Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Творац и председник имагинарне “Балканије”
После активног укључивања у политички живот Косова, Демаћи је лансирао своју идеју о стварању савеза балканских држава који је назвао “Балканија”. Демаћи је то предлагао између 1993. и 1998, а српској јавности тај предлог је представљен две недеље пре њујоршког скупа у ауторском текста Адема Демаћија, под насловом „Привремена землја Балканија”, објављеном у тадашњој неделјној Нашој Борби, 22‒23. март 1997. Суштина предлога била је у томе да се Србија подели на „Србију“ и „Косово“, па да се са Црном Гором склопи конфедерација три „државе“.
Било је то значајно одступање од свих његових ранијих концепата и потпуна негација ранијих позива на насилни отпор и активно деловање против власти Србије, што је била платформа са које је критиковао Ибрахима Ругову и његову “помирљиву политику”. Можда је на овако радикалну промену Демаћијевог става утицали ратни догађаји у окружењу и масовна страдање цивила , што га је уверило да би такав развој био погубан за Косово и да би га требало избећи. На другој страни, управо тада било ј неколико снажних акција међународне заједнице које су будуће решење балканских проблема тражили у јачању регионалног повезивања и савезништава. Нешто раније, Слободан Милошевић је предложио конфедерацију са Грчком и Турском, што је било својеврсно оживљавање Балканског савеза из 1953. године.
Почетком 1996. године у низу јавних наступа, Адем Демаћи се отворено и снажно залагао за заједнички живот Албанаца, Срба и Црногораца у удружењу или конфедерацији која би укључивала Косово, Србију и Црну Гору као равноправне државне целине.
Према његовим речима, то би био начин да се избегне велико албанско-српско, а вероватно и шире, крвопролиц́е због албанског питања у овом делу Балкана и да се испоштују захтеви међународне заједнице да државне границе не буду насилно променио, као и да се превазиђу проблеми историјског заостајања Албанаца у политичко-правном решавању свог положаја и односа са суседним народима. Према Демаћију, косовски Албанци би тиме одустали од својих захтева за пуном државном независношц́у, а тежње своје заједнице са Албанијом препустили историјском току балканских и европских интеграција.
Предлог је отворено подржала је само његова, Парламентарна странка, која се огласила саопштењем 2. априла 1997.
Председништво Парламентарне партије Косова (ППК) саопштило је да је подржало пројекат “Балканија” о минибалканској федерацији, који је недавно предложио председник те партије Адем Демаћи. У саопштењу је констатовано да је Демаћијев предлог у “духу програма и политичког концепта ППК, и у духу и складу са Референдумом о независности из 1991. године”.
Пројекат Балканије јесте “конкретан пројекат којим се могу избећи притисци и све арогантнији ставови међународне заједнице да је Косово питање које треба решити унутар граница Србије и да су Албанци мањина”, наведено је у саопштењу. Пројекат Балканије јесте пројекат којим се свакако може придобити подршка међународне заједнице за независност Косова, закључила је ова партија, очигледно преносећи ставове и аргументацију свог лидера.
У интервју који је тих дана дао дописнику с Косова, Драгану Бањцу, Демаћи је говорио о неким детаљима свог предлога.
о Да ли видите себе можда после две године председника Косова?
Демац́и: Немам амбицију за власт, а поготово немам амбицију да будем такав председник независног Косова. Али ја сам прихватио да будем председник такве конфедерације – Балканије. Ово је такође моја идеја. Ја сам први изнео идеју конфедерације и радиц́у на њој. Пре месец дана у Солуну један Грк ми је у шали рекао да није лоша идеја да престоница Балканске конфедерације буде Солун. Рекао сам му да то није лоша идеја, јер је и Солун добар град. Ипак, не треба мислити на бољу престоницу од Београда. Зашто не Београд?
о До када?
Демац́и: Мислио је да ц́е се после годину или две уморити, српски режим ц́е се уморити. Не могу да знам каква ц́е бити ситуација када се тај режим умори, али сам сигуран да смо у ситуацији о којој треба разговарати. Али за мене је минимум да се вратимо на аутономију из 1974. године и да одатле будемо основа за разговоре о Конфедерацији.
о Које?
Демац́и: Између Косова, Црне Горе и Србије. Сматрао је да би свако друго решење било само губљење времена и непотребно крвопролиц́е. Албанци су спремни на овај велики компромис, како бисмо наставили суживот са Србима и Црногорцима. Али не више само под Србијом, ни под Црном Гором, вец́ заједно са Србима и Црногорцима као три једнака.
