Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Генерал Божидар Делић: Зашто смо ту где јесмо?

Историја коју су училе све генерације па и наша већим делом је лажна. Зато врло скоро мора доћи до ревизије историје! И то не само те далеке историје већ и ове најближе у којој смо чак и сами били актери. Ако само пођемо од Другог светског рата, готово све што пише у уџбеницима је лаж, поготово све што се односи на партизане и комунисте.

Не може нека улица у Београду да се зове по Сави Ковачевићу, он је лажни народни херој, јер је злочинац који је убијао српски народ у Црној Гори и Херцеговини.

Драгица Правица, било је и школа које су носиле њено име, она је била студенткиња из околине Требиња која је уживала у томе да убија људе метком у главу.

Приведена је правди јер су је равногорци заробили и стрељали на месту њених злочина. Видите како полако и са београдских и са свиих улица у Србији, нестају та имена, јер то нису хероји. Моша Пијаде, Политком КПЈ, један од највећих убица, затим Петар Драпшин, коме су комунисти судили у рату, јер је у Црној Гори и у Херцеговини убијено 3500 људи. Слободан Пенезић Крцун такође један од највећих убица после рата, када је у Србији је убијено између 80 и 130 хиљада људи, без суда. Само због тога што су имали друго мишљење и подржавали краља, оптуживани су да су сарадници окупатора и убијани, а циљ је била њихова имовина која је конфискована и често додељивана ”ослободиоцима”.

Мораће да се изврши ревизија једног дана, да се њима каже да су они убијали свој народ.
Тито је 7. фебруара 1942. наредио другу фазу револуције, прва фаза је била отимање устаничког покрета и претварање у партизански, друга фаза је била обрачун са класним непријатељем, а зато су у Црној Гори синови убијали очеве, да би доказали колико су лојални.

Наређење је било ликвидирати све официре, јер су они краљеви официри, ликвидирати све подофицире, све жандаре, све оне који су служили Краљеву гарду, све солунце, па онда попове, па студенте, који не мисле као они. За месец дана 3000 хиљаде људи у Црној Гори и још 500 у Херцеговини убила је група комуниста на челу са Савом Ковачевићем, Петром Драпшином и Мошом Пијадом. И мога прадеду од 92 године, који је био сеоски кнез су бацили у јаму. То се зову лева скретања или црвена скретања, али Тито је са себе скинуо одговорност па то пребацио на Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору и Херцеговину.

О СРПСКОЈ ЕЛИТИ

Српска елита данас не постоји. Зато се и налазимо у огромним проблемима.
Да ли би неко могао нашег председника, премијера или ову нову Владу сврстати у српску елиту? Сви људи би вам се грохотом смејали када бисте то негде рекли. Други би вам рекли да је ово талог који је потпуно неспособан и који понижава Србију и води је у потпуну пропаст и нестанак.

Где је онда српска елита? Нема је. Тек треба да се ствара. Већи део праве српске елите је изгинуо у Првом светском рату, а у Другом светском рату, на крају рата, остатак српске елите је побијен.
Елита ствара елиту. Не могу у Србији синови злочинаца-комуниста који су се преко ноћи преобукли у демократе, либерале и националисте да стварају праву српску националну елиту. Они сматрају да су они та елита и зато Србија не може напред.

Тако да је део проблема који ми имамо, тај што се врло тешко и врло споро ствара елита, јер једноставно је нема, нема корен, убијена је, односно изгинула је у Првом стветском рату, а комунисти су је докрајчили после Другог светског рата.

У музеју цара Николаја, Јакатаринбург

Узмимо за пример Српску академија науке и уметности, ту највећу националну мислећу организацију, која би то макар требало да буде. Она је та која би требало да дефинише националне интересе и путеве развоја Србије и да се тога наравно придржавају политичари. Али једноставно САНУ се не чује, нема њезиних мишљења и саопштења, а некад кад се чује – боље да се не чује. То је опет повезано са том квази елитом која је генерацијама уназад на челу САНУ и која је све друго само није српска.

