихово мишљење морамо посебно да уважавамо јер су најпозванији да говоре о темама рата и мира, узроцима и последицама неког догађаја.

О актуелним друштвено-политичким догађањима, имали смо част да разговарамо са др Стеваном Гајићем, политикологом и научним сарадником Института за европске студије.

Нешто што је тренутно најактуелније и од чега ће зависити геополитички токови у наредним годинама, свакако јесу избори за председника САД-а. Како коментаришете тренутно стање у тој „трци“ и целокупну атмосферу створену у америчком друштву, посебно после уласка Камале Харис у борбу за највишу функцију?

Америчко друштво запало је 2016. године у стање психозе, у ментално стање грађанског рата од када је Доналд Трамп практично уништио стару Републиканску партију и разбио монопол на парадигму мишљења која је постојала у обе партије.

Наравно, Трамп је у свом првом мандату далеко подбацио у односу на обећања која је дао и очекивања која је пробудио. Показало се да је оно што је он назвао „мочвара“, много дубље и чвршће, а видело се да је и он у доброј мери део те исте мочваре, с обзиром да су људи у његовом најближем окружењу управо носиоци неоконовске политике, против које се он бори и у овој кампањи, барем на речима.

Занимљиво је да су промешане карте. Практично у Америци имамо ситуацију да је Демократска странка од радничке странке постала странка богаташа, а да су републиканци постали партија са којом се идентификују радници и огроман део Америке. Уколико победи Камала Харис, мислим да ћемо само присуствовати још грчевитијем покушају Сједињених Држава да задрже хегемонију коју су изгубиле. Америка ће у том случају изнутра наставити да трули, само ће даље нарастати епидемија употребе фентанила, бескућништво, опадање просечног животног века грађана… Споља, Америка остаје консолидована касарна, Камалина политика била би политика Хилари Клинтон на „стероидима“.

Уколико победи Трамп, очекујем проблеме на евроатлантској линији комуникације, као и у прошлом његовом мандату. Дакле, негодовање елита из Европске комисије, из Брисела, НАТО-а, а с друге стране очекујем да Демократска странка мобилише још више унутрашњих снага за непрестане нереде. Америка ће бити забављена својим јадом, али опет то не значи да ће спољна политика бити значајно промењена. Не можемо се кладити на то. Ипак, ово су пројекције које видим у једном, односно другом сценарију. Трамп у првом мандату није испунио обећања, а видећемо да ли ће додатном снагом, коју му даје Роберт Кенеди Млађи, моћи да победи неоконе и да ли то уопште жели.

У исто време видимо да је највећи живи ратни злочинац Дик Чејни, перјаница и потпредседник САД у мандату Џорџа Буша Млађег, креатор блискоисточне политике у то време, подржао Камалу Харис. То доста говори о  стању ствари у САД.

Надовезаћу се на прво питање. Да ли је атентат на бившег председника, а сада кандидата републиканаца Доналда Трампа, један од оних историјских тренутака који ће означавати једну епоху?

Атентат, односно за сада два покушаја атентата на Трампа, свакако су врло индикативни. Треба размишљати и у правцу атентата на браћу Кенеди, јер је сам Трамп обећао Кенедију Млађем, уколико постане поново председник, отварање докумената о убиствима његовог оца и стрица, Роберта и Џона Кенедија.

На експлицитан захтев Мајка Помпеа, директора ЦИА и потом државног секретара током првог Трамповог мандата, то није учињено и то је једно од неостварених очекивања. Видећемо, ако Трамп добије поверење, односно уколико успе да одбрани победу, јер је очигледна поука из избора 2020. да је важније бројање од гласања, очекујем да ће ЦИА овог пута отворити документа о убиствима Кенедијевих (услов је, наравно, да и Трамп преживи).

У том случају имаћемо заиста једну епохалну промену, јер ће се разоткрити оно што је већ Џефри Сакс назвао пучем ЦИА-е, који је значио тренутак од кога САД престају да буду република. „Рес публица“ (општа ствар), а од тог тренутка, према Саксу, САД постају држава која је талац олигархије.

