Пише: Драгутин Ненезић
Пре десетак дана, председник приштинске владе, Аљбин Курти, се изјаснио поводом две пресуде приштинског уставног суда – једне која се тиче тзв. заједнице српских општина (ЗСО), и друге која се тиче имовине манастира Високи Дечани. Његов став је толико нелогичан и чињенично погрешан да завређује да се анализира са посебном пажњом, поготово у светлу братоубилачког рата у Украјини чији је интензитет у међувремену порастао. Овај текст стога представља покушај да се скицира нешто што се може назвати „Куртијевом доктрином“, те да се предвиде њене практичне последице у блиској будућности.
Пресуде
О пресуди која се тиче ЗСО сам већ писао на овом сајту, па овде нећу заузимати простор јер немам шта да додам. С друге стране, пресуда која се тиче имовине манастира Високи Дечани завређује много детаљнију анализу, али ћу овде покушати да представим само њене најбитније елементе услед ограниченог простора.
Пре свега, ова пресуда се тиче питања власништва над земљиштем које је 1946. године одузето манастиру Високи Дечани у склопу аграрне реформе, да би му 1997. године било враћено уговором о поклону, с обзиром да тада још увек нису постојали прописи о реституцији. 2000. године, два приштинска друштвена предузећа су захтевала поништење тог уговора о поклону, да би 2012. године првостепено веће посебне коморе приштинског врховног суда надлежна за приватизационе спорове (Посебна комора) одбила њихове захтеве као неосноване. Међутим, приштинска агенција за приватизацију се жалила на те одлуке првостепеног већа, и жалбено веће Посебне коморе је те жалбе усвојило, да би на крају манастир Високи Дечани с тим у вези поднео уставну жалбу, која је такође усвојена.
Даље, ова пресуда се не тиче валидности уговора о поклону, већ чињенице да је правоснажно пресуђено у корист манастира Високи Дечани од стране првостепеног већа Посебне коморе, да би се накнадно та пресуђена ствар поново отворила од стране жалбеног већа Посебне коморе, које је притом ускратило право манастиру Високи Дечани да учествује у поступку пред тим већем. Тиме је нарушено право на правично суђење, које гарантује како приштински устав, тако и Европска конвенција о људским правима и основним слободама (ЕЦХР), а која се по том уставу директно примењује, будући да Приштина није у Савету Европе.
Кроз пресуду се прелама и институционална историја приштинског трагања за независношћу. У почетку, у поступку је активно учествовао УНМИК (који је руководио поверилачком агенцијом, претходницом агенције за приватизацију), да би временом дошло и до значајног учешћа страних (ЕУЛЕX) судија у Посебној комори. Како се губио утицај међународног фактора, обрнуто сразмерно томе је оствариван постепени продор албанског фактора. Иницијални захтев за поништавањем уговора о поклону је дошао са албанске стране, али је на њега одговарано од стране међународног фактора, и на крају је пресуђено у корист манастира Високи Дечани. Међутим, оног тренутка када је поверилачку агенцију (односно УНМИК) наследила агенција за приватизацију, којом су руководили само Албанци без учешћа странаца, тада је и ускраћено право манастиру Високи Дечани да учествује у даљем току поступка. Последњи коректив међународног фактора је било доношење пресуде уставног суда, с обзиром да је од девет судија, било четири Албанца, четири странца и један Србин.
Укратко, албански фактор је увек био против тога да се манастиру Високи Дечани врати одузето земљиште, и то је исказивано на различите начине од 2000. године – од подношења захтева за поништавање до улагања жалби – закључно са неизвршавањем ове пресуде већ седам година, у складу са чињеницом да тај фактор тренутно ужива власт која није ограничена институционалним упливом међународног фактора.
„Куртијева доктрина“
Поменутом приликом је Курти изјавио да се одлука уставног суда у вези ЗСО мора поштовати, али не и да се то мора учинити и са одлуком у вези имовине манастира Високи Дечани, с обзиром да је уставни суд „прихватио одлуке Милошевићевог режима“, које је другом приликом окарактерисао као дискриминаторске (што је формулација која је константно коришћена и од стране албанског фактора током самог поступка).
У том смислу, „Куртијева доктрина“ се може дефинисати на следећи начин: у истим случајевима (овде пресуде уставног суда) се има поступати различито (односно селективно/волунтаристички се те пресуде имају извршавати или не), тако да је а) оно чиме се умањује претпостављени интерес српског фактора (нпр. формирање ЗСО у складу са пресудом уставног суда) добро (те се то има извршавати); и б) оно чиме се потхрањује претпостављени интерес српског фактора (нпр. повраћај имовине манастиру Високи Дечани у складу са пресудом уставног суда) није добро (те се то неће извршавати). „Куртијева доктрина“ тако успева да истовремено буде и антидемократска (јер ставља волунтаризам изнад правне сигурности) и антисрпска, али је такође и морално лицемерна и правно неутемељена.
У погледу примене „Куртијеве доктрине“ на ЗСО, овде бих само напоменуо да овакав Куртијев став представља одређени помак у односу на ставове које је свега две недеље раније износио или он сам (уз себи својствену левичарску псеудоинтелектуалност), или његови најближи сарадници (уз невероватан изговор да Курти не мора да спроводи оно што није сам потписао!). То може бити индикација да ће Курти ипак основати ЗСО у складу са пресудом уставног суда. Мој став о вредности такве ЗСО, као и о проблему у који ће то довести Београд, сам дао у претходном тексту, па се овде нећу понављати.