О ВОЈСЦИ

За војника је увек важно да су му циљеви јасни. Када нису били јасни циљеви онда се јављао проблем. Војска брзо оствари оно што се пред њу ставља кад је то дефинисано у старту, мада ту је и међународни фактор који је за нас, као српски народ, увек био неповољан.

Најтеже за сваку војску, то је нешто што је посебно било карактеристичко у рату у Хрватској и делом и у Босни и Херцеговини, је нека чудна и војнички недопустива тактика „крени-стани“. То је за војску много тешко. Она кад крене, она не треба да стане док не оствари своје циљеве.

Кад је у питању Косово и Метохија, односно агресија `99. то је било другачије. Често пута, ми смо од политике добијали наређења типа „Морате за три дана да прекинете сваку активност, јер претње бомбардовањем постају извесне!“ Ми смо онда били ограничени временом које нам је дато да постигнемо неке циљеве, али смо углавном успевали.

Међутим, онда се опет појављује међународни фактор који мења свој ранији став да је ОВК терористичка организација, проглашава их ратујућом страном и „ослободиоцима“, стаје потпуно на њихову страну, а за време преговора и доношења споразума, лобира за њих и поново их враћа на ноге и у борбу. Било је врло тешко јер смо били сами.

 У родној кући на Косову и Метохији са браћом уочи борбе са терористима

Вероватно ће некада неко и анализирати како је једна мала држава, каква је била СРЈ са малим ресурсима и потенцијалима, нападнута од 26 држава, 19 НАТО држава, али и ових држава из окружења које су нам практично херметички затвориле цео простор и дале су своје терироторије за агресију.

То се до тада у историји никада није десило, а да притом одбрана буде успешна. Јасно је и детету на улици да ми нисмо могли да победимо НАТО, нити је то био наш циљ.

Наш циљ је био да успешно бранимо земљу док се не створе услови за мирно решавање проблема.

Што се тиче данашње цивилне контроле војске, она уоште не постоји. Кад није било те контроле у време ЈНА, војска је била под много чвршћом стварном контролом. Најважнији орган за цивилну контролу војске је Одбор за одбрану и безбедност, тако каже Устав и Закон о Скупштини. Али рад тог одбора је напросто смешан и недопустиво неодговоран. Председница тог одбора каже да у одбору не треба да седе професионалци јер све послове могу да обављају политичари. Одбори су управо направљени за струку. Одбор за одбрану и безбедност морао би да разуме систем одбране, организацију и функционисање ВС.

Ратни командант 549. мтбг легендарни генерал Божидар Делић

Он има неких 11 овлашћења која су релативно добро замишљена, али је проблем што обавља само једно и то најневажније, а то је анализа тромесечних извештаја полиције и војске. Ти извештаји су недопустиво сиромашни тако да ако пратите дневну штампу сазнаћете више него из тих извештаја, што се правда тајношћу података. Сви чланови одбора су прошли најстроже безбедносне провере и потписали документ о обавези чувања тајности података. Дакле, Одбор као једини орган цивилне контроле војске и не даје овом народу никаква обавештења о стању у војсци и унутрашњој безбедности, јер нема на основу чега, јер немају ниједан значајан податак и информацију.

Са командантима генералом Небојшом Павковићем и генералом Владимиром Лазаревићем на линији одбране.
Дан пре општег напада на Караулу Кошаре.

О ВОЈНОЈ НЕУТРАЛНОСТИ

Војна неутралност јесте прокламована разним резолуцијама, али ми смо полуокупирна земља и онда не можемо говорити о војној неутралности. Рецимо питање опремања војске; да смо ми суверена земља ми бисмо куповали оно што нам треба. Тренутно неке ствари купујемо зато што морамо. Из ЕУ с правом питају, докле ћете ви да купујете руску опрему, а хоћете у Европску унију. Ево купићемо и француско-немачке хеликоптере, што је са становишта логистике сулудо.

Ја то не бих узео све и да ми поклоне. Међутим, то су политичке одлуке – условљени смо. Купимо француски ракетни систем па то објављујемо на сва звона, а тиме само прикривамо да смо приморани. Исто тако, имамо фирму која је произвела средства везе, али ми ћемо купити од Турака, Француза или Немаца, који су нам досад десет пута подвалили нешто. Онда се ту прекида неки технолошки континуитет и уз то гасимо сопствену производњу јер не купујемо од својих произвођача.

