Суморна и истовремено бурна година је иза нас. Поред пандемије, томе су доприносили и тешки процеси оптужби и пресуда за ратне злочине, због чега један од најпознатијих српских адвоката на Косову Љубомир Пантовић каже да се косовско правосуђе вратило у ’99 и 2000, када је сваки оптужени Србин унапред био осуђен и то на максималну казну. Решење види у томе да се врате међународне судије, или да се постојећи поступци против Срба са Косова пребаце у Хаг.
Ту је и спорост и танка оптужница у судском поступку за убиство Оливера Ивановића. У новогодишњем интервјуу за КоССев је говорио о свом, врло често горком искуству из судница широм Косова, али и суда у Лесковцу који је, од када је српско правосуђе 2017, интегрисано у косовско, надлежно за заостале поступке са Косова али и нове случајеве. Уз часне примере на обе стране, каже да у оба правосудна система политика има уплив, па ни следећу годину не предвиђа као бољу.
Од чега су се грађани бранили протекле године?
Генерално су се бранили од неправде, мада је било и супротних случајева, да се грађани бране од правде, беже од правде, покушавају да избегну правду. Има и таквих. На жалост, знамо да и овде код нас неки људи бораве са неког другог подручја који су у сукобу са законом да би избегли правду. Има неправде, било је и биће је увек.
Наша професија је таква да и са једнима и другима сарађујемо, бранимо људе од неправде, али истовремено и људе које правда и судови гоне такође бранимо. Без обзира на то што су многи од њих криви, покушавамо да им помогнемо колико можемо, јер то је обавеза наше професије.
Колико су грађани на Северу упознати са правом и правдом? Колико им је битна правда?
Правда је битна за свако живо биће. И тек зачето дете има право на правду. Мислим да наши грађани немају довољно свести о томе каква су њихова права, како их штитити. У том питању нису довољно посвећени, али неки јесу. Посебан проблем представља и спорост у достизању правде. Поступци јако дуго трају и грађани често губе поверење у судове и то није само појава код нас, већ и шире. Ево испред мене је предмет о имовинско правном спору више страна и више националности из 2004. Узурпирани су кућа и плац власнице која сада живи у Београду. Седамнаест година нема резултата, још смо на почетној тачки. Замислите то! Са друге стране, можда би грађани требало да покушају да се више едукују о томе шта су њихова права и како их штитити. Имамо и једну срећну околност да је Канцеларија за КиМ ангажовала групу адвоката за пружање бесплатне правне помоћи, ја и колега Влајић нисмо део тима, али то функционише. Наше колеге путују широм Косова, заступају Србе и друге неалбанце, али се опет сусрећу са проблемом спорости и неефикасности. Често се деси да многи људи за живота не дочекају епилог.
Када кажете ангажовала, има ли довољно адвоката и да ли су то адвокати ван Косова?
На Северу има нас јако мало адвоката. Иначе на самом Косову негде око 5 одсто од укупног броја адвоката су неалбанци, дакле, не само Срби, него сви они који нису Албанци. Овде на жалост није дозвољено у кривичном поступку да адвокати ван Косова обављају адвокатску праксу. Изузетак од тог правила је да могу да се региструју под одређеним условима. То важи за адвокате са којима косовска адвокатска комора има билатералне споразуме из земаља ЕУ и САД.
Зашто не могу из Србије?
Мислим да је то урађено намерно. Посебно је у Закон о кривичном поступку унета једна одредба где се каже да бранилац окривљеног може бити само члан Адвокатске коморе Косова. Мислим да је то урађено тендециозно да би се окривљеним Србима – којих је заиста било много одмах иза рата, онемогућило да имају већи избор адвоката, квалитетнијих адвоката. Мислим да је то у питању, пуно смо размишљали о томе, и ја и колеге и нисмо нашли неко друго разумно објашњење.
Има ли тенденције да се тако нешто промени?
