Извор: Албаниан Пост (Део текста је преведен са албанског)
Албаниан Пост ексклузивно објављује сценарио за предспоразум Косова и Србије. Први договор мора бити постигнут најкасније до 24. фебруара. У овој фази Србија не мора да мења свој Устав. Исто тако, Приштина треба да оснује ЗСО, али без промене Устава. Заједница неће бити невладина организација, али за сада неће успоставити ни нови ниво моц́и. Ако се постигне договор, постоје финансијски пакети. Ако се не постигне, „тешка батина“ за ометајућу страну. Хитност договора је везана за ситуацију у Украјини“. Чак и ако две стране одбију да постану кооперативни партнери, међународна заједница има трец́и начин да у другачијем облику постигне оно што тренутно тражи кроз „шатл дипломатију“.
Међународна заједница је схватила да је до помирења Косова и Србије немогуће доћи одједном и уз општи коначни договор, због максималистичких позиција страна у дијалогу, али ии да је и Аљбину Куртију и Александру Вучићу постало јасно да морају брзо и дефинитивно да уђу у уговорене односе, јер решење проблема између њих двојице није више само ствар две државе.
Албаниан Пост ексклузивно изнео је неке тачке сценарија који би требало да буду конкретизовани бар до фебруара следеће године, када се обележава и годишњица рата у Украјини.
Честе посете Мирослава Лајчака, Габријела Ескобара и других међународних званичника Приштини и Београду управо су у функцији расплета његовог сценарија.
Шта би требало да се постигне бар до 24. фебруара?
Специјални представник Европске уније за дијалог Косово – Србија Мирослав Лајчак и заменик помоћника секретара САД и амерички делегат за Западни Балкан Габријел Ескобар јасно су ставили до знања премијеру Косова и председнику Србије да „тему Приштине и Београда треба затворити пре годишњице од почетка рата у Украјини”.
Како су тачке изнете Албаниан Пост-у, разлог за ванредно стање је то што „на годишњици од рата у Украјини, савезничке земље планирају да покажу јединство, спремност и моћ у подршци Украјини“.
Према сазнањима Албаниан Пост-а, „оваква демонстрација означиће прелазак на други ниво подршке Украјини“.
Албаниан пост наводи и да је овај план изазвао потребу да се хитно позабави овом темом, па „руководство на Косову мора добро да осмисли“.
Питање се поставља јасно и једноставно – „Да ли ће оно постати део ове демонстрације јединства и снаге савезника или ће је уништити изнутра?“.
Од лидера на Косову затражено је да њихова посвећеност више не буде декларативна, већ да „делима покажу да су заиста део савезника“.
Како је Ескобар јасно рекао, „оно што се очекује од страна је сагласност на споразум о даљем путу“.
Међународна заједница више не тражи „брзо решење“, већ „процес помирења“, који се разликује од динамике садашњег дијалога и захтева постизање помирења у неколико фаза.
Пројекат је пажљиво осмишљен и пронађен је нови пут „где свака страна одржава фатаморгану своје принципијелне позиције“.
„Странке ће имати много користи, на средњи и дуги рок“, ако постану део овог новог међународног плана, али се десило супротно, показан је „такође веома оштар штап“, за свакога ко није конструктиван у овој фази.
Као што је Ескобар такође рекао на конференцији за новинаре са Куртијем, „Косово мора да разуме регионалне импликације“ које долазе са њиховим позиционирањем.
Дакле, „избор је на Приштини и Београду“ да одлуче којим ће путем даље бити.
Једна од најважнијих тачака онога што је Албаниан пост видео, у плану прве фазе, или у ономе што се представља као „пут договора Приштине и Београда“, јесте тачка три.
Према овој тачки, „пошто узајамно признање није део ове фазе, то значи да у овој фази Србија неће морати да мења устав”.
Ако се не промени Устав Србије, у којој је Косово и даље део ове земље, то исто неће захтевати Косово за формирање Заједнице.
„Пошто Србија не жели да мења устав, онда нико нема право да тражи од Косова да промени свој устав, да дочека Заједницу као нови ниво власти“, каже се на овом месту, где је предвиђено формирање Заједнице општина са српском већином“.
„Заједница треба да оличи најбољу могућу праксу гаранција за српску заједницу, али то је све“.
Према ономе што је представљено Влади Косова, „то неће бити НВО, али ће и даље бити смештена у постојеће оквире устава и закона Косова“.
О томе какав ће то бити модел, неке од верзија је Ескобар већ представио у среду, председници Вјоси Османи и премијеру Аљбину Куртију.
Уколико стране одбију да се договоре о даљем сценарију и одбију да започну конкретно путовање ка последњој фази коначног помирења, међународнне силе су предвиделе и алтернативни сценарио, где би процес преузеле у потпуности у своје руке.
У Приштини и Београду је већ речено да треба да им буде јасно да се „овај напор разликује од досадашње динамике дијалога”.
Међународне силе имају референцу како би могле да убрзају постизање помирења, тако што ће удаљити лидере и преговарачке тимове из њихове зоне комфора и окупити све стране на једном месту, како би у року од неколико дана постигли договор.
Као што је познато, Дејтонски споразум (1995) је постигнут управо у таквом облику, када и поред тога што су основни елементи помирења предложени годинама уназад, са идејом да се спречи избијање рата, овако нешто није догодило и преговори су пропали.
Првобитни план за споразум био је оно што је сада познато као „Карингтон–Кутиљеро“ мировни план, назван по ауторима Лорду Карингтону и португалском амбасадору Жозеу Кутиљеру. У ономе што ће касније бити познато као „неуспели Лисабонски споразум“, пошто су му се стране противиле.
Годину дана касније, 1993. године, међународна заједница је поново покушала да постигне договор преко специјалног представника Уједињених нација Сајруса Венса и представника Европске заједнице лорда Дејвида Овена.
Пропала је и иницијатива која је предвиђала поделу Босне на 10 полуаутономних региона и која је требало да буде позната као „Ванс-Овенов мировни план“, пошто је, упркос томе што ју је потписао лидер Републике Српске у Босни, поражена у парламенту. .
Такви неуспели напори произвели су идеју да се сви лидери окупе на једном месту, чиме се скраћује њихов утицај за преговоре на даљину и повећава притисак за брзи договор.
У Дејтону, у држави Охајо, обезбеђено је подручје где је било смештено више од 800 званичника 21. новембра 1995. године, стране су постигле споразум, док је потпуни и формални споразум потписан у Паризу 14. децембра исте године.
(Албаниан пост/КоССев, 20. 10. 2022)
