Покрет за одбрану Косова и Метохије

Бајден води Трампову спољну политику (2)

AP Photo/Julio Cortez
Проблем са новим америчким приступом свету није одсуство унутрашњег консензуса – напротив, постоји двопартијска сагласност о спољној политици. Проблем је што је тај консензус неадекватан.
 

Први део текста можете прочитати овде.

Главни део нове спољне политике је жудња за повлачењем из ширег региона Блиског истока, те позорнице такозваних „бескрајних ратова“ који су толико допринели овој промени парадигме у америчкој спољној политици. Авганистан је најупечатљивији пример. Фебруара 2020. године Трампова администрација потписала је са талибанима споразум којим је 1. мај 2021. године одређен као рок за повлачење америчких трупа. На овим преговорима занемарена је авганистанска влада, а самим споразумом није обухваћено позивање талибана да положе оружје или да се посвете примирју. То није толико био мировни споразум колико пакт о повлачењу америчке војске.

До момента када је Бајден преузео функцију, претеривање које је некада карактерисало америчку стратегију у Авганистану постало је ствар прошлости. Број америчких трупа, који је досегао 100.000 током Обамине администрације, спуштен је на 3.000, а улога им је претежно била ограничена на обучавање, саветовање и подршку авганистанским снагама. Амерички борбени губици драстично су опали након окончања борбених операција 2014. године (много година пре америчко-талибанског споразума). Скромно америчко присуство пружало је основу за учешће неких 7.000 војника из савезничких земаља (и за још већи број приватника), као и психолошку и војну подршку авганистанској влади – учешће је било довољно да спречи колапс Кабула, али не и да обезбеди победу или мир. Након 20 година, Сједињене Државе су изгледа пронашле ниво посвећености Авганистану који је сразмеран његовој вредности.

Међутим, Бајденова администрација одбила је да размотри поновно преговарање или одбацивање споразума. Уместо тога, испоштовала је Трампов споразум на сваки могући начин осим у погледу рока за потпуно америчко повлачење – он је продужен за још 100 дана, односно до 11. септембра 2021. (а онда је повлачење реализовано пре тог рока). Бајден је одбио да повлачење америчке војске веже за услове на терену или додатне акције талибана. Као и Трамп пре њега, сматрао је Рат у Авганистану за „бесконачни рат“ из ког је желео да се извуче по сваку цену. Бајден није само имплементирао Трампову политику коју је наследио – него је то учинио на трамповски начин, минимално се консултујући са другима и препуштајући НАТО савезнике да се сналзе како знају и умеју. Друге одлуке, као што је поткопавање француске продаје подморница Аустралији или сувише споро укидање ЦОВИД рестрикција европским посетиоцима Сједињеним Државама, такође су уназадиле трансатлантске везе. Теорија мултилатерализма и савезништава на првом месту у спољној политици устукнула је пред праксом унилатерализма Америке на првом месту.

У остатку ширег Блиског истока, Бајденова администрација је такође наставила са Трамповим принципом смањивања америчког присуства. Одолела је сваком искушењу да се више ангажује у Сирији, да и не помињемо Либију или Јемен, саопштивши да ће одржати само мало, неборбено војно присуство у Ираку, а пригрлила је и Аврамов споразум (мисли се на споразум који је 13. августа 2020. године закључен између Израела, Уједињених Арапских Емирата и Сједињених Америчких Држава, прим. прев) док је врло невољно узимала учешће у дипломатским напорима да се окончају борбена дејства између Израела и Хамаса. Сходно томе, избегнуто је и покретање било каквих нових иницијатива за мировни споразум између Израела и Палестине.

Ministar spoljnih poslova Bahreina Abdulatif bin Rašid el Zajani, premijer Izraela Benjamin Netanjahu, predsednik SAD Donald Tramp i ministar spoljnih poslova UAE Abdulah bin Zajed el Nahjan tokom potpisivanja sporazuma o normalizaciji odnosa UAE i Bahreina sa Izraelom u Beloj kući, Vašington, 15. septembar 2020. (Foto: Official White House Photo/Sheala)
Министар спољних послова Бахреина Абдулатиф бин Рашид ел Зајани, премијер Израела Бењамин Нетањаху, председник САД Доналд Трамп и министар спољних послова УАЕ Абдулах бин Зајед ел Нахјан током потписивања споразума о нормализацији односа УАЕ и Бахреина са Израелом у Белој кући, Вашингтон, 15. септембар 2020. (Фото:  Official White House Photo by Shealah Craighead)

На први поглед, Иран би могао да делује као бљештави изузетак од свих ових сличности. Трамп је био жесток критичар нуклеарног споразума са Ираном из 2015. године (закљученог у време када је Бајден био потпредседник), па је унилатерално напустио исти 2018. За разлику од тога, Бајденова администрација (коју на вишим функцијама чине многи кадрови који су имали значајну улогу у састављању овог уговора) јасно је дала до знања да жели да се врати дотичном споразуму. Али показало се да је лакше причати о обнови споразума него је заиста постићи, а две владе нису успеле да се договоре о конкретним обавезама или хронологији њиховог спровођења.

