Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Владимир Димитријевић: Косово и Метохија, срце српске мистичке геополитике

Фото: Двери

ШТА ЈЕ ЦРКВА? Црква је сабор верујућих у Христа, у који је Он Сам свакога призвао да ступи. У њој све небеско и земаљско мора бити сједињено у Христу, јер је Он глава Цркве која је тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1; 22–23). Дејствовањем Светога Духа у Цркви се завршава обожење творевине и остварује првобитна замисао Божија о свету и човеку. Црква је исход искупитељског подвига Сина, послатога од Оца, и освештавајућег делања Светога Духа, Који је сишао на велики дан Педесетнице. Како се изразио свети Иринеј Лионски, Христос је стао на чело човечанства и постао Глава обновљене човечије природе – Његовог тела, у којем се проналази приступ ка извору Светога Духа. Црква је јединство новога човека у Христу, „јединство Божије благодати која живи у мноштву разумних створења што се покоравају благодати“ (А. Хомјаков). „Мушкарци, жене, деца, дубоко раздељени у односу на расу, нацију, језик, начин живота, рад, науку, занимање, богатство… Црква све њих обнавља у Духу… Од ње сви добијају јединствену природу, недоступну пропадљивости, природу, на коју не утичу многобројне и дубоке разлике, којима се људи разликују једни од других… У њој нико није одвојен од заједничког, и сви као да се сједињују један са другим посредством просте и нераздељиве силе вере…“ (св. Максим Исповедник). Црква је богочовечански организам. Будући да је Тело Христово, она у себи сједињује две природе – божанску и човечију, са њима својственим дејствима и вољама. По својој човечанској, тварној природи, Црква је повезана са човечанством. Међутим, она не дејствује с њим као пуки земаљски организам, него у свој својој тајинственој пуноћи. Управо богочовечанска природа Цркве и чини могућим благодатни преображај и очишћење света, које се у историји савршава кроз стваралачко садејство, „синергију“ удова и Главе црквеног тела. Црква није од овога света, као што ни Господ Исус Христос није од овога света. Међутим, Он је дошао у овај свет, „смиривши“ се до његових околности – у свет, који је требало да спасе и васпостави. Остварујући своју искупитељску мисију, Црква мора да прође кроз процес историјског кенозиса – самоумањења.  Циљ Цркве није само спасење људи у овом свету, него и спасење и васпостављање самог света. Црква је призвана да у свету дејствује по угледу на Христа, сведочећи о Њему и Његовом Царству. Чланови Цркве су призвани да се придруже Христовој мисији, Његовом служењу свету, које је за Цркву могуће једино као саборно служење, да свет верује (Јн. 17; 21). Црква је призвана да служи спасењу света, јер ни Сам Син Човечији није дошао да Му служе него да служи и да даде живот Свој у откуп за многе (Мк. 10; 45). Спаситељ о Себи каже: Ја сам међу вама као слуга (Лк. 22; 27). Служење у име спасења света и човека не може да се ограничи националним или религиозним оквирима, како о томе јасно говори Сам Господ у причи о милосрдном Самарјанину. Осим тога, удови Цркве се повезују с Христом, Који је понео све грехове и страдања света, сусревши сваког гладног, бескућника, болеснога, затвореника. Помоћ страдалнику је у правом смислу помоћ Самом Христу и с испуњењем те заповести повезана је вечна судбина сваког човека (в. Мт. 25; 31–46). Христос позива Своје ученике да се не гнушају света него да буду „со земљи“ и „светлост свету“. Будући да је Тело Богочовека Христа, и Црква је богочовечанска. Међутим, ако је Христос савршени Богочовек, онда Црква још увек није савршено богочовештво јер она на земљи ратује са грехом, а њено човештво, иако је изнутра и сједињено са Божанством, далеко је од тога да Га у свему изражава и да Му у свему одговара. Живот у Цркви, на који је призван сваки човек, јесте непрестано служење Богу и људима. На то служење призива се васцели народ Божији. Учествујући у општем служењу, удови тела Христовог извршавају и своје посебне функције. Свакоме се даје посебан дар којим ће служити свима. Сваки као што је примио благодатни дар, њиме служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије (1. Петр. 4; 10). Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости, а другоме реч знања по истом Духу, а другоме вера истим Духом; а другоме дарови исцељивања истим Духом; а другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће (1. Кор. 12; 8–11). Дарови разноврсне благодати Божије дају се сваком појединачно, али ради заједничког служења народа Божијег (укључујући у то и служење свету). То и јесте опште служење Цркве, које се не савршава на основу једног него на основу многих дарова. Разноврсност дарова ствара и разноврсност служења. Међутим, различити су дарови, али је Дух исти; различита су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима (1. Кор. 12; 5–6). Црква призива своја верна чеда на учешће у друштвеном животу, које се мора заснивати на начелима хришћанске моралности. У Првосвештеничкој молитви, Господ Исус се молио Оцу Небеском за Своје следбенике: Не молим да их узмеш од света него да их сачуваш од злога… Као што Ти посла Мене у свет, и Ја њих послах у свет (Јн. 17; 15, 18). То је реч Светог Кипријана Картагинског – ван Цркве нема спасења. Да ли ће сви путеви довести Христу у Његова рајска станишта? Да ли ће сви који призивају Име Христово и који у Њега верују бити спасени? У Речи Божјој су и овакви искази Господа и апостола: „Неће сваки који говори: Господе! Господе! ући у Царство Небеско“ (Мт. 7, 21)… „И ђаволи верују, и дрхте“ (Јаковљ. 2, 19). Ђаволи дрхте иако верују, дрхте јер се боје суда Божијега. Њих вера неће спасити. Потребно је припадати Цркви. Неопходно је ући у нарочит однос са Господом. Какав је тај однос, та веза? – О томе нам говори Сам Господ Исус Христос. Прочитајмо речи Господње које се налазе у 15–ој глави Еванђеља по Јовану: „Останите у Мени, и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени, и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити“ (Јн. 15, 4–6). Кратко речено: Бог је основао Цркву да би спасао људе. Црква је спасење!

А Српска Православна Црква није ништа друго до органски део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове. Призвана да сведочи Васкрсење Христовом и наше као пут ка спасењу, она је аутокефална већ осам столећа, а пре сто година, после Првог светског рата и периода наше подељености између разних империја, обновљена је у својој пуној јединствености залагањем владара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Александра Карађорђевића и свих српских епископа, свештеника, монаха и верног народа.

