Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Ана Оташевић: За преговоре важи – клекните па ћете поверовати

(Фото: Инстаграм Будуцност Србије)

Сједињене Америчке Државе од Београда траже „свеобухватни споразум о нормализацији са Косовом, фокусиран на међусобно признање“, поручио је нови амерички председник Џозеф Бајден у честитки председнику Александру Вучићу за Дан државности Србије.

„Ми разумемо да је то нова америчка политика. Било је покушаја да се тај термин наметне (…) као коначно решење у Вашингтону“, рекао је Вучић, мислећи на споразум који је прошлог септембра издејствовала администрација Доналда Трампа.

У сличном духу Француска очекује „свеобухватни, коначни и правно обавезујући споразум“, како је гласио одговор из Ке д’Орсеја на наше питање да ли је у посети председника Србије Паризу почетком месеца било речи о новим решењима за односе Београда и Приштине.

Изостало је „међусобно признање“, зато што Европска унија нема јединствену позицију о томе – пет земаља не признаје Косово као државу.

Свима је, ипак, јасно да је то циљ дијалога између Београда и Приштине који се одвија од 2011. године уз европско посредовања.

Америчко-европско јединство

Разлог због кога се европске дипломате устежу да говоре о признању јесте и процена да јавно мњење у Србији није за то спремно и да је то политички ризик за Вучића.

То је дискретно провукао Емануел Макрон у заједничком обраћању медијима у дворишту Јелисејске палате 1. фебруара.

„Разговарали смо много пута у духу поверења са председником Вучићем. Честитам му на ризику који је у више наврата преузео како би предложио нова решења. Спреман сам да га у томе подржим. Једино решење које може да доведе до напретка у овом питању, које је, рекао бих, интимно питање за вашу земљу и ваш народ, јесте оно око кога се сложе две стране (…)“, рекао је француски председник.

Макрон је лично укључен у ову дипломатску иницијативу, заједно са немачком канцеларком Ангелом Меркел, што се не коси са мандатом специјалног представника Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, словачког дипломате Мирослава Лајчака.

За Париз и Берлин је то дипломатски тест који треба да покаже јединство и снагу ЕУ у питањима спољне политике и безбедности.

Француски председник и немачка канцеларка су се директније укључили у решавање овог питања као одговор на пометњу коју је прошле године изазвала иницијатива Ричарда Гренела, специјалног изасланика Доналда Трампа.

Његов покушај да изнуди решење завршио се необичним Вашингтонским споразумом који је свака страна потписала засебно и чији је исход признање Косова од стране Израела.

Шест месеци касније, Трамп и Гренел су отишли са политичке сцене, а са њима је пала у сенку и њихова иницијатива.

На челу америчке дипломатије је поново екипа која је обликовала спољну политику према Балкану у време Била Клинтона, а потом и Барака Обаме, засновану на интервенционизму и безрезервној подршци независности Косова.

Лајчак се радује „обновљеној трансатлантској сарадњи“, како је рекао у јучерашњем интервјуу Данасу и америчким колегама са којима „смо често у контакту како бисмо припремили заједничку стратегију и заједничке активности“.

У интервјуу француском листу Монд крајем јануара објаснио је да је Бајденова спољнополитичка екипа добро позната европским преговарачима: „Сарађивали смо са њима раније, познати су нам њихови ставови.“

Да ли је дијалог губљење времена

Иако Лајчак каже да је Европска унија само „посредник“ у дијалогу („ми ништа не намећемо, ми посредујемо у преговорима“), европске и америчке дипломатске иницијативе од почетка иду у правцу како приволети Србију да призна једнострано проглашену независност Косова, односно која би то цена била по којој би српске власти пристале на „дил“.

У томе је смисао „бриселског дијалога“.

Марко Прелец, аналитичар за Балкан у Међународној кризној групи, бриселски дијалог види као губљење времена: „Они се појаве на састанцима, ништа се не догоди, оду кући“, сажео је дугогодишњи „дијалог“ у подкасту на сајту ове организације, коментаришући најновији извештај о „косовско-српском дијалогу“ који је објавио овај утицајни тинк тенк.

„Мали кораци“ у овим преговорима су ипак водили ка циљу.

„То је као код католика: прво морате да клекнете, па да поверујете (…) Са Србијом је тако – не можемо да вас натерамо да признате Косово, али можемо да вас водимо кроз кораке и емоције као да признајете, док се то не деси. То је, заправо, донело неке резултате – поставили су границу која функционише као стварна граница. Србија каже да то није граница, али када пролазите кроз њу не можете да кажете да то није граница“, примећује овај аналитичар, који овакав приступ чији је циљ да замагли праву природу преговора назива „конструктивном недореченошћу.“

У овом духу „конструктивне недоречености“ Лајчак каже Данасу да је са Вучићем и Хотијем у јулу договорено „о свим параметрима и елементима“ и да је сада „потребно да преговарамо о суштини“.