Не, тешко. Додуше сада је у поступку измена Закона о кривичном поступку, и то по трећи пут. Можда се нешто промени али, нисам сигуран да се ради о транспарентном поступку припреме за измену закона.
Да ли постоји заинтересованост адвоката из Србије да се ова пракса промени, или нека заинтересованост од стране институција да се можда ово питање подигне и на политички ниво, да се евентуално о томе у Бриселу разговара?
Не, нисам приметио то интересовање. Нису показали то интересовање. Из ког разлога, не знам.
Какав је Ваш лични утисак из судница косовских, како се као адвокат осећате? Како бисте читаоцима приближили сцену из косовских судница?
Ту постоје две ситуације. Ако браните човека за неко уобичајено кривично дело из општег криминала, онда готово да нема проблема. Али ако браните окривљеног за ратни злочин, ви нон-стоп осећате, пошто седите испред, осећате на глави, на леђима – страшан притисак од људи који су у публици, па чак и од ваших колега новинара који извештавају не увек коректно. Има и коректних са друге стране. Врло је лош осећај када сте само ви и ваш брањеник у судници Срби, а сви остали нису, а суди се Србину. Оптужио га је тужитељ Албанац, суди му трочлано веће састављено искључиво од судија Албанаца, и сви сведоци тужилачке стране су Албанци. Врло лош осећај. Дакле, говорим само у том сегменту. У другим суђењима заиста нема већих проблема. Нема судница од већих градова на Косову у којима нисам био осим у Ђаковици. Неке колеге су биле и у Ђаковици. Дакле, када су у питању ова врста суђења и међуетничка кривична дела, онда је ситуација грозна.
Код свих суђења за ратне злочине присутан је тај елемент освете. Ушао сам у 27. годину бављења адвокатуром и могу да осетим у судници када је судија пристрасан
Хоћете да кажете да када су у питању ратни злочини, у судници правда није основна већ међуетничка подела?
Тачно тако.
„Пандемија је била главни утисак због чега су многа суђења одлагана, а то је посебно погађало породице, којима је ускраћивано присуство у судницама. Ја сам више пута протестовао због тога али није вредело. Суд дозволи улазак за 10 камера, посматрача и новинара приде а породици окривљеног није дозвољавао. Неће бити ни наредна ништа боља. Видећемо“.
Зашто? Како то тумачите?
Оно што сам могао да приметим у тим суђењима јесте тенденција за том осветом, морам да употребим ту реч – мржњом, нетрпељивошћу према Србима код једног дела судија. И мислим да је код свих суђења за ратне злочине, а то су чињенично и правно најтежа и најсложенија суђења за многе, присутан тај елемент освете. Ушао сам у 27. годину бављења адвокатуром и могу да осетим у судници када је судија пристрасан. Без обзира на то што се он формално труди да ту све буде формално упаковано у нормалан ток кривичног поступка и главног претреса, ипак ја видим да је он страшно пристрасан. Исто важи за тужиоце. Чак има јако острашћених судија и тужилаца који не крију своју жељу да окривљени Србин буде осуђен по сваку цену, без доказа. И то је нешто што ми веома смета. Више сам пута говорио о томе, сада понављам то са пуном одговорношћу и ово могу да кажем где год и могу да аргументујем са конкретним примерима.
Када смо код конкретних примера, који су случајеви обележили 2021., у раду ваше адвокатске канцеларије и уопште?