ПОЈАМ АУТОКЕФАЛНОСТИ Самосталност једне православне помесне Цркве, која добија од своје Мајке Цркве могућност да сама бира свој епископат и поглавара и да самостално пастирствује Богом јој повереним стадом, назива се аутокефалност. Како каже правни историчар др Зоран Чворовић, она означава такав степен самосталности једне помесне Цркве, који подразумева да сабор епископа те Цркве сам бира епископе и поглавара те Цркве. Таква одлука је коначна, она не подлеже потврди ни једне друге црквене инстанце. По томе је црквеноправном појму аутокефалности у државном праву најближи појам суверености. Путем епископског прејемства (наслеђивања) ствара се самостална домаћа епископска династија. Тако је после добијања томоса о аутокефалности 1219. године, Свети Сава са још двојицом затечених епископа изабрао нових осам епископа, и тада се зачела српска епископска династија, пошто после смрти једног епископа Сабор, као највиша власт аутокефалне Српске цркве, бира новог епископа. Најбољи познавалац проблематике аутокефалности у Православној Цркви у 20. веку, професор Сергије Троицки, јасно разликује факторе и услове за аутокефалију. Фактор аутокефалије је воља која може на канонски ваљан начин да створи нову аутокефалну Цркву. У почетку су нове самосталне Цркве стварали ученици Христови – свети апостоли, а неке од тих Цркава и данас постоје као аутокефалне као што су Јерусалимска и Антиохијска патријаршија. У периоду Васељенских сабора од 4. до 8. века, Васељенски сабори су се јављали као творци нових аутокефалних Цркава. Тако је створена, примера ради, Цариградска патријаршија. После епохе Васељенских сабора, воља мајке-Цркве која додељује аутокефалност једном свом делу је једини канонски ваљан извор аутокефалности, сходно древном правном начелу да „нико не може пренети на другог више права него што сам има.“ На овакав начин су аутокефалност су стекле, примера ради, Грузијска црква од Антиохијске патријаршије или Бугарска, Српска и Руска црква од Цариградске патријаршије. Да би мајка-Црква уопште дошла у ситуацију да разматра додељивање аутокефалности једном свом делу мора буду испуњени материјални и формални услови дефинисани канонима и предањем Цркве. Најпре, мора да постоји јединствени захтев за аутокефалијом народа и клира једне области у саставу мајке-Цркве. По учењу православне Цркве се под народом подразумева лаос, односно народ Божији или верни народ, који заједно са клиром чини земаљску Цркву Христову. Једном речју, да би воља за аутокефалијом била канонски легитимна, њу мора да изрази на једнодушан начин верни народ и клир једне области (о томе 17. и 99. правило Картагинског сабора), а не народ сам по себи. Легитимни захтев за аутокефалношћу не могу да испоставе они који себе не сматрају члановима Цркве Христове, односно члановима канонске помесне Цркве која као мајка-Црква треба да додели аутокефалност. Пошто аутокефалност служи црквеним а не политичким циљевима, ирелевантна је воља оних који нису део верног народа. Поред јасно изражене и једнодушне воље за аутокефалношћу верног народа и клира једне области, неопходно је да та воља подупрта чињеницама које гарантују да ће моћи да се организује самосталан црквени живот, што се пре свега подразумева постојање у области која тежи аутокефалности црквене организације од најмање четири епископа. Чак и када би постојали сви ови услови, они нису довољни за стицање канонски ваљане аутокефалности без јасно изражене воље свих епископа мајке-Цркве. Историјски гледано постојали су и други спољни услови који су понекад утицали на стицање аутокефалности, као што су етничко начело и воља власти једне независне државе која нема независну црквену организацију. Етничко начело у Православној Цркви није ни одлучујуће, пошто Црква учи да „нема ни Грка, ни Јелина… јер сте сви једно у Христу Исусу,“ али ни занемарљиво, јер каже „идите дакле и научите све народе.“ Историја Цркве показује да се аутокефалност додељивала једном етносу тек после дугог живота у оквирима црквене организације мајке-Цркве и под условом да тај етнос има независну и притом у великој мери етнички хомогену државу, тј. да је дошло до поистовећивања црквеног народа и етноса, с једне стране, и етноса и државе, с друге стране. То је био случај са српском, бугарском, грчком, румунском, па и руском (имајући у виду територијални обим руске државе у 16. веку) аутокефалијом. Бројни случајеви из прошлости показују да је државна власт изражавала жељу за добијање аутокефалности, при томе нам средњовековна историја показује да се, као у случају Немањића, увек радило о владарима који су били међу најревноснијим члановима Цркве. Поред формалних постоје и мистички услови аутокефалности, који се огледају у томе да је један етнос добио од Бога потврду своје духовне зрелости и спремности за самосталан црквени живот, пре свега тиме што је већ пре стицања аутокефалности добио своје националне светитеље у оквиру светих целокупне Христове Цркве, да се развио њихов култ и формирала црквена књижевност. Као што је то било код Срба и Руса са култовима, примера ради, Светог Симеона Мироточивог и Светог Илариона Кијевског који су формирани пре стицања аутокефалије.

