Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Отписивање “чика Адема” и његов одговор
Демаћијева организација је била прва сепаратистичка организација на Косову која је, осим програмске оријентације ка употреби насиља и побуне, у својим документима примарну улогу доделила младој албанској интелигенцији. Све организације и групе које су касније настале, без обзира на различитости организационих форми – “ћелије”, “тројке”, “десетке”, “комитети”, “ударне групе”, “активи” – као и одређене нијансе у програмским оријентацијама, базирају се мање или више на програмској платформи ове Демаћијеве организације.
Због држања на првом суђењу 1959. пошто је у току суђења истицао да се не осећа кривим за свој рад и “јер ће Косово кад-тад бити прикључено Албанији”, Демаћи је постао идол албанских националиста и сепаратиста у земљи и иностранству и проглашен за “националног хероја”. Његове фотографије су растуране како у земљи, тако и у редовима албанске емиграције и наших грађана на привременом раду на Западу.
Вође студентских демонстрација у Приштини из 1968. године, а и организатори сепаратистичких акција на Универзитету 1974. у Приштини, били су у тајној вези са Демаћијем. Његово име је било пропусница за Тирану. Нови Демаћијеви сарадници у Приштини били су Кадри Османи, Адем Рукици и Скендер Кастрати. Сви су заједно ухапшени почетком септембра 1975. године. Суђено им је због непријатељског организовања ради угрожавања СФРЈ. Демаћи је трећи пут осуђен на петнаест година затвора.
У програму “Покрета за национално ослободјење Косова” у вези са Адемом Демаћијем, између осталог, стоји: “Довољно је да подсетимо на пример нашег великог револуционара Адема Демаћија који је читав свој живот провео по југословенским концентрационим логорима, напаћен као један прави Промотеј и никада поколебан, па да видимо какву снагу даје пролетеру ослањање на Партију ради Албаније”.
Док је био у затвору, Демаћи није престајао да делује. Био је у контактима и усмеравао активност и понашање једног броја осуђених организатора демонстрација 1968. као и чланова његове организације из 1964. године. Онима који су излазили на слободу саветовао је да наставе акције “како се не би изгубио континуитет у раду”.
Према замишљеној концепцији, организација је требало да делује на територијалном принципу, а основни облик организовања да буде по систему „тројки“, са основним задатком “продирања у све друштвене структуре ради омасовљавања “покрета” и “идејно-политичког” уздизања маса на платформи “марксизма-лењинизма” са позиција Партије рада Албаније, како би се у одређеној “кризној” ситуацији у земљи успешно могао подићи општенародни устанак, издејствовати отцепљење Косова и његово уједињење са Албанијом.
Демаћи није био само идеолог и вођа, него веома делотворан пример, који су други следили, јер су сматрали да је пронађен начин како да албански покрет парира српским властима. Такав Адем Демаћи био је идол нових албанских сепаратиста који су формирали широм Косова стотинак тајних марксистичко-лењинистичких група и организација. Многе од њих су политичко насиље користиле као основу свог деловања, што се и показало приликом нереда током осамдесетих година.
Своје следбенике имао је и у Македонији. Прва “Комунистичка марксистичко-лењинистичка организација” у СФРЈ формирана је 1976. у Куманову. Организација је имала око 20 чланова, претезно интелектуалаца из просвете са подручја Македоније и Космета. Приликом пријема сваки члан је полагао заклетву о верности организацији. На састанцима који су одржавани, глорификован је албански друштвено-политички систем. Писане пропагандне материјале су набављали, такође, из Албаније.
О самом Демаћију, некадашњи министар унутрашњих послоова Србије, Радмило Богдановић једном приликом је рекао:
“Најопаснији националиста на Косову је Адем Демаћи. Он се 50 година бори за слободно шиптарско Косово, због тога је робијао 27 година. Он је упоран и то треба респектовати. Ибрахим Ругова није толико опасан, јер и он је као Азем Власи, заговорник идеје о аутономном Косову, наслоњеном на Југославију, како би Албанци могли да држе под својом контролом нашу територију, нашу власт и наше паре“.
