Амбасадор Шпаније у Београду Раул Бартоломе Молина у интервјуу за Курир каже да је став његове земље о непризнавању независности Косова чврст, широко подржан и непроменљив, све и у случају да званични Мадрид отвори канцеларију у Приштини.
“То је званична политика државе, која се не мења у односу на политичку партију или партије које би биле на власти у датом тренутку”, каже Молина.
Како је истакао, Шпанија се увек залагала за поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, као и да је позивала да се испуне обавезе из Бриселског споразума, који треба да буде основа за садашње преговоре Београда и Приштине.
Недавно је поново актуелизовано питање става Шпаније у вези са независношћу Косова. Колико је чврст став ваше земље у вези са непризнавањем независног Косова?
Став Шпаније о питању територије Косова није се променио, нити ће се променити. То је званична политика државе која се не мења у односу на политичку партију или партије које би биле на власти у датом тренутку. Ради се о ставу који је усаглашен са свим политичким актерима и који се темељи на апсолутном поштовању међународног права од стране Шпаније. Једнострана независност коју је та територија прогласила 2008. представљала је кршење једног од основних начела међународног права – начела територијалног интегритета. У том смислу, будући да став Шпаније почива на објективним и правним разлозима, као и да је широко подржан у земљи, веома је чврст. Било какве гласине у супротном смислу нису ништа друго него чиста спекулација.
А да ли су спекулације и наводи да би Шпанија могла да отвори канцеларију у Приштини?
“Што се тиче могућности отварања канцеларије у Приштини, треба имати у виду да је већина чланица ЕУ које не признају Косово већ присутна на тој територији, а да то није претпоставило никакву промену њихове позиције. У сваком случају, било каква одлука Шпаније у том погледу ће свакако бити донета у сарадњи са нашим српским партнерима. И, понављам, неће значити никакву промену у нашем чврстом ставу”.
Како гледате на упорне покушаје Косова да уђе у међународне организације, попут УН, Интерпола, Унеска…?
Дакле, логично, циљ покушаја власти територије Косово је да добију што већи број признања за своју претпостављену државност. Свако иде за својим сопственим интересом, у то нема сумње. Проблем настаје када такви гестови умање поверење друге стране у преговарачком процесу. У овом случају, непрекидно инсистирање на уласку у међународне организације не доприноси дијалогу између Београда и Приштине. Могу да се организују наизменични састанци, али уколико не постоји искрена добра воља, ни истинска посвећеност страна, што је неопходно за решавање сваког конфликта, све остаје мртво слово на папиру. Томе смо били, нажалост, сведоци од почетка дијалога, још пре десет година. С друге стране, Шпанија се увек залагала за поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. и позивала стране да испуне Бриселски споразум из 2013, који треба да буде основа за садашње преговоре.
Да ли је ЕУ довољно јак посредник у дијалогу Београда и Приштине о Косову?
+Несумњиво да јесте и да треба да буде. Стабилност Балкана је стабилност Европске уније. У оквиру ЕУ, поред тога, постоје различити сензибилитети, тако да посредовање ЕУ гарантује – више него других могућих актера – неутралност и равнотежу у преговорима. Такође, не треба заборавити да је Србија земља кандидат, а да територија Косово учествује у процесу придруживања и стабилизације.
Треба ли да се за преговарачким столом активно укључе и САД, Русија и Кина?
Ово не значи да није потребно или примерено активно учешће САД, Русије и Кине. На тај начин учешће што већег броја светских сила и међународних организација допринеће већем кредибилитету дијалога. Ипак, не треба да померамо фокус: осим Београда и Приштине, сви остали смо ту само да помогнемо. Евентуално уплитање само може да доведе у опасност исход решавања спора, што је на штету свих који чине међународну заједницу.
Да ли је пандемија додатно успорила даље проширење ЕУ?
Не може се порећи да је пандемија представљала неочекивани застој на свим пољима. Што се тиче процеса проширења, земље кандидати су биле усредсређене – као и сви остали – на то како да се носе, а потом и како да се изборе са епидемијом коронавируса, због чега нису могле да се усредсреде на спровођење реформи како би могле да напредују у преговорима о приступању.
Да ли западни Балкан има европску перспективу?
Недавно одржавање две међувладине конференције са Србијом и Црном Гором 22. јуна јасна су потврда да је процес проширења и даље жив и да ЕУ има воље да напредује у том правцу. Мислим да је важно истаћи и подсетити на залагање ЕУ за западни Балкан зато што – иако постоји у тим земљама јасна европска перспектива – постоји и ризик да она опадне, да се изгуби “моментум” уколико дође до замора у преговорима. Разумем да може да се у одређеним тренуцима осети разочарање уколико преговори не напредују жељеним ритмом. И Шпанија је била суочена с веома дугим и тешким приступним преговорима – осам година – током којих је било потребно превазићи подозрење неколико држава чланица које су у приступању Шпаније комунитарном клубу виделе известан ризик за сопствене интересе. Шпанија је на то одговорила још снажнијим реформама – неке су биле веома болне на кратак рок, али неопходне – и залагањем. Готово четрдесет година касније, могу вам рећи без и трунке сумње, да је вредело труда.
(Курир/Косово онлајн, 06. 07. 2021)