Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Противник исељавања Албанаца у Турску
Када је 11. децембра 1991. председник Европског парламента Енрике Барон Креспо уручио Адему Демаћију европску награду “Андреј Сахаров”, названу по чувеном руском физичару и дисиденту, било је то највеће признање политичком затворенику с најдужим затвореничким стажом у Европи. Он је три пута осуђиван и провео је укупно 28 година у затвору. Демаћи је у томе превазишао све ирске, италијанске и немачке терористе који су крајем прошлог века важили за највеће и најопасније противнике британске, италијанске или немачке власти. У том смислу, Адем Демаћи с правом је упоређиван с јужноафричким лидером црне већине, Нелсоном Менделом. На церемонији која је трајала свега око 15 минута, Креспо и Демаћи су одржали кратке говоре. Демаћи је опширно говорио о важности слободне речи и слободе говора за демократски живот, шпански политичар је у кратким цртама представио Демаћијев живот и његове квалификације за ту престижну награду.
Демаћи, међутим, није био само човек који се борио слободном и демократском речју. Он је био утемељивач идеологије оружане побуне и борбе Албанаца у Србији и Југославији, те је у том смислу био претходник стварања Ослободилачке армије Косова (УЧК) која је на Косову деловала од 1997. Николо Макијавели је о једном свом јунаку, Лучану Савонароли, писао да је «пророк без мача» и да због тога никада неће успети у политичкој борби. Демаћи је био «наоружани пророк», али ни то, ни престижне европске награде, неће помоћи Демаћију да довољно ојача и учврсти статус међу самим Албанцима на Косову, а посебно ван Косова и да се домогне лидерских позиција у националном покрету косовских Албанаца, већ је она остала у рукама Ибрахима Ругове, којег Демаћи никада није прихватио као правог лидера косовских Албанаца. Његове политичке партије које је организовао нису биле успешне на изборима, а никада није желео да се прикључи некој од странака које су биле доминантне у албанском становништву. У том смислу, Демаћи је остао нереализовани потенцијал и «пророк без мача» у борби за власт. За то постоји неколико разлога, али о њима ћемо касније. Довољно је рећи да на самом Косову има веома мали број дела о Демаћију, а једина књига о њему коју је као неауторизивану биографију написао Шкељзен Гаши, објављена је 2010. године.
Демаћи је у општем смислу део миљеа комунистичких дисидената који нису ван тог обрасца који је описао Алекса Ђилас. Ђилас је дисиденте описао као групу која је свим срцем била за демократију и сматрала како је она најизграђенија на Западу, али дисиденти нису узимали западне земље за модел који треба копирати – ни све њих заједно нити неку од њих појединачно.
Ако су уопште имали узоре, то би онда биле скандинавске земље, јер се у њима више него било где држава посветила социјалном старању и бринула за опште благостање. Дакле, од свих западних демократских земаља, дисидентима су се највише допадале оне у којима је било највише социјализма.
Дословце ниједан дисидент није био за либерални капитализам са минималним порезима и готово без икакве државне и друштвене контроле.
Демаћијев циљ, наравно, била је «етничка Албанија» која би ујединила све албанске територије на Балкану, али за разлику од многих других организација, Демаћи је био много флексибилнији и дозвољавао је бројне прелазне и компрмисне форме државних аранжмана, међу којима је била и Косово у саставу Србије и Црбе Горе као део конфедералног решења.
Демаћи није крио своје разочарање унутрашњим животом на Косову после 1999. те је јавно говорио да то није Косово за које се он борио и којем је тежио. Зато се и повукао из активног политичког живота, али то не значи да су Демаћијева снага и харизматична личност остала без снажног утицаја на данашње политичке и мисаоне токове на Косову.
Косовски премијер Аљбин Курти је наистрајнији следбеник и баштиник Демаћијевог пркосног држања, борбене револуционарне и у неку руку својеглавог става у политици, од средине 90-их година прошлог века, када је био на челу студентског протеста, када је дошао у Демаћијев видокруг и заслужио његово поштовање.
Адем Демаћи рођен је августа 1935. године у Приштини, у Краљевини Југославији, као једно од седморо деце од којих је троје преживело. Несигурни да ли ће и он да преживи, његови родитељи нису ни уписали његово рођење све до 26. фебруара 1936. године, шест месеци касније.
Основну школу Демаћи је започео у Приштини током италијанске окупације 1941. до 1943. године, наставио је под немачком влашћу 1944. и завршио је 1946. године, у сада већ комунистичкој Југославији. У Приштини је од 1946. до 1953. године завршио осмогодишњу средњу школу.
