Ових дана(16, 17, 18.и 19.јуна) се навршава 24 године од киднаповања више Срба у Ораховцу. Један од њих је био и Цветко Пелевић, кога су одвели из његовог дома у доњем делу Ораховца. Преносимо вам у целости сведочење његове супруге Олге, забележено фебруара 2017. године. Олга се пре непуно две године упокојила, не сазнавши истину о свом киднапованом мужу.
ОЛГА ПЕЛЕВИЋ, СУПРУГА КИДНАПОВАНОГ ЦВЕТКА ПЕКЕ ПЕЛЕВИЋА
Рођена сам 1943. године у Ђаковици.У фебруару 74 године пуним. Живела сам у селу Чифлук. Отац Никола и мајка Драгица Кркотић су поред мене имали још четворо деце: ћерке Јелену, Босиљку и Дару и сина Предрага.
У моме селу је била школа. У њој је се ишло четири године, а потом се ишло у Ратковац, где је била осмогодишња школа. Међутим, после завршене четворогодишње у нашем селу, отац ме није пустио да идем даље.
Из Чифлка сам се удала у село Сарош за Цветка Пелевића. Цветко је рођен 07. априла 1935. Тамо је било десетине српских кућа, сећам се било је сем Пелевића још и Башановића, Ускоковића, Ратковића… а у Чифл`ку су поред нас Кркотића живели и Башановићи и Никићи. У Сарошу сам родила првућерку Снежу, а две друге Сузану и Светлану, сам родила у Ораховцу где смо прешли после да живимо. Муж је добио посао у Трговинској фирми Подрима, као директор. Имање које смо имали у Чифлку, као и оно у Сарошу је продато. Један по један, Срби су одлазили за послом из тих места, а и штету су нам чинили Шиптари. Ех, у сред бела дана су секли нашу шуму, узимали дрва…Били су увек сложни у злу и штети.
А у Ораховцу лепо смо живели док се десило ово зло. Прво 1998. године, када је био напад на Ораховац, а после и 1999. када су ми мужа одвели. Сећам се кад је био напад јула `98, пуцало се са свију страна, осећали смо велики страх, седели смо у соби, никуд нисмо смели, али хвала Богу, све се добро завршило. У стану смо били (живели) све до јуна 1999. године.
Више се не сећам ни дана, ни датума, али знам је био јун, и да су ми мужа узели сутрадан по одласку наше војске из Ораховца. Били смо сами у стану, сећам се, седео је за столом, почео да доручкује. Тога јутра нас је звао Гради (Градимир Мајмаревић)да идемо горе у српски реон код њега. Викао је мом мужу на телефон ,,Ајде дођите горе код нас, јесте ли луди што сте још у стану, зар не видите које ућке дошле?“
И мо смо се спремили, да идемо. Планирали смо да кренемо после доручка. Међутим,у кућу су нам упала четворица. Били су у униформама. Двојица су имала црне униформе са амблемом УЋКа на надлактици, а двојица су пак имала маскирне униформе, доминирала је зелена боја, ал су и они исто имали обележје УЋК на рукавима. Један од њих је био из Ораховца, живео је у улици код Панта Грковића, ал не могу да се стим како се звао. Тројица су угурала мога мужа у собу, а четврти је стајао испред мене са упереном пушком ка мени. Тражили су оружје и чуло се тамо из собе гурање и кошкање. После неког времена, изашли су из собе, водећи мога мужа испред себе. Џаба се опирао. Ја сам питала,, шта ћете ш њим, где га водите?“ а један од њих ми је одговорио ,,Мајко, не брини, ће га доведемо, само да га испитамо!“ Ја сам стајала на тераси и гледала у ауто беле боје којим су га некуд одвезли. Убрзо је прошао други ауто, црвене боје и у њему сам видела Свету Грковића. И њега одведоше, помислих.
Ушла сам у собу, погледала у витрину где нам је седела уштеђевина, али фијока је била откључана, а новца није било. Опет сам изашла на терасу, не знајући ни сама шта да радим. У то су наишле две ћерке и жена нашег комшије Ђ. Са њима смо се дружили, они долазили код нас ми код њих. Звале су ме да идем да се склоним код њих, али ја нисам хтела. Говорила сам да нећу да напустим кућу док се Пеко(како су сви звали мог мужа) не врати. Убеђивала је ме је Ђ. жена,, па ти си луда, зар не видиш шта се дешава“, али ја сам упорно желела да останем. Међутим, она видећи да ме не може милом убедити, узе кључеве од мога стана, позатвара прозоре, мене избаци на терасу, закључа врата и готово вичући рече: ,, Е сад у кућу не можеш, седи сама на терасу, па ако ти се нешто деси, сама си крива, ми одосмо!“ Ја видо, не видо, кренух са њима.
