Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Дамјан Ћулафић: Смисао и бесмисао у злочину без казне

(Манастир Светих Арханђела, мартовски погром Срба 2004., Извор: Злочини над Србима)

Поводом седамнаесте годишњице „Мартовског погрома“ на Косову и Метохији.

Ако не цијенимо слободу коју смо од предака наслиједили, какву захвалност очекујемо од потомака за ропство којем их предајемо?

Свијету је, вјерујем, важна (или треба да буде) истина, која се може третирати као фундамент испуњењу дужности да се бескрупулозно боримо са цинизмом и хипокризијом у јавним дебатама, односно да недвосмислено стављамо до знања да постоје начелне, принципијелне, темељне истине, око којих расправа не смије бити прихваћена као метод разбарушених и фриволних „мишљењȃ ради самог мишљења“, већ да је о таквим темама могуће говорити искључиво на основу доказа и чињеница, формирајући на чињеницама став, а мисао, којом се желимо потпомогнути, односи се управо на суштинско разликовање смисла од бесмисла, али и на то да је и о једном и о другом важно говорити, а кад се већ говори, онда да се говори јасно и громогласно.

Управо отворен приступ и јасан говор о чињеници да су агресивно реализоване намјере балканских (у овом случају – албанских) сепаратиста да се један стари европски народ групно ликвидира, преда егзодусу, да му се памћење укине, култура отме, језик преименује, дјеца анационализују, а да се, истовремено, медијски и квазинаучно (смишљено, планирано, политикантски) исти тај народ сатанизује на начин што ће му се надјенути име злочинца умјесто жртве (што једино, на жалост, јесте), доводи нас на терен размишљања о односу смисла и бесмисла, доводи нас у раван отјелотворења и практичке консеквенце философских највиших максима, да је о смислу дозвољено говорити, али и да је најмање што се у односу на бесмисао (што ће рећи у односу на лажне конструкције, перфидне планове, инферналне чинове) може учинити, то је да га не игноришемо неговорењем о њему.

На фону размишљања о релацији смисла и бесмисла, мождане вијуге нас доведу и до недавних, али несумњиво историјски важних, поразних, тешких и опорих догађаја, који су се збили у срцу Европе, континента који се размеће звањем најстаријег, односно простора на коме се развила, дјелимично, и савремена цивилизација. Срце Европе смртно је озлијеђено, још једном, новим бескрупулозним пуцњем у „Симонидино око ископано“. У тој угашеној очној дупљи се, видјећемо, огледају и смисао и бесмисао савременог доба у Европи и свијету. Они су, показаће се, тијесно испреплетани, али наша је дужност да се тако формиран чвор разријеши.

Симонида, фреска настала око 1320. године, Mанастир Грачаница (Извор: Википедија)

Наиме, марта 2004. године кулминирала је крајње неартикулисана агресивна арнаутска народна енергија на Косову и Метохији, која је послужила као средство у рукама албанских сепаратиста у остваривању планова зацртаних на претходећим, показало се важним, политичким догађајима – Призренским лигама. Међутим, још у предвечерје тог догађаја, данас познатог под називом „Мартовски погром“, дакле, године 2003, најгласовитији борци за људска права, не само из међународне заједнице и разноразних међународних установа и институција, на мучка убиства, силовања, пљачкања, паљења и остале злочине почињене према Србима, ћутали су и ниједну конкретну ријеч против зулума у срцу Европе нису изрекли. Сва дешавања на Косову и Метохији су, онда, и мотивисала српског писца дугог памћења, Добрицу Ћосића, да с пуним правом ту територију, „свету српску земљу“, и стање у њеном друштву, назове „гетом у Европи“. Он је у том духу и написао: „Европски и амерички фактори остали су равнодушни према тој страшној чињеници нашег доба.“

То предвечерје „Мартовског погрома“ на Косову и Метохији обиљежиле су интервенције међународне заједнице у смјеру подизања оптужница и интернације српских генерала, команданата легалне државне војске и полиције, због тога што су територију, народ и институције суверене и међународним правом признате државе бранили од паравојних, окупаторских и, показало се терористичких, група, „креативних“ једино у начинима масовних убијања и мучења православног српског становништва на Косову и Метохији. И таквим, врло активним, доприносом створене су претпоставке за злочине, који су се десили 2004. године, у марту, над српским небрањеним народом.

Од представника такве међународне заједнице смо научили да су спремни, очито, да игноришу сваки глас разума који је дошао, или долази, од српске стране, и свако указивање на вехементно кршење и непоштовање права (унутардржавног или међународног), али и да све то, касније, много касније, када буду развлашћени, или пензионисани, признају у њиховим дневничким или мемоарским списима. Од таквих хроничних поступака пати правни поредак у међународним односима. Игнорантски односи према алармима којима се антиципирају злочини доводе до непочинстава. Ниједан дневнички или мемоарски запис post festum неће вратити ниједној мајци силовану па заклану кћерку, ниједном оцу одрубљену главу његовог јединца, нити надокнадити иједан живот угашен у „Жутој кући“.