Као средњошколац, са 17 година, Демаћи је објавио неке од својих кратких прича у листу Рилиндја и часописима Јета е ре и Зери и Ринисе. Када је завршио средњу школу, Демаћи је уписао светску књижевност на Универзитету у Београду. Али на крају његовог петог семестра, Демаћијева мајка се тешко разболела, па је био принуђен да прекине студије и врати се у Приштину. Тамо је почео да ради као уредник књижевности у водећем дневнику на Косову и Метохији – «Рилиндији».
Од 1953. до 1958. Демаћи је потврдио репутацију писца кратких прича. Ктхими („Повратак“), једна од његових најпознатијих прича тог времена, осудио је депортацију косовских Албанаца у Турску.
У првој половини 1958. објавио је свој први роман «Крваве змије» , који је био први роман на албанском језику објављен на Косову и Метохији. У њему је Демаћи напао традицију крвне освете, сажимајући своје идеје у посвети, „не онима који су храбри да макну прстом у злочину, већ онима који храбро пружају руку у помирењу”.
Демаћи је за то време био напредан у интелектуалном смислу. Као ученик је под посебним надзором свог професора Идриза Ајетија и песника Есада Мекуљија објавиљивао приче у листу “Рилиндја” (“Препород”) и часописима као што су “Јета е ре” (“Нови живот”) и “Зани и Ринисë” (“Глас омладине”). Потом се у периоду од 1953. до 1958. године као студент светске књижевности на Универзитету у Београду и као стипендиста листа “Рилиндја” афирмисао пишући кратке приче у којима се смело успротивио тешкој социоекономској ситуацији, а нарочито о депортацији Албанаца у Турску.
Током студија је слушао предавања реномираних београдских професора о светској књижевности те је читао дела познатих светских књижевника: Балзака, Хемингвеја, Кафке, Камија, Мопасана, Чехова, Достојевског, Толстоја и других.
Већ тада Демаћи је говорио да су његове идеје биле дефинисане са два догађаја. Прва преломна тачка догодила се док је Демаћи похађао осмогодишњу гимназију у Приштини. Партизани су ликвидирали оне који су били квислинзи и оне који су сматрани таквим на месту које је и данас познато под називом “Стрелиште”. Ту су стрељани активисти Албанског националдемократског покрета, националистичког покрета отпора антикомунистичког карактера. Демаћи је спомињао како се будио због пуцњева и рафала који су се чули ноћу.
Друга преломна тачка била је 1953. година. Те године је Тито с турским министром спољних послова Мехметом Копрулуом склопио «џентлменски споразум» којим је омогућено исељавање Албанаца из Југославије у Турску.
Реч је била о низу сусрета и договора које је Југославија имала са западним војним савезом НАТО док је био на снази Балкански пакт потписан на Бледу између Југославије, Грчке и Турске. Албанци су проносили гасине да су 28. фебруара 1953. Коча Поповиц́ и турски министар Хулусу Кејнани постигли у Скопју тајни договор за пресељење Албанаца са многим објектима које ц́е им обезбедити Македонија и турски конзулат. Али, прави споразум био је тзв. Тито-Копрулуов џентлменски споразум закључен у Сплиту 1953. године, а који је припремио турски министар Мехмет Копрулу. Реч је била о томе да су породице које су сматране Турцима, могле слободно да се преселе у Турску, што је била не мала привилегија, за земљу која је тада била још увек затворена према свету на стандардан комунистички начин. Извори косовских Албанаца наводе да је 1953–1954. емигрирало око 40.000–50.000 људи. Лидер косовских Албанаца у послератном периоду, вишедеценијски лидер косовских Албанаца, Фадиљ Хоџа, у мемоарима пише и о томе како се састао са Александром Ранковићем, желећи да му објасни да је изједначавање са Турцима културолошка заоставштина, а не етничка деноминација Албанаца. Било му је стало да то питање расправи са Ранковићем који је, од тада, говорио да Албанци не треба да напуштају Југославију, већ само Турци. То се очито односило на „слободне мигранте“ који су својевољно одлазили у Турску и, у складу са турским законом о усељењу, етнички и идентитетски се идентификовали као Турци – што сам закон није сасвим јасно дефинисао. Закон је ишао на руку турски говорећим заједницама, попут Бошњака, Помака, Керкеза, Албанаца и Татара.
Сутра: Албанско уједињење оружаним путем
