Газиместан, Девет Југовића – Ледени ветар дува на Газиместану, док нас косовски полицајац легитимише и отвара капију ка споменику који се гордо уздиже на висоравни Косовског поља. Ту, где су се 28. јуна 1389. године судариле српска и отоманска војска и где је кнез Лазар Хребељановић, по неком предању однео победу.
Испредају се приче, али је истина, да је од тада 600 година Косово било под отоманском империјом.
Брише ветар код средњовековне куле која се уздигла у висине. Навиру приче о Косовском боју, пољу где су изникли косовски божури. Црвени, ко крв косовских јунака. Божурима који само на Газиместану цветају.
Око ногу се упорно мота пас Жућко, док шарпланинка лежи доле код капије.
Божур још није кренуо… На Видовдан се сваке године, традиционално, у част српским страдалницима одржава помен, где на хиљаде људи дође.
Пред нама запис. Лазарева клетва, док нам ветар гаси тек запаљену свећу: „Ко је Србин и српскога рода… рђом кап’о док му је колена.”
Пред очима британског Кфора, албански екстремисти су покушали да минирају кулу – меморијални комплекс. У јуну 1999, одмах по уласку стране војске. У самој кули, која се са 25 метара диже у висину, оштећени су епски записи.
Газиместан ипак одолева… Ту на само неколико метара од магистралног пута Косовска Митровица – Приштина.
Сиво јутро, никако да се разведри. Промичу капи кише, роси се стуб, надомак куле, где је син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић испевао стихове, у мотивима српске епске поезије, у мотивима српског националног идентитета.
„Има ли народа, долазе ли људи”, питамо Србина, полицајца, који је доскора обезбеђивао манастир Грачаницу.
Осврћемо се, да нам се шарпланинка не сулети.
„Донео је један специјалац. Мирна је, али…”, казује, видећи да се осврћемо.
„Долазе, али ређе. Кад гране пролеће…”, поздрављамо се, док из даљине ветар носи дим из термоелектране Обилић.
Ка селу Девет Југовића, надомак саме Приштине, стижемо асфалтним путем. Равно, питомо село, некада са 160 српских кућа, са више од 700 Срба, сад остало само са две српске породице. Шесторо чланова породице Властимира Живановића и троје у породици Марковић. Деветоро Срба у Девет Југовића, опстало.
Преко пута Цркве Светог спаса, где је некад била и четворогодишња школа „Димитрије Прица” у Улици Скендербег, ниска, једноспратна кућа Марковића. Тачно се препознају српске куће. Свака ниска, она која још није порушена. Зјапе минирани зидови, које су албански екстремисти у лето 1999. и у погрому 2004. без милости рушили.
„Не могу ништа да причам. Снаја је отишла да укључи инфузију једном човеку, а син није ту”, са маском, не отварајући капију, одговара нам жена, коју не хтедосмо да притискамо ни име да нам каже.
У дворишту кренуле лале, изникао „турски каранфил”, пробехарале трешње и вишња. На гомили уредно сложена дрва, док се у ограђеном делу дворишта, шепуре бели гусан и гуске. Кокошке се раскокодакале, а пас са ланца да се отргне. И, даље не отвара замандаљену капију. Само рече: „Први сте с ким сам јутрос проговорила!”
Са цркве се не чује звоно. Звони, кажу, на Спасовдан, сад ће у мају, И онда кад поп из Бабиног Моста држи литургију. Свуд около огромне куће Албанаца. Нови дизајн. Стакло, камен, ковано гвожђе.
На капији смо Властимира Живановића. На броју 27 улице, која је на албанском исписана. Једва нас умоли да уђемо у кућу.
„Како госте да држим напољу. И, да је топло, ред је да се седне за кућни сто”, уводи нас у пространу, розе офарбану кућу, где све цакли. Чисто, и све на свом месту.
Шарпланинац лаје, одјекује питома равница Девет Југовића. Рекс се зове, има 90 кила.
„Решили смо да останемо и онда кад се 1999. пола села покренуло. Па, и 2004. кад је Чаглавица кренула да гори. Нас деветоро је сад у целом селу. Троје Марковића, моја жена, син, снаја и двоје унучића”, говори Властимир, коме би ретко ко дао 75 година.
Јоргованка, млађа од мужа, већ приставила кафу, док приноси сок. Скоро јој је преминуо брат. У црнини је, тужна.
„Ми одавде никуд. Јесте, продали смо нешто земље, али имам ја још хектара. Сејем, садим, гајим све од стоке, осим крава. Крали ми пет пута. Имамо доста, некад и много, па дајемо родбини, делимо. Некада, до рата, све смо износили на пијацу у Приштини”, каже Властимир, хитар Србин, ко видра.
Са Албанцима, који су свуд около, па и уз саму кућу Живановића, немају проблема.
Син Јовица нигде не ради, на минималцу је. Снаја Биљана у Доњој Брњици запослена је у амбуланти. Унучићи Анђела, студент је економије у Београду, Андрија је ђак школе за програмере у Чачку.
„Нису хтели моји одавде, ни онда кад су сви отишли. Продато је доста земље. Много. Овде Срби немају где да се врате. Бар они што су продали”, прича Властимир, чији су се преци двадесетих година прошлог века доселили „отуд из Бруса, подно Копаоника”.
Срби из Девет Југовића су скоро сви досељеници. Кад се насељавало Косово у време краља Александра, дошли су са свих страна. Из централне Србије, чак и из Лике.
„Напишите да хоћу да идем код Вучића. Прво ћу да му пишем. За пензије. Нека линеарно свима повећа. Знате, ја све имам, али ми жао кад ми цела пензија легне, а оно 16.000 динара”, мало у шали, а више озбиљно говори Властимир, док у топлој кујни бубњи „алфа”.
Сигнала српске мобилне телефоније овде скоро да нема. Користе се косовски оператери.
Напољу и даље ледено. Породица Живановић слави Аранђеловдан, а они и Марковићи одржавају цркву, порту и гробље које је уз саму светињу. Црква је у Улици Скендербег, на броју 201.
Све имају Живановићи, али им фале комшије Срби. Неки и дођу. На Спасовдан, а неки на задушнице.
Прве комшије су им у Доњој Брњици.