Српска Црква је и мистичка и геополитичка стварност српског идентитета и вековног постојања на нашем простору. СВЕШТЕНА ГЕОПОЛИТИКА Има ли основа да се говори о сакралној, свештеној геополитици, којој припада и геополитика светосавља као „православља српског стила и искуства“ ( Владика Николај)? Свакако да има. О њима је, између осталог, писао Миодраг М. Андрић у незаобилазном огледу „Смисао хришћанске геополитике“ ( Образ, 3-4/ 1996, стр. 44-47 ). Он каже:“Са библијско-историјског гледишта, геополитичка свест једног побожног народа датира још из времена праоца Аврама. Она се заснива на неразрушивом завету Аврама и Бога који обећава да ће Аврамово потомство наследити земљу Хананску ( 1. Мој. 12,7 ). Заједно са гробовима праотаца, сећање на овај завет ће одржати јеврејско племе у наступајућем периоду и постепено изградити у њима државотворну свест. Са изградњом државотворне свести јавља се и потреба за изградњом сакралних објеката који ће видљиво омеђити већ поменути Завет Бога и јеврејских отаца и изродити оквирну геополитичку свест вертикале у јеврејском племену, ДА ЈЕ ЗЕМЉА У КОЈОЈ БОРАВЕ ОД БОГА ДАТА И ДА СЕ КАО ТАКВА МОРА САЧУВАТИ. Новим Заветом долази до утемељења крштених државотворних народа чија је геополитичка свест слична старозаветној јеврејској, али са много вишим Новозаветним смислом. Подижу се владарске задужбине широм државотворних хришћанских народа:Јермена, Грузијаца, Ромеја, касније Срба, Бугара, Румуна и Руса. Тиме њихова геополитика није ни само хоризонтална као код паганских идеологија и народа, нити је само вертикална, што је карактеристика за старозаветне Јевреје. ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА ЈЕ КРСТОНОСНА:ОНА ЈЕ ХОРИЗОНТАЛНА ЈЕР ЈЕ ЗАСНОВАНА НА БОГОМ ДАНОЈ ДРЖАВИ АЛИ И ВЕРТИКАЛНА ЈЕР ЈЕ У ТОЈ ДРЖАВИ ПОСТОЈЕ ХРАМОВИ У КОЈИМА СЕ САБИРА ВЕРНИ НАРОД КАО ЦРКВА БОЖЈА КОЈА ГА НА МИСТИЧКИ НАЧИН ВЕЗУЈЕ СА НЕБЕСКОМ ДРЖАВОМ“. Зато су хришћански храмови средишта мистичке геополитике: они су небо Литургије на земљи просторно-временских координата. И зато су елитни Срби увек и свагда били задужбинари. По Миодрагу Андрићу, основни задаци хришћанске геополитичке мисли су следећи: чување националног интегритета и свести  о личном пореклу; изучавање утицаја  климе и географског простора на антрополошко обликовање нације; разматрање историјског пејзажа нације и очување њене културне заоставштине; чување језичког интегритета у времену и простору; чување територијалног интегритета; чување духовног смисла свега што народ чини народом; чување задужбина као тапија Богом дарованог простора једног хришћанског племена. Треба  поменути и антихришћанску геополитику с њеним циљевима, који су, по Андрићу, следећи: рушење, отуђивање, скрнављење и пљачкање културног блага једне државе или народа; подизање својих култних објеката на окупираној територији, и претварање светиња туђе вере у своја култна места, и то силом; насилно покрштавање, исламизација, деловање секти; геноцид над једним народом. СРПСКА ХРИШЋАНСКА ГЕОПОЛИТИКА Почеци српске сакралне геополитике везани су за христијанизацију Срба, али је њене правце развоја одредио Свети Сава. Он је кренуо путем стварања српске аутокефалије, о чему је, као о основи нашег духовног идентитета, писао Владика Николај као о путу који би се могао назвати „национална Црква, али не и национална вера“.  Не сме се заборавити оно на шта указује Жарко Видовић у својој студији „Његош и косовски завјет у новом вијеку“ (Београд, 1989, стр. 60) – да је Свети Сава ишао у Никеју да аутокефалност Српске Цркве „измоли од немоћног и пораженог византијског цара и патријарха! у вријеме кад су Цариград и саборну патријаршијску Цркву држали Латини! Свети Сава је презрео моћ и свјетовну правду Латина и мимо њих је тражио Божју правду ОД ПОРАЖЕНИХ! Он, Свети Сава који је тада био моћнији од цара и патријарха које је молио и од њих благослов тражио!“ То је определило историју Срба као историју борбе за правду, чак и по цену надљудских жртава: зато је српска хришћанска геополитика ОТАЧАСТВЕНА, А НЕ ИМПЕРИЈАЛНА. МУДРОСТ СВЕТОГ САВЕ О геополитичкој мудрости Светог Саве пише Жељко Познановић (Српска идеја, Београд, 1999, стр. 102-103):“Свети Сава је, у складу са канонима, националну Српску цркву поделио по географским целинама. Особита пажња при томе је обраћена на крајеве који су били верски заостали или су били под утицајем римокатоличке пропаганде. Осим тога, он је обратио пажњу и на национални карактер наше Цркве. У Призрену је пре његовог доласка био епископ Грк кога је поставио Охридски архиепископ, па га је Свети Сава приморао да поднесе оставку и на његово место је поставио епископа Србина. Поред старих епископија у Расу, Призрену и Липљану, основане су још две на Приморју – Хумска са седиштем у манастиру Пресвете Богородице на Стону и Зетска са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци код Котора, као и шест епископија у унутрашњости Србије (Жичка, Хвостанска, Будимљанска, Дабарска, Моравичка и Топличка ). За епископе нових епархија Свети Сава је поставио своје ученике монахе – аскете Хиландарце и предао им аутентичан препис свих црквених књига, одредивши да се преписи по епархијама могу вршити само из тих аутентичних примерака. Епархије су биле подељене на протопопијате, чија је дужност била непосредно просвећивање народа, крштавање и венчавање. На тај начин се преко јачања Цркве и сакрализовања породице јачала и сакрализовала сама држава/…/То је и време одржавања црквеног сабора у Жичи на коме је Свети Сава још једном утврдио основе праве вере, проклевши све јереси. Сва епископска седишта постављена су у манастирима, местима молитве и поста и духовним тврђавама, која су тако и просторно, дакле геополитички, одређивала српску нацију“. Да је то тачно, знамо и из новије историје: на Лондонској конференцији 1913. Беч је вршио притисак на велике силе да Високи Дечани припадну Албанији. Скадар и Елбасан, српски градови (у Елбасану су почивале мошти првог српског свеца – владара, Јована Владимира), већ су доживели такву судбину. Јован Цвијић је окупљенима приказао фото-документацију о Дечанима и изложио истраживања француског византолога, Габријела Мијеа, па је план Аустро-Угарске да нам  Албанци узму Дечане, пропао.

