ПОСЛЕ краће и тешке болести, у петак је у Београду, у 73. години, преминуо професор Александар Јовановић, књижевни критичар, историчар и теоретичар књижевности, један од наших најдоследнијих тумача српске поезије 20. века. Као велики пријатељ наше куће био је дугогодишњи члан жирија за награду “Меша Селимовић” и сарадник додатка “Култура” у “Вечерњим новостима”.
Рођен 1949. године у Ратарима, код Смедеревске Паланке, дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду, а докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на Одсеку за српску књижевност. Био је дугогодишњи професор и декан Учитељског факултета у Београду, као и председник и члан Националног просветног савета Републике Србије. Књижевну критику, научне и стручне радове објављивао је од 1972. године.
Осим о српској књижевности 20. века, објавио је већи број радова о настави књижевности и о актуелним питањима српског образовања. Аутор је студија “Како предавати књижевност – теоријске основе наставе”, “Облаци у души: песништво Душана Васиљева”, “Песници и преци”, “Поезија српског неосимболизма”, “О светлости старијој од несреће: есеји о српској поезији и култури”. Коаутор је “Антологије српске родољубиве поезије” (2002) и састављач “Антологије српске поезије о Првом светском рату” (2018).
Приредио је више од 20 књига српских писаца 20. века, био уредник “Књижевних новина”, “Књижевне речи”, “Књижевности”, “Итаке”. Добио је прегршт награда међу којима су “Павле Бихали”, “Милан Богдановић”, “Борбина награда”, “Ђорђе Јовановић”, “Лаза Костић”, “Николај Тимченко”, као и Светосавску награду за укупан допринос образовању и култури.
Истичући да је одлазак Александра Јовановића, за њега и лични губитак, академик и песник Милосав Тешић, за наш лист каже:
– Он је деценијама пишући професионално, посвећенички и с љубављу, пратио и моје литерарно стваралаштво, а био ми је и искрен пријатељ. Нисам ни наслућивао да ће наше летошње дружење у његовим лепим Ратарима, као и путовање по Поморављу и Шумадији, бити и последње. Своје књижевне интерпретације Александар Јовановић писао је модерним и лепим београдским стилом, као ретко ко од данашњих проучавалаца српске књижевности. Био је задивљујући његов прегалачки рад у областима образовања, наставе и васпитања у Србији, као и на општој модернизацији Учитељског факултета у Београду. Као прави и велики родољуб радио је наш Аца за опште добро српског народа, често патећи заједно с њим.
На формирање Александра Јовановића као једног од најбољих тумача савремене српске књижевности утицале су не само важне књижевно-теоријске школе него и његово дугогодишње пријатељовање и сарадња са Новицом Петковићем и Ђорђијем Вуковићем, истиче др Радивоје Микић и додаје:
– У књижевном тексту гледао је и уметничку страну, али и оно што књижевност везује са животом, са човековом потребом да у једној песми, приповеци, роману, пронађе нешто што га приближава најдубљим истинама о свету у коме смо се обрели. Делујући деценијама као професор, Јовановић је извршио благотворан утицај на нове генерације проучавалаца српске књижевности и у томе треба видети још једну димензију његове мисије у српској култури.
У оваквим тренуцима, каже Драган Стојановић, писац и професор, тешко је рећи нешто укратко:
– Као дугогодишњи његов пријатељ могу да кажем да је огроман део своје животне и интелектуалне енергије посветио оном што је добро и значајно за српски књижевност, посебно за српску поезију. Као мало ко – ако би се и нашао неко такав.
Јовановић је био, према мишљењу др Светлане Шеатовић, непресушан извор енергије, оптимиста, врхунски професионалац:
– Рођени учитељ и професор оштрог става и дивног срца отвореног за младе и нове снаге. Аца је био пријатељ који је био спреман за сваку акцију на општу корист друштва и свог народа. Прерано и пребрзо је нестао без поздрава. Огроман губитак за српску културу, породицу, пријатеље…
Професорка Зорана Опачић наглашава да нас је напустио значајан човек српске културе, науке о књижевности и вољени професор многих генерација на Учитељском факултету:
– Све што је чинио – а чинио је многоструко, радио је из вере у моћ писане речи, за очување културног памћења и националног идентитета и, не мање важно, за развој школског и академског образовања. Веровао је да је светлост – духовна вертикала српске културе моћнија од сила смутних времена у којима се она налази, о чему сведочи и наслов његове последње књиге. Много је врлина које су га красиле: ведар дух, очинска брига о млађим генерацијама, моћ да окупља, мотивише, саветује.
Сахрана је заказана за понедељак, 27. децембар, у 15 часова, на Новом бежанијском гробљу (опело почиње 14.30), комеморација на Учитељском факултету заказана је за уторак, у 11 часова.
СИМОВИЋ: УРАДИО ЈЕ МНОГО
ВЕЋ и наслови књига Александра Јовановића – “Порекло песме”, “Песници и преци” – сведоче о томе шта је било центар његових читања и истраживања. Био је један од најпреданијих и најпоузданијих тумача нашег песништва. Урадио је много, али се од њега, с обзиром на његово знање и вредноћу, могло још много очекивати. Нажалост у наше време је много прекинутих живота и послова. Нама остаје да ценимо и чувамо оно што нам је Александар оставио и да жалимо због онога што је још могао а није стигао – каже академик Љубомир Симовић.
КРИТИЧАР ПРОНИЦЉИВЕ МИСЛИ
ПЕСНИК Братислав Р. Милановић напомиње да је Јовановић своје знање и критичарску проницљивост усмерио на тумачење српског неосимболизма:
– С тим у вези свестрано је осветлио песничко дело Ивана В. Лалића. Истовремено је пратио и актуелну књижевну сцену, најмлађе, на којој је откривао нове, талентоване ауторе. Његов суд је био један од најпоузданијих. О томе сведоче бројне књиге које је уредио и приредио за наше и стране издаваче.
Д. Богутовић