За мене, и уопште, управо су суђења за ратне злочине била најзначајнија. Ове године било их је шест. Нека су окончана и у другостепеном, нека нису. Не могу да се отмем утиску о којем сам вам мало час говорио. За браниоца који се труди да свој посао обавља савесно, то јако оптерећује. Пет или шест суђења, сва су завршена осуђујућим пресудама, што у првостепеном, што у другостепеном поступку. Ја сам у претходној години имао два суђења и још једно у претпрошлој 2020, и оно што карактерише та суђења јесте чињеница да она нису правична, нису фер, не заснивају се на доказима него искључиво на жељи да оптужени буде окривљен по сваку цену. Ви сте сведоци да врло често, да не кажем свакодневно, имате у косовским медијима изјаве највиших званичника, па и на нижем нивоу, да је на Косову 1999, био геноцид, мада за геноцид нема ниједне оптужнице. Није је било ни у хашком суду за бившу Југославију, али се константно намеће та тема геноцида, некажњени геноцид. Наравно, такве поруке иду ка судовима, носиоцима правосудних функција који суде и који наравно размишљају да ако највиши званичници Косова о томе причају, ‘дај да ја не долазим у сукоб са њима’. Наравно, морам и то да кажем, да на Косову постоји пуно и фер судија, часних и поштених судија, али у таквој атмосфери о којој причамо, то да према њима иду свакодневно такве поруке, они се устручавају, не смеју да суде по доказима.
Основни суд у Приштини је 4. фебруара објавио осуђујућу пресуду против Зорана Ђокића за ратни злочин. Тог дана објављена, још није ни написана, ни уручена странкама, неправоснажна првостепена пресуда, дакле може бити и измењена у корист Ђокића. Истог дана, тадашња министарка спољних послова Косова јавно даје саопштење и каже – ‘Зоран Ђокић је геноцидни злочинац’ и тиме на најгори могући начин крши презумпцију невиности сваког окривљеног, а која је саставни део и Устава Косова и Законика о кривичном поступку, где се каже да нико не сме човека да назива криминалцем, односно тврди да је неко извршио кривично дело ако није правоснажно осуђен. Дакле, када се исцрпе сва правна средства, па се правоснажно пресуди, тек тада можете рећи – овај човек је извршио кривично дело. А та министарка је истог дана када је усмено објављена пресуда, косовској и међународној јавности упутила поруку да је Зоран Ђокић ратни злочинац, те да је та казна од 12 година недовољна, тако је рекла.
Ви сте јој се тада обратили јавним писмом? Да ли сте добили одговор?
Не нисам добио никакав одговор, иако сам јој се обратио и преко вашег медија, али сам писмо послао и поштом на Министарство спољних послова Косова. Нисам добио ни одговор, нити чак подршку од појединих колега, од било кога, ко би казао – тачно је, министарка је прекршила презумпцију невиности.
Да ли Вас је контактирао неко од међународних представника након објаве тог јавог писма?
Не, нико. Иначе, када је реч о међународним представницима, ЕУЛЕX је практично напустио Косово када је у питању правосуђе, остала је једна редукована мисија, где они надгледају суђења. Имају једног посматрача, који саставља извештаје. Више пута сам му се обраћао да добијем увид у извештаје, он ми је одговорио да је то за интерну употребу. Недавно је ЕУЛЕX објавио извештај о стању правосуђа на Косову, у којем се прилично критички, колико сам успео да видим, осврћу на рад косовског правосуђа. Посебно наглашавају суђења за ратне злочине.
Ту је и ФХП, и они су имали критичке извештаје са појединих суђења?
И они, мада Фонд за хуманитарно право ту лавира. То ми личи на оно као кад играте фудбалску утакмицу па је један тим изгубио са 5:0 и онда се жали што му није суђен аут у 50. минуту, тако и Фонд. Њихови посматрачи, које иначе лично познајем, кажу, ‘пресуда је ОК, доказана је, али има тамо нешто споредно што није баш у реду’. То није у реду. Ево примера случаја Горана Станишића. Првостепено суђење окончано је 30. септембра, ратни злочин у селу Словиње у општини Липљан. Главна сведокиња је сведочила пет пута пре хапшења Станишића. Њој је убијено пет чланова породице у том селу и она је очевидац тог злочина. И у тих пет ранијих изјава код УНМИК-а, ЕУЛЕX-а, истражитеља хашког трибунала је казала – сина и мужа су ми убили и набраја потпуно друге људе, не Горана Станишића. Али када је ухапшен Станишић, тужитељка је позвала и она је казала да је Станишић убио њеног супруга, синове и два унука. А у пет ранијих изјава је набројала потпуно друге људе по имену, презимену и надимцима. И када ја кажем потом судији, ‘да ли можете да верујете сведоку који у пет изјава не спомене Горана Станишића, већ потпуно друге људе као извршилаца ратног злочина, а тек када је Станишић ухапшен, 20 година касније, она по први пут спомене његово име’, судија поверује таквом сведоку и Горан Станишић добије 20 година затвора. То је нешто невероватно и врло тешко ми овакав поступак падне.