Знамо да имате блиску сарадњу са руским медијима и званичницима. Према Вашим изворима, какво је тренутно стање у Курској области и да ли се назире крај СВО коју је Русија покренула 2022. године?

Са медијима свакако блиско сарађујем, поједине званичнике познајем, али мислим да је сарадња прејака реч. Што се тиче рата на територији Источне Европе, Русија јасно побеђује. Сада говоримо о нечему што је много озбиљније, о опасности ескалације овог рата ка нуклеарном сукобу.

Напад на Курску област је сулуда авантура украјинске војске, у којој је она потрошила резерве и најбоље преостале војнике, као и огромну количину оружја и технике. То је убрзало украјинско-НАТО слом широм Донбаског фронта. Пао је Угљедар, пашће ускоро и Часов Јар, као и још неколико тих „тврђава“ којима Украјина, то јест НАТО, држе Донбаски фронт. Ипак, мислим да су улози далеко већи од самих борби које видимо на истоку Европе.

Да ли мислите да је у питању сукоб цивилизација тренутно у Украјини, јер је јасно да се не ратује само против Украјине, већ и против плаћеника и оружја НАТО пакта?

Ово свакако прети да прерасте у највећи сукоб који је планета икада видела до сада и свакако јесте егзистенционални сукоб. Запад то види као сукоб за опстанак своје доминације. Запад брани „крај историје“, који се очигледно није догодило.

Та јефтина крађа Френсиса Фукујаме, односно поједностављивање Хегелове теорије о крају историје, сада се врло трагично расплиће и завршава.

Остатак човечанства се зато бори за право да не живи под хегемонијом Запада.

Сада ћемо прећи на локалне теме. Како коментаришете стање Срба на КиМ и шта би из неког политичког, дипломатског аспекта држава Србија морала да уради по том питању?

Нажалост, држава Србија је, из статуса вазалне земље под влашћу пројекта по имену „Александар Вучић и Српска напредна странка“, прешла у статус колоније Запада. То видимо прво на симболичком нивоу. На инаугурацији Томислава Николића, сада већ далеке 2012. године, први говорник био је Штефан Филе, тадашњи комесар за проширење ЕУ. Тада се и први пут у Председништву Србије, поред застава Републике Србије (државне, народне и председничке) појавила и застава Европске уније.

Од тог тренутка Србија убрзано процесом преговора у Бриселу, криминализацијом и отуђењем имовине, постаје колонија НАТО-а. Сада нам прети још и статус рударске колоније.

Српски војно-индустријски комплекс служи потребама НАТО-а, а режим је прибегао и плаћању директног рекета, који је очигледно последица озбиљних уцена. То се огледа у куповини бескорисних и прескупих „рафала“ који ће доћи ко зна кад и да ли ће уопште, и у слању оружја и помоћи ратним напорима НАТО-а на Источном фронту, то јест на територији бивше СР Украјине, али и на друга ратишта у служби глобалног НАТО.

Дакле, Србија није самостална земља. Бриселски преговори нису били преговори јер смо имали само једну страну, а то је НАТО страна. Практично смо имали само позоришну представу у којој су постојали Београд, Приштина и некакав Брисел. Свеједно да ли су „преговарали“ Роберт Купер, Кетрин Ештон, Федерика Могерини или Мирослав Лајчак, све време имамо иста три глумца (Београд, Приштина, Брисел), а заправо представу све време режира НАТО.

Та представа служи да се испред очију анестезираног српског народа практично одвија ликвидација државе Србије, кроз ликвидацију српског суверенитета на Косову и Метохији.

Још једно питање које ће одлучивати судбину наше земље у наредним деценијама, јесте ископавање литијума. У најкраћем, какав је Ваш став поводом целог овог пројекта Рио Тинта?

Рио Тинто је, како је лепо рекао Емир Кустурица, пројекат Ротшилдових, односно Блек Рока и других повезаних акционара,…  Наша власт, која је у потпуности у њиховим шакама, извршава наређења. Она се налази између чекића НАТО-а и наковња обесправљеног српског народа. Чак и пре Рио Тинта ми сведочимо једном преструктуирирању, то јест прерасподели богатства која латиноамериканизује српско друштво.

