Документи са којих је скинута ознака тајности откривају британску тајну пропаганду која је подржавала НАТО бомбардовање Југославије почев од марта 1999. године. Ваздушни напади НАТО снага потрајали су до јуна 1999. године када је договором утврђено повлачење југословенске војске из покрајине Косово.
Документа Министарства одбране показују да је циљ британске медијске операције био да увери британску и српску јавност како је нелегална седамдесетосмодневна кампања ваздушног бомбардовања Југославије – позната под именом Операција Савезничка сила – била „правична“ и да су војне снаге НАТО које су у њој учествовале далеко надмоћније у односу на југословенске снаге.
Како би ово остварили, особље из Даунинг стрита и јавни службеници су развили координисану мрежу медијских стратега и тајних јединица која је даље делила НАТО пропаганду путем медија у Британији и на Балкану. Британска војска је такође тежила да „утиче на понашање“ југословенских снага вођењем психолошких операција.
НАТО је образлагао да је интервенција у Југославији усмерена ка заустављању забрињавајуће високе стопе смртности међу локалним становништвом, о чему су извештавали западни званичници. Изношене су процене да је 100.000 мушкараца међу косовским Албанцима убијено у области која је отприлике величине Јоркшира.
Злочини које је починила југословенска војска, као и Ослободилачка војска Косова (ОВК) којој се супротстављала, забележени су у овим документима, иако званични истраживачи нису успели да пронађу доказе масакра у размерама о којима су раније говорили западни званичници.
Поврх тога, ваздухопловна премоћ НАТО озбиљно је нарушена лошим атмосферским приликама и способношћу југословенских снага да избегну нападе из ваздуха. НАТО бомбе нису биле ефикасно средство којим се могло брзо зауставити насиље и заправо су довеле до пораста броја страдалих и расељавања становништва.
Пропаганда коју су ширили НАТО и Велика Британија стога се показала кључном у покушајима да легитимише војни авантуризам под изговором хуманитарне интервенције.
„Порука и средства“
Писмо које је 15. априла 1999. године из Даунинг стрита послао Алистер Кембел, упућено шефу кабинета Тонија Блера Џонатану Пауелу, јасно показује да су британски планери разматрали „контролисање и координацију“ медијске кампање НАТО.
Кембел је истакао да је ово потребно „зато што се пропагандна битка не побеђује само чињеницама, већ и поруком, као и средствима којима се та порука шири“. У вези са Операцијом Савезничка сила додао је да је „порука овде сасвим једноставна. Ово је праведна ствар. Победићемо.“
Кембел је такође истакао: „Кључно за достављање поруке јесте стварање ових догађаја и прича. То захтева максимално коришћење онога што војска ради“.
„Свака велика кампања захтева фабрику новинских чланака. Ниједан дан не би требало да прође а да нисмо написали или снажно утицали [на објављене материјале]“.
„Остварити најбољу покривеност“
Сагласно са Кембеловим начином деловања, документ са почетка тог месеца открива да је „олуја аргумената и чланака“ већ планирана да буде објављена у националним медијима. Ову медијску операцију планирао је заменик Кембеловог секретара за штампу Годрик Смит.
У једном предлогу за Сандеј Телеграф стоји: „Канцелар Шредер о томе зашто је Немачка осећала да мора да делује“ и бележи да су „колеге у Немачкој“ биле „несагласне“ са Форин офисом. Други предлог односио се на „анонимног пилота који је учествовао у акцији над Косовом за суботњи Сан“, што је послато „Министарству одбране да размотри“.
Документи показују да је стратегија за британске регионалне медије требало да буде координисана уз помоћ директорке за информациону стратегију и вести Министарства одбране Уне Миурхед. Миурхед је касније описала своју улогу као „деловање иза сцене“ да би осигурала да „систем ради“ и да се „медијска операција изводи ефикасно“.
Уложени су напори да се идентификују „кључни регионални уредници према којима је потребно усмерити деловање“ брифинга, кључне личности за дељење материјала у локалним радио емисијама, као и „коментатори који уживају локални кредибилитет“ за телевизију.
Овде је задатак владине тајновите Јединице за стратешку комуникацију (Strategic Communications Unit) био да обезбеди „кључне контакте“ и подршку за „остваривање најбоље медијске покривености“.
„Уредничка контрола“
У писму с почетка априла, начелник британског Генералштаба сер Чарлс Гутри затражио је заједно са врховним заповедником НАТО Веслијем Кларком да британским политичарима буде дозвољено „да се са довољно муниције супротставе непријатељу на фронту односа са јавношћу“.
До краја тог месеца, британска настојања на овом подручју деловања су ескалирала, указују документи.