Тема о којој се расправља од септембра су „узајамна финансијска потраживања и имовинска питања“.

Нешто одређеније је објаснио Монду да је са Београдом и Приштином договорено да се више неће бавити техничким преговорима већ „свеобухватним и обавезујућим споразумом“, додајући опрезно да „ништа није решено док све није решено“.

Две „стране су дошле до тачке када је главно питање управо оно што је претходна недореченост имала циљ да сакрије, а то је признање косовске независности“, пише у извештају Међународне кризне групе.

„У Србији има лудака који мисле да ће Косово да буде временом враћено, кажу: ‘Чекаћемо сто година, ЕУ ће да се распадне, САД ће да буде трећеразредна сила, Русија и Кина ће да владају светом, вратићемо Косово’. Игноришите то. Свако ко је на позицији моћи зна да је маневарски простор много мањи и да је циљ независно Косово. Једино питање је како доћи до тога?“, каже Прелец.

„Разговор који се води у Европској унији и Сједињеним Државама је да ли да Србија (…) призна Косово такво какво је и ништа не добије заузврат, или да добије нешто.“

Међународна кризна група у свом извештају анализира три могућа решења: прво је „умекшавање“ позиције Србије, у виду „донаторске помоћи за развој и убрзавања чланства у Европској унији, као цена за признање“ независности Косова.

Друго решење у овој „трговини“ око Косова са Србијом је стварање „нових аутономних области за косовске Србе и Албанце у Србији“, а треће је „повратак на приступ размене територија“.

Уместо што говори о нејасном „компромису“, Вучић се позива да припреми јавно мњење у Србији за референдум, јер у супротном „неће омогућити (његов) успех“, што претпоставља да се „вероватно одрекне једног дела свог значајног политичког капитала“.

Од Европске уније се тражи да разјасни позиције – државе које су признале независност Косова да јасно кажу да Лајчаков мандат тумаче као пут ка споразуму који подразумева да Србија призна Косово де јуре, а оне које га нису признале да јасно ставе до знања да ће то учинити онда када Србија то уради. У извештају се наводи да је Вучић у интервју за аустријски дневни лист Стандард у октобру 2019. године рекао да би „споразум који подразумева де фацто признање (на пример успостављање дипломатских односа) био ‘много једноставнији за Србију’ од де јуре признања“.

Решење које подржава Међународна кризна група је већа аутономија за Србе унутар Косова, што је допуњени Артисаријев план.

Проблем је што на Косову неће да дају ову врсту аутономије Србима, што примећују и аутори извештаја, констатујући да ни досадашњи договори, попут формирања Заједнице српских општина, нису спроведени. Највероватнији сценарио је, наводе, „статус кво“, јер обе стране верују да ће у будућности добити бољи споразум“, односно да ће „више изгубити него што ће добити од компромисног решења“.

Размена територија није сасвим одбачена

Идеја о размени територија, која је била у средишту нацрта споразума из 2018. године, како се наводи у извештају Међународне кризне групе, о коме је Вучић преговарао са Хашимом Тачијем и која је наишла на разумевање неких европских и америчких саговорника, не одбацује се у потпуности. Прелец објашњава да до коначног договора није дошло због немогућности Трампове администрације да је изгура и због дубоког неповерења Београда и Приштине. „Нису имали капацитет да иду до краја, и сад смо тамо где смо били, а то је дијалог под европским окриљем“, каже Прелец. „Не кажемо ‘никад’“ размени територија, цитира се у извештају неименовани немачки званичник.

Кога окупља Међународна кризна група

Добар увид у то о чему се преговара пружа темељни извештај „Поновно покретање косовско-српског дијалога“, који је крајем јануара објавила Међународна кризна група, тинк тенк са представништвом у Бриселу, Вашингтону, Њујорку и Лондону. Ова организација која утиче на светске политичке токове окупља бивше председнике, премијере, дипломате, представнике европских институција и америчког државног врха, као и представнике невладиног сектора (међу којима су бивши шведски премијер Карл Билт, бивша заменица председника Европске комисије и висока представница ЕУ за спољне послове и безбедност Федерика Могерини, Џорџ Сорош и његов син Александар Сорош, Жерар Аро, бивши амбасадор Француске у САД, бивша заменица премијера Израела и министарка спољних послова Ципи Ливни и председавајући Центра за либералне стратегије из Софије Иван Крастев). Председавајући Међународне кризне групе су Марти Ахтисари, бивши председник Финске и аутор плана за Косово који је отворио пут проглашењу независности, и Џорџ Џон Мичел, бивши амерички сенатор, сарадник Барака Обаме и Хилари Клинтон и некадашњи председник компаније Волт Дизни.

Извор: Данас

 

Став