КОСОВО И МЕТОХИЈА, НАШЕ МИСТИЧКО СРЦЕ Косово и Метохија су срце српске мистичке геополитике. Јасно је да су они то пре свега својим православним храмовима и олтарима. Колевка народа је ова област нарочито од 1253, кад други српски архиепископ, Свети Арсеније Сремац, средиште  аутокефалне Цркве премешта у Пећ, која се, у то време, налазила у дубини српске државне територије (Жича је стално могла бити на удару римокатоличких крижара, Угара. ) Велике  светиње, попут Пећаршије, Грачанице, Девича, Љевишке, Дечана,Светих Архангела биле су и остале српске тапије на светој земљи, као и најбоље сведочење о Светородној Лози Немањића, која се, по угледу на Лозу Јесејеву, налази осликана, са 22 лика, у задужбини Стефана Дечанског, на источном зиду. Косовски бој је крвљу Лазара и његових саподвижника заувек запечатио светосавско  опредељење за истину и правду, макар и у поразу (привидном, јер је пролазан). Као што је писао Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“ (Београд, 1986, стр. 59 ):“Избор бојишта није случајан: простор испод Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него је у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Подунавља воде ка Јадрану,  односно из Повардарја на север и северозапад ка Босни, преко старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај не влада само Србијом, него и централном балканском облашћу око Скопља. То је дакле једна од најважнијих стратегијских позиција на Балканском полуострву“. Како је било 1389, тако је и данас: Косово је опет мистичко средиште апокалиптичних бојева. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЕПОХА СОКОЛОВИЋА   Значај аутокефалије за наш народ  не може превидети: Жарко Видовић је сасвим у праву кад каже да српска  нација није настала као западне, на метафизичким начелима воље за моћ, него као плод благодатног деловања Цркве, због чега, иако су Срби били крајишници, бранитељи војних граница разних царстава, дакле ратници, код њих никад није било милитаризма, јер је епска свест била облагорођена хришћанским духом и светосавско-косовским заветом, који остварује, борећи се за земну отаџбину, победу у небеском поретку ствари. Одмах после пада деспотовине којом је владала династија Бранковића, већ крајем 15. века,  грчка Охридска архиепископија, уз помоћ турске власти, ради на одузимању аутокефалности Српске Цркве. Српски митрополит смедеревски Павле се, двадесетих година 16. века, са епископима Србима супротставља овом разарању националне Цркве, због чега га охридски архиепископ Прохор, на помесном сабору своје архиепископије, 1532, изопштава  као „непослушног“. Митрополит Павле поткупи Турке да ухапсе Прохора, и привремено обнови српску аутокефалију, да би јула 1541. охридски архиепископ, удружен са цариградским патријархом, успео да од султана издејствује укидање наше црквене независности и припајање свих српских епархија Охриду. На митрополита Павла је бачена анатема, тако да он мора да бежи у Русију и Влашку, чији га војвода Јован Радул назива „човеком исправним и верним“, дајући му право да скупља милостињу за српске манастире. Значајну улогу у обнови аутокефалије Пећке патријаршије у 16. веку имао је, поред осталих исламизованих Срба на султановом двору, и Мехмед паша Соколовић, који је на овоме радио не само као Србин свестан свог порекла, него и као генијални „геополитичар“ Турске царевине. Срби су, по броју и распрострањености, били највећи православни народ на Балкану, који не само да је имао државотворну свест о слави немањићке државе, него је, ако је био незадовољан, представљао и веома озбиљан фактор нестабилности по турску државу, поготову у њеним граничним областима према Млецима и Хабзбуршкој монархији, оданим римском папи. Зато је, скупа са осталим моћним земљацима на султановом двору, Мехмед паша Соколовић  сународнике ослободио власти  Охридске архиепископије, и довео на престо црквене власти свог брата, хиландарског архимандрита Макарија, који је на архијерејском сабору у Пећи васпоставио  канонски поредак у пуном обиму. Обновљена Патријаршија је обухватала Штип, Радовиште, Самоково и Рилу, област Косова и Метохије на југу, а затим Црну Гору, Далмацију (па и делове данашње Словеније ), као и Славонију и Будим на северу. Турске власти су допустиле обнову запустелих цркава и манастира (осим оних који су више од педесет година стајали у рушевинама). Развија се снажна зографска и преписивачка делатност, израда црквених сасуда и штампање књига. Истовремено, српски патријарх постаје „милет баша“, добијајући право управљања унутрашњим животом своје заједнице на Балкану. После смрти патријарха Макарија, наслеђује га његов синовац Антоније Соколовић, а 1575. престо заузима Герасим Соколовић, који се потписује као патријарх не само Срба, него и Бугара. Династија Соколовића патријараха окончава се Саватијем Соколовићем, који је 1586. довршио изградњу манастира Пиве. После смрти Мехмед паше и гашења династије Соколовића као поглавара Српске Цркве, наступају тешки дани: Срби, које су Рим и Беч позвали на устанак против Турака, и који се одазивају устанцима у Банату, Херцеговини, Пећи, Скадру и Кучима, бивају остављени од „Латина, старих варалица“, а Турци устанке гуше у крви и спаљују мошти Светог Саве 1595. године. Ипак, иако са тешкоћама, Пећка патријаршија наставља да постоји све до средине 18. века, када је турске власти, у договору с Цариградском патријаршијом, укидају, због „непоузданости“ српског елемента. ЖИЖА ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Како је у својим историософским студијама показао блаженопочивши наш мислилац, Жарко Видовић, Срби никад у својој историји нису били тако духовно јединствени (а без самосталне државе), као у доба обновљене Пећке патријаршије. Само с њом на челу могли су да одоле онолико колико су одолели и исламизацији и католичењу. Видовић, у својој књизи „Историја и вера“ (Београд, 2009, стр 365 ), нарочито истиче улогу српских манастира као средишта наших завичаја који су се уливали у свест о свенародном заједништву:“Пећка Патријаршија је икона-жижа заједнице српских манастира. У то време манастири су играли одлучујућу духовно-историјску улогу у црквено-народном животу, јер су  били светиње сваког ужег завичаја. Народ је ишао у манастире, окупљао се око манастира, а монаси су имали водећу улогу у животу Српског народа, јер су били наша истинска народна елита. То су били Хришћани спремни на сведочење и жртву.“ Од најбољих калуђера бирани су епископи, који су чували како веру, тако и нацију, утемељену на Косовском завету. Један римокатолик је о улози пећког патријарха са жаљењем писао:“Тај шизматички народ има за свога поглавара као некога краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом, а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом“. ФАНАРИОЋЕЊЕ Протојереј Александар Шмеман је, у својим еклисиолошким студијама,  запажао да су Грци у историји често били склони да аутокефалије других Цркава, поготову словенских, сматрају за неко сопствено снисхођење, које нема пуновредно значење првобитне пентархије, када су, у доба пре 1054, у свету постојале само Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија, од којих су ове потоње четири биле грчке.  Чак је и сама јерес „етнофилетизма“ осуђена на сабору у Цариграду седамдесетих година 19. века када су Бугари тражили да им се врати њихова црквена аутокефалија, настала још у средњем веку. (Цариград је са Бугарима прекинуо молитвено општење због повратка истих аутокефалној структури своје националне Цркве, и тај прекид је трајао све до после Другог светског рата). И у историји Срба цариградски патријарси (иако су Грци наша браћа у Христу и савезници у борбама за слободу) често су покушавали да нас потчине својој црквеној власти и „денацификују“. Још се охридски архиепископ  Димитрије Хоматијан љутио на Светог Саву и претио му црквеним казнама зато што је Србију и српске земље одвојио од јурисдикције Охрида. Дешавало се то и касније, и не сме се заборавити. Последњи пећки патријарх, Грк Калиник Други, тражио је 1766. године укидање Пећке патријаршије, а уз њега је пристао грчки део патријарашког епископата. Пре тога, Калиник је отерао са престола Србина Василија Бркића, који пише:“Као што су мене, тако и све друге епископе Србе су прогнали. Оне које су могли ухватити послали су на заточење, а они који су побегли спасли су се“. Патријарх Василије нашао је прибежиште у Црној Гори, код владике Саве Петровића, који у једном извештају из 1776. пише с којих епархија су отерани Срби архијереји (Самоковска, Штипска, Скопска, Новопазарска, Нишка, Ужичка, Београдска, Босанска и  Херцеговачка. ) Деветорица епископа су покушавала да ову пропаст спрече, али Турци и фанариоти су испунили оно што су наумили. Ипак, свест светосавског завета чувала је српска Црна Гора, којом управљају митрополити из рода Петровића; они не признају власт Цариграда, као ни Патријаршија у Сремским Карловцима. БОРБА ПРОТИВ ФАНАРСКОГ РОПСТВА Фанариоти су нанели много штете српском народу  (осим часних, Божјих људи, а таквих је свакако било). Они су, уз помоћ Турака, узимали велики црквени порез, па су их Срби из Босне мрзели горе него Турке. Укидали су словенско, а уводили грчко богослужење, борили се против крсних слава и народних обичаја своје словенске пастве. Тамо где је, међу грчким јерарсима, био и понеки Србин, стање је било боље: владика Јоаникије ( 1784 – 1818) спојио је рашку и призренску епархију, и успешно чувао народ у правоверју. Међутим, после његове смрти, кад фанариоти заузму епископску власт, Гора у близини Призрена се, због њихове небриге, сва истурчи. Летописац вели:“Деца су њихова многе године остајала некрштена; сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан попо није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином“…“Док је Јанићије био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило у Броду, а са смрћу Јанићи јевом нестане и међу Брођанима хришћанства: они се истурче, а неки се преселе у Призрен (о овоме у књизи Живорада Јанковића:“Српска Црква 1219 – 1920“, Београд, 2006, стр.74-78 ). Зато су сви наши државотворци, од кнеза Милоша, преко краља Милана, до Александра Ујединитеља, улагали све напоре да  Српску Цркву прво осамостале, а затим и све њене епархије уједине. То је био херојски подухват, ништа мање важан  (у ствари, можда и важнији), од стварања државе. Јер, како је говорио протоусташки геополитичар, Иво Пилар, под псеудонимом Сидланд, док год постоји Српска Црква, Срби нису побеђени. НАМЕРЕ НЕПРИЈАТЕЉА Жарко Видовић, у својој студији „Поетофилософија и коментари“ (Београд,1999, стр. 48 ) јасно каже:“Ситуација Срба је светска, јер је Источно питање светско, јер је светско питање источних граница империје Запада, светско (ватиканско) довођење Срба (и Светог Саве) у питање“. Такође, непријатељска геополитика исламског џихада, која наш простор третира као свој плацдарм за ширење ка Западу, не сме се губити из вида. Ми смо, на тај начин, на двоструком удару – и Запада и Истока, јер нам је задато да, како рече Владика Николај, будемо изнад Истока и Запада. Жарко Видовић је јасан:“Запад (империјални!) рушио је наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индвидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави/…/Запад у служби сатане управо на тај начин жели да  уништи Исток, једини ослонац МЕДИТЕРАНСКЕ цивилизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито-комунизмом, па агресивним сатано-национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара ), па либерал – анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће праве државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама/…/Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима“ (исто, стр. 121 ). Главни циљ наших непријатеља и данас, као некад, јесте: одвојити Србију од Русије. Зато не смемо заборавити своје основне оријентире у свету који се мења. ГЕОПОЛИТИЧКА ОРИЈЕНТАЦИЈА СВЕТОСАВЉА Владика Николај је био јасан:“Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез православних народа на Балкану са ослоном на православну Русију. И то не ради царства земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне, него ради служења Христу Богу“, рекао је он у свом програмском делу „Српски народ као Теодул“. И додао је:“Речено је српском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијим од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад“.

