Игор Вукадиновић, коме је недавно уручена награда “Иларион Руварац” Матице српске за књигу “Аутономија Косова и Метохије у Србији 1945–1969”, рекао је за Косово онлајн да га је вест о награди пријатно изненадила, да она за њега представља част и обавезу, поготово јер су чланови стручног жирија сами бирали кандидате за награду.
У разговору за наш портал Вукадиновић напомиње да су комунисти више урадили од фашиста за “косовску независност”.
Они су, како подсећа, одредили данашње границе Косова и Метохије, а Срби су, након Другог светског рата, масовно исељавани из покрајине, прво као колонисти, а потом је, до деведесетих година, исељено још 150.000 припадника српског народа.
Како је текло то Ваше истраживање будући да сте користили доста необјављених извора, а Ваша књига је настала на основу докторске дисертације?
Неки документи које сам тамо пронашао открили су до сада мало познате податке о дешавањима у покрајини, Србији и Југославиији шездесетих година прошлог века. Истраживао сам заправо аутономију Косова и Метохије од краја Другог светског рата, до краја шездесетих година, када су кроз уставне промене извршене корените промене и када је република изгубила надлежности над сопственим покрајинама што је довело да Косово постане нека форма албанске државности у Југославији.
Да ли мислите да су млади, поготово млађи истраживачи, довољно заинтересовани за Косово и зашто нам је та тема важна?
Млађе генерације одрастају свесне великог проблема и националног спора који постоји на Косову и Метохији. То није само наше унутрашње питање, већ једно од нерешених питања на нивоу светске политике око којег се споре велике силе. Сецесија Косова 2008. године ја заправо отворила Пандорину кутију јер је отворено питање неповредивости граница међународно признатих држава. То је изузетно значајно питање, што видимо и на основу актуелних дешавања.
Када је реч о актуелном стању на терену у Србији, постоје одређене сличности између данашњег и оног које је постављено када је проглашена аутономија шездесетих година.
Какве су сличности у питању?
Сличности се огледају у националном односу снага. И тада су Албанци имали реалну власт на КиМ, контролисали су правосуђе, безбедносне органе, поготово крајем шездесетих година. Срби су и тада били у подређеном положају. Та ситуација траје и данас. Постоје разлике у вези са економском и демографском политиком. Тада су се огромна новчана средстава сливала на КиМ, а дошло је и до демографског бума Албанаца. То је довело до тога да су осамдесетих година плате на КиМ биле веће него у остатку Србије, а на Косову се рађало беба као у земљама које имају пет милиона становника.
Данас су економски и демографски процеси другачији на простору КиМ. Сведоци смо исељавања, економска и друштвена клима је потпуно другачија у односу на седамдесете године.
Ваша књига се описује као својеврсни историјски трилер који показује да је Србија након 1944. била разоружана у борби за Косово, шта то конкретно значи?
Однос снага који је успостављен у Комунистичкој партији био је такав да су српски комунисти били у подређеном положају, то се огледало и у саставу Политбироа у коме су хрватски и словеначки чланови имали натполовичну већину. Такође, Александар Ранковић, који је био најутицајнији српски комуниста у Југославији, био је само извршилац наређења Јосипа Броза. Тако је било могуће да комплетан врх Партије беспоговорно прихвати идеју албанских и словеначких комуниста да се Срби иселе са простора КиМ.
Знамо да је Аустроугарска била покровитељ велико-албанске идеје, а потом фашистичка Италија и Коминтерна, колико је то утицало на судбину српског народа?
Свакако да последице тог деловања осећамо и данас. Велике силе су удружиле, а против Србије су деловали представници, наводно, дијаметрално супротних идеологија: фашизма и комунизма. Те идологије су се спојиле у настојању да се ослаби једна велика балканска држава која је била под доминацијом српске владарске династије, а самим тим и Србије.
Косовски комитет, који је предводио борбу качака против Краљевине СХС, истовремено је уживао финансијску подршку од фашистичке Италије и од Коминтерне. На неки начин је Комунистичка партија Југославије прихватила ту непријатељску политику Коминтерне према нашем народу. Нажалост, уградила га у ту форму федерализације земље са дугорочном перспективом да се те федералне јединице отцепе и да Југославија нестане као држава, што се на крају и десило.