Мурал у Требињу

Угасили су нам готово све институте за истраживања, алатнице и ливнице, све што је битно за индустријску производњу, па самим тим и за наменску индустрију. Онај ко је то урадио, наравно уз нашу помоћ, он дугорочно размишља како да вас уништи, он вам тиме једноставно све блокира, посебно могућност одбране уз ослањање на сопствене снаге што би иначе требао да буде наш приоритет.

Зарад ситних личних интереса, уништва се оно што је национално. Када купују нешто од, на пример Француза или Турка, добијају одређени новац, одређени проценат, а када купују од наших произвођача не добијају ништа, то је разлог што се наши произвођачи игноришу, а домаћа производња гаси јер неможе да опстане без наруџбина. Онда се лични интереси стваљају испред безбедносних и националних интреса. Њих то не дотиче, јер они знају да неће ићи сутра да бране Србију, то ће опет бити неки други људи.

Погрешно је ако склониште тражимо тамо где га до сада никада нисмо имали, не можеш да се склањаш код непријатеља. Нама Немачка никада није била пријатељ нити ће икада бити и то видимо сваког дана кроз притиске за признање КиМ. Она је увек награђивала своје ратне савезнике дајући им државе и отимајући наше територије, па тако жели да награди и Шиптаре, своје савезнике у свим ратовима.

О СКУПШТИНИ

У држави морају да постаје органи и процедуре, не можете ви најважнију институцију, а то је Народна скупшина, да искључите, да једноставно нећете да чујете њено мишљење, не полажете јој никакве рачуне, кршите Устав… Данашњи председник је згазио и последње слово устава. Нисам ни помислио да ћу да будем у Скупштини. Кад неко каже да сам политичар, насмејем се. Никад нисам био, нити сам желео да будем политичар, то је у нашој земљи нешто пежоративно.

Они лажу, неморални су, имају све најгоре људске особине, краду, отимају, варају, а ја не желим никад да будем део таког друштва. Увек сам говорио: „Ја сам војник који се налази у Скупштини да би бранио интересе војника, бораца, ветерана, породица погинулих…“ Што се мог искуства тиче, у почетку сам био оптимиста, али сад могу да кажем да сам био наиван.

Добар део људи начином на који ради у Скупштини ставља партијски интерес испред националних интереса. Некад помислим да су чиповани. Јер ако је потребно да се звонцетом упозоравају кад треба да гласају „за“, онда је то чиста катастрофа, мене то одмах асоцира на овце. Ован носи звоно да би га овце пратиле.

Тако и код нас онај председавајући који је увек из владајуће партије, кад он притисне звонце они гласају, кад не притисне – не гласају. Скупштина је потпуно обесмишљена. Према њој се они које Скупштина треба да контролише понашају као да је обична крпа за брисање пода. Био сам у три скупштинска сазива. Могу да кажем да је у том првом сазиву, кад је Оливер Дулић био председник Скупштине, и имало смисла бити посланик.

Опозиција је успешно водила најважније скупштинске одборе и расправе око закона су биле жестоке и садржајне, опозиција је уважавана. У последња два мандата тога није било. Опозиција није водила ниједан одбор, то су радили људи из владајуће партије или коалиција, мада је мени то потпуно исто. Промењен је и Пословник Скупштине тако да је могућност расправе о важним законима сведена на најмању могућу меру.

О ДАНАШЊИЦИ

Некад покушавам да се ставим у улогу наставника и професора. Данас је јако тешко бити професор и објаснити у каквој то држави Србији ми живимо. Како објаснити вама младим људима, предавати и дефинисати шта је Србија? Какав је наш политички и посебно економски систем. Имаш државну управу прожету криминалом, државна управа је у раљама криминала и како онда та држава уопште функционише. Закони важе, али не за све, судски систем важи, али неки су изнад тога система. Темељи државе су толико трули, уздрмани… Симбиоза државе и криминала никада није била оваква и нисам чуо ни да постоји држава која има такву симбиозу.

