Босна и Херцеговина може опстати једино као конфедерација три ентитета без страног присуства која би експресно као таква ушла у Европску унију. То би била једина варијанта која би одржала БиХ у животу. У супротном БиХ ће се неминовно распасти, надам се мирно, а Република Српска ће потражити нови пут.
Шта је Сарајево добило изгласавањем ове резолуције? На које све начине ће покушати да је искористи?
Ценим да Сарајево није стекло много бенефита од изгласане резолуције о Сребреници, можда једино на идентитетском плану. Наиме, догађаји у Сребреници из јула 1995. године се могу посматрати и као оснивачки мит бошњачке нације. Из те перспективе види се одређена корист за Бошњаке, јер је цели процес у вези с припремом и усвајањем резолуције праћен видном политичком хомогенизацијом њиховог корпуса широм света. Тај „антрополошки” бенефит на нивоу јачања њиховог колективног идентитета и идентификације са страдањем у Сребреници је свакако видан. Међутим, на политичком плану бенефити су много скромнији. Ако узмемо чињеницу да је једино Бошњацима стало до будућности Босне и Херцеговине, онда се можемо запитати у чему се огледа корист од резолуције с обзиром на то да је данас БиХ дословно на издисају. Народски речено, они данас секу БиХ због кила идентитетских бенефита. И то због необавезујуће резолуције УН, која је из перспективе унутрашњих процедура у БиХ и нелегална и нелегитимна. Она за БиХ на унутрашњем оперативном плану не постоји. Потпуна је илузија да ће је моћи искористити да би обновили тужбу против Србије или тражили ратне репарације, бар док је Република Српска у саставу ове државне заједнице.
С обзиром на то да се предлог резолуције на дневном реду УН нашао противправно, јер га је подржао само бошњачки део институција БиХ, како објашњавате чињеницу да се такви потези толеришу на међународној сцени?
Јасно је да је и Немачкој као предлагачу резолуције БиХ била на последњем месту на скали њихових интереса. Да ли је у питању „прање” њихове геноцидне прошлости, манипулисање турском дијаспором пред изборе, слепа послушност захтевима САД или нешто друго, видно је да за Немачку бол мајки из Сребренице није примарни покретач, уосталом као ни за већину земаља које су подржале резолуцију. Нема дилеме да су вођени другим интересима у чију сврху је послужила ова фарса у генералној скупштини. Када је интерес колективног Запада у питању, тад не важе ни међународно јавно право нити конвенције, а камоли Устав БиХ. Да не би звучало као претеривање, хајде да хипотетички анкетирамо амбасаде колективног Запада у Београду питањима: да ли је за њих још увек на снази Резолуција 1244; где је резолуција Савета безбедности на основу које је бомбардована Србија 1999. године; која је резолуција или конвенција УН дозволила НАТО-у употребу граната са осиромашеним уранијумом у агресији на Србију и Републику Српску? Затим ћемо додати: да ли је било геноцида на Блиском истоку последње две деценије и како то да авганистанска, ирачка, сиријска, либијска и сва друга деца настрадала у ратовима за интересе колективног Запада не заслужују пијетет УН, док бошњачки војници настрадали у операцијама око Сребренице јула 1995. године заслужују? Мислим да анкета не би била попуњена, али одговори би били познати.
Чини се да је истоветна ситуација и са Кристијаном Шмитом, који нема правни основ за своје деловање у БиХ?
Наравно да нема. Колективни Запад тврди да је Шмит изабран гласовима Савета за имплементацију мира (ПИК) и да нема потребе да га потврђује Савет безбедности УН како налаже Анекс 10 Дејтонског мировног споразума и што је важило за све претходне високе представнике. ПИК није дефинисан нити формиран у Дејтону него у Лондону и никада га након тога није верификовао Савет безбедности. Значи, Шмита је изабрало ванспоразумно ад хок тело којег колективни Запад третира по важности као наддржавну институцију која управља нашим животима на бази силе. И кад они кажу да је Шмит високи представник то би требало да буде закон за све у БиХ. Наравно да Република Српска то не прихвата. Ако желимо да прецизно дефинишемо Шмита и његову улогу, рећи ћемо да је он представник немачке владе и агент америчког утицаја у БиХ. Њега чувају припадници криминалистичке државне полиције Баварске са дипломатским пасошима Немачке, а у УН може да уђе само као гост на позив земље која председава Савету безбедности. Толико о том тобож представнику међународне заједнице у БиХ, који је само пуки извршилац наредби из америчке амбасаде у Сарајеву. Било би занимљиво питати немачку владу која је њихова институција задужена за финансирање, координацију, надгледање и усмеравање Кристијана Шмита? Или како држава Баварска третира активности властитих полицајаца у иностранству задужених за Шмитову безбедност и из којих средстава их плаћају? Да ли ће бити транспарентни па нам дати одговоре на ова питања? Чисто сумњам.
Резултат гласања је такав да је сребренички наратив заправо окрњен. Све је више и материјалних доказа о фалсификовању броја сахрањених жртава, Влада РС је недавно објавила и податке о 90 живих особа чија се имена налазе на списку страдалих у Сребреници. Најављено је да ће таквих података бити још.