Јер је, у Христу, изнад Истока и Запада. САВЕЗ ПРАВОСЛАВНИХ – НЕОСТВАРЕНА НАДА Наш највећи мислилац у расејању, сорбонски доктор, покојни Марко С. Марковић, још 1991. године објавио је текст „За Савез православних народа“, у коме орловски оштро сагледава будућност:“У стратешком смислу, политика западних сила се може најбоље објаснити „теоријом домина“: када се домине усправно поређају, па се поремети равнотежа прве, онда све остале падају за њом једна за другом. Југославија је била почетна домина; Русија је предвиђена као последња. /…/ Има ли начина да се тој ратној машини стане на пут и постоји ли за православне народе нада за спас? Они ни од кога спас не могу очекивати изузев од Бога и од себе самих. Речју, једино савез православних народа може да заустави и отклони перспективу Трећег светског рата. Не само да се тада нико не би усудио да тај блок нападне него би можда и муслимански народ најзад увидели да су ударили кривим путем, јер се до сада нису борили за сопствене интересе, него су били само играчка у рукама својих смртних непријатеља. Нужно је, пре свега, да православни народи схвате глобално положај у коме се налазе и разумеју да су колективно угрожени, иако, привидно, тешкоће  у датом тренутку сноси само њихов православни сусед“ (Марко С. Марковић: На развалинама Јутопије/ Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова, Чачак, 2007, стр. 250, 252 ). Октобра 2005, Марко С. Марковић је понудио оглед на тему „Шта се десило са Савезом православних народа?“Разочаран, али трезвен, он је истакао:“Да би се постигао тражени циљ, био је довољан међусобни пристанак. У току неколико месеци или неколико недеља могла се изградити једна велика сила и учврстити војно-индустријски блок од Северног до Средоземног мора. Само једно самоубилачко лудило је могло одбацити ту ведру будућност која се налазила на дохвату руке православног света“ (исто, стр. 253 ). У свом огледу – ламенту, Марковић тугује, јер се показало да су народи уобличени у „византијском комонвелту“ (Румуни, Бугари, Грци) били више уз Америку него уз једноверну Русију, али и „половина српског народа такође жели да уђе у Европску заједницу, под влашћу Америке и НАТО-а“. Марковић пророчки каже:“Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста. Светски еколози се одавно брину за судбину делфина, слонова, медведа, птица, жаба, крокодила, ау последње време слепих мишева и жаба, зато што би њихов нестанак био штетан за даљи развој природе. Али, уништење Срба и Руса нимало не шкоди природи“ (исто, стр. 262 ).

