Покрет за одбрану Косова и Метохије

Борислав Косановић: Што је ноћ дужа и тамнија, буђење је радосније

Фото: ИН4С

Има ли наде за останак и опстанак на подручју наше јужне покрајине, Косановић одговара да Нада постоји док год ми као држава не потпишемо признање Косова и Метохије.

Припемила: Јована Цакић

„Док је живота, биће и буђења. Ниједно зло не траје довека, па неће ни ово. Наш народ на Косову и Метохији је управо најбоља потврда тога. Мрак траје, чини нам се предуго, али не смемо да заборавимо да смо у мрак својевољно одавно закорачили и самим тим потребно је доста вере и трпељивости до свитања. Али, верујем у њега. Бауљање ће трајати док сами не одлучимо да се отресемо зла које управља нама и вратимо се вери и правим вредностима. Сама историја нашег народа нам даје основ за такво веровање.“

У разговору са аутором романа „Грумен подно Проклетија“ и човеком који Косово и Метохију носи у срцу и души, Бориславом Косановићем, кроз реченице које саме клизе до суштине онога шта Космет представља за њега лично, али и све нас који не губимо ни веру ни наду у боље сутра.

„За мене лично Косово и Метохија представљају душу овог народа. Оно је оно што смо ми као нација, колевка и идентитет. Човек као јединка може да добије или стекне све у животу, али уколико изгуби душу, све то му постаје залудно. Исто је и са нама као народом уколико бисмо се одрекли тог дела Србије, залуд би нам биле све уније, привилегије и материјалне благодети којима нас маме као магарца шаргарепом. Косово и Метохија су наше име и презиме. Без тога бисмо постали неко други и неповратно туђ.

За оне који још увек његов роман нису прочитали, „Грумен подно Проклетија“ подсећа нас на страдање Ђорђа Мартиновића, на његову муку у доказивању истине, на бол и неправду која је чињена народу само и искључиво зарад привида братства и јединства. Књига такође говори и о људима, пријатељима, који, без обзира на националност, остају људи. Одкуд потреба и жеља да неке теме не остану закопане дубоко у прошлост, која нам је, чини ми се, све док се не научи и савлада, и садашњост.

„Дуги низ година сам осећао потребу да се одлучим да пишем о страдању нашег народа на Косову и Метохији. Постоји каткад осећање које нас изнутра прогони и не да нам мира док се не суочимо са њим и то је управо био случај са мном и овом темом. Кроз дело које би говорило о патњама и неправдама Срба са Косова и Метохије, желео сам да прикажем нешто ширу слику и да обухватим период од две деценије у којима је наш народ променио три државе, а ниједном није своју муку.

Од „срећног“ времена Титове Југославије, преко Милошевићевог „не сме нико да вас бије“, па до времена када смо закорачили у „демократију“, идеологије су се мењале, правци националне политике, али је обичан народ увек био између чекића и наковња, политичара који га злоупотребљавају и непријатељске стране која га тлачи и уништава.

У предаху између два ударца, остајало му је да се окрене вери и цркви где је једино проналазио уточиште, јер је једино она делила зло и муку са народом. Постављајући концепт романа, оживео сам једну књижевну породицу кроз чије ће страдање бити приказано оно што се дешавало Србима у тих двадесетак година, од средине осамдесетих, па до погрома 2004. године.

Сам случај Ђорђа Мартиновића је по својој трагичности остао издвојен као симбол страдања Срба осамдесетих година и, иако није на жалост једини, ипак сам се одлучио да он буде полазна тачка и мотив за моје књижевне јунаке. Кроз њих ћу и у наставцима приче оживети сећања на још неке страдалнике који су одавно заборављени од шире јавности. Никада се правда не може постићи за све, нити једним делом да се све исправи, али покушаћу да дам један мали допринос својим писањем. За обичне људе који су чувари српства и вере на Косову и Метохији, бојим се да никада неће бити земаљске правде, али да је до земаљских ствари они не би ни били још увек на својим огњиштима. Њихови мотиви су узвишенији и већи, више свети, него што већина Срба који живе нормалним и лагодним животом може да појми и има. Тамо негде је и та правда која се дели свакоме по заслузи, а нико је више не заслужује од народа на Косову и Метохији. Постоји огромно осећање одговорности писати о скриваним истинама, о „нежељеним“ темама и то је тешко.

Свака реч мора добро да се одмери, јер јој повратка нема када оде из нашег пера. Препреке не постоје, не у смислу да нешто може да вас заустави на путу ка циљу. Постоје само изазови који морају да се испуне, пуно трагања, сазнавања и истраживања, пуно емпатије коју морате да имате да бисте створили нешто вредно и искрено. Када се бавите историјским темама, много тога мора да се истражи како би се створила што вернија слика једног времена, како би се онима који ништа не знају о одређеним догађањима, на прави начин испричало нешто што треба да их мотивише и заинтересује да и сами осете потребу да сазнају више. Да и сами осете одговорност према онима чије судбине вапе за незаборавом, јер ми смо исто ткиво једног организма. Не можемо да имамо селективан осећај за правду, сећање и бол. Овакви романи управо томе служе, да подсете и мотивишу.“

-Колико је битно о Косову говорити и колико је важно да млађе генерације буду упућене у прошлост и познају историју?

