Покрет за одбрану Косова и Метохије

Дарко Ђого: Зашто се не враћам на фејсбук (и зашто ме никада и није требало бити на твитеру)

Фото: ИН4С

Данас су ријетке књиге чије нам је читање не само хормонско задовољство већ истинско, образујуће, животно искуство. Књиге које нас мијењају. Хипертрофија информација свакако оставља мало пажње и воље за књигу по себи, а и оно што читамо – углавном представља свједочанство удробљене стварности око нас него било какав поуздан водич и одговор на питања како живјети? Зато је „Књижевност и коментари“ Слободана Владушића управо друга – тачније: „прва“ врста књиге – епохално штиво. Она књига која ти открива да се истина „открива а на нуди“. Која ти не да да спаваш, док је не прочиташ. Књига која ти мијења живот, још док је читаш.

У сред тог сасвим хришћанског и литургијског (а тиме и темељно српског) искуства – порука, преко неког од пет канала за поруке које имамо на телефону: „оче, хајде се вратите на фејсбук!“ И још скриншот једне „твитер“ објаве једног од наших важних политичара („шта мислите о овоме?“). Гледам у књигу коју држим и за коју се само питам „зашто је раније нисам прочитао?“, у поруке на телефону. Поглед се креће ка полици са књигама: на првој на видјелу су сабране књиге о Христу (које опсесивно скупљам, желећи да, ако икада буде снаге, напишем „Месију ХХ вијека“). Тамо се налазе „Време чуда“, „Мајстор и Маргарита“, „Посљедње искушење“, „Бајка“, „Јеванђеље по Исусу Христу“. Свака од њих јесте књига са чијим се виђењем Христа не само не слажем већ се не могу ни сложити. Оне су важне и велике књиге – за вјеру дубоко озљеђујуће, за мисао темељно изазовне и изазивајуће. Али ништа што бих могао да кажем о њима не би могло да стане ни у „лајк“, ни у „дислајк“, нити у срце, нити у емотиконе, којима нам је неко симулирао да је несводивост осјећања на знак мања ако скратимо опсег осјећања а повећамо опсег знакова.

„Зашто те нема на фејсбуку?“ Можда зато што сам схватио да је фејсбук одувјек био поље неразумјевања. Да сам мојим боравком „тамо“ и сам упао (не, не постоји бољи израз: у фејсбук се упада, као у бездан или пада, као у сваки ситни порок који са временом постаје зависност) у непрекидно коло инстант задовољства због писања и инстант задовољства због сазнања да неко моје писање уопште хоће да чита. У круг инстант запитаност због неразумијевања или разумијевања и неприхватања онога што пишем. Али ништа од свега тамо написаног неће заслужити ни бар мало поштовања које имају и неупоредиво слабије књиге на мојој полици. Јер, ма колико ми мислили да ми владамо свијетом који стварамо писањем, он је одувјек био ништа мање читаочев, али увјек посредован мјестом на коме се налазимо. Зато не постоји мисао која може да преживи фејсбук – мјесто које одавно није начин како да останеш „в контакте“ – већ јесте лажни космос нас палих демијурга који живимо од тренутних задовољстава. Као што не постоји ни порука – не парола или наредба – која може да преживи твитер. Платформе су не оно што ми мислимо о њима већ оно што јесу. Фејсбук: поље неспоразума нас слабих писаца (црквених и иних – црквених нарочито!) Твитер – поље лажне афористике и усиљене вицкастости, а данас све више поље политичких парола и захтјева, најјефтинији папир за транспаренте и пропаганду. Инстаграм – поље хиперестетизованог живота. (Од свих налога које имам оставио сам само инстаграм јер ми чува улогу контакта са родбином. На њему нико не пише много, већ колико мора. Такође, обавезао сам се – и држим обећање – да ћу сваку слику коју тамо објавим уједно и израдити. Јер: виртуелност нам је учинила оно што рат у Сарајеву није – одузела нам је фотографије).

Остављам, невољно, Владушићеву књигу. Почињу послови и дани. Гледам, преко ин4с-а у твитерски рат у мом најинтимнијем простору, у Црној Гори. И даље: све дискретно као да је напољу. Она јавност становишта за коју смо се борили – и даље је сабијена у политичком животу. Све је поље неспоразума, некада индукованог директно у Владушићевом Мегалополису, некада трапави одјек нашег невладања чак ни нашим отпором Мегалополису, уколико не прођемо духовно путовање на које нас води Владушић.

За Мегалополис то је свештени неспоразум парола. Твитерска размјена – та могућност да се сажето не разумијемо – као могућност да све за шта се боримо стане у нешто знакова и у нашу рецепцију тих знакова. Али – да бисмо светиње били у стању да бранимо и осјетимо, најприје је неопходно одмаћи се из Мегалополиса који управља нама. Или који би желио да то чини. Живот није знак. Политика није пракса управљања човјековом палошћу. Док то не појмимо, ништа ни од живота, ни од политике. Прагматика постаје природа: неспоразум – начин комуникације у неспоразуму. Тајна човјека није у нашим сликама о њему, не у ономе што ми о њему мислимо, већ у његовој личности. Докле год будемо удисали најважнију обману – да нам је као личност близак онај који и сам није још постао личност – лутаћемо беспућима безличног.

Зато: поглед на полице. На њима су, као у философији културе Владике Данила Крстића, слојевито говорећи Богочовјек, Оци, људи. Немам довољно живота за живот на платформи.

Извор: ИН4С

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print