Бабкен Симоњан, Натпис на зиду Богородице Љевишке
Путовао је
Кроз древну земљу цара Душана
Посетио је прелепи Призрен
Где су се поред цркава старих
Уздизали минарети страни.
Ту, на раскршћу
Уских улица дивног Призрена,
Дигла се црква величанствена
Чија света звона, још поносна
Надахнуто брујећ, у век тону
Благосиљајући силу престону.
Путник намерник, тако се прича,
Дуго шетао
Под сводовима старим, уморним
Грлио погледом сваки камен
И усхићен угледао камен:
„Зеница мога ока гнездо је
Лепоти твојој… “
О том сведочи предање древно
И исписана арапскa слова
На зидовима цркве из снова
Сад ја умивам ово камење
Погледом брижним
Око мене светачко знамење
Па ми се чини
Да векови ми овде жмиркају,
Да написане речи зивкају,
Док са зидова одзвања спокој:
„Зеница мога ока гнездо је
Лепоти твојој…“
