„Старе цркве на Косову које су припадале Албанцима староседеоцима често се спомињу, а у каснијем искривљивању историје, српска их је црква преузела“, овом реченицом започиње албански документарни филм „Истина коју Србија крије о Косову“.
Аутор Марин Мема, представљен као истраживачки новинар и бивши фудбалер – из Призрена, као почетне и завршне станице, обилази већински српска места на централном Косову и у Метохији, уз тврдњу да су до пре само стотињак година то наводно била већински албанска места.
Штавише, тврди да је у њима живело већински „албанско православно становништво“, које је „посрбљено“, што „репресијом“ – нарочито за време две Југославије, што „привилегијама“ – за време Србије као „руског савезника“ у раном 19. веку.
У закључку филма – уз наду да ће се у наредном периоду радити на исправљању кривог тока историје, као једино време исправне политике и исправљања неправде према Албанцима, у филму се све време позитивно реферише на прву петогодишњицу четрдесетих година прошлог века.
Централно место у филму као главни аргумент, уз нарацију, сматрања три савремена албанска историчара, уз четвртог књижевника из прошлог века, заузимају подаци пописа становништва на Косову 1942-1943.
Фашистичка Италија је од 1941. до 1943. године, у сарадњи са локалним политичким факторима у Албанији, створила проширену албанску државу која је укључивала делове Краљевине Југославике тј. данашње Црне Горе, западне Македоније, Косова и Метохијског дела. Ова држава је званично била позната као „Краљевина Албанија“.
Ентитет је постојао под покровитељством сила Осовине. У разјашњењу историјског контекста, ова творевина из Другог светског рата се често спомиње као „Велика или етничка Албанија“, односно маријонетска држава фашистичке Италије из тог времена.
Тај период обележила је сарадња албанских вођа, уз поједине паравојне структуре, са фашистичком Италијом, а од 1943. године, када је Италија капитулирала, па све до краја Другог светског рата – и са фашистичком немачком. У историографији обиље је података о суровом прогону Срба и неалбанаца у то време.
У филму се све време ламентује управо над овим краткотрајним периодом албанских власти, јер се он портретише као озбиљна држава, која је уништена настанком Југославије, након Другог светског рата.
У филму се износи процена да је број православних Албанаца на Косову био и већи од 10.200, колики је податак из тог пописа 1943. године.
Попис из 1943. од света „сакривена истина“
„Изгледа застрашујућа стварност, јер заједнице које су званично идентификоване, сада су истребљене, као да никада нису постојале“, овом реченицом се у филму не портретишу Срби на Косову, већ „Албанци православне вероисповести на Косову“, за које се тврди не само да су постојали у хиљадама, већ да су их Срби „истребили“, односно „посрбили“.
У филму се прати траг пописа на Косову из 1943. године, који је спроведен управо за време фашистичке окупације, за чије податке један од интервјуисаних албанских историчара у филму, каже да су „најтачнији“, зато што је „једна озбиљна влада хтела да направи разлику између позитивних политика које су спремне да се спроведу са сваком групом“.
„Наглашавам, била је то позитивна политика, не репресивна“, казао је албански историчар Ардит Бидо.
Сам аутор филма наводи да албанска влада у то време „није имала план нити да деформише податке, нити да изврши своје интеревенције“.
„Њихова сврха је била тачна идентификација како би се донео нацрт неоходних планова за спровођење у овим заједницима“.
Док путује српским селима на Косову, баш за ове податке новинар наводи да су све до његовог филма били „сакривена истина“.
Од Кутељија до Бида о „словенизацији“ и „србизацији“
У питању је програм једне од најпознатијих телевизија у Албанији, „Топ Цханнел“ – „Албански отисак“, који је усмерен на културу, наслеђе, историју, као и „промоцију успаваних делова“, те области које припадају „албанском трагу“, али и које нису познате, или су „површно обрађене у албанској историографији“, наводи се у опису ових ауторских емисија на каналу ове велике албанске телевизије.
То да су Албанци били православци на Косову и да су живели у хиљадама до пре само стотињак година, пре него што су због Срба нестали:
„Историјска је чињеница која се често спомиње, и чак је доказана разноврсним археолошким документима и подацима“, прича наратор.
Митруш Кутељи (Митрусх Кутели) – „одличан писац, критичар и преводилац“, 1943. године, посетио је Призрен. Бавећи се самим градом, поред муслиманских и католичких гробаља, посетио је и православна, одакле је донео „значајне податке“.
Саговорник у филму је Ардит Бидо, млади албански историчар, који каже да је овај албански писац те 1943. године био на једној сахрани када је „чуо албанске речи током нарицања“.
Кутељи је видео жене које су нарицале пола на албанском, пола на српском.
