Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Димитријевић: Дружина остала на Видовдан 2021 године – Беседа у Андрићграду

Ко у збегу ко на потерници

У зиндану ил у вешерници

У мртвоме углу у запећку

Загледани у боб и у плећку

У епитаф или у колумну

О вршају на смућеном гумну

 

На истом су силни и нејаки

По Косово упртио сваки

И носе га од века до века

Ал не могу никуд из ћустека

Па се теше чемернијем вином

Са некаквом старом дервишином

И још нешто Грка и Бугара

Све коротан рушног разговара

 

Један чарну гору обикава

И у леду цркву осликава

Да у цркви дочека гониче

Где бор клетву јела тропар сриче

Другог сестре трећег муве пљују

У самоћи стиду и нечују

А четври вранца и алата

У кочије преже неповрата

Стане ала а кидише врана

Тужна моја браћо поскитана

       

Овако пева Ђорђо Сладоје у својој песми „Дружина остала“.                                                                                                  

А онда се ми, „дружина остала“, све тужан и коротан у покушају да разговоримо једни друге, сви ми, силни и нејаки у истом зиндану, нађемо у симболичком граду српске културе, који се зове Андрићград, на Видовдан 2021.                   

Ту буде и ветеран наше борбе, Милован Данојлић, добитник Велике Андрићеве награде, који је, далеке 1986, испевао „Задушнице“:                                                                      

A река опет тече некуд мимо,                                              

И миш y темељу родне куће гребе.                                 

Ми пристадосмо да не постојимо:                           

Пред горима ce постидесмо себе.                            

Кратко je време, дуго сагрешење:                                   

Ни смрт нам неће донети решење.

Па заједно гледамо оно што нам Видовдан, на свом обзорју, покаже.

И угледамо, прво, како нас силници овога света тлаче, сасвим у складу са планом Дејвида Гомперта из чланка “How to Defeat Serbia”, објављеног у часопису Савета за иностране послове Дејвида Рокфелера 1994, који је записао да „српски вирус у Европи мора бити уништен“; друго, како биолошки изумиремо као црни победници у трци што је трчи европско човечанство – трци у изумирању, јер нас је на попису 2011. било четиристо хиљада мање него 2001, а сад, уз чемерно вино из Сладојеве песме, чекамо нови попис, и зебемо, зебемо;  треће, како животаримо у статусу колоније у коме смо се обрели, где изводе нас на судове зато што не признајемо нихилистичку идеологију џендера која каже да није битно ког си пола, мушког или женског, него како се психолошки осећаш, као онај из Канаде, који се, после брака и вишедетне породице, у петој деценији живота, прогласио за седмогодишњу девојчицу, и пре подне ради на грталици за снег, а поподне, у кући својих усвојитеља, носи сукњицу и игра се луткицама, док једна „џендер грл“ са Севера Европе тражи да је зову мачком, хода на све четири и мјауче (џендеризацију као меру и проверу наше стварности, од биолошке до језичке, недавно је добила и Србија, под надзором кловновског тоталитаризма Вашингтон – Брисел ).     Нуде нам се, дакле, у име светлије будућности, тендер за џендер, више коронократије од банкарске братије, отровна кинта из Рио Тинта, дигитална школа за домаћег вола, као и школа за мороне у доба короне, белгијске газде које на расизам базде ( онај један је недавно српске раднике поредио са Штрумфовима, човеколиким патуљцима ), пуна плућа црних удахнућа, и слични дарови канцер – капитализма, чији вештичији котао стално кува нове илузије, начињене од крви и суза обичних људи ове планете, наше браће и сестара по патњи у име имагинарног „прогреса“.                                  

Ипак, после свих горчина пораза, обретемо се на Теслином тргу на вечери са добитником,  који је, на први поглед, као и сви ми овде, губитник. Из земаљске перспективе, наравно.

Па шта да ради „дружина остала“?