Када говоримо од невладином сектору, довољно је 3 човека да буде удружење, поготово кад се паре добијају са стране и увек са циљем који није у нашем интересу. Зато их има милион. НВО штити држава, она да хоће и да је суверена, решила би их за 24 сата, ма за један сат. Медијски простор је окупиран, сервери за интернет су у Бугарској, Аустрији, Немачкој… Недавно сам био међународни посматрач-експерт за изборе у Русији. После једног разговора понудили су нам бесплатно све програме електронског гласања и гласања на даљину.

Дакле, све што су Руси постигли у електронском гласању, желели су да нам дају, али ми то не можемо да прихватимо, јер имамо сервере који нису наши. Када сам нашој Централној изборној комисији дао предлоге за нека обична, а ефикасна решења за рад на бирачким местма, знао сам да то неће бити прихваћено јер смањује могућност крађе гласова.

Најважније телевизије контролише власт и оне су недоступне опозицији и народу, а део телевизија и новина су купили странци и они их уређују према својим интересима. Чак ни чувена Политика више није наша. Имаш ријалити – програме који пропагирају антивредности. Ти момци и девојке у тим програмима представљају талог, друштвено дно. Страшно је што су они узор младим генерацијама, а још страшније је што родитељи то подржавају.

Даље, ко нам пише уџбенике, ко их штампа?

Ми смо полуокупирана, а можда и потпуно окупирана држава. На челу државе имамо само људе који су умислили да они владају и да они доносе одлуке. Кад гледам састав наших министара, кажем немогуће да је ово неко бирао, ово су нам довели да нам се ругају, јер смо ми ипак били једна патријархална, православна држава.

 Са унуцима код оца Стефана у манастиру Рукумија

Што се тиче Русије, подршка је ту, али ја не знам како они имају стрпљења за нас још увек. Подршка би била можда и већа, али то седење на две столице, може само неко време, а ми смо сада дошли до тога да то више неће моћи. Ако се већ опредељујемо, ја ћу се увек определити за ону страну која ми је увек била пријатељ, никад непријатељ. Можда ме тај пријатељ није увек подржао онако како сам очекивао, можда је некад гледао сопствене интересе, јер је ваљда и то нормално, можда је то неко за кога смо ми платили високу цену да би се они дозвали памети, али никако не треба ићи у сусрет онима који су увек гледали да нас униште.

О ПАТРИОТИЗМУ У ПОЛИТИЦИ

Иступио сам из Српске радикалне партије не зато што ја тамо нисам имао некакав третман, ја сам имао посебан, повлашћен третман, али ја сам само појединац, а кад сам гледао целу причу она се потпуно изопачила. Једна сјајна идеја, идеја српског национализма у неком најлепшем смислу, подразумевала је да изнад свега волиш свој народ. На првом месту је породица, на другом месту је народ , односно држава, а некада она прелази и на прво место.

Крајем осамдесетих година Србија је била у страховитом националном заносу. Вук Драшковић, Српска радиклна странка, хиљаде добровољаца који одлазе да ратују… И онда, је прво Вук издао и уновчио ту идеју, а после повратка из Хага и Шешељ. Народ је очекивао да ће он просто згазити СНС и Вучића, а он на изненађење свих почиње да га подржава и ту подршку фактурише. Због тога се та идеја на којој је почивала патриотска СРС толико згадила људима, да ви почнете да размишљате је ли то Шешељ урадио намерно због споразума са Хагом или неким другим међународним фактором, напросто није вам јасно зашто је то урађено тако.

Кад сам ја ушао у СРС она је била права опозиција, власт је стрепела од наших одлука, а сад је таква једна странка дошла на ниво од 1 до 2 процента бирача. Српском народу ће увек бити потребна једна таква национална опција, али СРС је згађена за дуго времена, док не дођу генерације које ће заборавити Војислава Шешеља и остале људе који су продали све, идеју српског национализма и чланство и своју партију и своје ратне другове и све што су имали! До тада треба живети, до тада треба дати неку шансу људима који првенствено желе добро свом народу.

Ми сада имамо много тога што се нуди као патриотска прича, а што је у ствари квазиприча јер их власт плаћа, то су рецимо Заветници, Вацић и други. Проблем је што у Србији не постоји црвена линија – линија националних интереса која се не сме прећи.