Он је обилазећи гробља у прошлом веку закључио да су се „нације пословениле“.
Бидо у филму говори како је „започео процес асимилације“, и да се албански језик у то време „изгубио код призренских (албанских) православаца“, али да су „традиција, нарицање, песме и обичаји остали“.
Српска Православна Црква као еманација зла
А где су Срби, ту су и цркве, само су оне, према овом филму, биле албанске, пре него што су их Срби „преузели“.
Мема и Бидо подсећају на наводне Кутељијеве списе, у којима он тврди да неке од цркава „нису биле српске“, већ да су припадале „Албанцима и Власима“, као што су Геге, који су стигли из „јужне и југоистичне Албаније“.
„Српска црква не само да је присвојила ова света места на Косову, већ их је искористила политички, и како би охрабрила мржњу против Албанаца“, део је нарације.
Историчар Емин Селаку тврди да „материјална сведочења“ – „показују да су се у удаљеним деловима Косова постојале цркве које су користили Албанци све док Србија није окупирала Косово 1912. године“.
У филму Мемо изводи „станд уп“ испред српских православних цкрви које обилази, али се и приказују фотографије старих српских манастира, попут Високих Дечана из периода када се испред манастира виде људи обучени у албанске ношње.
„Мудра и тактичка одлука“ албанских власти у 2. светском рату на Косову: ПОПИС
Призрен је у то време имао много породица, које су као што је Митруш Кутељи показао, започеле да се асимилију, тече прича.
Ардит Бидо каже да је албанска влада четрдесетих година прошлог века донела „врло мудру, тактичку одлуку“, тиме што је „конзервативног, православног Албанца – Коча Тасија, као главног инспектора Албаније, послала на Косово“, када је и спроведен попис.
Управо овај попис колаборационистичких власти фашистичком и нацистичком режиму у филму служи као круцијални доказ за тезу о постојању „хиљада албанских православаца на Косову“, који су истребљени, словенизовани и посрбљени, а њихове цркве преузете.
Казна од 2000 и за неучествовање на попису из 1943.
Иначе, цитирајући део прогласа за позив на попис становништва 1943. године, наводи се да они који се не буду одазвали на њему, или они који буду дали погрешне податке, биће кажњени износом од 2000 франака.
Као валидни доказ из периода албанских власти на Косову као, заправо, колаборациониста сила осовине, односно фашистичке и нацистичке владе, које се све време у филму похваљују, Бидо наводи да је из тог времена било врло „интересантних сведочења“.
„На пример, албанска популација била је евидентирана у сваком селу где су православни Албанци губили сопствени језик. Они су били у последњој фази губљења сопственог језика.“
Уз омаж Тасију као високом државном званичнику Албаније из прошлог века, све до 1942. када га премијер Албаније са позиције главног инспектора именује за гувернера Косова, наводи се да је између осталих, његов задатак био и тај да посвети велику пажњу попису становништва.
Бидо тврди да су нека села на Косову била „чисто православно албанска“, док су нека имала Србе и Албанце – православце.
За сва села која ће Марин Мема у филму обићи, у којима данас, и даље живи већински српско становништво, подаци о Србима из пописа 1943. су минорни, што се на више места и подцртава у филму, уз нагласак да су Албанци огромна већина.
Од Бресја, преко Велике Хоче, до Гораждевца – „местима српске колонизације и кривотворства“
Да је било Албанца православаца на Косову, тврди и други историчар, Ћазим (Qазим) Намани, те да је он својим истраживањима наводно пронашао Србина који је претходно имао албанско порекло, и који је казао да је његова породица све до 1968. године говорила албански.
„Био је значајан број православних Албанаца, али после Другог светског рата преузете су мере против њих, тако да су они постали Срби, и тако су регистровани“, каже Намани.
Историчар Ћазим Намани уверен је да су постојале „хиљаде православних Албанаца на Косову до Другог светског рата“, али да су се они „посрбили“, управо због „репресивних мера“.
Део филма снимљен је у селима надомак Приштине – Бресју и Угљару.
„Некада су у ову област, као и у другим деловима Косова, српски колонизатори доведени различитим методама, чији је циљ био да промене етничку структуру. То је добро позната чињеница, као што је познато и манипулисање статистиком, што је за циљ имало да се лажно подигне проценат српског становништва. Међутим, једна чињеница је заборављена, која се може видети у попису становништва из 42. и 43“, тече прича.
Испред цркве у Бресју, новинар признаје да „неки Срби још увек живе овде“, због чега је, подсећа српски председник, Александар Вучић, најавио посету овом месту у прошлости.
Председник Србије, Александар Вучић је такође 2018. године говорио о броју Срба у Бресју. Он је, међутим, за разлику од овог новинара, казао да у овом селу нема „скоро никог“, што је потом новинар Гласа Америке демановао, обилазећи ово, али и друга места о којима је Вучић говорио.