С друге стране, у погледу пресуде у корист манастира Високи Дечани, „Куртијева доктрина“ се показује у свој својој погрешности – та пресуда се, како сам већ навео, не тиче основаности „одлуке Милошевићевог режима“, већ једног процедуралног института (пресуђена ствар или лат. рес иудицата) који представља једно од темељних начела свих правних система, па и приштинског. Самим тим, Курти демонстрира непознавање не само те пресуде, већ и, по ко зна који пут, непознавање правног система ентитета којим претендује да влада. Уколико се пак занемаре формална и процедурална питања, те посматра суштина поклона учињеног манастиру Високи Дечани, онда је лицемерно задржавати се само на временском хоризонту Милошевићеве владавине, с обзиром да је тај поклон учињен како би се исправила неправда нанета спровођењем аграрне реформе 1946. године. Међутим, такво проширење временског хоризонта би оголило чињеницу да је Приштина вероватно једина у Европи која није усвојила прописе о реституцији имовине одузете од стране комунистичких режима. Идеолошки, Курти се и овде показује пре свега као анти-Србин, али и крипто-комуниста стаљинистичке провенијенције.
Украјински ефекат
Братоубилачки рат у Украјини је из темеља потресао свет, и имаће много последица у свим сферама савременог живота, а које је тешко анализирати с обзиром на динамику којом се тај рат развија. Ипак, не могу да одолим искушењу да на овом месту претпоставим какве ће ефекте тај рат имати на примену „Куртијеве доктрине“ у блиској будућности, и то пре свега због једноставности те „доктрине“.
Прво, хистерична поларизација међународних односа и свођење на шмитовски дуализам пријатељ-непријатељ (односно у овом случају Руси-остали) је била присутна међу приштинским политичарима и раније, а сада ће добити пун замах. Апсолутно сваки елемент београдске „косовске политике“ ће бити оптужен за „руски малигни утицај“, па тако и ЗСО. Приштина ће, парадоксално, инсистирати на свом територијалном интегритету (прекјучерашњи захтев за хитан пријем Приштине у НАТО је ту посебно индикативан), и ако и формира ЗСО, учиниће то тако да она буде темељно очишћена од свих елемената аутономије. Дакле, овде ће „украјински ефекат“ бити апсолутно одбијање претпостављеног интереса српског фактора са позивањем на искуства Доњецка и Луганска (уместо досадашњег позивања на Републику Српску).
Иако то није тема овог текста, овде треба скренути пажњу и на јучерашњу занимљиву најаву Украјине да се неће враћати у регулаторни блок који чине Русија и Белорусија, која завређује даљу анализу у светлу односа Приштине и Београда у области енергетике.
У погледу имовине манастира Високи Дечани, „украјински ефекат“ ће бити индиректан – он ће се тицати дискурса о правном положају Српске православне цркве на Косову и Метохији (СПЦ на КиМ), тако што ће из њега избацити свака назнака некакве будуће екстериторијалности – која, узгред, није ни могућа, али се без обзира на то често паушално спомиње. Таква промена дискурса ће свакако утицати на погоршање положаја СПЦ на КиМ у стварном животу, колико год се чинило да то није могуће с обзиром на честе (и правне и фактичке) нападе којима је СПЦ на КиМ изложена.
Друго, улога ЕУ ће се вероватно променити. ЕУ неће више бити „фасилитатор“ преговора у Бриселу, већ ће активније спроводити своју спољну политику усмерену против Русије, а преко мањих и слабијих држава које перципира као руске савезнице, попут Србије. У том смислу, овде ће „украјински ефекат“ бити промена међународног оквира у ком се примењује „Куртијева доктрина“. Уместо позивања Куртија на примену пресуда, ЕУ ће заједно са Куртијем формулисати решења у преговорима на штету Београда. Прексиноћна најава Жозепа Бореља да ће посебну пажњу посветити Западном Балкану, с обзиром на то да ЕУ очекује да се криза изазвана ратом у Украјини прелије тамо, је такође врло индикативна у том погледу.
Треће, и најгоре – свака будућа агресија приштинских снага на Северно Косово ће бити оправдавана као превентивна од стране како Куртија, тако и ЕУ, односно неће више бити потребан било какав формални изговор попут нпр. сузбијања шверца. Ту ће „украјински ефекат“ представљати коначну надоградњу „Куртијеве доктрине“ тако да се српски фактор превентивно и трајно „пацификује“.
Нова „косовска политика“ као могући излаз
Уколико се моје претпоставке обистине, онда ће ионако умртвљен бриселски процес прећи у терминалну фазу. Могуће је да је излаз из такве ситуације напуштање тог процеса услед његовог ненапредовања (слично фактичком напуштању минског процеса, уз све разлике између Брисела и Минска). То би представљало другу страну „украјинског ефекта“, али то захтева много активнију политику Београда, који је тренутно заузет балансирањем између Запада и Русије, као и „Српске листе“, која је толико пута „напуштала“ приштинске институције, и која сада најављује некакав „реципроцитет“… Уколико нас, како каже један европски дипломата са великим балканским стажом, наше балансирање дисквалификује из поступка придруживања ЕУ, чему онда бриселски процес као саставни део (ин)фамозног преговарачког поглавља 35?
Могуће је и да постоје неки други излази из те ситуације, али је свакако сигурно да је потребна нова „косовска политика“. На тако нешто је, мало пре ескалације у Украјини, позвао и један искусни српски политичар, и то на странама најстаријег дневног листа на Балкану. Он тако предлаже да се у преговоре укључи и Русија, с обзиром да се САД већ тамо наметнула као актер ван бриселског оквира. То можда неће бити могуће у светлу братоубилачког рата у Украјини, а можда баш то буде и једна од последица… Нема већег стереотипа за завршетак текста од оног – време ће показати