У мају ове године Врховни суд Косова је према мом захтеву о заштити законитости донео одлуку, према којој у једном делу стоји да максимална казна за кривична дела ратни злочин извршена на Косову ’99, може да буде у складу са кривичним законом бивше СФРЈ који је тада био на снази и то 15 година. Три месеца после тога, Горан Станишић добија 20 година. Дакле, Основни суд у Приштини не слуша највиши суд на Косову. Када су у питању Срби, не важи ништа.
Шта је решење? Како може оваква ситуација да се поправи?
Постоје два решења, једино могућа у оваквој ситуацији и наравно уз питање, колико су остварљива, односно колико има воље пре свега код међународне заједнице. Прво решење је вратити међународне судије, јер смо се ми вратили сада у ’99 и 2000. годину. Прва суђења су на Косову започела у децембру ’99 и јануару 2000. Судије су биле само Албанци. Пресуде су биле осуђујуће и то максималне – од 17, 18 година, па на више. Свака, ниједна ослобађајућа, сви су били криви. И тада је СРСГ Бернард Кушнер преко свог одељења за правосуђе, видео да ту нема правде и већ од октобра 2000, донета је уредба коју смо називали „64 Панел“, према којој су странци били у већини у већу. Све те пресуде поништене су у жалбеном поступку и суђења су била фер. Еулеx је наставио тако. Ми смо имали примедбе, али у општем раду, то су била правична суђења, са изузецима, али понављам – генерално правична. Чим је ЕУЛЕX отишао пре четири и по године, опет смо се вратили у ’99 и 2000 годину – сви су криви!
Ја вам тврдим, сваки Србин ухапшен за неки злочин је унапред осуђен. Питање је само колико ће година да добије. Један од окривљених које ја нисам бранио, осуђен је за ратни злочин прошле године зато што је у Чаглавици, у току рата, малтретирао своје комшије Албанце, тако што их је терао да пију алкохол и певају српске песме, не знам све детаље. То јесте нехумано, нечовечно понашање, али то није ратни злочин. Оно што сада раде у судницама јесте да све што се догодило у току рата јесте ратни злочин над Албанцима – све. Имали смо случај Тасић за злочин у Малој Круши, ја сам га бранио са колегом Васићем. Оптужио га је међународни судија погрешно да је за време рата крао у кућама својих мештана. Један од модалитета ратног злочина јесте и присвајање (крађа) покретне и непокретне имовине супротно војним потребама. Такво дело у рату може да изврши само војска, војска у току рата често одузме кућу, кола, трактор и кад то ради мимо оправданих војних потреба, то је ратни злочин. Све друго је крађа, ако ја као цивил украдем из куће нешто, ауто, кола, трактор, новац, ја сам извршио крађу а не ратни злочин. Тасић је у првостепеном осуђен на 22 године затвора у Призрену. Ни за једно убиство није био оптужен. По жалби је казна смањена на 11 и тако је потврђена.
Шта је друго решење?
Друго решење, такође је тешко оствариво али није немогуће. Косово има специјализована већа у Хагу. Суди се за ратне злочине од 1. јануара 1999, до краја децембра 2000. Хај’те да тај суд суди и Србима!
