РЕВИЗИОНИСТИЧКИ покушаји умањивања броја српских жртава у НДХ и даље трају, а једини начин да им се супротставимо су – чињенице.
Треба, пре свега, кренути од тврдње специјалног Хитлеровог изасланика Хермана Нојбахера: он у мемоарима истиче да је Немачка на Балкану окупирала само Грке и Србе – сви остали су били на страни Фирера и Дучеа. И сви су имали своје дипломатске представнике у савезничким балканским земљама. Зато би задатак наших историчара био да се подробно изуче архиви у Будимпешти, Букурешту и Софији, и да се види шта су мађарски, румунски и бугарски дипломатски представници јављали својим надређенима у доба док је трајао савез са Берлином и Римом. Драгоцен прилог овом истраживању дао је историчар Петар Драгишић, који је превео и објавио неколико бугарских сведочења о усташкој политици србоцида.
Основа савезништва хрватских и бугарских нациста била је србофобија. Јордан Мечкаров, бугарски посланик који се, 24. јула 1941, састао са Павелићем, Кватерником, Будаком и Артуковићем, јавља министру спољних послова Ивану Попову: “Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.” Зато су балкански србофоби у Хитлеру и нашли оданог заштитника. Нојбахер нас подсећа: “Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, која полако изумире, а која од године 1914. има антисрпски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове. Ово су биле уобичајне титуле које су Срби стекли у аустроугарским круговима.” А Хрвати и Бугари су, у Првом светском рату, били одани послушници Аустроугарске.
Јордан Мечкаров је о јулским разговорима са усташким главешинама забележио и ово: “За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.” Хрватски ревизионисти одавно тврде да Миле Будак никад није рекао да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити и трећину протерати. Артуковићев исказ пред бугарским дипломатом нам шири видике: то је, дакле, била заједничка идеја свих челника НДХ, а не само Будака.
И још: “Код нас ће српство директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова,” бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен. У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних саботера, најчешће Срба. У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они са поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.”
Ево шта је Богдан Филов, ратни премијер Бугарске, забележио у дневник, пошто је примио на разговор свог човека од поверења који је срео поглавника. Запис је унет под 22. априлом 1942. године: “По подне сам примио Дочу Христова, који је такође био са нашим депутатима у Загребу. (“) Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором. (“) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се обрачунати на исти начин.”
Дакле, Анте Павелић тачно зна колико је Срба побијено само до априла 1942: четири стотине хиљада. Има намеру да их побије још толико, да би решио “српско питање”. Један од главних трикова којима је Јосип Броз градио “братство и јединство” био је изједначавање Хитлеровог оданог савезника Павелића и србијанског невољног колаборанта, генерала Недића. Формула “Недић је Павелић” понављана је као пропагандна мантра.
Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у лондонском часопису Југословенског народног одбора, “Порука” (29/1955), пише да, иако не воли Недића, мора остати веран фактима: “За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића, а под стварним ауторитетом Дражине шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или католика као такове, у коме би учествовала маса, и ниједан случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним аукторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају. Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место /…/ Познато ми је и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ”.
И ово би, у доба свеопштег ревизионизма, требало имати у виду: није било организованог прогона Хрвата у окупираној Србији. За то време, лешеви јасеновачких жртава Савом су стизали у Београд.