О ПРОМЕНИ ВРЕДНОСТИ, ВОЈНОМ РОКУ И РОДНОЈ РАВНОПРАВНОСТИ

Када се породица као основна ћелија друштва, на коју су ударили глобалисти, сруши, а то се у многоме одрадило, ти имаш само појединца којим се лако манипулише. Инсистира се на правима детета, а да дете нема никакве обавезе, то је потпуно сулудо. Међутим, ако данас тако нешто кажеш ти испадаш заостала особа која не види напредак друштва. Технологија истина напредује, али цивилизацијске вредности назадују.

(Обавезни ) Војни рок треба да се врати. То је била својеврсна „школа“, која долази у време кад се стиче зрелост. Било је важно да се дође у средину која је организована, у којој се знају правила. Неко то прихвата лакше, неко теже, али у неком тренутку они почињу да функционишу као целина. Јер до тада су живели као појединци, у различитим условима, а онда науче да живе у колективу који зависи од њих и од кога они зависе. Тако се стиче одговорност и дисциплина.

Са безбедносног аспекта, ми већ имамо неких 400.000 људи који нису прошли кроз то, тако да би они у случају рата били глинени голубови, јер њихова обавеза да бране државу и даље важи. То што неко каже да неће бити рата, то апсолутно није тачно. Људска историја потврђује да ће рата увек бити, на који начин видећемо. Свакако да је укидање војног рока и ударац на нашу традицију на неки начин.

Данас се до те мере истичу женска права и родна равноправност, да то прелази у нешто што је супротно начелима једнакости и демократије. Рецимо ја сам у Одбору за одбрану и безбедност, где половину одбора чине жене. Често се министру посатвља питање, када ћемо имати прву жену генерала. Прво, број тих позиција је ограничен, не можеш ти да добијеш то ако ти не „следује“.

Даље, није тачно да је увођењем оволиког броја жена у војску наша војска ојачала. Нама су рекли да морамо имати 15% посто жена у војсци, а ми смо их имали и више, узимајући у обзир школство, здравство, логистичке јединице… Али они су рекли да у борбеним јединицама треба да имамо 15% посто, а то је потпуно бесмислено. Међутим, кад ја то кажем у Скупштини, скочи Гордана Чомић или нека друга, која каже да сам ја против жена и против равноправности.

Онда је питам: „Госпођо да ли сте Ви икада били у рову? Да ли сте једну ноћ провели тамо?“ Ја волим жене и првенствено треба да им буде омогућено да буду мајке. Тешко бих поднео да је видим у рову разнесену, без руку, без ногу, знајући да она после тога вероватно неће моћи да постане мајка. Зато смо ми мушкарци ту, таква је наша природна улога, да бранимо и хранимо своје породице, али то не значи да смо ми власт и да су жене потчињене. У свим околностима жена има теже и сложеније задатке од мушкарца, баш зато мислим да је жена стуб куће, па и државе.

Мушкарци никад неће рећи да су жене у области судства заступљене са 80-85 процената. Мушкарци се због тога не буне. Стално се намеће нека вештачка равноправност у друштву. Зашто уопште постоји нека таква одредба, ако смо сви равноправни? Моје мишљење је да жене не треба да буду у борбеним јединицама у тој мери у којој се инсистира, а на крају крајева оне жене које могу и таквих је увек било, попут наше Милунке Савић, ту нико не прави питање и не забрањује им. Не знам чему уопште ти бројеви, ако смо сви једнаки и равноправни да дођемо до неке позиције својим радом.

О ПИТАЊУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Косово и Метохија је питање свих питања. КиМ је наша духовна колевка и питање нашег опстанка као народа. Људи који годинама преговарају о КиМ су потпуно неспособни, нестручни и неодговони. Сваки преговор је нова катастрофа и од тога не очекујем ништа добро. Једноставно ми смо имали прилику да иступимо и да кажемо да Бриселски споразум не важи, јер нису испуњени никакви захтеви са супротне стране. Требало је да радимо и даље уз подршку неких земаља на повлачењима признања, које нисмо баш сами обезбедили, али ко год да је обезбедио, то је много значајно.