Рат се наставља. До истраге, рекао би Његош. ДО ЧЕГА ДОЂОСМО? Због тога што су, духовно и геополитички, православни народи издали себе, сналази их казна Божја. А Бог кажњава тако што се педагошки повлачи и пушта нас да жањемо оно што смо с ђаволом сејали. Грци су веровали да се може спојити православље са припадношћу Европској Унији и НАТО-у, па су сад бачени у срамно ропство, горе од турског. Румуни и Бугари су и у НАТО-у и у Европској унији, али само као парије Новог светског поретка. Нас Бог, пак, освешћује преко Косова и Метохије. И заиста: зар нас опет Свето Косово, опстанком Срба који на њему живе и срамном политиком Империје која се на њему води, гласније од сваког човечијег гласа не опомиње да никако не идемо за Белом Демонијом, како је Владика Николај звао Европу отпалу од Христа? Ми смо спавали у лажним сновима ЕУтопије, а Косово нас буди; јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу. Будемо ли се пробудили покајањем, Живи Бог нас неће оставити. Зато је блаженопочивши патријарх Павле говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме да помогне.

У КАКВОМ СВЕТУ ЖИВИМО? Руска геополитичарка, Олга Четверикова, доктор историјских наука, у свом интервјуу „Геополитици“ (новембар 2011.) говорила о припремама за Трећи светски рат (глобални грађански сукоб), и каже:“Ствар је у томе, што, изгледа, светско лихварство улази у последњу етапу своје перманентне светске револуције, у којој планира да заврши концентрацију у својим рукама и националних богатстава, и власти над човечанством. Ради тога је неопходан светски хаос, или свеопшти грађански рат, чија се жаришта сада праве у различитим деловима света. Као што смо више пута указивали, тотална дестабилизација је потребна да би се свет приморао да добровољно прихвати власт наднационалног „арбитра“ који ће све довести у ред.“

То је мистичка срж глобализма – последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства, антихрист. Он треба да „заведе ред“.

НЕОФАНАРИОТИЗАМ НА ДЕЛУ У том оквиру, треба схватити и оно што се дешава у Православној Цркви, у којој Цариградска патријаршија покушава да заузме паполику позицију свог екуменистичког савезника, Ватикана. О улози Фанара у разградњи аутокефалних Цркава Четверикова каже:“У условима стварања јединствене светске религије, православље остаје једина духовна снага која се супротставља стварању антихришћанског глобалног поретка. Зато су мондијалистичке снаге сада усмерене на то да униште православље путем његовог разбијања и изопачавања, које се врши под маском модернизације. Главну улогу у том процесу игра константинопољски патријарх Вартоломеј, познати екумениста, паписта и атлантиста, који се залаже за свеобухватну „обнову“ православних цркава. Посматрајући себе као видљивог поглавара православља, он тежи да достигне да тај положај признају друге цркве, како би их ставио под своју контролу. То је могуће само у условима рушења канонско-правног поретка православља, чему и тежи Константинопољ, подстичући раскол помесних цркава. Што је више ситних аутокефалних цркава, то му је лакше да им наметне своју власт и добије сагласност за екуменску „перестројку“. Већ одавно он води активну тајну делатност у одвајању Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије од Руске Православне Цркве, исти напори се у последње време се предузимају према Белоруском егзархату. Тако да се све то остварује у оквиру стратегије постизања примата над другим Православним Црквама.“

Што је предвиђено 2011, сада се остварује: цариградски патријарх Вартоломеј легализовао је раскол на Украјини, да би сломио кичму Руској Православној Цркви, и себе наметнуо као источног папу који ће се сјединити са својим западним, римским узором.

УСЛОВИ У КОЈИМА СМО

У веома тешким условима налази се данас СПЦ.  Притиснути смо и опкољени са свих страна. Бивало је и некад овако тешких ситуација. Црквена јерархија наша је морала да се прилагођава и турском ропству као и да избегава замке папистичког Беча у доба K und K.  монархије, као и да испуњава вољу „дебелог мртваца Гроза“ (како је Тита звао блаженопочивши владика будимски Данило): по Титовом налогу, између осталог, рашчињен је владика америчко-канадски Дионисије и прављен је хаос у Македонији. Црква је ћутала, трпела, чекала. Сто пута се у нашој црквеној историји могло чути: „Змију глади, испод ње се вади“. Међутим, садашњи поход змије (сатане!) на свет, је такав да не оставља места компромисима: реч је о покушају (на ивици успеха) ђавола и његових слугу да се, после диригованог хаоса, у свету успостави глобална држава, на чијем челу ће, из Писма и Предања то знамо, бити антихрист, последњи лажни месија у злу уједињених нација. Зато данас не може бити успешних компромиса, и све силе Цркве морају се дићи у одбрану светосавско – косовског завета, без кога нам нема опстанка у историји.

 