Али косовски званичници и јавност то управо и траже?
И ја сам исто за то. Ови људи који су ухапшени под сумњом за ратне злочине, дајте да им се суди у Хагу. Ово овде нису правична суђења. Свако ко дође под удар да је оптужен за ратне злочине на Косову, тврдим, колико год да ово звучи грубо да генерализујем, биће осуђен. Имао сам до сада 14 или 15 суђења за ратне злочине. Ја сам провинцијски адвокат, али су биле овде на Косову такве околности да сам од самог почетка своје адвокатске праксе почео да се сусрећем са овом врстом суђења. И колико год да вам ово што говорим делује грубо, ја вам тврдим да је то тачно. Свако од Срба ко је ухапшен под сумњом за ратне злочине је унапред осуђен.
У вишегодишњем снажном одијуму косовске јавности према специјализованим већима у Хагу, један од главних разлога за то што га Албанци називају дискриминаторским судом, јесте управо недостатак поступка против Срба оптужених за ратни злочин. У том светлу, Албанци би једва дочекали да се Срби пребаце у Хаг и да се и њима суди тамо? Према томе, то делује могуће. Ко би донео такву одлуку? Али и шта би Срби који су већ годинама у притвору под оптужбом за ратне злочине, или они којима је суђење у току, или имају већ првостепене одлуке – на то казали? Да ли би и они били вољни да се процес пребаци у специјализоване коморе?
Пре свега, морам да признам да и мени делује грубо да један суд суди само припадницима једне националности…
…Али специјализована већа то нису никада казала, напротив..
…Да, али у пракси је за сада тако. Када кажем да је потребно да се и Србима суди у Хагу, мислим искључиво на поступке који су у току овде на Косову против Срба који су осуђени за ратни злочин. Дакле, мислим на то да се пребаце њихови списи у Хаг и пренесе поступак у хашку судницу. Зашто да не?! Јер они исто одговарају за ратни злочин и кривична дела против човечности као и они који су већ у Хагу и чији су поступци у току.
Дакле, ако постоји обострана воља да то буде тако, шта је онда препрека?
Ја мислим да ту нема велике препреке. Нисам сигуран у то ко би технички морао да донесе такву одлуку, не бих сада знао то. Скупштина Косова је донела одлуку о специјализованим већима у Хагу.
Истовремено, косовски органи и званичници се иначе противе томе што се поступци уопште воде у Хагу и траже да се управо поступци из Хага, „врате“, како кажу на Косово, јер се ради о формално косовском суду…
Тако је, али је и изгласано и то да се седиште специјализованих већа налази у Хагу, са међународним судијама.
Пета година од интегрције – нада у младе судије
Ушли смо у пету годину интеграције правосуђа, распуштања српских судова и њихове интеграције у косовско. Четири године касније, колико је она успешна, и уопште, колико је ефикасно само правосуђе?
Косовско министарство просвете од нове године више неће вршити верификацију диплома нашег правног факултета у Северној Митровици, позивајући се на реципроцитет
Прва година је била катастрофална, јер је неко одлучио да судије првих шест месеци практично не раде ништа, већ да се припремају а онда да наредних шест месеци раде у тихом режиму, на пробном раду, па смо имали годину дана салдо нула скоро. То је изазвало незадовољство и нас адвоката и грађана. Они су то правдали новим прописима. Није то објашњење било на месту, јер ви ако сте судија или тужилац од 20 година радног искуства – какав пробни рад, они могу да добију 15 дана а полако да проучавају предмет.
Каква је ситуација сада?
Сада је боље. Оно што мене сада посебно радује јесте то да постоји једна млада гарнитура младих судија – сада причам само о Србима. То су младе судије и у парничном и у кривичном делу чији рад заиста мене охрабрује и радује ме то што имамо подмладак. И они јесу наша будућност овде. Има око четири или пет таквих изванредних младих судија. Много ми је драго због тога. Средња генерација већ полако размишља о крају свог радног века. Дакле, сада је боља ситуација и биће још боља због ових младих судија. Верујем у њих. Знам и друге, приправнике и они обећавају.