Мартовски погром (Извор: Злочини над Србима)

Бесмисао је и чињеница да је свијет ћутао на откривену лаж. Наиме, по злу знаменити „Мартовски погром“, започет 17. марта 2004, инициран је тобожњим дављењем албанских дјечака у Ибру, које су у смрт, по тадашњем медијском извјештају, натјерали локални Срби. То је, наводно, био окидач. Међутим, чињеница да је „преживјели“ дјечак, Албанац, демантовао ту вијест (на CNN-у, чак), нипошто није спријечила планирана вандалства над српским народом и имовином, светилиштима, манастирима и гробовима. Никога тај деманти „жртве“ није анимирао да заустави девастације, убиства и егзодусе.

Српска национална политика се, у погледу заштите државне територије, дуго времена везивала и позивала на резолуцију 1244 Савјета безбједности Уједињених нација, која гарантује да су Косово и Метохија интегрални дио Југославије, односно Србије, као сукцесора. Али пропушта се да се у јавности потенцира да је тај исти орган УН-а одбио марта 2004. године да резолуцију, коју је донио, заштити. И не само то, већ је српској војсци и полицији брањено да чува свој народ. Срби су, у пренесеном значењу (премда и у дословном), марта 2004. године, били дио људске врсте чији је одстријел дозвољен, без пријетње санкцијом. И све то у петој години од ступања на снагу Резолуције 1244 СБУН, у чијем је Додатку 2, у тачки 1, експлицитно наметнута обавеза: „Непосредан и провјерљив престанак насиља и репресије на Косову.“

Оно што су албански сепаратисти на идејно-политичком плану формирали на Првој и Другој призренској лиги, потпомогнуто је било, издашно, институционалним немаром и намјером међународне заједнице у марту 2004. Са ове временске дистанце, а сагледавајући сецесионистичке покрете који су се у свијету развили и реализовали послије погрома спроведеног над Србима 2004, мирне душе се може рећи да је Европа (као синоним цивилизованости, просвећености, напредности, као колијевка природног права) сахрањена, као дисолутан леш, на Косову и Метохији, о чему је одлуку сама донијела. Каснији терористички чинови у европским метрополама посљедица су одсуства слуха и разумијевања за проблеме са којима су се, претходно, Срби суочили на спаљеном и распетом Косову и Метохији.

Данас, седамнаест година послије, српски народ може на „Мартовски погром“ да гледа као на догађај у којем је девастирано више десетина српских православних манастира (неколико оних које ћемо пронаћи на листи свјетске културне баштине), гробаља, села, у егзодусу протјерано на десетине хиљада Срба цивила, а посебно се тотално „етничко чишћење“ догодило у Приштини, Призрену, Пећи, Ђаковици… И све набројано десило се под будним оком међународне заједнице, која на варварство није одговорила правом и правдом, већ критиком протјераних Срба и забраном српским легалним институцијама да штите свој народ, територију и државу. У чему се, још, може огледати правни и политички, ријечју – цивилизацијски, бесмисао?

Извор: Независне

А смисао се, донекле, може наћи и пројектовати у жртви, коју је народ поднио на тој за Србе важној земљи, на земљи на којој су корјени наше националне културе и духовности. Жртва ће, временом, на смислу добијати само уколико схватимо да ћутање о њој није добра опција, јер право на неговорење и на ћутање од страдалих нисмо добили. И вјерујмо да је важно да се и о том, ко зна којем по реду, страдању српског народа, мора формирати и имати јасна слика, нескривених детаља, морамо имати конкретна знања како бисмо докучили значења свих одлика које су инхерентне варварству које је с краја 20. и посебно почетком 21. вијека демонстрирано на Косову и Метохији, у срцу старог континента. „Мартовски погром“ је још једна страница и оријентациона повијесна кота у историји Балкана и Европе, али и у историји међународног јавног права. Смисао српских жртава је у откривању бесмисла небрањених и незаштићених међународних правних аката. А има ли смисла међународно јавно право, ако је „Мартовски погром“, као злочин без казне, његова посљедица?

И док се свјетске силе боре за сваки педаљ своје државне територије, и док исказују нескривене намјере да је шире, посебно се позивајући на право формирано кроз стољећа њихове националне прошлости, на Балкану се догађа то да се политички руководиоци српских националних држава размећу својим практичко-политичким умијећем, које своде на одрицање од свега за чиме други посегне. Народ чијим перманентним тежњама ка слободи се увијек свијет дивио и због тога исказивао поштовање, данас се опредјељује за политичку и идејно-националну апатију. Та сазнања су тежа ако се подсјетимо наших великих страдања, а „Мартовски погром“ од 2004. године је једно од њих.

Ако не цијенимо слободу коју смо од предака наслиједили, какву захвалност очекујемо од потомака за ропство којем их предајемо?

Извор: Стање ствари

Став