Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Албански Наполеон без коња
Понављајући да је прихватање резултата референдума из 1991. од стране Србије био минимум да би косовски Албанци преговарали, Демаћи је понудио да, ако Србија прихвати вољу Албанаца из 1991, и сарадњу у будућности, „да ће Срби који буду живели у републици Косово моћи да регулишу свој живот онако како они то буду желели, а не да се Албанци према њима односе као према некој националној мањини“.
У то време, ОВК је доживела велике губитке у сударима са српским снагама, па је, како је Демаћи признао, “ОВК изгубила компактну територију коју је држала”, али је сачувала своју живу силу, која је бројала између 10 000 и 30 000 људи. Демаћи је навео да су се они који је воде “борили у Босни и у Хрватској” и да су ту и “бивши официри ЈНА”. Међу њима није било бораца из исламских земаља, иако је било таквих понуда, које нису прихваћене. “Зна се како су Американци осетљиви на те ствари”, сумирао је Демаћи.
Он је дефинисао да ОВК не води “герилски”, него “партизански рат”, одбијајући да прихвати да су у питању “терористи”. “Терористи су они који хоће да наметну некакву идеологију, веру. Или да отму нешто што им не припада. Не могу терористи да буду они који се боре за слободу”, оценио је Демаћи. “Онај ко тврди да је један народни устанак, као овај на Косову, тероризам или не види ништа или има задње намере као што их има српски режим који покушава ОВК да прогласи терористима. Српски народ мора да схвати да су Албанци на Косову приморани да се боре против српског режима”, закључио је Демаћи.
Недавно су се у Приштини појавили дневници Реџепа Ћосје са бројним текстовима и детаљима о Демаћију, које је приредио Сељатин Новосела. Уочи преговора у Рамбујеу, Демаћи је одбијао да иде на њих, а Бујар Букоши је неуспешно настојао да се састане са Демаћијем и Ц́осјом, док је на целом Косову отварен ратни фронта од стране ОВК. Косово је, пише Ћосја, улазило у “два страшна фронта”: опасност која је долазила од одбијања комуникације са међународном дипломатијом и, још горе, опасност од уласка у унутрашњи рат, сада не само партијски вец́ и грађански. “Србија није могла да дозволи улазак војске као што је ФАРК, али би Србија, као компромис, могла да дозволи да делује ‘руговска полиција'”, како би задржала ионако крхки поредак, након што се на сцени појавила Ослободилачка војске Косова.
Демаћи је једина личност која се не слаже са плодовима те конференције, а ипак ц́е Конференција и закључци ових разговора бити у његовој сенци. Биц́е потребни не само многи интерни разговори чланова делегације из реда Албанаца, као и састанци наше и међународне делегације, вец́ и много консултација и разговора између албанске делегације и Адема Демачија да би се закључила Међународна резолуција Рамбујеа за Косово, који је, као што је познато, отворио пут за бомбардовање Србије од стране војних снага НАТО-а.
У Рамбујеу, иза сцене, Демаћи је једина личност која се не слаже са резултатима те конференције, па ц́е Конференција и закључци ових разговора, што се тиче албанске стране, бити у његовој сенци. Били су потребни сати и сати убеђивања, не само интерни разговори чланова делегације из реда Албанаца, као и састанци албанске и међународне делегације, вец́ и много консултација и разговора између албанске делегације и Адема Демаћија да би се прихватили закључци Рамбујеа.
Године 1999. поднео је оставку из ОВК након што је присуствовао мировним преговорима у Француској, критикујући предложени споразум зато што не гарантује независност Републике Косово. Година 1999. је година коначног разлаза Ругове и Тачија и великог успона човека кога су звали Змија док је командовао тзв. Ослободилачком војском Косова.
“Ја сам суоснивач ОВК. Од 1992. године сам учествовао у акцијама у Дреници. Био сам од почетних идеја у ослободилачком рату”, тврдио је Хашим Тачи. Али, Тачи се умногоме већ бавио политиком. Он је био експонент ‘дреничке групе’. Политичко порекло Ослободилачке војске Косова била је мала група “енверистичких” политичких избеглица који су се залагали за уједињење Косова са Албанијом, које је представљао Народни покрет Косова (ЛПК).У Рамбујеу 1999. године, на мировној конференцији о Косову, наводно је упитао: “Шта, зар ја да будем професор историје у Малишеву?!” Он је уместо професуре, у Рамбујеу промовисан као нови лидер. Косовски Албанци су у Рамбује отишли са једним вођом, то је био Ибрахим Ругова, а вратили су се са другим – то је био Хашим Тачи.
Одмах по окончању бомбардовања у јуну 1999. и уласка НАТО снага, вратили су се у Приштину сви који су били ван ње током бомбардовања. Демаћи се присећао како је водио живот без страха у косовској престоници.
“Већих непријатности није било. Неколико пута сам заустављен на улици. Само једном, мислим да је то било 25. маја, привели су ме у полицијску станицу. Било је претњи, говорили су веома ружне ствари. У једном тренутку сам их питао – имате ли пиштоље. Наравно, рекли су. Онда сам им поручио – убијте ме, немојте ме вређати”. Касније се појавио неки командир који се пристојније понашао. Један од оних што су ме у почетку вређали ми је чак касније предложио да разговарамо “пријатељски”, што сам ја, наравно, после оног вређања, одбио. У полицијској станици било је и оних који су желели да са мном причају о политици. Објаснио сам им да постоји само један човек у њиховој земљи са којим ја могу да причам о политици. Шеф њихов је то разумео. Рекао је – свих 12 милиона Срба су Слободан Милошевић. Одговорио сам : “У том случају, ја немам времена да разговарам са толиким бројем људи. Али непријатности тог ратног времена биле су више у ономе што сам могао да видим, да чујем од других људи. Приштина је била скоро празна. Свакога дана шетао сам са сестром по граду. Могли смо да видимо свашта – уништене радње, похаране куће, неке људе са маскама или без маски како упадају у куће и станове, прете, терају људе да иду у Македонију или у Албанију у избеглиштво. Многи су одлазили без ичега. Била је то трагедија”, рекао је Демаћи.
У данима када је после окончања бомбардовања, ОВК у Приштини постала најважнији фактор унутрашњег живота Албанаца, било је и гротскиних сцена. Ћосја описује како је на телевизији видео извештај свечаности ОВК посвећене Демаћију. “У вечерњем дневнику видим занимљив призор: Адем Демаћи парадира пред почасним стројем који му је приредио командант Реми – мислио сам да је речено – у Приштини. Гледајуц́и га таквог, малог и помало запрепашц́еног пред великим редом бораца ОВК, између њега и мене појављују се сцене из историјских филмова о Наполеону Бонапарти. У овом случају, Адему Демаћију недостаје само бели коњ да буде наш Наполеон! Можда је и самог Адема Демаћија није узнемирила ова сличност из малог стрипа”, заједљиво записује Ћосја.