Хоћемо ли да немоћно слежемо раменима и жмиркамо на заласку сунца наше историје, или ћемо да се, опет и опет, ухватимо у видовданско коло и наставимо тамо где су наши стари стали – Лазар и Обилић, Стефан Високи и Ђурађ Бранковић, војвода Бакић и цар Јован Црни, патријарх Чарнојевић и капетан Коча, Хаџи Ђера и Хаџи Рувим, Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, Карађорђе и прота Матеја, Свети Пајсије и Авакум, Свети Петар Цетињски и владика Раде, кнез Михаило и Петар Први Ослободилац?                         

Са нама су у колу и великани српске ослободилачке мисли, који су за њу тамновали – гроф Ђорђе Бранковић, Светозар Милетић, Лаза Костић, Петар Кочић; и великани српског бунта, попут Гаврила и дружине, којима је Андрићград пружио уточиште да не би скитали по западном свету проглашени за терористе; и великани српске науке, попут Пупина и Тесле, који су сматрали чашћу своју припадност светосавском и светолазаревском Српству.

( Да се не заборави: и њима, прошлим, и нама, садашњим, понуђен је, као потпора и оснажење, Андрићев институт, кућа у којој се знање о нама претвара у саборну мудрост и оставштину за дане који долазе ).

Да не заборавимо: у овај дан памћења, пре десет година, напустио нас је велики српски културотворац, који је, на француском језику, објавио преводе на стотине словенских и српских књига, Владимир Димитријевић, власник издавачке куће „Зрело доба“. Погинуо је возећи своја издања из Швајцарске у француске књижаре.

На Видовдан се, у Андрићграду, све види – и баш се види надалеко.

И зато се, опет и опет, сећамо речи Жарка Видовића да Срби,  „дружина остала“ – у збегу, на потерницама, у мртвом углу, у запећку,  у чарној гори, у упљувку ближњих и упљувку мува,  нису обична нација, него заветни народ, који игра коло око Цркве, и не предаје се, чак и кад хода танком жицом разапетом између словесности и нихилизма. Овде, у Андрићграду, насталом у тренутку смислотворног прозрења једног што је решио да диже тамо где се рушило, и спремног да се одрекне свих „бенефита“ аутошовинизма, враћамо се смислу косовског непристајања на привиде: а тај је смисао празник.                                                                                                 

Као што је одавно уочено, празник настаје као осмишљавање основног човековог ритма – ритма рада и одмора. Док је за животињу одмор, увек и свагда, пуки физиолошки предах, за човека он може бити и празнична радост.                                                                                         

Време је, на први поглед, слика космичког склада – дани се смењују, седмице долазе и одлазе, месеци прелазе један у други; с друге стране, у овај космички склад продрла је смрт.   Како је зауставити?                                                                 

Тако што Бог постаје човек да би људима даровао васкрсење. Зато је хришћански празник откривање радости и слободе, излазак из кавеза свакодневице, подизање главе ка небу.                                                                                          

Празник је, дакле, продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених.                                                                                          

Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.

Овде, у Андрићграду, крај цркве Лазареве, на домаку Његошевом, под мозаиком младобосанским, на тргу Теслином, крај споменика писцу – мостоградитељу, уз патријарха Макарија и Мехмед – пашу Соколовића, празнујемо празник наших очију, ископаних Симониди и онима које је, својом „Јамом“, овековечио Горан. И на заветно питање Бранка Миљковића, оно из песме „Болани Дојчин“ – „Је ли истинито оно што је стварно/ Или само влада?“ одговарамо: није истинито оно што нам данас подмећу као стварно – није истинита Империја авети, није истинита банкократија, није истинита коронократија, није истинита џендерократија. Сетимо се, опети опет, стихова Милована Данојлића:“Не гледај ни звезде ни новине./ Узми дашчицу липовине/ И у њој дубок урежи усек:/ Где је шта стајало, стајаће увек“. Јер, стварно је све то чиме прети Имеприја, али није истинито; то влада, али не побеђује, пошто ће, како рече онај руски калуђер бољшевицима, после свих победника победити Христос, Коме, са Оцем и Духом Светим, Богу Лазара и Милоша, слава и част и хвала у све векове и сву вечност. Амин.

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print