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ ВЛАДИКЕ САВЕ У новинама „Демократија“ на Савиндан 1997. године појавио се интервју с покојним шумадијским владиком Савом (Вуковићем), познатим историчаром и литургологом Српске Цркве. У том интервјуу, овај угледни епископ, аутор књиге „Српски јерарси“ је дословно рекао (а наслов текста је био веома карактеристичан – „Свети Саво, помагај“):“Нећу претерати ако кажем да наш српски народ има ту привилегију да на свом челу има две свете личности: оца и сина. Преподобног Симеона Мироточивог као творца српске државе и његовог сина светог Саву који је организовао самосталну Српску православну цркву. Пре светог Саве, за нас су се борили и Исток и Запад и Грци и Латини. Захваљујући светом Сави који је изабрао онај средњи пут, пут самосталности Српске цркве, ми смо данас оно што јесмо. Српски народ треба непрестано да захваљује што је захваљујући светом Сави, са Богом остао насамо. Ни преко Цариграда, ни преко Рима него је успоставио директну везу са Богом. Захваљујући светом Сави који је организовао самосталну СПЦ ми нисмо имали потребе да се Богу обраћамо преко тумача: ни на грчком, ни на латинском језику. Данас, када треба да уђемо у трећи миленијум, покушавају неки да у СПЦ уведу богослужење на неразумљивом језику и служе чак у својим катедралама на језику који њихов паства не разуме. И то на највеће празнике. Уводе туђе обичаје, туђе мантије, туђе камилавке, мислећи да на тај начин врше службу Богу. Међутим, раде супротно од онога што је свети Сава радио, који је желео да нас одвоји и од Истока и од Запада да будемо самостални. Српска православна црква је захваљујући светом Сави, ево више од 750 година самостална Црква. Не требају нам ни туђе капе, ни туђе мантије, ни туђе црквено појање, јер ми имамо наше српско православно црквено народно појање. Стиди се тога само онај ко има извесне комплексе. Такву појаву наш народ неће одобрити и то неће изаћи на добро.“ Том приликом, владика Сава је истакао:“Ми желимо да будемо у добрим односима са свим сестринским православним црквама. Ми смо примили хришћанство од Грка и ми смо им захвални, Цариградску патријаршију сматрамо својом мајком црквом и саосећамо са свим њеним несрећама и невољама. Што се тога тиче, ми смо потпуно у сагласности са Цариградском патријаршијом, али не желимо у нашој цркви ничије туђе обичаје. Свака аутокефална црква има право на свој самостални живот. Никоме није потребан ‘мама комплекс’. Никоме није потребно удворавање, поготово Цариградској патријаршији, нашој мајци цркви. Они који желе да се на овај начин додворе не чине услугу ни Грчкој православној цркви, односно Цариградској патријаршији, јер ми покушавамо да сада исправимо оне грешке које су у вези са фанариотима. Није паметно сада уводити туђе обичаје, да се поново навуче мржња на оне који су нас просветили. То што се сада ради, не би радио ни један паметан ни један нормалан човек, а још мање свештено лице. Или, што је још горе, да избацује иконе српских сликара из цркава и капела владичанских дворова и да их чак спаљује (а што се догодило, на жалост, у једном граду). Освећене иконе пред којима су се верници вековима молили. Само зато што нису сликане у византијском стилу. Или да се патрон једне нове цркве (у питању је свети Сава) промени и да се цркви да нови патрон, који није српског порекла“. Порука  владике Саве је више него јасна; стара је преко две деценије, а као да је сада речена. ПОУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА Остало нам је и да се поучимо код „највећег Србина после Светог Саве“, како је Владику Николаја звао отац Јустин. У свом тексту „Национално име“, Николај каже:“Црквени поглавари српски давали су отпор туђинштини и одржали у својим титулама кроз сва времена име српско, тако богато етничким садржајем и хришћанском славом. Да га Српска црква није упорно држала и одржала, оно би се изгубило у ГРЕЦИЗМУ, ЛАТИНИЗМУ И ТУРЦИЗМУ (подвукао В. Д. ). Али је Црква била и јесте чувар имена српског, које означава индивидуалност једног хришћанског народа са свим карактеристикама његовим. Ако је народ приморан да живи у држави са несрпским назвањем, Црква не може променити своје име, као што ни њен народ не може. У ПОГЛЕДУ ВЕРЕ И ИМЕНА, ЦРКВА НЕ ЗНА ЗА КОМПРОМИСЕ (подвукао В. Д. ). Ово је став, ово и опомена Српске цркве не само од Светог Саве, него и још од пренемањинских жупана. Хиљадугодишња традиција, хиљадугодишња опомена, о коју ко се огреши не зна ко је, чији је, с ким је и куда ће“. А ми, наравно, не спадамо у оне који то не знају. „Ми пут свој знамо – пут Богочовјека“, рекао би Алекса Шантић. То је пут вере у Васкрсење Христово и наше. УСКРС И СРПСКИ БЕСМРТНИЦИ У програмском тексту „Ускрс и српски бесмртници“, Свети Јустин Ћелијски је указао да је васкрсење Христа, Бога Који је постао Човек и прошао кроз смрт, кључна појава светске историје, јер је њиме доказано да нико од нас није пролазни црв кога свако може газити и уништити, него бесмртно и вечно биће чија је отаџбина на небесима. Род људски је, по оцу Јустину, заједница бесмртних. Зато је и поглед Светог Саве на сопствени народ и све људе био васкршњи поглед – Немањин син је знао да му је сваки човек бесмртни брат. Из вере у васкрсење, каже отац Јустин, извирао је и наш народни морал, који је мајка Јевросима сажела у речи:“Боље ти је изгубити главу, / него своју огрешити душу“. Јер си бесмртан, и бесмртно одговоран за своје поступке. Срби су, пак, своју тешку историју доживљавали као гробну таму робовања, чезнући за Васкрсом слободе и правде. Формулу историјског постојања Срба дао је деветнаестогодишњи Свети ђакон Авакум, кога су, са игуманом Пајсијем, Турци набили на колац на Стамбол капији у Београду после Хаџи Проданове буне 1814. Он је, кад су му нудили да спасе живот преласком у веру окупатора, рекао:“Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов, радује се смрти“. А то, по оцу Јустину, значи:“Србин се радује смрти, јер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни/…/Авакумовски србизам је мерило истинског, величанственог и узвишеног србизма: Србин је тиме Србин што је Христов, јер као такав осећа да је бесмртан и вечан и у овом и у оном свету“. КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ВАСКРСЕЊЕ Суштина Косовског завета је у вери у васкрсење: „Пођимо, браћо и чеда“, обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу“. Патријарх Данило Трећи каже да је Лазар позвао велможе да не забораве доброчинства Божја, и рекао им: “Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко за Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. “ Андрић је као суштину Његошеве косовске мисли препознао стих:“Нека буде што бити не може“,  о коме србски мислилац Матеј Арсенијевић каже:“Не може бити, не може бити, а бива – и то је цела србска историја, србска идеја историје, идеја Христовог Србства: бива оно што не може бити, бива непрестано, јер је Срб је Христов. Срб је свој живот поистоветио са Христом Који је Сам лично и спасоносно Бивање онога што не може бити: да је Бог постао човек, е да би човек постао Бог, да се Син Божији и Човечији на Крст попео да би преко Крста – „смрћу смрт уништивши“ – отворио пут Свом љубљеном човеку ка Васкрсењу.