Тимоти Снајдер у једном предавању[1] назива Српску револуцију круцијалним примером деколонизације унутар саме Европе. Српско друштво, оно које су направили Карађорђе и Милош, било је друштво слободних наоружаних сељака, који су имали своју земљу. Сада то више није егалитарно друштво. Ми смо имали егалитаризам далеко пре било које увезене идеологије. Мало после Француске и Хаићанске дешавала се Српска револуција, по последицама значајна барем колико и поменуте две. Свестан сам тежине речи, зато их бирано и користим.

Владавином СНС-а НАТО покушава да поништи тековине Српске револуције (1804–1815), а последица је стварање слоја богатих и свемоћних и класе сиромашних обесправљених људи. То је нешто што можемо видети у Латинској Америци где се фавеле очајно сиромашних граниче са комплексима велелепних вила пребогатих.

Симбол дехристијанизације Србије, симбол тог програма, рекао бих чак и сатанистичког програма, било је отварање виле Жељка Митровића, својеврсног анти-храма, који се поклапа са промоцијом његове сатанистичке представе „Луцифер“.

Оно што симболишу Митровић и „Пинк“ заправо је политика власти Вучића и СНС-а, а то је напор у смеру поништавања тековина Српске револуције, поништавања нашег достојанства, пре свега поништавања српског, светосавског, православног идентитета. Постоје различите манифестације тог НАТО програма. Једна је окултистичка, а друга је прерасподела богатства која је на делу. То је тренутно стање у коме се наше друштво налази.

Ако не замерате, открићу један детаљ из Вашег приватног живота, а то је да сте недавно били у руској области Алтај. Како Вам се свиђа та другачија, дивља, природнија Русија и да ли се култура једне земље најбоље изучава „бежањем“ од њене престонице?

Сама чињеница да се до те области из Москве лети пет или шест сати и да сте, када дођете на југ Сибира, тек на пола географске мапе Русије, говори сама за себе. У том тренутку пала ми је на памет мисао колико је сулудо да нека Летонија или Париз и Берлин мисле да могу да победе Русију.

Ово није први пут да одем у дубину Русије. Оно што вас одмах запрепасти јесте огромно богатство те земље. Водно богатство, богатство у шумама, минералима, чистој природи, људском потенцијалу. У области Алтај можете у пуном смислу видети рађање Евроазије. Тај крај, за који је код нас ретко ко и чуо, а прапостојбина је свих туранских народа, сада је у епицентру евроазијског развоја, с обзиром да се Алтај граничи са Кином, Монголијом и Казахстаном. То је раскрсница путева. Могао сам да видим стотине нових кинеских камиона како шпартају новим путевима Алтаја и учествују у мноштву градитељских подухвата.

Када би некакав ванземаљац дошао у овом тренутку у Русију, а да не зна о контексту рата, вероватно би мислио да је ово време највећег просперитета, с обзиром да је толико очигледна убрзана економска активност. Јасно је да у срцу Евроазије настаје нови свет.

Кинески брендови, као и руска обновљена аутомобилска индустрија нам говоре о рађању једног новог незападног света. То је можда највећи утисак који носим са Алтаја. Једна непатворена нова снага Евроазије која се сада рађа и као политичка заједница.

Стални сте гост подкаста „ПопСтандард“ који води и уређује Александар Вујовић. Како је настала идеја о једној таквој форми где свакодневне политичке и друштвене теме представљате на један нови, другачији начин?

Идеја за ПопСтандард није била моја, већ Вујовићева и он ми је предложио да будем део тог пројекта. Приметио је да знам да се послужим метафорама које долазе из популарне културе када говорим о друштвено-политичким темама.

Питао ме је да ли сам заинтересован да учествујем у емисији која се бави феноменима поп културе, али с обзиром да је све политика, из једног политичког или чак политичко-филозофског угла. Прихватио сам, и засад ми заиста прија разговор на озбиљне теме у неформалнијој атмосфери, где можемо нашу реалност да посматрамо из угла филма, театра, књига и уметности уопште.

И за крај… Често сами не препознајемо значај и лепоту свога града. Ми смо Вас угостили априла ове године у нашем граду, и као неко ко није са овог подручја, како Вам се свидео Лесковац у целости и да ли би опет били наш гост?