о Балканија?
Демац́и: Ово је трајно решење. Прво ц́е нам се придружити Македонија, па Босна и Херцеговина. А касније и Хрватска, иако кажу да смо Европљани и да не желимо да будемо на Балкану. Али они су више заинтересовани да нам се придруже у овој конфедерацији него да остану ван ње. Ако све ово успе, отворио би се пут великој балканској конфедерацији. Када се Турска и Грчка помире?!
о Да ли је то одрживо решење?
Демац́и: Мислио је да му ништа не недостаје. Сви смо ми Балканци, нико не може да каже да нисмо Балканци и ово је достигнуц́е. Туђман сигурно не жели, али “Туђмани” ц́е ускоро отиц́и, он је одиграо своју улогу. Хрвати су се “хрватизовали”, чак су се и превише “хрватизовали”. Сада су увидели да самосталност не поправља све и да остаје велика потреба и за другима.
о Шта је ваша парламентарна странка и чему сте се лично обавезали?
Демац́и: Посвец́ени смо томе да будемо испружене руке за српски народ и да решавамо проблеме мирним путем. Можда све ово не зависи од мене и моје странке, чак не зависи ни од српског народа јер је и он изманипулисан и прихватио је политику која води у крвопролиц́е. Знате да се моја странка залаже за нешто друго, ја сам писао план или концепт „Балканија“, а колико сам обавештен Демократски савез Косова се и даље држи идеје независне републике и ослобођења, а ово се не слаже са мојим став и ставом моје странке о мом пројекту. Мој пројекат такође не иде далеко од слободног Косова, али мој пројекат држи да градимо државу: косовски Албанци, Црногорци и Србија и да не мењамо садашње границе и да нађемо изборе да нико не остане мањина, да будемо једнаки и једном заувек уклонимо српску хегемонију.
Постављајуц́и питање заједнице са другим народима, Демаћи није могао да избегне политичке критике са свих страна. Мање или више отворено, он је практично оптужен за националну издају јер је одустао од идеје о независној држави Косово, односно зато што промовише предложене облике заједничког живота са Србима и Црногорцима. С друге стране, делимично прикривено и углавном прикривено, оптужен је да је, наводно, имао за циљ изазивање оружаних сукоба са Србима и Србијом. Имајуц́и у виду жеље Албанаца, ма колико оне биле реалне – да што пре раскину са српском влашц́у – ова пропаганда у спрези са другим измишљотинама кочиле су продор Демаћијевих идеја у албанско становништво.
Предлог је одбачен и у српској јавности одбачен из више разлога. Демаћијев утицај међу косметским Албанцима у то време био је слаб, а процењивало се да одлуку о статусу Космета могу да донесу само јаке политичке фигуре са обе стране, попут Милошевића и Ругове (уз посредовање и гаранције Вашингтона). Сумњало се да је, са албанске стране, у питању само тактичко прикривање крајњег цилја, будући да би конфедерација, као савез држава, била тек пролазна станица до пуне државне независности „Косова“. На крају, пошто је реч о конфедерацији, увођење треће јединице значило би да би Србија увек могла да остане у мањини, у односу на Црну Гору и „Косово“, у будућим политичким играма.
Овај предлог “тројне федерације” лансиран је поново након расформирања Савезне републике Југославије и стварања државе Србије и Црне Горе, али је дезавуисан проглашењем независности и отцепљењем Црне Горе. Да је постојала Демаћијева “Баљанија” нема сумње да би и она кренула истим путем, тако да би то био практично најбезболнији и најједноставнији начин за косовске Албанце да стекну независност. Демаћи је с те стране био потпуно у праву.
Ствари нису ишле тим путем, јер ниједна суверена држава не пристаје да јој се одломи део територије без рата. Аналитичари су запазили да се « зна да неће проћи много времена, а да суседи не пожеле « још ». Чехословачка је „Минхенским споразумом“ (1938) дала Судете, али су, већ после неколико месеци, Немачка, Мађарска и Полјска распарчале Чехословачку и учиниле да та држава нестане са лица землје.
Зато се Србија ни деведесетих, па ни сада, не одриче Косова – јер је после тога само питање када ће и други суседи доћи „по још“.
Сутра: Најава коначног обрачуна с Руговом
