Покрет за одбрану Косова и Метохије

Гнездо вере на Бистрици: Навршава се 150 година од оснивања Богословије у Призрену, која од 1. октобра 1871. године није престајала да ради

Богословија у Призрену (Фото И. Маринковић)

РАВНО је 150 година од дана када је Богословија у Призрену отворила своја врата за прву генерацију, за својих првих 15 ђака. Била је то тада Богословско-учитељска школа за српске учитеље и свештенике из Старе Србије, прва на тлу тадашњег Отоманског царства, за чије су образовање наставни план и програм били састављени у Београду.

Од тог 1. октобра 1871, пуних век и по, Призренска богословија никада није прекидала рад, гнездо је вере на Бистрици, место натопљено снагом молитве са којег се духом вере напајају и њени ученици, и, неспорно, цео српски род.

Историја Призренске богословије је историја врхунског образовања, бистри извор са којег су се знањем, духом и вером напојили и несебично их ширили многобројни потоњи знаменити српски патријарси, епископи, свештеници… Историја Богословије је и историја страдања, жртвовања и васкрсења и Цркве и Срба. Преживела је Османлије, бугарску окупацију, аустроугарске и немачке освајаче, опстајала је кроз осам држава. И после измештања у Ниш од 1999. до 2011. вратила се у своју постојбину. Као да су је и у најсветлијим и у најтежим тренуцима чували чинодејства митрополита Лекетија и ктиторски дух великог српског задужбинара Симе Андрејевића Игуманова, којем припадају највеће заслуге за отварање ове школе у граду на Бистрици. Призренца који је, у тузи за изгубљеним сином Манојлом и ћерком Магом, „уснио сву омладину свог краја“ и основао задужбину којој је завештао сав свој иметак. Данас, осим што је стожер просвете и културе нашег народа јужно од Ибра, Богословија је једна од најважнијих тачака у коју поглед упиру Срби на Космету.

– Призренска богословија је знак и символ нашег трајања и опстанка на нашој заветној земљи. Она представља велико охрабрење за Србе који живе у освештаној Метохији, Великој Хочи, Ораховцу, Штрпцу, селима око Призрена и у самом Призрену, као и за оне који желе да се врате на своју очевину и дедовину. Призренска богословија има узвишену мисију ширења јеванђелске речи и мира међу људима на спасење свих, како нашег народа, тако и наших комшија, са којима је хармоничан суживот могућ и неопходан – каже за „Новости“ ректор Богословије, владика рашко-призренски Теодосије.

У години када се обележава век и по од оснивања матурски испит положила је 61. генерација богослова, шеста од повратка Богословије из Ниша, пре равно деценију. Успешно су положили испит зрелости и полетели из „богословског гнезда на Бистрици“ на даље усавршавање.

– Наша богословија препознатљива је и по томе што је српском роду подарила патријархе Гаврила, Варнаву и Иринеја, док је патријарх Павле као епископ рашко-призренски показивао велику бригу о овој значајној просветној институцији. НЈегово старање није престало ни када је прешао из Призрена у Београд, на светосавски патријарашки трон наше Цркве – прича владика Теодосије и додаје да се међу знаменитим личностима везаним за оснивање и рад Призренске богословије, осим њеног оснивача Симе Андрејевића и руског конзула Јастребова, истичу први ректор архимандрит Сава Дечанац, професор, ректор и књижевник Петар Костић, ректор и потоњи епископ тимочки Мелетије Вујић Хиландарац, Свети Јустин Ћелијски, књижевник Григорије Божовић, прота Стева Димитријевић, архимандрит Јован Радосављевић, епископи бачки Иринеј, милешевски Атанасије и аустријско-швајцарски Андреј, прота Милутин Тимотијевић, као и многи други клирици и лаици, који су своје темеље поставили у Призрену, а служили су и служе нашој Цркви и народу широм васељене.

Владика наглашава и да је Богословија у Призрену увек делила судбину свог народа, али каже да је најтеже било у време рата, када је настава принудно била прекидана на одређено време, као и период после НАТО агресије када су професори и ђаци измештени у Ниш и тамо наставили са радом, до обнове 2011.

– Врхунац голготе десио се у злогласном мартовском погрому 2004, када су албански екстремисти запалили све српске светиње у царском Призрену: Саборни храм, Цркву Богородице ЛЈевишке, Цркву Светог Спаса у Поткаљаји, Манастир Светих арханђела. Тада је страдала и Богословија, али уз помоћ Божју сведоци смо и њеног васкрсења из пепела, на радост српског народа, цркве и васељенског православља – каже епископ Теодосије.

Он каже да је обнова била подвиг који је захтевао одважност, истрајност и постојан сложени тимски рад.

– Са једне стране, требало је створити елементарне услове за живот професора и ђака, што је претпостављало обнову неопходних зграда, школских учионица, параклиса, ђачког интерната, трпезарије и кухиње, зборнице, професорских станова, у чему су нам помогли пријатељи из земље и целог света: Влада Србије, Руска православна црква, Сретењски манастир по благослову патријарха руског Кирила, Европска комисија, Краљевина Норвешка и многи знани и незнани приложници. Са друге стране, требало је успоставити живот, наставу и богослужење, што је пало у удео првим професорима и ђацима, уз помоћ и непрестану подршку блаженопочивших митрополита Амфилохија и епископа Атанасија Јевтића, и осталих архијереја, братства Хиландара на челу са игуманом Методијем, светогорских манастира Ватопеда, Симонопетре, Григоријата, Ормилије на Халкидикију и других – каже владика Теодосије.

КРУНА
КРУНА краља Петра Првог Карађорђевића, који је 22. новембра 1915. стигао у Призрен, закопана је испод катедре у учионици Богословије, тада Богословско-учитељске школе, а краљ је са војском и народом кренуо у повлачење преко Албаније. У потрази за српском круном Бугари су прекопали целу Богословију. Драгоцене књиге тада су трајно изгубљене. „Преживела“ су само 1.333 наслова, скривена у дуплом зиду у подруму. А круна је три године чекала на повратак краља, војске и народа. Чекала је слободу.

„У ИМЕ РУСКОГ ЦАРА…“
ТУРСКЕ власти су, већ у другој деценији рада Богословије, желеле да је затворе. То су планирали да правдају спорним књигама у књижници Богословије, које су из Србије долазиле преко руског конзулата. Конзул Иван Јастребов је то спречио јер је на листу хартије на турском написао: „У име руског цара забрањујем улазак“, и то поставио на улаз књижнице. Тако је Богословија сачувана од затварања, ауторитетом руског цара и довитљивошћу Јастребова. Назив Богословско-учитељска школа се задржао све до прославе пола века њеног рада.

(Новости/Искра, 01. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print