Први пут сам у Лесковцу био као ваш гост поводом промоције зборника о историји музичке групе Јужни ветар, под насловом „Пристајем на све“, заједно са др Мишом Ђурковићем и Огњеном Лопушином.

Први утисак је да тај један излет свакако није довољан. Импресиониран сам обновљеним лесковачким музејом, посебно када сам открио да је у томе учествовао и мој пријатељ Марко Алексић, један врло скроман човек, али човек који оставља велики траг. Ја сам препознао његов потпис када сам видео оклоп Николе Скобаљића у музеју и српски мач „скјавоне“, о коме је Марко написао капитално дело.

Био сам импресиониран и историјом Лесковца која није довољно промовисана, као што бих рекао да генерално није довољно промовисана историја и значај тог дела Србије. Наравно, прва асоцијација на име Лесковац јесте храна, али мислим да она долази тек као трешња на врху торте, с обзиром да Лесковац има много тога да понуди а има још много већи потенцијал.

Оно што је мене највише одушевило и дало наду, јесте што сам видео да је град жив, да има пуно младих људи. Прича која нам се сервира и стварност, тај дух који Срби собом носе, посебно ван престонице, јесу две различите ствари.

Животност Лесковца, односно дух, и отпор стању кроз које пролази наша земља и човечанство јесу најјачи утисак. Заиста ме то радује.

Кроз градове као што је Лесковац, може да се види прави српски дух. То је град који је прошао неслућено страдање у Другом светском рату, страдање од „савезничке“ америчко-британске руке, деценијама скривано од наше јавности, страдање којег као да се стидимо.

А, опет видимо да је то поново рођен град, и дан-данас својим постојањем и духом својих грађана, пружа отпор и злу које нас окружује споља и ономе које нам се намеће изнутра.

Вук Цонић

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(ЛЕСКОВАЧКЕПРИЧЕ, 29.09.2024)

Чланак Стеван Гајић: НАТО преко СНС-а поништава тековине Српске револуције се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Из Кфора је саопштено да је ово први пут да су распоређени припадници АРФ-а од како је та формација успостављена у јулу ове године, и додаје се да ће 50 припадника Оперативног тима за везу и извиђање унутар АРФ-а бити распоређено у АП Косову и Метохији, док ће остали бити распоређени у Северној Македонији.

“Распоређено особље увежбаваће се како би се одржао висок ниво спремности и тестирале вештине и процедуре да се брзо распореде велике снаге. Део управе АРФ-а биће привремено интегрисан у командну структуру мисије Кфора, са задатком да се утврде логистичке, инфраструктурне и оперативне потребе за Кфор, што треба да представља значајно оснажење стања Кфора”, наводи се у саопштењу.

Додаје се да је АРФ стратешка, високо припремљена снага спремна на деловање на више подручја.

“У стању је да се распореди у кратком року”, наводи се у саопштењу.

Из Алијансе је саопштено да распоређивање снага АРФ-а, заједно са текућим распоређивањем Стратешких резервних снага најављеног раније, “шаље јасну поруку” о решености НАТО-а да очува мир и стабилност у региону, и говори о спремности Алијансе да брзо реагује.

Савезничка команда у Напуљу (СКН) блиско прати ситуацију на Западном Балкану, који је у саопштењу означен као стратешки важан за Алијансу.

“Напетости које се понављају и некоординисани потези подигли су ниво забринутости код савезника и партнера НАТО-а за мир широм Косова, стабилност у региону и безбедност трупа НАТО-а и партнера”, наводи се у саопштењу.

Додаје се да СКН пружа подршку Кфору у имплементацији мандата који се базира на резолуцији УН 1244 из 1999. године, како би се осигурало сигурно и безбедно окружење за “све народе и заједнице које живе на Косову” и како би се свима омогућила слобода кретања у сваком моменту.

“Припадници Кфора делују као трећепозивци, у блиској сарадњи са косовском полицијом и снагама мисије Еулекса, који су први и други позивци”, пише у саопштењу.

(Танјуг/РТ Балкан, 30.09.2024)

Чланак НАТО шаље још војске на Космет: Основана нова формација, распоређивање снага почиње данас се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.