Писмо председавајућег Здруженим обавештајним комитетом Мајкла Пекенама уверава Блеровог саветника за спољне послове Џона Северса да Форин офис „чини усредсређене напоре“ како би појачао емитовање медијских садржаја у Србији.
Осим додатног емитовања Би-Би-Сијевог Светског сервиса, документ бележи појачано емитовање Британских сателитских вести (БСВ). Дневне вести БСВ-а биле су под уредничком контролом Форин офиса и њих је требало да „реемитује црногорска телевизија“.
Британске сателитске вести успостављене су 1992. и описиване су као „слободне телевизијске вести и додатни сервиси“. Деловање БСВ-а у потпуности је финансирао Форин офис.
Сервис је осмишљен да емитује „британску перспективу“ о светским догађањима и његов садржај је, према наводима извештаја, до 2003. године користило 400 телевизијских информативних канала широм света.
Британски отисци
Друга открића која доноси Пекенам су активности „Координационе групе канцеларије кабинета“, којом је председавао сер Ричард Гозни, шеф особља за процене.
Група је „добила задатак да прошири непристрасне информације у Србији“ о догађајима на Косову и „злоупотреби силе“ коју су спроводили српски председник Слободан Милошевић и „његови пајташи“. Ово је требало чинити „на такав начин да се не оставе британски отисци“, бележи Пекенам.
„Они [Група] су затражили од наших амбасада у државама које су српски суседи да обезбеђују материјал локалним медијима како би био објављиван без могућности атрибуције. Тај материјал би прочитали неки Срби“, наставља.
У писму Соверсу које је послао Џон Грант, главни приватни секретар министра иностраних послова Робина Кука, признаје се да је представник у групи из Форин офиса био Дејвид Ландсман, некадашњи заменик шефа мисије у Београду.
У Пекенамовом писму такође стоји да је „група координисала састављање дугачког пописа српских корисника интернета. Неке агенције развиле су начине да га ефикасно користе без показивања британске укључености у ову ствар“.
Како су ови подаци били прикупљани и шта значи да су били „коришћени“ није разјашњено, нити под коју врсту оперативне надлежности спадају такве активности.
Извештај објављен годину дана након окончања Операције Савезничка сила закључио је да „није било доказа“ да је Велика Британија „у знатној мери прибегавала нападима на компјутерске мреже против српске војне и цивилне инфраструктуре“ током операције.
Како је непознато на који начин је прибављен списак корисника или шта се у извештају подразумева под „знатном мером“, тешко је проценити да ли су напади на рачунарске мреже били део британске стратегије.
„Петнаеста група за информациону подршку“
Други документи из половине априла чији је аутор директор за здружено ратовање Министарства одбране, бригадни генерал Мајкл Лори, наводе детаљно податке о распоређивању 15. групe за информациону подршку (15 Information Support Group, скраћено 15 ISG) у Македонији.
Опремљенa „штампарском направом“, ISG је билa укљученa у „Кампању психолошких операција за подршку Операцији Савезничка сила“ коју су предводили Американци. Њен заповедник био је распоређен у Напуљу, у Италији, и био је под Комбинованом радном групом за психолошке операције, где је требало планирати извођење операција.
Заједничка савезничка доктрина Министарства одбране за психолошке операције описује циљ својих активности као „непосредан утицај на јавност одобрене мете“.
Предвиђени задатак ове групе био је да производе пропагандне летке које је требало избацивати изнад положаја југословенске војске и српског цивилног становништва и „створити одговарајуће теме психолошке борбе и поруке које би требало укључити у програме других емитера“.
Лори је објаснио да је група „оформљена 13. марта 1999. од 15. групе за психолошке операције (15 Psy Ops Group, скраћено 15 POG)“. Иако је 15 POG постала стална јединица [британске војске] тек претходне године, она је по први пут установљена 1991. године након извештаја о успесима британских психолошких деловања током Заливског рата против Ирака.
Петнаеста група за психолошке операције описивала је један од успеха избацивања својих летака изнад Ирака као „стратешку обману“, која је „довела до тога да Ирачани погрешно поверују како ће бити изведено амфибијско искрцавање источно од Кувајта“.
Леци
Један пример летка баченог изнад положаја југословенске војске у априлу 1999. године садржи слику хеликоптера Апач у нападу, иако овај ваздухоплов није био коришћен на Косову.
На другом је стајала тврдња да је „преко 13.000 југословенских војника већ напустило оружане снаге“. У вези са овом тврдњом, Лори се жалио да „Комбинована радна група за психолошке операције у Напуљу није открила изворе ових информација, али да је њихова веродостојност врло сумњива“.
Многи од летака исписаних на српско-хрватском које је бацао НАТО били су пуни граматичких грешака и, према извештајима, више су подстицали забаву и подсмех него што су били уверљиви.