Нека то буде и 5 и 10 држава, па још нека европска, стварали би се неки услови да Шиптари не могу да се понашају тако. Наша власт је од првог до последњег, који год били, могла да наступа тако да им каже да могу да размишљају о свом статусу само у оквиру Устава Србије и да о томе можемо да преговарамо. Зато што смо дозволили да са својим државним органима напустимо део територије, зато сад преговарамо и о другим деловима, о југу Србије, о Медвеђи и шта ће још да узму од Србије и још помињу ратну одштету…

У Москви на гробу свог добровољца – хероја Русије Анатолија Лебеда

Грешке направљене у Бриселу су катастрофалне, не само по српски народ на Косову и Метохији него и по укупан српски народ. Ми смо до потписивања Бриселског споразума имали присуство државе Србије, не баш на целом КиМ, али у већини енклава где живе Срби јесмо. А што се тиче онога што ја за нас север, ту је држава апсолутно била присутна са свим елементима као што су: судски систем, полиција, здравство, образовање и остало. Потписивањем споразума угасили смо сопствене институције зарад неке „Заједнице српских општина“, која никад није ни створена, нити ће се створити у будућности. То је велика наивност у политици. У тимовима, уопште у преговорима, Албанци нису преговарачи, они су само „туристи“, они иду до Брисела да прошетају… Они имају ко у њихово име намеће Србима услове, била то Немачка, Америка, ко год.

Са решавањем питања Косова и Метохије уопште не треба журити. На сваку њихову меру треба да одговоримо као да нас ни мало не оштећује, а не да дајемо на значају њиховим триковима. Све што сада радимо – радимо на потпуну штету српског народа. Шта значи бити Србин на Косову и Метохији је нешто чега Срби овде нису свесни.

Постоји Канеларија за КиМ, постоје и велика средства која се за Космет издвајају, али нико не пита како се усмеравају та средства и ко то контролише, а то је кључно питање. Неке српске породице за све ове године нису добиле ни кило брашна, а политичаре на Косову и Метохији нико не позива на одговорност. У саставу делегација које иду у преговоре готово да нема људи који имају икакве везе са Косовом и Метохијом и нема људи који познају менталитет Шиптара. Треба да иду људи који познају њихов менталитет и језик, а код нас је све другачије од онога како би требало да буде. Да не помињем председниково изигравање улоге неког месије, што ће на крају да нас скупо кошта.

Срби који живе на Косову и Метохији чувају нашу тапију на ту свету српску земљу. Србија без Косова и Метохије не може да постоји и једног дана ово питање ће морати да се реши. Добро би било да се то реши мирним путем, али Шиптари све док имају подршку ЕУ, Немачке, Америке – они ће се понашати овако.

О ГЕНЕРАЦИЈАМА КОЈЕ ДОЛАЗЕ

Ипак, постоји светло у овом тунелу. Верујем у нашу младу генерацију. Млади људи трагају за својим коренима, својом традицијом и идентитетом и кад-тад доћи ће до тог отрежњења, да ти пожелиш да сазнаш ко си, коме припадаш, каква је историја твог народа, само што то ни на који начин није подстакнуто од државе и школства где би те вредности требало да буду основа из које даље све проистиче. У неку руку, пријатно сам изненађен младим генерацијама које су прозреле непријатељске намере запада и ЕУ према Србији. Зато теза власти да „ЕУ нема алтернативу“ има све мању подршку и код омладине и код народа.

Млади су свесни да ће једног дана морати да узму ствар у своје руке, да узму под контролу све наше ресурсе и људске, и материјалне, и технолошке и производне и да обезбеде бољи живот у Србији, враћајући јој суверенитет над свим њеним територијама. Мени је све јасно, ја сам многе ствари знао још кад сам проходао, јер сам одрастао у таквој средини и свестан сам какав је то психолошко-пропагандни рат који се води против нас.

Никад не смемо заборавити да смо ми верујући народ, патријархално и породично усмерен и да те вредности морамо сачувати и бескомпромисно бранити.

Записала Марија Петровић.
Изворwww.nabranikuotadzbine.org

 

Став