О томе у вести: ВОА у српским селима на КиМ-у показала нетачне податке Вучића о томе колико Срба живи у Чаглавици, Бресју и Косову Пољу
„Али, мало је оних који су споменули да је некада у овом селу постојао огроман број православних Албанаца. Шта више, православни Албанци су били већина овде“.
И док признаје да неком ови подаци „могу да звуче чудно“, Мема као доказ износи податке пописа ’43.
Каже, Бресје је у то време имало 590 становника, од којих је 90 било Албанаца Муслимана, а 355 „православних Албанаца“, док је „свега 142 било Срба“.
„Дакле, православни Албанци су били већина у овом селу“, констатује наратор, додајући одмах потом:
„Данас је другачије, овде, као и широм целог Косова, не постоји ниједна породица која је остала, да се изјасни јавно да се ради о православним Албанцима“.
Прошетао се и до Угљара, где је цитирао следеће податке: 587 становника, од којих се њих 12 изјаснило као Албанци Муслимани, 28 Срба, и 547 православних Албанаца.
„Албанска већина у овом селу врло је јасна“, и овде додаје.
Уз питање, како је дошло до промене, наводи да се Канцеларија за КиМ често оглашава, која истиче да се Срби суочавају са непријатељским окружењем, чак и са претњама, додајући да овакве тврдње углавном „имају за циљ да подигну тензију, и да нису засноване на истини“.
За њега је већи проблем тај што у овом, као и у другим селима где живе Срби данас, не може да се нађе ниједан траг некадашње православне албанске већине.
„Скоро да је невероватно то да су православни Албанци били некада већина овде“, признаје и сам аутор.
Још један историчар Емин Салаку, тврди да је један од кључних разлога зашто је њихов број „толико смањен“, тај да не само да се ради о православцима, већ да су они управо посрбљени, и да је то „читавом процесу наштетило“.
А разлог, зашто су они постали српско становништво, за овог историчара је због „привилегија које су се тада уживале“.
Бресје, Угљаре и остала места која је посетио као делове Косова Поља, према овом попису који се све време у филму цитира, „имали су 1291 православних Албанца“.
Следећа на мапи, била је Велика Хоча. За Ораховачки крај наводи да је „свега 2,7 одсто Срба“ живело у овом крају, а да је Албанаца било „97 досто“.
За Велику Хочу за коју каже да од 700 становника, данас већину чине Срби, тврди да су „заправо ту живели Илири“, који су развили виноградарство и земљорадњу.
Шетајући уличицама овог српског села, прича како је данас историја у овом месту „хладна“.
„Улице носе српска имена, такође и идентификационе симболе, али ствари су биле другачије у прошлости, чак и у Хочи, барем тако документа кажу“.
Документа су поново попис из 1943: 957 православних Албанаца, и само петоро Срба.
„Овај податак данас може да звучи невероватно, јер се етничка структура овог села драстично променила“, више пута ово констатује у већински српским местима.
Слажу се и албански историчари које он цитира, уз тврдњу да су већину Велике Хоче до средине 20. века чинили Албанци, и да су „због посрбљавања православни Албанци истребљени“.
„Многе српске породице које живе данас на Косову, врло добро знају да је њихово порекло албанско“, каже Ћазим Намани.
Док Салаку додаје: „Постоје случајеви у којима су нам старији људи причали да они потичу од породица православних Албанаца, али, протоком времена њихова деца и братанчићи трпели би последице, због чега се нису изјашњавали као Албанци“.
„Тешко је замислити да је у 40. годинама прошлог века 90 одсто становништа било албанско“, чује се потом.
Посетили су и Гораждевац за који се каже да се за време Другог светског рата, сматрао албанским селом.
„Постоји шанса да многи од данашњих српских становника могу да буду потомци православних Албанаца који су некада овде били већина“, тврде Албанци у овом филму.
Од 1050 становника из омиљеног пописа филмске екипе, пише да је 40 Албанаца муслимана, 240 Срба, 132 албанских – муслиманских рома и 638 православних Албанаца.
„Нажалост, ово се село претворило у поприште тензија, које се понављају. Политичари који траже конфликте, покушавају да искористе предност тренутних становника, од којих многи од данашњих породица могу да буду албанског порекла, када документа показују да су Албанци некада овде били већина“, прича Мартин Мема, шетајући уличицама Гораждевца.
Наводе конкретна презимена српских породица из села на Косову, за која тврде да су албанског порекла, те да су постојали делови исте фамилије у Гораждевцу који би се истовремено изјашњавали као Албанци, док би се други део породице изјаснио другачије, односно као Срби.