Слични анегдотални докази указују да се језички квалитет летака поправио како је операција одмицала. Међутим, леци на којима су биле претеће слике и слогани и даље су избацивани изван положаја југословенских снага и цивилних подручја доста након што је распоређена споменута јединица за информационо ратовање.
Укупно, закључено је да су ове операције биле потпуно неефикасне у принуђивању југословенских снага да напусте своје положаје и да одустану од борбе или да оријентишу српско јавно мњење у корист НАТО.
Мобилне вести
У документу се даље наглашава употреба „Мобилних тимова за вести“ (Mobile News Team, скраћено MNT) у Македонији чије су „приче о локалним момцима“ у штампи и на филму о помагању британским војницима требало „ефикасно да се споје са локалним дописницима“.
Делујући у оквиру Штаба копнене команде, MNT били су јединице за медијску продукцију британске војске и њихова медијска продукција из Македоније сачувана је у архиви Империјалног војног музеја.
У белешци са другог састанка стоји „да је филмска екипа Министарства одбране била укрцана на ХМС[i] Сплендид“, британску подморницу са које је испаљено 20 од 238 ракета „томахавк“ које су током кампање лансиране на мете у Србији.
Пошто је Операција Савезничка сила искључиво обухватала бомбардовање из ваздуха, извештачи нису могли да прате војне јединице на терену на Косову, што је прижељкивало Министарство одбране.
У години након кампање, парламентарни извештај бележи ова ограничења, заједно са захтевом за двадесетчетворочасовно емитовање вести и указивањем на опадање квалитета војног извештавања у британској штампи.
Медијска прилика
Овакво медијско окружење означено је као „добра прилика“, пошто „већина новинара није била у прилици да преиспитује наводе Министарства одбране и у великој мери се ослањала на званична саопштења за своје даље извештавање уместо на мрежу контаката и добро поткрепљене анализе“.
У извештају се признаје да је јавност имала утисак како медијско извештавање НАТО „преувеличава ефикасност ваздушних удара“ и признаје се „да су процене штете нанете“ југословенским снагама „биле умногоме преувеличане“.
Оно што се даље признаје јесте „да је Алијанса у великој мери преувеличавала број убијених албанских цивила на Косову“. Прихвата да се „много више могло урадити да се дају тачне информације о стварном броју убијених на Косову“ и да се „обезбеде неки корективни механизми за посебно преувеличане тврдње“.
Без обзира на то, забележено је да је стратегија Министарства одбране била „успешна“ у „мобилисању међународног и британског јавног мњења“. Захваљујући „активној“ Кембеловој улози, бележи се да су британски напори били кључни „у спасавању медијске операције НАТО“ и да су „предводили НАТО“ у „истрајавању и проналажењу сврхе“.
„Интеграција психолошких операција“
Оно што Лори даље бележи јесте наставак „интеграције психолошких операција“ у оквирима планирања ширих информационих операција, које укључују утицај на јавност изван пуке војне димензије психолошких операција.
У извештају из 2001. године забележено је да је британска стратегија информационих операција „била недорасла у време извођења кампање на Косову“. Наглашава се да је, узимајући у обзир „научене лекције“, Министарство одбране поставило „нову структуру“ како би убрзало „интегрисање информационих операција и одабира мета“.
У другом извештају из 2004. године, некадашњи шеф информационих операција Министарства одбране, вицемаршал ваздухопловства Хит, бележи да су психолошке операције „углавном биле део информационих операција“, али указује да су оне „специфично војне“ и „специфично тактичке“.
Отприлике 2004. године, 15 ISG ће поново понети свој бивши назив 15 POG пре него што је јединица 2015. године на крају укључена у војну јединицу за психолошке операције, 77. бригаду.
Истраживање које је спровела организација Надзор Великог Брата (Big Brother Watch) открило је да је 77. бригада шпијунирала дисидентске интелектуалце, новинаре и активисте, посебно током закључавања у време пандемије коронавируса.
Узбуњивач јавног мњења из бригаде бележи: „Ступио сам у ову службу верујући да ћу се супротстављати страном информационом рату против наше земље. Уместо тога, увидео сам да је ознака борбе против дезинформација била маска испод које је британска војска распоређена да надзире и обележава наше забринуте грађане у корист владе“.
Операција Савезничка сила имала је тешке последице по народ Југославије. Али пропагандна кампања која је вођена као њена подршка поставила је преседане и за надзор грађана у Великој Британији.
________________________________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[i] Скраћено од Her Majesty Ship – брод Њеног величанства; трословни префикс који се користи за означавање пловила британске Краљевске морнарице.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Превео Милош Милојевић/Нови Стандард
(Declassifieduk.org, 27.05.2024)