А када је у питању адвокатура? С обзиром на то да судове прати адвокатура, имате ли довољно капацитета?
Наравно да смо део правосуђа, јер ниједан суд не може да ради без адвоката. Али код нас није сјајна ситуација. Има нас јако мало, рекао сам вам већ да је само 5 одсто адваката који нису Албанци и наша старосна структура је неповољна. То је проблем. Ја имам 65 година, колега Жика Јокановић, на пример, још ради а има 86 или 87 година. Тренутно имамо једног или два млађа адвоката. То је наш проблем. Ми одлазимо полако а нема младих да нас замене. Ваљда ће и овде да се ситуација поправи, знам да има доста младих који завршавају правне факултете. Међутим, ту се појавио сада и додатни проблем – косовско министарство просвете од нове године више неће вршити верификацију диплома нашег правног факултета у Северној Митровици, позивајући се на реципроцитет.
Мислите на оптужбе да Србија не признаје косовске дипломе Албанцима из Прешева, Бујановца и Медвеђе?
Тако је. То је информација из прве руке, од нове године више нема верификације па ће то опет зауставити прилив кадрова у суд, адвокатуру, тужилаштво српске националности.
Српски и косовски судови приближно изједначени по питању доступности правде
Ви функциониште у оба система. Имате предмете и у косовским и у српским судовима. Заправо, предмети са Косова, заостали пре интеграције, али и нови се усмеравају на Општински суд у Лесковцу, који је сада надлежан за ово подручје. Да ли осим овог суда је још неки суд надлежан за ове предмете?
Косовски предмети иду само у Лесковац.
Колико је то функционално да се све слива у један суд? И каква је динамика предмета са Косова? Да ли она јењава како заостали предмети полако добијају нов епилог и о каквим се то новим предметима ради?
Сви стари незавршени предмети су 2017. физички пребачени у Лесковац и они се обрађују али има и нових предмета. Међутим, то је узак, мањи број предмета најчешће из области радних спорова, у којима се најчешће туже послодавци чије је седиште у Србији. И има један број предмета, не тако мали, то су брачни спорови, разводи за оне који су брак закључили у српским институцијама. Косовски суд неће да разведе брак који није закључен пред косовским органом јер се сматра и да нису у браку супружници. Ту је константан прилив нових предмета али је то и општа појава у Србији. Много бракова се разводи заиста и уз радне спорове, ми смо једни од ретких адвоката који паралелно, барабар, раде и у косовском и у српском систему.
Какво је ваше искуство из српске суднице у Лесковцу?
Ми се и тамо суочавамо са проблемима. Ја сам конкретно имао ситуацију да је адвокат супротне странке затражио од судије да се удаљим из суднице, јер нисам српски адвокат, већ долазим са Косова. ‘Он је члан косовске коморе, молим вас да му ускратите право’, затражио је од судије. Судија ми је одмах затражила легитимацију и онда пита, ‘ко сте ви, зашто пише овде Република Косово?’ Била је баш у питању сидија која је родом са Косова. Казао сам јој, ‘нисам то ја написао, нити могу да избришем, нити сам срећан због тога што пише, Ви добро знате где ја живим’, на шта ми она одговара, ‘ја сам са Косова, осетљива сам на то. Колега, немате право’. А шта ћемо судија да радимо са Уставом Србије у чијој преамбули пише да је Косово део Србије? ‘Ми те институције не признајемо’. А са тим институцијама управо Србија преговара, има посланике. То је често било непријатно, када чујемо да нам кажу ‘изађите’. Дакле, имали смо доста проблема, али и тамо има људи који другачије размишљају.
Али ако се позовете на бриселски споразум који је закључен између највших државних органа и Приштине о интеграцији правосуђа?