Такође се спомиње и наводни случај бившег градоначелника Новог Брда, Србољуба Максимовића, који је у једној емисији на националној телевизији Косова, наводно „признао да је он албанског порекла“.
Спомиње се и породица Гашић, уз конкретно спомињање Братислава Гашића, као неко ко вуче албанско порекло.
Селаку тврди да су албанске породице које су примиле српско порекло, данас део државних структура Србије, те да су неке од њих спроводиле мере и против самих Албанаца.
И многа друга села која је ова филмска екипа из Албаније посетила, кажу, прате само пример ових и других села.
Тврди се да су Албанци православци живели у Кијеву код Малишева, Мохљану, Вечану, Лочану… Само у Ђаковици било је 238 православних Албанаца, али:
„Било је опасно да се бави овом темом“.
Наводно деценијама није било никаквих студијских програма о њој, није било могуће ни да се истражује о томе чак ни у Албанији, „осим за време Другог светског рата“.
„Упркос томе што је Други светски рат био у току, ови су људи напорно радили, да би развили образовање на Косову, да би подигли националну свест“, каже Немани у хвалоспеву на окупационе власти у Другом светском рату.
Селаку додаје да су нарочито за време Југославије и под владавином Срба, Албанци били под тешком репресијом, што је, како тврди, укључивало и то да се „литургија у цркви одржавала на српском језику и да је то све имало велики утицај на православне Албанце“.
„Многи од ових елемената довели су до масовне асимилације, а истина је да се од 42. до 43. године, огроман број Косоваца изјаснио као православни Албанци. Међутим, промена њиховог националног идентитета започела је много раније“, причају албански историчари у филму.
„Распарчавање албанских земаља“
У другом делу филма, овај аутор враћа се на средину 19. века. Тврди да је Србија у то време, уз јаку подршку Русије „напорно радила како би привукла православне Албанце са Косова“.
Потом да је од 1836. године и касније, таква Србија отварала школе у местима у којима су ови Албанци чинили већину, док је, с треће стране, црква спроводила „огроман притисак на одвајање албанских земаља“, „обећавајући користи породицама које су прихватиле да се конвертују у Словене“, и да је то управо период када је „почело огромно одвајање између Албанаца“.
У филму нема разјашњења о којим се територијама конкретно радило, али српске власти нису имале ефективну власт у том времену над турским вилајетима у оквиру којих је постојало данашње Косово. Иначе, према пројекту Велике, односно етничке Албаније, део „албанских земаља“, чини данашњи јужни део централне Србије.
Историчар у филму наводи да се исти процес дешавао у Чамерији, где је „једино што је требало да се догоди“ било то да Албанци прихвате православље, да негирају своје албанско порекло и муслиманску вероисповест, а да ако се конвертују у православце, у овом делу грчког епира и јужне Албаније – имаће привилагије. У супротном, њихова имовина биће одузета и дата другом.
Где је пропаганда?
На крају филма се аутор поново враћа у Призрен, уз поруку да попис Митруша Кутељија и данас остаје јак у овом граду.
За рејон Призрена каже да је било чак „5.256 православних Албанаца“, а да је црква Светог Спаса, „позната албанска црква Гега“, међутим, да је „српском пропагандом и историчарима, она приказана као словенска“.
Стојећи код цркве Светог Спаса, Мема каже да су „ово свето место Срби спалили неколико пута“, јер су „Власи одбили да се литургије одвијају на српском језику“, и да је баш то написао Митруш Кутељи.
Жали се на то да се „ови православни Албанци на Косову“ – „скоро уопште и не спомињу“, да се „древне цркве масовно осликавају странцима данас као српско културно наслеђе“, док је популација православних Албанаца практично нестала са Косова, али да су ту документа и даље којима се доказује да су они некада били велика заједница која је постајала на Косову.
Историчари изражавају наду да ће се подсећање на историјске чињенице“, „обновити након Ослобођења ’99“, док аутор наводи да на документима из 1943. године „треба даље радити“.
„Време је урадило свој део, али то не значи да асимиловане породице не треба да покушају да отресу прашину са сопстевног идентитета, јер документа показују колонизаторе које је довела Србија на Косово, али међу њима на различите начине користили су како би сакрили хиљаде православних Албанаца чији се национални идентитет променио. Многе цркве и манастири не само да се често спомињу да су припадали Албанцима, већ без сваке сумње….“ – понављају се идентичне поруке током филма.
У закључку, Мартин Мема, који се представља као истраживачки новинар, тврди да је податке изнео „без икаквог уплитања са стране или емоција“, да „не треба да буде оклевања да би се казала истина“, јер:
„Истина помаже да се настави напред. Православни Албанци на Косову су чињеница, њихово постојање никада више не може да се демантује“.