Преко професора Михајла Михајлова, ког је упознао у затвору, Адем Демаћи је успео да за своју судбину националисте, али и дисидента, придобије симпатије западних медија и политичара. На тај начин је преко радио “Слободна Европа” био први који је интернационализовао своју делатност и албанско питање у Југославији. Као дисидент и националиста, Демаћи је у Норвешкој предложен за Нобелову награду. Сам је, међутим, тврдио да Европа није искрена према Албанцима: “Европа од Албанаца очекује да они сами учине за себе што више могу, и да од Европе очекују што мање, јер пред њом не стоји само наш проблем. Европа нас је увек подржавала и подржаваће нас, али то не значи да ће она урадити све за нас и без нас“.
Републички секретаријат за правосудје Хрватске по одлуци Председништва СФРЈ 2. априла 1990. године помиловало је и пустио Демаћија из казнионице у Славонској Пожеги на слободу. По изласку из затвора, Демаћи није преузео вођство албанског националистичког покрета, што ће се показати као велика грешка, јер више неће бити у прилици да је исправи и да иза себе створи довољну снагу подршке, иако није било сумње да је Демаћи био највећа инспирација, већ је прихватио да буде председник Савеза за одбрану људских права и слобода.
Он је тада мислио да су нове албанске странке довољно снажне да могу да самостално воде политичку битку са Србијом и Југославијом. Није желео да, док не види где му је место, својим присуством изазива нејединство унутар албанског националног покрета.
Будући да је био присталица радикалне линије односа према Србији и Србима, имао је све више присталица на Косову и Метохији, а и руководство Албаније све отвореније се стављало на његову страну. Он и Бујар Букоси су тада директно окривили др Ибрахима Ругову за монопол у вођењу националне политике.
“Сасвим је јасно да је наше организовање потпуно неадекватно новим околностима у којима се нашао наш народ. Партије су се упустиле у борбу за власт која тада већ ни фактички није постојала. Успео сам да се састанем са др Ибрахимом Руговом, у његовој канцеларији у Албанолошком институту. Рекао сам му све шта би, према мом мишљењу, требало предузети да би се та организованост озбиљније усмерила, и како да се наш народ, једна нумеричка снага, трансформише у поштовану политичку снагу. Мој покушај је био узалудан. Демократски савез је све више постајао демократска партија, која се борила за непостојећу власт. Резултати наше дотадашње политике били су катастрофални у односу на угроженост насе националне супстанце”, говорио је тада Демаћи.
Његова прва политичка девиза је била: “Ни рат, ни капитулација!”
Одлазио је у Тирану на разговоре са албанским функционерима, у Београду се сусретао са српским лидерима. Покушавао је да се нађе у улози посредника и да до остварења својих циљева стигне договором и мирним путем. Када је, међутим, 1993. године увидео да га у Приштини отписују као комунисту-националисту, да се етаблирају као политички фактори људи за које лично није имао никакво поштовање, одлучио је да почне штрајк глађу. Али, тај његов чин, бојкотовали су сами албански медији. Подржала га је само Парламентарна партија. Тада је увидео да су га нове албанске политичке снаге сврстале у “старце комунизма” и оставили да буде жива легенда албанског покрета.
Сам Демаћи, свестан те своје легендарне улоге у албанском покрету, своју судбину описао је стиховима: “Ја сам као свећа, полако се топим, али другима осветљавам пут.”
Али, ту врсту пораза није желео да прихвати. Учланио се у Парламентарну партију и кренуо у политичку офанзиву. Претворио се у највећег критичара грешака и застрањивања албанског покрета, онако како их је он видео.