Говорити о Косову је изузетно битно. Немамо право да ћутимо о томе што се дешава. Срби су сатанизовани са свих страна, приписује нам се и што јесте и што није, а све са циљем да се изједначимо са онима који нас као народ уништавају вековима. Толико је неправде над овим народом, да постоји глобална потреба да се Срби изједначе са онима који су вечито били са неке друге стране. Наш народ је увек стајао на правој страни не мерећи колика ће цена бити тог избора и увек је била прескупа.

Реч историје говори у прилог тој тврдњи. Зато је данас на снази више него икада притисак да се и сама историја кривотвори. Док се такви процеси одвијају, патње Срба са Косова и Метохије се настављају. Преко стотину случајева је само у прошлој години забележено, напада, паљевина, крађа и покушаја убистава. У 21. веку! У веку оних који нам причају о толеранцији, мултиетничности, уче нас понашању и упиру прстом у нас да смо геноцидни. Одакле нам право да ћутимо? Немамо тај луксуз. Остаје нам да се свакодневно боримо речју и делом, да се помогне људима у невољи, да се шири истина, а исто тако да се преноси и млађима. Морају да знају, јер уколико буду слушали светске ревизионисте, сутра ће се стидети сами себе. Ми никад нисмо били народ који је ширио мржњу, већ искључиво истину. Ко год верује у супротно, нека се запути ка Косову и Метохији да види и саслуша. Да упозна муку и неправду лицем у лице.“

На питање какво мишљење има о стању на Космету данас, нарочито „после“ ове кризе која је узбуркала јавност и осећања последњих дана, Косановић каже да је стање више него поражавајуће. Однос државе Србије према делу свог народа је срамотан. Ништа се није променило ни деценијама касније. Скупљају се политички поени, граде каријере и чувају фотеље. Нико од надлежних се искрено не брине о сопственом народу који нема елементарна права на живот. Погледајте само како одрастају нпр. деца у Ораховцу. Људи који воде ову земљу допуштају себи за право да изјаве како на Косову и Метохији скоро да нема Срба. Сваки споразум који се потпише је на штету тих људи. Оптужује се друга страна да ради одређене ствари које су иза неких затворених врата парафиране српским потписом. О изрежираним и договореним „кризама“ излишно је и говорити. Партија шаха у којој су улоге пешака додељене народу, а оне озбиљније фигуре ће већ нешто да пазаре на крају за себе. И остаће пат позиција на задовољство јачих фигура све док се понуда не појача до те мере да се и сам краљ поклони. Тај епилог као нација бисмо морали спречити по сваку цену.

О безбедности Срба на Космету додаје да уколико једно дете има ограничено кретање у једном малом месту и не сме слободно да оде у школу или на игралиште, онда је беспотребно објашњавати безбедност Срба на Косову и Метохији. Уколико једна старија жена у Ђаковици не сме да изађе на улицу, не може да купи храну и лекове и полиција мора да је чува свакодневно, то може само да значи да су Срби једнако или и горе угрожени у данашњем времену него икада раније. Они који требају да им гарантују безбедност, исти су они који су их убијали и протеривали 1999. и 2004. године.

Има ли наде за останак и опстанак на подручју наше јужне покрајине, Косановић одговара да Нада постоји док год ми као држава не потпишемо признање Косова и Метохије. Незахвално је говорити великим речима из позиције која се никако не може упоредити са оном у којој су Срби на Косову и Метохији, али, понављам поново, оно што смо кроз векове пролазили тамо а ипак трајали, даје ми веру и наду да можемо да опстанемо. Када се границе испишу крвљу, а међе истом обележе, све друго за оне чија је крв проливена постаје небитно. Како за појединца, тако и за народ. А постоји ли игде више српске крви уписане у границе него што је то случај са Косовом и Метохијом?

У мислима са њима, кроз разговор о овој насушној теми, долазимо до закључка да људима који нам чувају срце Србије, ако не директно, а онда бар кроз писаније, треба увек упутити поруку и подршку.

„Колико год да им се чини да су понекад сами и препуштени сопственој судбини, у остатку Србије постоји много оних који мисле на њих и вољни су да помогну на разноразне начине. Постоје многи, поготово млади који долазе, који поштују истрајност коју наш народ исказује свакодневно. У можда никад тежим временима, они су чувари ватре, ове вере и ове нације. Надам се да ће са вером у Бога, сачувати себе, своја огњишта, па и на концу све нас.“

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(ИН4С, 09. 10. 2021)

 

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print