Али то се односи стриктно на судије, тужиоце и особље. На жалост о адвокатури ту није ништа речено. Ми смо имали доста проблема баш због тога у лесковачком суду, нисмо се свађали али смо се много убеђивали и тек од недавно, Виши суд у Лесковцу донео је пресуду управо у вези са овим проблемом, потврдивши да имамо право да заступамо странке и пред српским судом. Од пре пола године, не праве нам више проблеме. Али нам сада проблем представљају путовања, чекање на Мердару, лоши путеви преко Прокупља. Житорађа итд.
Да ли постоји још неки доминантан утисак из искуства у раду два система, осим питања суђења ратних злочина у косовском и донедавних потешкоћа признавања српских адвоката из косовске коморе у Лесковцу?
Осим тога и тежине путовања, не. Ми немамо на пример проблем другачијих прописа у два система, јер смо ја и колега Влајић већ годинама у адвокатури. У српском суду, осим ранијих непријатности, посебно када нам кажу да изађемо из суднице, али и то је већ иза нас, немамо. Коректне су и судије и адвокати. Заиста, Лесковац је један леп град.
Изузимајући суђење за ратне злочине где је правда доступнија у српском или косовском систему?
„Ако треба да правим паралелу, мислим да су ту негде, изједначени. Не могу да кажем да је нешто много боље у српском систему него у косовском и обратно, нисам неку статистику водио али, мање-више ситуација је слична. Свуда имате и добре и лоше судије, свуда имате вредне судије и мање вредне и свуда имате судије који су стручни и они који су мање стручни. Тако да је врло тешко рећи где је правда доступнија. И српском правосуђу не цветају руже, знате и сами колико критика има на српско правосуђе, мислим на Републику Србију, где је основни проблем, као и код косовскг, да политика има уплив у рад и функционисање правосуђа. Није велика разлика ни овде на Косову, тако да се и грађани и у Србији и на Косову срећу са мање-више истим проблемима“.
О случају Ивановић: Спорост и танка оптужница
Из неког разлога тај случај јесте сложен – правно и чињенично, тежак са више оптужених, али врло врло споро поступак иде. Подигнута је једна оптужница, ревидирана, па опет ревидирана и сада имамо трећу оптужницу по којој се суди. Оно што ми је прво пало на памет јесте то да када је Оливеру Ивановићу суђено овде у Митровици, суђење је ишло јако брзо – по два до три сведока дневно, по два до три дана недељно се радило. А сада, када се суди за његово убиство, имамо по једног сведока на месец дана, месец и по. Ту је оправдање – противпандемијске мере, ковид 19, и то да су неки сведоци у централној Србији. Не, није то. Врло су спори. Да ли је то циљано или не, не бих могао да кажем, али је то предмет у којем су три лица у притвору већ дуже од две године. А закон обавезује суд и друге органе који учествују у кривичном поступку да када је неко у притвору, поступак иде ефикасно и брзо без одуговлачења, или у суспротном, морате да укинете притвор па поступак нека иде докле хоће. То је основна карактеристика овог случаја, а да не причам о оптужници која је према мом мишљењу, прилично танка.
Да ли је то намерно тако урађено, или услед незнања, или услед незаинтересованости?
Мислим да има и једног и другог. На листи сведока, а имам исказе свих сведока, 22 сведока је предвиђено да се саслуша, до сада смо саслушали између 4 и 6, ви видите да ниједан сведок ништа релевантно не каже о 16. јануару 2018. Они говоре нешто што се не односи конкретно на оптужницу. Немају сазнања а све се то гура у оптужницу и позива се на њих, али мислим да објективно гледано, све доста лоше стоји. Истрага је веома траљаво вођена, али видећемо, да не коментаришем поступак који је још увек у току.
Хвала што сте говорили за КоССев.
Аутор интервјуа: Татјана Лазаревић
