Ове 2024. Кад се навршава пола вијека од рушења ловћенске капеле, ваља се погледати иза себе, догодили су се бројни потреси и искушења, битка још траје и изгледа да никад теже није било. Но, можемо увидјети и бројне парадоксе историје. Један од њих је да је у тих пола вијека брига за Србе на њиховом културном и историјском простору – од Охрида до Трста, и од Сент Андреје до Херцег Новог – која је долазила из нововјековног политичког центра нашег народа Београда, била прије маћехинска него мајчинска, прије расипничка него домаћинска и жалостан што морам рећи; прије издајничка него државничка. Примјери су бројни, почевши од економске девастације српске привреде, села и индустрије, константног осиромашења и распродаје српских државних ресурса нарочито посљедњих тридесет година до осипања и потпуног нестанка Срба из Хрватске, сталне угрожености и пријетње по опстанак Републике Српске, неуставна предаја Косова и Метохије, признавање македонске расколничке секте и предаја српских светиња у Сјеверној Македонији које су сама срж српске духовности и гле, као наш темељ, спадају и у темељ европске духовности и умјетности, као освјетљујући и надахњујући зрак ране ренесансе.
Без обзира на идеолошка обиљежја власти у Београду, она има континуитет у свом антисрпском дјеловању најмање од 1945. Но, није предвиђена посебна анализа сваког случаја издаје појединачно. Издаја се никад не може изучити до краја, поготово у српском случају, она цури и липти, док год нас је. Бити Србином кроз историју значи у правилу бити оскрнављеним од пуног историјског потенцијала и значења – јер пуни капацитет значио би апсолутну негацију свих генерисаних групација у окружењу.
Пројект осамостаљења Црне Горе 2006. Доживјели смо као један у низу болних захвата на ткиву српског бића. Заиста, монтенегрински инжињеринг као насилна фузија комунистичко – фашистичког насљеђа, псеудолингвистике и религијске мимикрије у циљу генерисања још једне групе са усвојеном технологијом нације – језиком, Црквом и именом – са свим пратећим инструментаријем опслуживаним по приоритету из ресурса партије која је узурпирала државно опште добро. Али…
Дугогодишњи неприкосновени владар Црне Горе, политичко чедо Слободана Милошевића и као такав, близанац актуелног Предсједника Србије Александра Вучића имао је баш као и овај потоњи, сличан политички пут. Од српског екстремисте и јуришника на Дубровник до црвенохрватства, од самоуправљача и џемпераша до мегатајкуна и отимача државне имовине. Милов Дубровник и србовање веома је слично Вучићевом ратном путу и крвној конверзији сто за једног. У оба случаја државна инфраструктура постала је партијски односно лични сервис, држава – лична замјеница.
Урамљена слика Мила Ђукановића на митингу, (Фото: ВВС)
Шта је посебно чудно у односу Србије и Црне Горе, до недавно разапете између ова два близанца? Док год је српски политички центар Београд имао утјецај на одређене политичке субјекте у Црној Гори, у заједничкој држави до 2006. али и послије референдума, јер је ријеч о истим политичким сателитима, некад Слободана Милошевића, посљедњих 12 година Александра Вучића, Срби у Црној Гори су слабили. Поготово је занимљиво опадање српских позиција док је још егзистирала заједничка држава. Изгласавањем спорног Закона о вјероисповијести 2019. отворено је ново поглавље у историји Црне Горе. Осим што је након Литијског покрета на два пута одржаним изборима поражена политика диктатора Ђукановића и његове партије, поражена је још једна политика – политика лажних српских заступника или продужене руке београдске диктатуре Миловог близанца. Од тренутка кад су Вучићеви сателити изгубили пријашњи значај у Црној Гори, постало је јасно да они представљају тек један, исподполовични дио Срба, али што је још важније, од тог тренутка Срби су се поново нашли у власти и у институцијама, остварујући право на рад и учешће у истим. На примјеру Црне Горе уочава се једна зачуђујућа, али искуствено веома корисна чињеница која би се очигледно дала примјенити и на другим за нас Србе важним политичким ентитетима. Често контроверзно понашање Београда, још од Слобиног времена, наставља се и данас према Републици Српској. Јачање позиција Републике Српске у оквиру БиХ, колико год то звучало немогуће, можда отвара извјеснију перспективу него занос Београдом, чији владар је све само не поуздан чувар српства.
Занимљиво је и то што против црногорског курса иступају – гле чуда – и хрватска “дипломација“ која је, на челу са актуелним предсједником Милановићем, “позорно“ пратила догађања у Црној Гори и за вријеме Литија те здушно подржавала “црногорске пријатеље“ мислећи наравно на Кума Мила – али одавно и Вучићеви медији. Тако Црна Гора није по вољи ни Хрватској ни Србији, и то је добар знак да иде добрим путем. Тако, као у старо вријеме кад је неосвојена српска Спарта била свјетионик слободе, тако и данас крштена и православна, одбрањеним светињама украшена Црна Гора, нама Србима са свих страна је нада да може боље.
Стога, у овој атмосфери која се још није слегла од додјеле сретењских одликовања у Србији, и још у оку титра кричава боја косе једног од лауреата, као кад дуго гледате у сијалицу, можда би ваљало наћи можда и неко старо одликовање, неку звијезду или крст макар непостојећег реда, те овој листи разноврсних добитника српског ордења, која се изгледа сачињава с једином мишљу да се Србину огади све српско, додати и име кума Мила, као ипак на крају заслужног – као што је неспретно дијете “заслужно“ што је разбило крчаг, па се морао купити нови и бољи – што је све на крају испало како је испало, а биће још боље.
