Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Албанско уједињење оружаним путем
Албански националистич,ки прваци ово су смтрали депортацијом, иако је могућност да се тада напусти Југославија и оде у НАТО чланицу Турску, била се друге стране значајна привилегија. Стратешки мотиви за овај потез налазили су се у политици Енвер Хоџине Албаније која је била налближи совјетски сателит на Јадрану. Она се сматрала претњом која би могла да искористи косовске Албанце за поремећај балканске равнотеже, па су због тога САД и НАТО одобрили ове споразуму Југославије и Турске, тада повезане Балканским пактом.
“Најтеже ми је било то што су скоро сви моји пријатељи током педесетих година депортиртовани у Турску, ” коментарисао је Демаћи.
Он је за трећи преломни моменат издвојио зиму 1955/56. године, када је започела операција прикупљања оружја на Косову.
Иако тада није био члан ниједне илегалне организације, али је « са свима разговарао о свему », Демаћи је 19. новембра 1958. године ухапшен због „непријатељске пропаганде против режима ФНРЈ”.
Након хапшења, дистрибуција његовог романа је забрањена. Годинама касније, међу студентима и активистима у илегалним покретима почеле су да круже Крваве змије, често носећи насловну страну Андрићевог романа « На Дрини ћуприја ».
У притвору, Демаћи је истражним органима рекао да се његова група пријатеља сагласила о потреби формирања илегалне организације, али је рекао да га је у оснивању такве организације спречило сопствено хапшење. Он је признао да би главни циљ организације био да омета принудно кретање Албанаца у Турску, заустави акција прикупљања оружја и затварања и кажњавања низа студентских група.
Дана 17. марта 1959. Демаћи је проглашен кривим од стране Окружног суда у Приштини и осуђен на пет година тешке робије. Међутим, Врховни суд Србије је 9. јуна 1959. смањио казну на три године.
Неколико дана касније, Демаћи је затворен у београдском Централном затвору, а неколико сати касније је послат у затвор у Сремској Митровици где ће провести остатак казне. Дема је био постављен да ради у производњи фелни за тешка возила. Касније је послат да ради у кухињи.
Две године након пуштања на слободу, 28. новембра 1963, Демаћи је са групом пријатеља основао илегалну организацију Револуционарни покрет за уједињење Албанаца – ЛРБСх.
Њен циљ је био „обезбеђивање права на самоопредељење, чак и до пуне сецесије, за области са већинским албанским становништвом које се налазе у оквиру југословенске администрације“. Да би се то постигло, ЛРБСх је изјавио да ће „користити сва могућа средства и ресурсе, од политике и пропаганде до оружаног рата и широко распрострањеног народног отпора“.
Чланови ЛРБСх су 12. априла 1964. истакли 99 албанских застава на главним улицама косовских градова. У сваком граду где је акција спроведена, активисти су на зидовима исписали и слоган: „Живела Албанија, наша мајка“.
Два месеца после акције са заставама, 8. јуна 1964, ухапшено је више од 300 припадника ЛРБСх. После суђења у Приштини, одржаног 27-31. августа 1964, Демаћи је осуђен на 15 година затвора. Око 100 других активиста осуђено је на четири до 13 година затвора. Око 200 других чланова пуштено је после неколико месеци.
Демаћи је прва четири и по месеца затворске казне провео у Нишу. Потом је послат у пожаревачки затвор, Забела, где је провео скоро годину дана у самиц. Поред тога, Демаћи је морао да обавља и тешке послове. Најпре је био распоређен у групу за израду модела за топљење низа металних плоча, а касније у групу за монтажу пећи са керозином.
Тада су већ почеле да расту илегалне организације косовских Албанаца. „Револуционарну партију уједињења албанских области са отаџбином“ основана је 1958. следеће, 1959. године, на подручју Пећи основан је „Револуционарни комитет за уједињење албанских области у Југославији и Албанији“. Демаћијев „Револуционарни покрет за уједињење Албанаца“ је основан 1963. године. Ове организације имале су сличности, али је само Демаћијева предвиђала оружани устанак. То је био најважнији разлог због којег је Демаћи сматран посебно опасним.
Оснивачи ових илегалних група имали су велики утицај на стасавање нове генерације борбених чланова који су следили њихове идеје. Демаћи је постао идол млађих чланова илегалног покрета, што је било видљиво током демонстрација Албанаца 1968. и посебно 1981. када су млади скандирали његово име.
Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, стање на Косову се драстично променило у областима политике, економије, образовања, културе и тако даље. На нивоу Косова, корен промене биле су демонстрације одржане 1968. године у организацији омладинског крила Демаћијеве организације.
Смена потпредседника Југославије, Александра Ранковића условила је промене на територији целе земље, а имајући у виду шири, међународни план, интервенција СССР-а у Чехословачкој утицала је на побољшање односа Југославије и Албаније, које су страховале да би се таква интервенција могла догодити и на њиховим територијама. С тим у вези, унапређена је и позиција Косова у Југославији.
До 1958. године и његовог првог хапшења, Демаћи је био човек који је уживао огроман углед. Објавио је двадесетак прича у различитим новинама и часописима, прича које су имале огроман одјек у друштву; написао је “Крваве змије”, први роман објављен на Косову; радио је као уредник дневног листа “Рилиндја” задужен за светску књижевност.
Не изненађује чињеница да се у периодима између одслужења затворских казни (1961–1964. и 1974–1975.) мало ко усудио виђати Демаћија, осим његових блиских пријатеља и чланова породице и родбине. На улици су се многи претварали да га не познају, а један од изузетака био је Есад Мекуљи.
У то време Демаћи се ослања на марксистичко-лењнистичку идеологију у интерпретацији албанског лидера Енвера Хоџе. Југословенски дисидент Михајло Михајлов који је био у затвору с Демаћијем, сведочи да да је током разговора с њим схватио да овај није заинтересован за било какав дијалог и одступање од своје идеологије. Тим путем су ишли и његови следбеници који су се по затворима држали изоловано од других политичких затвореника и кришом читали марксистичко-лењиниситичку литературу која им је дотурана из Албаније.
Али, Демаћи је еволуирао током одслужења ове казне. У десет година проведених у другој затворској казни, Демаћи је схватио да је погрешио што је веровао да се албанско национално уједињење може постиц́и уз помоц́ једне од две велике силе комунистичког света, Кине и Русије.
У почетку је мислио да до уједињења албанских земаља може доц́и уз помоц́ СССР-а, који је у то време жестоко осудио Титову Југославију за „ревизионизам”. Изгубио је самопоуздање када је схватио да је сама Русија угњетавала многе људе унутар СССР-а и потпуно је повукао своје мишљење 1968. године, након што је СССР напао Чехословачку.
Своје наде је полагао и на Кину, која је покренула антијугословенску пропаганду. Али у затвору по други пут, када је имао довољно времена да чита и буде у току, схватио је да је погрешио у процени и Русије и Кине. Сада је почео да размишља да национална заједница можда није једино решење, јер такав пројекат не би добио снажну подршку на глобалном нивоу.