“ СРПСКИ СВЕШТЕНИЦИ СУ СВЕДОЦИ ВАСКРСЕЊА Српски свештеници су, увек и свагда, били сведоци силе васкрсења, и зато су могли тако херојски да страдају за веру и отаџбину. Зато што су носили барјак Христа и Светог Саве као барјак слободе, наши свештеници су били живи спаљивани (игуман Николај Вукомановић, у 15. веку са својим калуђерима  на острву Врањини, јер није хтео да се преда Турцима; свештеник Илија Тинтор, парох у Српским Јасеницима, кога после тешког мучења, усташе полише бензином и сажегоше); вешани (патријарх пећки Јован, 1613. обешен у Цариграду; патријарх Гаврило Рајић, 1639. обешен у Бруси; свештеник коренички Видак Парежанин, кога Аустријанци вешају у Требињу 1914, и који пред смрт узвикује: „Са нама су Бог и правда. Победа ће бити наша. Живео краљ Петар! Живела Србија!“; свештеник сибнички Александар Јанићијевић, обешен, 1916, у Београду, пред својом женом и децом); живи черечени (свештеник Цветко Димитријевић, коме је бугарска комитаџијска банда одсекла једну ногу, тражећи да се одрекне Српства, а затим и руку, да би му, пошто је узвикнуо:“Србин сам и за Српство умирем“, одсекли и главу); живи драни (као Свети владика Теодор Вршачки, благословитељ устанка Срба у Банату 1594, кога Турци „одраше на мех“); тровани  (као архимандрит троношки Стефан Јовановић, вођа Срба у Подрињу, отрован по наредби зворничког паше; или као игуман косијеревски, Теодор Мишковић, кога отрова Дервиш – паша у Мостару 1863); дављени (као јеромонах Никодим из косовског манастира Соколице, кога су Арнаути удавили крајем 19. века); бацани живи у бунар (као свештеник поречки Риста Андрејевић, старац од седамдесет година, кога су Бугари, после вишедневног мучења, 1915. бацили у бунар и камењем затрпали); сечени јатаганима (свештенику Кости Поповићу из Мијаковића Шиптари 1878. године одсекоше главу и набише је на колац на вучитрнској пијаци, да застраше рају); бацани са звоника (парох Никола Загорац из Личког Петровог Села кога су усташе бациле на тле, урличући: “Неста крста од три прста!“); кастрирани (као свештеник Душан Поповић из села Велућа у Жупи, кога су 1944.  Титови усрећитељи кастрирали и убили); убијани ћускијама (као игуман Ђурђевих Ступова код Берана, Јанићије, кога тако Турци убише 1878); живи бацани у јаме (као јереј Дамјан Штрбац, одран од усташа и бачен у јаму Јадовно, јуна 1941); убијани гвозденим полугама (као јеромонах Кипријан Релић из Вуковара, који је бодрио народ да се не католичи, и кога су усташе новембра 1941. убили полугама и бацили у пећ у Јасеновцу); стрељани (као свештеник из Бачевца, Анта, који је 1914. одбио да виче „Живео Фрања Јосиф“, узвикнуо „Живео краљ Петар“, због чега је, са својим сељанима, стрељан на Преображење ); убијани у цркви, за време службе (као поп Павле, ликвидиран на прагу своје куће у Грачацу 1858); убијани са породицама (као свештеник из Кулен Вакуфа, Родољуб Самарџић, пред којим су усташе заклале жену му и децу, а затим дотукле њега); бацани у тамнице (свештеник Анђелко Нешић, из Косовске Митровице, кога су Аустријанци 1916. осудили на двадесет година робије у оковима, а целу породицу му интернирали у логор Нежидер).   Били су то људи који су, као поп Ристо Ћатић, кад су га усташе стрељале над јамом код Ливна 7. јула 1941. године, спремни да узвикну: “Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин смрти не боји!“    Имали смо ми, Срби, и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“ НАШИ ЈУНАЦИ И ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ И наши јунаци су јунаци васкршње вере. Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, Хајдук-Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: “Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере“, каже Вук Караџић.  У одбрани Крајине је и пао, пресечен топовским ђулетом преко пола. Последње речи су му биле:“Држ!“ – хтео је да довикне саборцима да не напуштају линије одбране. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину. Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник:“Српски јунак Вељко Петровићу,/Карађорђев преславни војвода/ И господар неготинска круга,/Смрт на мејдан изазвао саму,-/ Најпосле се и  ш њом огледао.//Смрт га иста побједит не могша,/ Загрлила, ш њим се побратила,/ Пак с лаврима и под оружијем/ Кроз гроб сами у вјечност спровела!“ Такав је био и Танаско Рајић, који је, у Боју на Љубићу 1815, сам остао крај српских топова, пуцајући и секући Турке, док није погинуо. Такав је био и мајор Драгутин Гавриловић, који је, 1915, са својим бесмртним пуком обелео образ Белог Града на ушћу Саве у Дунав. Али, било је и у наше дане оних који су знали „како треба с бесмртношћу зборит“. Такав је, у рату 1999. године, био Милош Ћирковић из Белог Поља у Метохији. О њему је митрополит Амфилохије, у својим косовским дневницима, оставио запис:“Дознајемо од Италијана и ово: у селу у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич српских специјалаца, који је „одлично познавао свако дрво, сваки крш“. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе к нама у Патријаршију. О. Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини српски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. О. Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убјеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!…Идите, ја остајем!““ И остаје, да оде у Небеску Србију.  СРПСКЕ МАЈКЕ И ВЕРА У БЕСМРТНОСТ Верујући у бесмртност и васкрсење, Јована Томова, над одром свог сина и владике Петра II Петровића Његоша, говори: „Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка… А за ваистину Божију, ја, твоја мајка, за тобом нећу заплакати… Требају да плачу мајке које рађају издајнике и поган људску… Слава Богу који ми те је таквога лијепога даривао и тако лијепог и младог узео, барем ће и Он, сине мој, од тебе имати шта да види“. А Ћетна Јововић која је, после битке на Граховцу и победе над Турцима, повела коло поред кнеза Данила на Цетињу, кад је чула да јој је син погинуо, рекла је: „Зар због тога весеље да прекидамо? Не ломи се турска сабља без погибије. Дођи, господаре и заиграј са мном! Кад може њи’ова мајка да се весели, онда мож’ и ти!“ Стана Орман – пошто су јој у бици на Ускоцима, узимајући један од другога заставу, пред очима погинула три сина, Душан, Мирко и Иван – и сама улетела  у бој, узела заставу од мртвог трећег сина и подигла је, викнувши: „Турци, не грабите што није ваше! Напријед, браћо!“, и погинула са заставом у руци. Те су мајке биле нове Мајке Југовића. МОЋИ НЕМОГУЋЕ Већ поменути Матеј Арсенијевић каже:“Нека буде што бити не може: то србско „моћи Немогуће“ јесте лудост и саблазан за „цивилизовани свет“, за Запад и његов разум, за његову рационалну духовно-политичку метафизику, а то је извор србске онтологије, стваралаштва и државотворности. То није анархија, већ крајњи аскетско-херојски поредак. То није месијанизам, то је Косовски Завет. И хвала Богу да Срби никада у историји нису имали, ни наметали другима никакву месијанску идеју, већ су увек и само имали и имају отаџбинску идеју: идеју праведне одбране, праведног ослобађања и праведног уједињења Отаџбине. То србско послушање Немогућег јесте Божији дар Србима – бити у исти мах и непокоран и послушан: непокоран овом свету, а послушан Богу и унутарњем жубору Видовдана који сваког Срба у костима зове ка хришћанској Слободи: „Јер ви сте, браћо, на Слободу позвани“ (Гал. 3,13). Одрицати се у исти мах царства земаљског потпуно ради Царства небеског, али до краја борећи се за царство земаљско, са свешћу да већ сада и овде у њему почиње Царство Небеско.“

Томе нас је, вековима, учила Српска Православна Црква. На нама је, пак, да се овог учења не одрекнемо.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

Објављено у часопису Епархије врањске „Искон“

Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије

(Искра, 24. април 2021)

Став