Донећемо ону лепу плочу из Неродимља, нека буде код вас у цркви, поручили смо пре неколико месеци свештенику Трајку из Урошевца.
„Добро, добро… Могу и ја да је узмем, али је тешка”, говори једини Србин у Урошевцу и једини свештеник овог краја. У њему је све сажето, а највише трпљење и рад. Он нема превише питања, у распоредима за ходочасничка путовања по Косову и Метохији поред светиња урошевачког краја у загради пише „Отац Трајко”. Завршио је литургију у прохладном храму пред верницима чији се аутобус готово заплео у прераслу врбу на улазу у заједничко двориште цркве и џамије. Када нестане један град, његов језик, култура, послови и посебности, остане понеки споменик препун ожиљака. Појави се неки сведок да живи у несталом свету, да се излаже другима и да га други почну доживљавати као живи споменик. Отац Трајко говори дуго о љубави и спасењу, а на високом прозору његовог храма стоји рупа од метка. На једном од стубова између грубо савијене арматуре виси сиротињска плоча са крстом између две фотографије испод којих пише „1915. скопски митрополит Вићентије протођакон Цветко”. Нестали су без трага у бугарској окупацији, после ослобођења 1918. године тражили су их и Срби и странци. Већина података и сведочења указује да су поливени бензином и спаљени. Ова данашња, јадна плоча у храму у Урошевцу је нека врста улазнице у живот ових људи који су својом жртвом, у злом времену, постали свети.
„Оче Трајко, ми ћемо за вама колима”, каже Саша Чубровић. У аутомобил улазе и две девојчице. У Горњем Неродимљу је тихо, лепе куће изгледају празно, заустављамо се између старе оронуле школе и затрте Цркве Светих Арханђела. Њени делови су покривени смећем, велико гробље је разорено, од бора цара Душана остао је велики црни угарак, звоник је зарастао у бршљан. Око њега расте ситно љубичасто цвеће. Низ падину су једни преко других попадали, порушени споменици Шабића, Пиперковића, Дајића… Кроз поломљену фотографију, из пукотине разбијеног споменика расте дрво. Готово из лица човека необичног имена Сарафин листа орах.
Отац Трајко мери сваки корак својих девојчица на неродимском гробљу. Деценијама је овај комплекс био потпуно зарастао. У њега се могло ући, без могућности да вас неко види из околних кућа или путева. У једној од својих многих акција, свештеник је очистио гробље, чинило се да се на њему нема шта срушити. Професорка Митра Рељић пописује остатке уништеног у књизи „Српска гробља на Косову и Метохији уништена споменичка и језичка баштина”, и у једном тренутку о раду и кретању на гробу каже: „Изнад цркве, при врху и у густој шуми, наиђосмо на десет, што изваљених, што танко клесаних крстова, од којих три с натписом. Потом наниже, па редом кроз гроболом”. Газимо између смећа и дечјих пелена и наилазимо на белу плочу, поломљену и претворену у гомилу. „Требало је да је однесемо, оче!” Испод ње је већ 110 година лежао председник општине неродимске, убијен 1916. године. Име са лепе и украшене плоче је обрисало време или се налазило на надгробном крсту, који је уништен 1999. године, вероватно од експлозије која је разнела цркву уз коју је био сахрањен. Дуго смо тражили његово име и нашли да је реч о Витку Лукићу, који је за свог живота стигао да ради у Америци, у луци Балтимор, да српској школи у свом селу, према писању „Цариградског гласника”, приложи „пола шиника пшенице”. У слободи је изабран за првог председника општине, а четири године касније су га, према писању Неродимца Данила Лукића, убили из заседе на истом овом путу, између Неродимља и Урошевца.
Слажемо разбијени председников гроб као мозаик. Бели се мермер од удараца испод сиве патине, коју је нанело време. У околним албанским кућама су видели да смо на гробљу. Долином одјекује гласна музика неке песме посвећене ослободиоцима. Време је да кренемо. „Да однесемо ово камење до цркве и да га саставимо тамо”, предлаже Саша Чубровић. „Не, не, доћи ћемо други пут”. Наше време на овом месту је истекло, мора се чекати други тренутак да се састави оно што је разбијено и да се у Цркви Светог цара Уроша саставе делићи мозаика из овог гроболома.
Тако се филм Растка Шејића „79 камена” отиснуо са овог гробља у свет и разумели су слике уништавања на бројним фестивалима – све до Непала и Катмандуа. Бивши живот се, у овом делу Косова, највише задржао на гробљима. У Доњем Неродимљу, неколико километара даље, све је толико зарасло да и они који су ту живели тешко могу пронаћи храм и вековима старо гробље. У њих се улази или, боље рећи, упада као у бунар. Стрмоглаво, кроз гомиле смећа из којих провирују крстови стари вековима и фотографије упокојених који су овде сахрањивани све до јуна 1999. године.
Због великог броја цркава у овом крају многи говоре различито о томе коме је црква посвећена. Једни говоре Светом Николи, други Светом Стефану Првовенчаном, а храм је посвећен Светом Архиђакону Стефану. У њене остатке смо готово ударили, јер је минирана, а зидови су одлетели са стране. Кров и купола, које је локално српско становништво подигло и обновило осамдесетих година прошлог века, пали су на земљу. Тај полусвод је сачуван и изгледа као да клечи међу разрушеним гробовима, смећем и растињем. Отац Трајко навирује унутра и пева: „Христос васкрсе из мртвих!”. Још пре 15 година (2011) један извештај ОЕБС-а каже: „На гробљу има доста смећа, а спољашњи део цркве су тешко оштетили хулигани.”
Ако су ово мрвице живота, историјско време има сасвим другачију слику. „Ту су дворови Немањића и краља Милутина, ту је био систем вештачких језера од Штимља до Неродимља. За ово место се везује предање о убиству цара Уроша, о коме пише велики патријарх Пајсије Јањевац”, каже историчар Александар Гуџић.
Извлачимо се из рупе препуне лома, смећа и емоција, додајемо једни другима руке, фотографишемо и снимамо, као да нам од тога све зависи. У аутомобилу нас чекају девојчице Сара и Софија, кћерке оца Трајка. Радују се нашем повратку и осмехују свом оцу. Тако се завршава прича о Неродимљу, у којој, изнад разбијеног животног мозаика, историје – опште и личне – изнад страхова и мржње, живи осмех деце као вера у победу живота и смисла.
