Према речима нашег саговорника проф. др Бошка Сувајџића, песника и професора Филолошког факултета Универзитета у Београду, председника Управног одбора Вукове задужбине, косовска легенда у свом изворном облику означава љубав, поверење, блискост, толеранцију, одговор на питање о смислу човековог постојања. У својој монографији „Кључ од Косова”, у издању куће „Албатрос плус”, која је настајала у дужем периоду, проф. др Сувајџић истражује епску легенду о Косову, Косово између историје и мита, наводећи различите изворе, од хришћанских, турских, затим, етнографских, епских до путописних. Велико поглавље овог дела посвећено је косовској усменој епици и Вуковим збиркама. Професор Сувајџић разматра и рецепцију косовске епике у јужнословенском контексту. Потом, од Вишњића и Његоша до савремених стваралаца. Његова поезија посвећена Косову оклоп је од светлости.
О Косову и Метохији много се говори у јавном простору у политичком контексту. Међутим, шта значи поседовати „Кључ од Косова”?
„Кључ од Косова” је кључ од нашег идентитета. Поседовати кључ од Косова значи афирмисати идеју (само)спознаје и пратити нит духовне вертикале која нас је одржала у времену. Свако од нас поседује кључ од Косова, јер је то кључ нашег националног бића. Кључ који нам показује шта јесмо, одвајајући нас од онога што нисмо и што не можемо бити. Кључ који, попут митске биљке расковник, има ту моћ да откључа оно што је људском руком закључано, да размрси што је замршено и расплете заплетено у српској националној култури.
Сагледали сте у овој књизи историјске чињенице, мит и легенде о Косовском боју. Може ли се овај мит сматрати оснивачким за српску нацију и какав је његов однос према историји?
Први је Вук Стефановић Караџић, означивши Косово као „премјену” која је „тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати”, одредио високу меру косовској епици. Косовски мит, тачније епска легенда, представља место сусретања различитих слојева традиције: локалног предања, забележеног на Косову; светитељског култа кнеза Лазара, који је негован у Српској деспотовини старањем Лазаревих наследника; витешке приче о Милошу Обилићу, посебно развијене у западним, приморским крајевима. Сам историјски догађај се у свести савременика урезао као пресудна борба, као сукоб две цивилизације, два метафизичка принципа до те мере да су га наредна поколења обликовала са једнаком свешћу о његовом преломном и усудном значају. Утемељујући државотворни карактер ове „велике приче” српског народа је ван сваке сумње.
Шта значи „косовско опредељење” и како се на прави начин тумачи опредељење на царство небеско, будући да се оно углавном своди на дуализам овострано-онострано?
„Косовско опредељење” је најлепша и најтрајнија мисао у косовској епској легенди која нам представља Косово као судбинско поприште српског историјског и духовног избора. Тај избор није ништа мање важан данас од опредељења кнеза Лазара у средњем веку. Небески избор кнеза Лазара није избор у времену. То је избор у метафизичкој категорији времена. Није то избор ни у простору. То је избор у духовном простору колективног бивства. Идејно опредељење кнеза Лазара за „небеско царство” је делатно и смислотворно опредељење за живот у подвигу. Дакле, за вечан, непропадљив живот. Речју Зорана Мишића, „косовско опредељење”, то је „онај последњи, беспризивни одговор којим се одговара на питање о смислу човековог постојања”, то је „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут”. „Косовско опредељење” нам и данас даје етички узвишен пример у времену. Како досегнути истинску слободу у духу. Бити поробљен, а не бити роб. Служити, а не бити слуга. Освојити, а не бити освајач.
Колики је значај посебно Вукових збирки у очувању овог предања и у формирању култних митских личности Косовског боја?
Српска усмена поезија, како наводи Васко Попа, „наша класика, једина и права”, представља камен темељац српског националног бића. Најстарији очувани слој усменог епског певања о Косовском боју су четири бугарштице забележене у 17. и 18. веку у Дубровнику и Перасту. Ипак, косовска епика Вукове збирке представља највишу меру нашег епског певања. Није случајно чувени пољски песник Адам Мицкјевич држећи четрдесетих година 19. века предавања на Сорбони о српској народној поезији посебно издвојио косовски циклус. Идејно, стилско и тематско-мотивско јединство косовске епске легенде, најрепрезентативније илустровано у песмама из Вукове збирке, представља једну у српском народу и данас живу и актуелну мисао. Непрестано подложна самоиспитивањима и променама, а неизмењивог духовног корена и састава, у историјском развоју српског национа она још бдије над његовом епском духовношћу.
Како је косовски мит злоупотребљаван крајем 20. века на Западу?
Шта је „косовски мит” данас? Идеолошки конструкт, митска прича „о стварању нације”, „место сећања”, вековно „измишљање традиције”, полигон за креирање политичких привида, обмана коју шире „предузетници сећања” у освит свеопштег есхатона? За време грађанског рата у бившој Југославији, посебно на Западу, синтагма „косовски мит” постала је драматичан политички сигнал за идеолошки стигматизоване представе о народу „архаичне свести”. „Небеско царство” духа коме се приволео Свети кнез Лазар преиначено је у подсмешљиво-библијски сурогат „небеског народа”. Недопустиво мешање политике у послове књижевности и културе било је, наравно, идеолошки заслепљено и површно. Овој медијској кампањи, нажалост, подлегли су и неки истакнути западни слависти.
Која су најважнија књижевна дела инспирисана косовским предањем?
Писати поезију о Косову и Метохији данас значи пратити „косовско опредељење” у времену песникиње Јефимије, Његоша, Милана Ракића, Растка, Бранка Миљковића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Милосава Тешића, Рајка Петрова Нога и др. Не постоји ниједан значајан савремени српски песник који није оставио бар један песнички запис о Косову и Метохији. Ту су и драмски текстови о боју на Косову и о Милошевом подвигу, посебно неговани у епоси романтизма: Симе Милутиновића Сарајлије „Трагедија Обилић” (из 1827. године); Јована Стерије Поповића „Милош Обилић или бој на Косову” (из 1828.); Матије Бана „Цар Лазар” (из 1858. године); Јована Суботића „Милош Обилић” (из 1865.) и други. Традиција писања историјских драма о Косовском боју настављена је до данас: Љубомира Симовића „Бој на Косову”, Миладина Шеварлића „Косово” и др. У књизи „Кључ од Косова” посебно сам ипак издвојио једну нит. То је баладична нит, заступљена у народним песмама „Смрт Мајке Југовића” и „Косовка дјевојка”, која резонира у 20. веку у поезији Милутина Бојића, Скендера Куленовића и Даринке Јеврић. Ову нит засвођујем и својим лирским певањем о Косову. Јер само тако ова књига може бити интегрална и интегративна. И представљати мој „кључ од Косова”.