У нападу на Ибрахима Ругову и Демократски савез Косова, Демаћи је за своју тезу да лидери албанског покрета не брину о народу, већ о својој каријери, нашао доказе у бесмислености усвајања Уставне декларације од 2. јуна 1990. усвајања Качаничког устава, 7. септембра 1990. и формирања илегалне Скупштине и Владе Републике Косово 24. маја 1992. Сви творци ових институција непостојећег “независног Косова”, рекао је Демаћи, побегли су у иностранство и издали албански народ.
Овај његов напад није остао без одговора. Нови лидери су преко својих медија одговорили Демаћију подсмешљивим и потцењивачким тврдњама: “Чика Адем је наш симбол отпора, добар човек, али политички га је згазило време”; “Адем Демаћи је марксиста-лењиниста”; “Адем Демаћи је стаљиниста”; “Адем Демаћи је енвериста”; “Адем Демаћи је србофил, јер назива Србе браћом”; ” Он својим критикама жели да уништи наше партије, а поготово Демократски савез Косова”; “Адем Демаћи својим критикама жели да сруши Ибрахима Ругову, како би заузео његово место, јер је каријериста”; “Он жели да успостави свој култ”; “Он жели да постане диктатор”; ” Авантуриста је”; “Демаћи зели рат!”
Он је, истина, јос у јануару 1991. године, на страницама недељника “Зери”, аргументима покушао да доказе да Албанци у оваквом стању, у којем су затечени, немају довољно могућности за рат, али зато имају све могућности за политицку борбу и да је зато потребно савезништво са Албанијом.
“Ја мислим да Албанија има право да се брине о косовском проблему, јер тај се проблем тиче директно Албаније. Стварање независног Косова би могло да покрене решавање овог проблема са мртве тачке”, тврдио је Демаћи.
После посета Тирани и разговора са председником Саљи Беришом, почео још у јуну 1991. јавно да говори о потреби коришћења побуњеничких и револуционарних метода.
Он је предложио Ругови и Бујару Букошију да изведу албанску омладину на улице Приштине и нападом, голим рукама освоје зграду РТВ Пристина.
“Тако што ћемо заузети улице и пролазе, и ту остати данима, и недељама, ако треба, и нећемо се распршити чим дођу полицијске снаге. На исти тај начин, касније бисмо могли да ослободимо и наше фабрике и радионице, болнице и културне институције… и за све то, имали бисмо подршку света, увек. Може да погине и 10.000, а можда и 20.000 Албанаца, али све док још једном нашом крвљу не окупамо Радио и Телевизију, школе и Универзитет, док не окупамо нашом крвљу фабрике и радионице, болнице и институције, ни Србија неће одустати од свог пакленог циља да србизује Косово, а ни свет неће узети за озбиљно нашу ствар и неће посредовати и интервенисати да се прекине овај дивљи српски пројекат”, говорио је Демаћи.
Када његове идеје нису прихваћене, Демаћи је још три пута штрајковао глађу. Иако у политичкој борби није имао успеха, утицај Адема Демаћија је био пресудан на формирање нових националистичких, али наоружаних снага албанских националиста средином 90-их година на Косову и Метохији. Наиме, заједно са “Организацијом марксиста-лењиниста Косова” и другим левичарским организацијама, они су основали “Народни покрет Косова” који је деловао као организационо и политичко језгро Ослободилачке војске. У њему је било много “демаћиста”, Албанаца који су вођени његовим идејама веровали у самостално Косово.
“Такозвана Ослободилачка војска Косова настала је, углавном, у југословенским затворима и њен творац је бивши политички затвореник Јакуп Краснићи који је 1981. осуђен због удруживања ради непријатељске делатности и рушилацких демонстрација. Он је постао 1998. портпарол ОВК. Упамћен је да је 1. и 2. априла 1981. године на демонстрацијама узвикивао, између осталог, ‘Живео Адем Демаћи!’ што само по себи говори о ОВК”, тврдио је новинар Миливоје Михајловић, тадашњи шеф Медија центра у Приштини.
Сутра: Творац и председник имагинарне “Балканије”