Уз све то, нова тврдолинијашка иранска влада показала је мало интересовања за закључивање „дужег и чвршћег“ споразума којем Бајденова администрација тежи. Резултат је да се Бајденова администрација суочава са сличним опцијама које је имао њен претходник, док Иран јача своје нуклеарне и ракетне капацитете, као и утицај широм региона. Чак и ако Иран поново прихвати временски ограничене лимите својих нуклеарних активности, Сједињене Државе ће и даље морати да одлуче како да реагују на друге провокације Ирана.

Питања вредности

Чак и у оним питањима у којима се Бајденова реторика оштро разликује од Трампове, политичке промене биле су скромније него што је могло да се очекује. Размотримо ставове двојице председника о улози вредности у спољној политици. Трамп је био трансакциони лидер који је често деловао као неко ко демократију сматра за сметњу, те је настојао да гради блиске личне односе са многим светским диктаторима. Путина је обасипао комплиментима, а размењивао је „љубавна писма“ са Ким Џонг Уном из Северне Кореје. Са уважавањем је говорио о кинеском председнику Сију Ђинпингу, Реџепу Тајипу Ердогану из Турске и Виктору Орбану из Мађарске, док је блатио лидере демократских савезника, укључујући немачку канцеларку Ангелу Меркел, француског председника Емануела Макрона и канадског премијера Џастина Трудоа. Чак је и увео царине против Канаде и Европске уније.

За разлику од тога, Бајден је поручио да се Сједињене Државе „надмећу са аутократама“, па је најавио план за одржавање Самита демократије и обећао да ће приоритетизовати односе са земљама које деле америчке вредности. Међутим, та обећања, ма како искрена, тешко да су учинила промоцију људских права и демократије важним делом америчке спољне политике. Оправдане критике нису довеле до значајних промена у понашању код других, при чему су мете тих критика генерално и спремне и способне да апсорбују америчке критике, а све више чак и америчке санкције, захваљујући расту алтернативних извора подршке.

Мјанмар, који се налази усред војног пуча, је школски пример: Сједињене Државе увеле су санкције члановима режима, али су кинеска дарежљивост и дипломатска подршка помогли војсци да прегрми санкције. Вашингтон је пружио само минималан одговор на инциденте попут бруталне реакције кубанске владе на демонстрације прошлог лета или убиства председника Хаитија. Које год бриге да Вашингтон има поводом саудијског кршења људских права, мало је вероватно да ће те бриге спречити сарадњу са Ријадом око Ирана, Јемена или Израела уколико, на пример, лидери Саудијске Арабије покажу интересовање да се прикључе Аврамовом споразуму.

Наравно, амерички председници одувек су допуштали проповеданој посвећености људским правима и демократији да буде гурнута у страну када то други интереси и приоритети захтевају. „Слободни свет“ из периода Хладног рата често је био све само не слободан. Али опште померање америчке спољне политике данас, са фокусом на надметање са великим силама и краткорочне домаће приоритете, учинило је да издаје принципа буду учесталије и акутније. У кинеском комшилуку, на пример, Бајденова администрација одбацила је бригу о кршењима људских права од стране филипинског председника Родрига Дутертеа како би америчкој војсци било лакше да делује у његовој земљи, а такође је и радила на јачању веза са Вијетнамом – још једном аутократијом у којој је на власти комунистичка партија. Са Русијом је закључен споразум о контроли наоружања, док је пренебрегнуто хапшење опозиционог лидера Алексеја Наваљног. А раст хинду национализма у Индији углавном је игнорисан у корист јачих веза са овом државом како би се направио баланс против Кине.