Тај план поделе Југославије који је Коминтерна осмислила још 20- тих година прошлог века у највећој мери је спроведен, уз мање изузетке.
Који су то изузеци?
Изузетак представља простор Срема, Баната и Бачке који је остао у саставу Србије. Па и када је реч о Косову и Метохији, иако је план отцепљења споменут званично на Дрезденском конгресу, то питање и данас виси у ваздуху.
Такође, изузетак од тог плана представља постојање Републике Српске као прекодринске државе у којој су окупљени Срби, што је одувек било неприхватљиво за Запад и за Коминтерну чији је циљ био да их оставе изван српске државности како би ослабили Србију.
То су ти мали изузеци који одступају од некадашњег плана.
Која је будућност велико-албанског пројеката, да ли је Запад искрен када поручује да им не одговара стварање “Велике Албаније”?
Интересантно је да сам у архиву Албаније пронашао један занимљив документ, строго поверљив извештај тадашњег министра спољних послова Албаније Енверу Хоџи из 1968. године у којем је наведено да немачке обавештајне службе раде на отцепљењу КиМ од Србије, али, како наводе, циљ им није припајање те територије Албанији већ успостављање Косова као друге албанске државе на Балкану. Готово дословно тако стоји у том документу.
И данас, Запад се званично противи стварању велике Албаније, али је за њих, у пракси, ипак много битније да та територије буде изван контроле Србије. Далеко од тога да би им то сметало претерано, а ни не буне се због тих најава.
Како гледате на то готово свакодневно прекрајање историје који долази из приштинских кругова, како политичких тако и научних?
Када је реч о манастирима и српском културном наслеђу на КиМ несумњиво је да она представља трн у оку албанским властодршцима, иако за то нема објективних разлога. Данас те грађевине служе и као туристичка атракција, доносе им приходе, али албанске власти не желе да прихвате чињицу о том српском средњовековном наслеђу. Због тога врло често улазе у отворене и јасне фалсификате историје који немју никакво утемељење у историјским чињеницама. Мислим да ће се то питање решавати у пакету са чланством Косова у Унеску. Уколико би дошло до промена у том погледу, било би то доста теже по Србију.
Да ли се ипак ситација мења у корист Србије, будући да је Европа ностра, упркос притисцима косовске власти, држи манастир Високи Дечани на листи најгроженијих европских споменика културе?
Мислим да се у ово случају ради, пре свега, о личном поштењу људи из те организације, док на ширем плану, који укључује и политику, наклоњености према српским ставовима не постоји ни у траговима.
Како гледате на величање нацистичких сарадника Џафера Деве и Реџепа Митровице у Приштини?
Комунисти су више урадили од фашиста за косовску ствар, они су одредили данашње границе, Срби су под влашћу комуниста масовно исељевани са КиМ, најпре колонисти после рата, а након тога и 150.000 људи. Створили су економску основу за независност Косова и Метохија, а више милијарди долара се сливало на КиМ од 1957. године до деведесетих година прошлог века из остатка Југославије и Србије.
Али, будући да је Косово било у саставу Србије за време комунистичке власти, Албанци величају вође из доба Другог светског рата. Када је у питању Дева постоје докази да је имао значајну улогу у Холокаусту, али, упркос томе, након рата он је успео да се повеже са америчким властима, да се пресели у САД и да до краја живота живи под заштитом америчке власти сарађујући са америчким безбедносним службама. Крајем 40-тих и почетком 50-тих година долази до прилива припадника екстремних албанских кругова у САД и након тога су Америкаци почели да се интерсује за питање за Албанаца.
Да ли то значи да Џаферу Деву можемо да захвалимо на ангажману Америке на косовском питању?
Не може баш тако дословце да се схвати, али САД су правиле план рушења Енвера Хоџе. Та операција је била несупешна, али је дошло до повезвања Американаца и Британаца са екстрмистима у Албанији и од тада датира још већи интерес САД албанско питање.