Овај објављени списак је некад био и дужи јер је одређен број лица уклесаних у Меморијалном центру Поточари умрло природном смрћу након рата. И ово није једини доказ да се манипулише бројевима настрадалих у догађајима из јула 1995. године. Познат је случај преноса тела оца директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића, који је настрадао 1992. године у околини Братунца, а онда 2005. године ексхумиран и сахрањен поново у Поточарима као жртва догађаја из јула 1995. године. Уз све ово треба додати и чињеницу да је и данас, 29 година након злочина у Сребреници, још увек број сахрањених у меморијалном центру мањи од наводних 8.372 жртве. Иако је неупитно да се ратни злочин десио у Сребреници, ове манипулације уклесавањем имена живих људи у спомен-подручју, па до преноса раније настрадалих са неких других бојишта, остављају велику сумњу.
Чини ли вам се да је политичка одлука о покретању поступка стављања геноцидног жига на српски народ заправо ујединила Србе више него до сада?
Српски народ је жртва геноцида и наравно да се опире историјском ревизионизму и покушају да се у исту категорију ставе Сребреница и многоструко веће жртве пострадале у Јасеновцу, Јајинцима, Шумарицама, Пребиловцима, Гаравицама, Доњој Градини, Јадовну, Пагу, Старом Броду и многим другим стратиштима и губилиштима за Србе, у којима нису поштеђене жене, деца и стари. Српски народ се опире тим покушајима и као што видите имамо разумевање и Израела, али и многих других држава које такође не негирају злочин у Сребреници, али и те како доводе у питање употребу појма геноцид.
Има ли правде за српске жртве у БиХ?
Нажалост, правду за српске жртве у грађанском рату у БиХ још увек нисмо дочекали и питање је да ли ће икада и стићи. Само узмите у обзир да је у рату страдало око 30.000 Срба и погледате укупан број пресуђених затворских казни због ратних злочина над Србима, све ће вам бити јасно.
Како оцењујете судски поступак против Милорада Додика, чини се да је отворио врата за сличне процесе у БиХ?
Већ смо спомињали Шмита и његову нелегалност. Замислите да у 21. веку у једној држави за коју колективни Запад тврди да је суверена, један немачки уљез наметне измене Кривичног закона у којима наведе да је непоштовање његове воље кривично дело због којег можете отићи у затвор и због којег вам се одузима право на обављање дужности. То је дословно доказ да у БиХ влада најцрња диктатура. И данас по тој основи суде Милораду Додику и Милошу Лукићу, директору „Службеног гласника” РС јер су прогласили и објавили законе усвојене у Народној скупштини, а које је нелегални Шмит поништио. Свима је јасно да је у питању монтирани процес, али овде више није ствар односа Милорада Додика према суђењу. Кључан је однос српског народа Републике Српске у целини према овој судској лакрдији и будућој пресуди. Јер ако би осудили Додика, па макар и условно, а српски народ то мирно посматрао као неку датост и обавезу, то би у будућности створило опортунистичке и конформистичке обрасце понашања због страха од казне са огромним последицама по саму Републику Српску. Тако да се српски народ мора супротставити оваквом и сваком другом монтираном процесу без обзира на то коме се суди. Све друго директно доводи у опасност постојање Републике Српске. Када је реч о Милораду Додику, он има спреман одговор, немојте да сумњате.
Каква је судбина Босне и Херцеговине? Да ли Запад заиста жели укидање Дејтона и стварање унитарне муслиманске државе у центру Европе? Да ли мислите да међународна заједница озбиљно схвата учестале најаве председника Додика о раздруживању народа у БиХ?
БиХ се налази у стању хибридне окупације. Колективни Запад на челу са САД сматра да они имају неко богом дато право да одлучују о свему у БиХ. Замислимо поново хипотетичку ситуацију да се три конститутивна народа у БиХ договоре у вези са мирним раздруживањем и стварањем три нове државе, од којих би се две припојиле матичним државама, а бошњачка би остала посебна и независна. И то све настане као израз унутрашњег договора у БиХ. Да ли би представници колективног Запада то аплаузом прихватили јер смо коначно почели да доносимо одлуке консензусом у интересу наше властите будућности без страног утицаја? Одговор је јасан. Колективни Запад то никада не би дозволио, пре свега јер не желе етнички чисту муслиманску државу на тлу Европе са снажним везама у исламском свету. То је једна веома перфидна и прилично исламофобна политика коју колективни Запад води према Бошњацима већ деценијама. Они им повлађују илузијама да су њихови партнери и заштитници, коме ће понекад дати награду и изгласати за њихов идентитет важну резолуцију, али државу им неће дати. Улога Срба и Хрвата у БиХ у њиховој визији јесте да буду брана надирању исламског фактора према Европи, као и пре више стотина година. Методе и околности се мењају, али та стратешка политика не. Зато им смета сваки Додиков узвик који се не уклапа у ову стратегију, па тако и иницијатива о мирном раздруживању.