Неколико десетина становника Тузи окупило се јуче испред зграде Општине протестујући због процеса разграничења са Подгорицом. Незадовољни одлукама Арбитражне комисије, поручили су да неће прихватити да дијелови Малесије, попут Кућа Ракића, Какаричке горе и дијела Затријепча, припадну Главном граду, најављујући да ће правду, уколико буде потребно, тражити и пред међународним институцијама.
Међутим, умјесто да пажњу привуку искључиво њихови захтјеви, многима је за око запало нешто друго – протест су обиљежиле искључиво албанске заставе.
И ником ништа.
Нема ванредних саопштења, нема драматичних анализа, нема приче о угроженој државности, нема упозорења да се шаље лоша политичка порука. Као да је то потпуно уобичајена појава.
А сада само замислите обрнуту ситуацију. Замислите да је на протесту у Црној Гори море српских застава, без црногорских обиљежја. Колико би требало да прође до првих осуда? Вјероватно свега неколико минута.
Одмах би се огласиле политичке партије, аналитичари, невладине организације и добар дио медија. Говорило би се о „великосрпском национализму“, „угрожавању суверенитета“, „малигном утицају“ и ко зна чему још. Данима би се водиле телевизијске дебате, писале колумне и захтијевале реакције институција.
Када су, међутим, у питању албанске заставе, та врста осјетљивости као да не постоји. Величање националних симбола сусједне државе пролази готово непримијећено, без нарочите потребе да се било ко изјасни или објасни јавности зашто је то прихватљиво.
И управо у томе је суштина.
Није овдје питање да ли неко има право да истиче своја национална обиљежја. Питање је зашто у Црној Гори не важе исти критеријуми за све.
Јер, ако су српске заставе разлог за политичку хистерију, онда би исти аршини морали да важе и за сваку другу државну заставу. Ако не важе, онда није проблем у заставама, већ у томе чија је застава у питању.
А то већ није питање симбола, већ двоструких стандарда који су у Црној Гори одавно постали правило, а не изузетак.
