Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Данас: Наслеђе без заштите

Дводневни научни скуп у САНУ „Заштита, очување и афирмација српског културног наслеђа на Косову и Метохији“, одржан у првим данима јуна после два одлагања због пандемије вируса корона, испоставило се да је ипак „темпиран“ у право време.

Усред припреме Нацрта закона о културној баштини у Србији за који је СПЦ јавно утврдила да у радној верзији не обухвата простор КиМ и да Цркву не третира као власника него корисника црквене културне баштине, али и после дипломатског беса Приштине због стављања манастира Високи Дечани на листу седам најугроженијих споменика Европе Ностре.

Приштина је недавно писала и Унеску тражећи, између осталог, да се српски споменици на КиМ са Светске листе културне баштине пребаце на самопроглашену државу Косово, иако није члан ове организације УН, наводећи да Србија нема надлежности на КиМ.

Део стратегије је и спорни косовски закон о културним добрима, према коме би сва материјална и нематеријална баштина у јужној покрајини требало да постане власништво самопроглашене државе косовских Албанаца. Он је привремено повучен из скупштинске процедуре под притиском Запада, али није трајно уклоњен из политичке агенде Приштине.

Ова случајна „поклапања“ уочили су поједини, у политику упућени, учесници скупа у САНУ, чему треба додати и спекулације западних дипломатских кругова да је питање СПЦ и културне баштине на КиМ председник Србије наводно тајно већ решио са претходном „ратном“ косовском администрацијом, уз наводну „помоћ“ немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Тиме се објашњава и разлог због ког Београд ове теме не кандидује за бриселске преговоре, иако улазе у завршиницу, како тврде страни посредници.

После свега што се чуло о деструкцији, албанизацији и косовизацији српског културног наслеђа на КиМ, посебно под протекторатом УН од јуна 1999, струка је на конференцији у САНУ била јасна – „нема одступања и компромиса“ у заштити и очувању баштине, мада на терену без СПЦ и страног ангажовања не може самостално да делује.

То значи да је и даље главно питање колико проблем српског културног наслеђа на КиМ може да изађе из оквира нетранспарентних политичких процеса, вапаја српског „броја један“ за компромисом на делу државне територије Србије, политичких пројеката, чија је КиМ жртва од завршетка Другог светског рата до најављених територијалних експеримената наживо смишљених на „салветама“ и плановима без означеног порекла.

Иако нико не може да аболира од одговорности за последња страдања српске културне баштине међународну управу на КиМ, екстремисте у редовима косовских Албанаца, косовске институције и њихову политику етнички чисте државе, то не значи да део одговорности за разна (не)чињења не жели и на званичном Београду. Многима је пало у око да на скупу у САНУ није било представника владине Канцеларије за КиМ, једног од државних стубова за бригу о културном наслеђу у Покрајини.

(Данас, 05. 06. 2021)

Став