WASHINGTON, DC - SEPTEMBER 24: U.S. President Joe Biden (R) and Indian Prime Minister Narendra Modi participate in a bilateral meeting in the Oval Office of the White House on September 24, 2021 in Washington, DC. President Biden is hosting a Quad Leaders Summit later today with Prime Minister Modi, Australian Prime Minister Scott Morrison and Japanese Prime Minister Suga Yoshihide. (Photo by Sarahbeth Maney-Pool/Getty Images)
Амерички председник Џо Бајден и индијски премијер Нарендра Моди током састанка у Белој кући, Вашингтон, 24. септембар 2021. (Фото: Sarahbeth Maney-Pool/Getty Images)

Са очајном реализацијом повлачења из Авганистана и напуштањем многих Авганистанаца који су на мети освете талибана, Вашингтон се додатно одрекао свог преимућства: Сједињене Државе дигле су руке од пројекта који је, упркос свим својим манама и неуспесима, много допринео унапређењу живота милиона Авганистанаца, пре свега жена и девојчица. Наравно, тужна реалност фрагилног стања демократије унутар Сједињених Држава – нарочито након шестојануарске побуне – додатно је подрила способност Вашингтона да промовише демократске вредности у иностранству.

Све ово не значи да не постоје и битне разлике између спољне политике Трампове и Бајденове администрације – размотримо на пример климатске промене: порицање климатских промена уступило је место новим инвестицијама у зелене технологије и инфраструктуру, регулативи за производњу и употребу фосилних горива, те учешћу у париском процесу. Но, ове области у којима постоје разлике ретко добијају приоритет у односу на друга питања, од којих многа рефлектују описани континуитет. Вашингтон није био спреман да користи трговину за наметање климатских циљева, да уведе санкције Бразилу због уништавања Амазоније, нити да учини смислен допринос за помоћ сиромашнијим земљама да пређу на зелену енергију.

Проблем континуитета

Теоретски, континуитет у америчкој спољној политици требало би да је добра ствар. На крају крајева, велика сила тешко може да буде ефикасна ако њена спољна политика скаче од једне до друге администрације на начин који нервира савезнике, пружа могућности противницима, збуњује бираче и чини немогућом било какву дугорочну посвећеност изградњи глобалних норми и институција. Проблем са настајућим америчким приступом свету није одсуство унутрашњег политичког консензуса – напротив, постоји значајна двопартијска сагласност поводом спољне политике. Проблем је у томе што је тај консензус жалосно неадекватан, и то пре свега у свом неуспеху да уважи колико догађања хиљадама километара удаљена од куће утичу на оно што се унутар ње дешава.

Осим тога он обилује и самопоражавајућим контрадикцијама, нарочито поводом Кине. Одвраћање Кине захтеваће пролонгирано увећавање издатака за војску и већу спремност на употребу силе (јер успешно одвраћање увек захтева не само поседовање способности, него и перципирану вољу да се војно делује). Многи републиканци и неке демократе подржавају ово прво, али мало ко у обе странке делује спремно да стане иза овог другог. Обе странке подржавају симболично унапређење америчко-тајванских односа, иако би претеривање у том смеру имало потенцијал да изазове скуп сукоб између Сједињених Држава и Кине. Колико год да САД третирају Кину као противника, Вашингтону је и даље потребна подршка Пекинга уколико жели да реши низ регионалних и глобалних изазова, од Северне Кореје и Авганистана до глобалног здравља. А иако је Бајденова администрација много причала о подршци савезништвима, амерички савезници су у многим случајевима неспремни да учине оно што администрација сматра неопходним како би се зауставила Кина. Штавише, у погледу Кине и Русије, већина америчких савезника опире се америчким позивима на ограничавање трговинских и инвестиционих веза у осетљивим секторима из геополитичких разлога. Став не чини политику.

Надметање са Кином је есенцијално, али оно не може да пружи организујући принцип за америчку спољну политику у ери која је све више дефинисана глобалним изазовима, који обухватају климатске промене, пандемијске болести, тероризам, пролиферацију и сајбер сферу, што све са собом носи огромне људске и економске трошкове. Замислите да Сједињене Државе успешно одврате Кину од прибегавања агресији против својих суседа, од Тајвана до Индије и Јапана, као и унутар Јужног кинеског мора. Још боље, замислите да Кина чак престане да краде америчку интелектуалну својину и постара се о америчким стрепњама поводом својих трговинских пракси. Пекинг би и даље могао да фрустрира америчке глобалне иницијативе тако што би подржавао иранске и севернокорејске нуклеарне амбиције, вршио агресивне сајбер нападе, градио још електрана на угаљ и опирао се реформама Светске здравствене организације и Светске трговинске организације.

