Покрет за одбрану Косова и Метохије

Бугарска сведочења о усташким зверствима: Професор др Владимир Димитријевић о покушајима ревизије броја жртава у јасеновачким логорима у НДХ

Владимир Димитријевић (Фото: Новости/Архива)

РЕВИЗИОНИСТИЧКИ покушаји умањивања броја српских жртава у НДХ и даље трају, а једини начин да им се супротставимо су – чињенице.

Треба, пре свега, кренути од тврдње специјалног Хитлеровог изасланика Хермана Нојбахера: он у мемоарима истиче да је Немачка на Балкану окупирала само Грке и Србе – сви остали су били на страни Фирера и Дучеа. И сви су имали своје дипломатске представнике у савезничким балканским земљама. Зато би задатак наших историчара био да се подробно изуче архиви у Будимпешти, Букурешту и Софији, и да се види шта су мађарски, румунски и бугарски дипломатски представници јављали својим надређенима у доба док је трајао савез са Берлином и Римом. Драгоцен прилог овом истраживању дао је историчар Петар Драгишић, који је превео и објавио неколико бугарских сведочења о усташкој политици србоцида.

Основа савезништва хрватских и бугарских нациста била је србофобија. Јордан Мечкаров, бугарски посланик који се, 24. јула 1941, састао са Павелићем, Кватерником, Будаком и Артуковићем, јавља министру спољних послова Ивану Попову: “Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.” Зато су балкански србофоби у Хитлеру и нашли оданог заштитника. Нојбахер нас подсећа: “Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, која полако изумире, а која од године 1914. има антисрпски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове. Ово су биле уобичајне титуле које су Срби стекли у аустроугарским круговима.” А Хрвати и Бугари су, у Првом светском рату, били одани послушници Аустроугарске.

Јордан Мечкаров је о јулским разговорима са усташким главешинама забележио и ово: “За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. “Уништавање српства”, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, “сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.” На моје питање како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: “Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.” Хрватски ревизионисти одавно тврде да Миле Будак никад није рекао да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити и трећину протерати. Артуковићев исказ пред бугарским дипломатом нам шири видике: то је, дакле, била заједничка идеја свих челника НДХ, а не само Будака.

Фото Архива

И још: “Код нас ће српство директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова,” бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен. У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних саботера, најчешће Срба. У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке-муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они са поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.”

Фото Архива

Ево шта је Богдан Филов, ратни премијер Бугарске, забележио у дневник, пошто је примио на разговор свог човека од поверења који је срео поглавника. Запис је унет под 22. априлом 1942. године: “По подне сам примио Дочу Христова, који је такође био са нашим депутатима у Загребу. (“) Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором. (“) Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се обрачунати на исти начин.”

Дакле, Анте Павелић тачно зна колико је Срба побијено само до априла 1942: четири стотине хиљада. Има намеру да их побије још толико, да би решио “српско питање”. Један од главних трикова којима је Јосип Броз градио “братство и јединство” био је изједначавање Хитлеровог оданог савезника Павелића и србијанског невољног колаборанта, генерала Недића. Формула “Недић је Павелић” понављана је као пропагандна мантра.

Фото Архив Војводине

Усташе ликују пред масакрираног тела индустријалца из Сиска Милоша Теслића

Првислав Грисогоно, југословенски оријентисан Хрват, који је за време рата живео у Београду, у лондонском часопису Југословенског народног одбора, “Порука” (29/1955), пише да, иако не воли Недића, мора остати веран фактима: “За четири године под окупаторском чизмом, под постављеном Владом генерала Недића, а под стварним ауторитетом Дражине шуме, ја нисам ни видео ни чуо ниједан случај напада на Хрвата или католика као такове, у коме би учествовала маса, и ниједан случај који би се могао уписати у одговорност Влади, било оној постављеној, било оној са стварним аукторитетом. Напротив. Ја знам да су сви Хрвати који су се затекли са службом у Београду, задржани у служби и на положају. Памтим да је та Влада образовала неколико нарочитих положаја да би створила положај и службу некима који су због развоја догађаја изгубили место /…/ Познато ми је и из властитог сазнања, да су полициске власти, готово без изузетка, систематски и успешно саботирале наређења окупатора да се војни обвезници из Хрватске предавају њима или пребацују у НДХ”.

И ово би, у доба свеопштег ревизионизма, требало имати у виду: није било организованог прогона Хрвата у окупираној Србији. За то време, лешеви јасеновачких жртава Савом су стизали у Београд.

(Новости, 12. 09. 2021)