Човјек је ишао кући на дан исплате. У мрачном пролазу пришла су му три клипана. Питали су га: имаш ли цигару? Човјек се уплашио и рекао: немам. Клипани су вриснули: ах ти, подлаче! И почели да га туку. Ногама, рукама, некаквим палицама и моткама. Отели су му новчаник са платом, мобилни телефон, сат, поломили наочари…
Човјек је једва допузао до свог стана. Сјео у предсобље, плаче и мисли: у чему је била моја грешка? Три спортски грађена младића обратили су ми се за цигарете, а ја сам их тако наљутио да су ме истукли и опљачкали. Сигурно сам превише грубо одговорио. Требало је мекше, културније. Можда је требало рећи: не пушим и вама не савјетујем да пушите. И насмијати се заразним смијехом. Да би све претворио у шалу… А ако би се они увриједили и ако би било још горе? Мада, може ли горе? Можда треба да носим цигарете и упаљач, иако не пушим? Кажу: дај да запалим! А ја – ево, изволите! А можда је боље дати им новац? Рећи: момци, ја немам цигарете, али ево вам сто рубаља, тамо на крају уличице имате киоск, можете купити цигарете. Или, не, боље би било предложити: пустите ме, брзо ћу отрчати и купићу вам цигаре! И пиво може? А?
Жао ми је човјека. Тим прије што и ја и ви схватамо: он није имао никакву шансу. Кад су му три клипана пришла у мрачном пролазу, ту није било друге варијанте. Шта год би човјек рекао или учинио, свеједно би га истукли и опљачкали.
Ето тако ми сад сједимо и мислимо: можда није требало тако одлучно прихватити Крим? Можда је то могло некако мекше? Можда није требало ни помињати Донбас, да се неко не увриједи. И та Сирија, шта је нама Сирија? Можда није требало ни Грузију дирати? И уопште – понашати се дискретније. И по цигарете на киоск отрчати. Можда би помогло. Можда би нам опростили. Можда нас не би дирали.
А истина је увијек једна. Свеједно би нас напали. Боље је не жалити се, него размислити о томе како да се саберемо, да се заштитимо, да опстанемо.
Аутор: Герман Садулајев
(Превод: Ж. Никчевић)
Фото: sr.puntomarinero