Kineski predsednik Si Đinping tokom sastanka sa američkim potpredsednikom Džoom Bajdenom u Velikoj sali naroda, Peking, 04. decembar 2013. (Foto: Reuters/Lintao Zhang)
Кинески председник Си Ђинпинг током састанка са америчким потпредседником Џоом Бајденом у Великој сали народа, Пекинг, 04. децембар 2013. (Фото: Reuters/Lintao Zhang)

Контрадикције иду унедоглед. Рат у Авганистану открио је границе до којих Американци подржавају изградњу нација, али изградња капацитета пријатеља есенцијална је у добром делу Африке, Латинске Америке и Блиског истока уколико желимо да владе тих региона постану способније да се суоче са локалним безбедносним изазовима – што је предуслов за њихову демократизацију и смањење терета на плећима САД. Учешће у трговинским блоковима је пожељно, али не само из економских разлога него и како би се зауздале непоштене трговинске праксе Кине и ублажиле климатске промене. Економски национализам (нарочито пароле „купујте америчко“) успостављају преседан који ће, уколико га други буду пратили, смањити светску трговину и радити на штету здружених приступа развоју и употреби нових технологија које би могле да олакшају надметање са Кином.

А на Блиском истоку, уз сав фокус на ограничавање америчког ангажмана, остаје нејасно како се повлачење уклапа у америчку посвећеност сузбијању намере Ирана да развије своје нуклеарне и ракетне капацитете и прошири регионални утицај, што директно, што кроз посреднике. Чак и успешно оживљавање нуклеарног споразума из 2015. године не би променило ову реалност, имајући у виду шта овај споразум не уређује и да нуклеарне рестрикције имају ограничен временски рок важења.

Усамљена Америка

Какви год били неуспеси ове нове парадигме, сада нема повратка – историја не нуди поправне. Нити би Вашингтон требао да се врати спољној политици која, у већем делу претходне три деценије, није успела како у ономе што је чинила, тако ни у ономе што није чинила.

Полазна тачка новог интернационализма требало би да буде јасно признање да иако спољна политика почиње код куће, ту се не завршава. Сједињене Државе, без обзира на свој умањени утицај и дубоке унутрашње поделе, суочавају се са светом у којем су и традиционалне геополитичке претње и нови изазови везани за глобализацију. Амерички председник мора да покушава да среди оно што штети Сједињеним Државама, без занемаривања онога што се догађа у иностранству. Већи неред у свету отежаће или учинити немогућим задатак „изградње бољег“ – или ма који слоган био одабран за домаћу обнову. Бајден је прихватио „фундаменталну истину 21. века… да је наш успех везан за то да и други буду успешни“, али је питање да ли ће моћи да осмисли и спроведе спољну политику која ће то одражавати.

Такође, Сједињене Државе не могу успети саме. Морају сарађивати са другима, како формалним тако и неформалним средствима, како би се успоставиле међународне норме и стандарди, те организовала колективна акција. Такав приступ захтеваће ангажман традиционалних савезника у Европи и Азији, нових партнера, земаља којима можда треба америчка или међународна помоћ код куће, као и земаља које нису демократије. Захтеваће употребу свих инструмената моћи доступних Сједињеним Државама – дипломатије, трговине, хуманитарне помоћи, обавештајних капацитета и војске. Сједињене Државе не смеју да допусте себи да им непредвидивост донесе репутацију непоузданог савезника – друге државе ће своје понашање, нарочито у погледу односа према Кини, добрим делом одређивати на основу тога колико ће сматрати Сједињене Државе поузданим и активним партнером.

Амерички председник Џо Бајден током виртуелне конференције са аустралијским премијером Скотом Морисоном и британским премијером Борисом Џонсоном поводом формирања АУКУС пакта, Бела кућа, Вашингтон, 15. септембар 2021. (Фото: AP Photo/Andrew Harnik)

У одсуству америчког интернационализма, очекивани исход биће свет који је мање слободан, више насилан и мање вољан и способан да излази на крај са изазовима. Подједнако је иронично и опасно што су Сједињене Државе у времену у којем светска збивања утичу на њих више него икада пре постале мање вољне да се баве спољном политиком која их обликује.

 

Ричард Хас је амерички дипломата, бивши директор Савета за планирање политике у Стејт департменту, дугогодишњи председник Савета за спољне односе и аутор књиге „Свет: кратак увод

(КРАЈ)

Ричард Хас

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

(Нови Стандард, 04. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print