Те вечери је росила нека ситна киша, а на бензинској пумпи, доле код зграда, зауставило се возило КФОРа. Ја сам изашла да јавим да су ми ућке ( тако смо звале ову шиптарску војску), мужа одвели. Нису ме разумели ништа. Ја сам и рукама објашњавала, показивала кућу али ништа. Те ноћи сам преспавала код тих комшија, а сутрадан су девојке виделе неке Кфоровце како лупају на врата мога стана. Рекоше ми да мене траже. Ја изађох и видех тројицу мушкараца: један у униформи КФОРа, други у униформи УЋКа , а трећи је био наш Србин из Ораховца, Станко Левић. Питали су шта се јуче десило. Ја сам причала све по реду, Станко је преводио на немачки, а Кворовац је записивао.
Кад су завршили са узимањем изјаве, онај из КФОРа ме питао: ,,Оћеш ли да те водимо у српски реон?“ Ја сам рекла: ,,Док ми мужа не доведу, не идем!“. Али после ме ћерка Снежа, која је избегла из свог стана у доњем делу Ораховца и отишла са породицом горе код породице Станковић, звала и запретила: ,, Ако ти, мама, не дођеш ја и Мијо(зет) долазимо по тебе!“. Е сад нисам имала куд, нисам хтела да ми ћерка и зет ризикују животе за мене, и одлучила сам да идем. Компија Ђ. ми је рекао да ће он и његове две ћерке да ме одведу,, не до српског реона, него и до Призрена ако треба“, али ауто да вози он не може. Мени је било жао да оставим ауто, јер сам рачунала, ако треба да се селимо из Ораховца, аутом морамо. Ојдосмо код другог комшије, Насера, и он је у близини живео, а био продавац у фирми мога мужа. Међутим, његова жене је изашла на капију и рекла ми да Насер није ту, већ је ,,отишао у Албанију да доведе неку фамилију“. Онда Ђ., који је на сваки начин гледао да ми помогне, отишао код другог комшије Б., који је имао кућу до нашега стана, и, Богами, он пристао да нас вози. Узох неке ситнице из куће,закључах кућу, кад пред кућом гума од аута доле, издувана. Узеше они на брзину поставише резервну, а ја плачем, моја душа зна, како ми је било да се одвојим од куће. Пре поласка назвах Снежу да нас сачека на улазу у српски реон, јер они не смеју тамо да улазе и кренусмо. Ђ. ми је рекао да не плачем, јер ће по томе познати да сам Српкиња кад прођемо кроз град. ,, Видиш да сви славе, ако ти плачеш, одмах ће знати да си Српкиња, а ми да те бранимо после не можемо“. И тако Ђ. и Б. ме пребацише до места где је чекала Снежа, поздрависмо се, Снежа преузе ауто, а они се вратише назад. Јавили ми се после да нису имали проблеме успут. Опасно било, и њих и ако су Шиптари, могли њихови да казне што помажу Србима.
И тако ти ја дођем код Мајмаревића, а моју кућу заувек напустих. После су и Градимира киднаповали, а ја сам, као и Веска Градетова жена, али и жене Свете Грковића, Марка Витошевића ишла свуда где би ме позвали, давала изјаве. Док нисмо отишли из Ораховца водили ме и у Приштину, а после кад смо се одселили, и у Куршумлију, Београд и свуда где би нас позивали. Међутим, нико ништа није знао о моме мужу.
Сретала сам се са Јелом, Милицом, Веском и другим женама, али нико ништа није знао. До данас нико од њих није пронађен ни сахрањен. Ни Света, ни Марко, ни Гради, ни мој муж. Само Панта Грковића су одмах нашли, и овде у црквено двориште га сахранили. Панту су, како се тада чуло, одма убили, он је покушао да бежи, кад је видео УЋК. Ал ухватили су га и убили. Донео га КФОР у врећу и сахранио.
А за мог мужа знам само оно што је причао Тика Миљковић(који је истога дана кад и он, одведен из блока где смо живели), да је душу пуштио у Ватрогасном дому, где су их држали затворене. Тика, који је по једној верзији побегао, је причао да су их тукли и једног по једног, пребацивали у посебну просторију. Прво су Тику мучили и бацили га у једну собу, а после Пеку. Пека је тражио воде. Тика му је пришао, рекао му ко је, пошто га није препознао, и дао му воду. По Тикиној причи мој Пека је ту одмах издахнуо. А када су мог мужа пошли да сахране, икопали рупу у коју ће да га баце, Тика је побегао. Бежао је кроз поља, шуме, њиве, све док је стигао у Призрен. Тамо се склонио у Богословију, где су били Срби из Призрена смештени. Тику су из Призрена после пребацили код сина, ван Косова, а за остале ништа се не зна. И ко зна да ли је Тикина прича била истинита, јер је имао две три верзије.Мало је оних који верују да је Тика побегао, а више оних који мисле да му је неки Шиптар помогао да побегне. Тика је после умро, и истину са собом у гроб однео.
Ја само знам да је мој Пеко имао 64 године кад су га одвели, на себи је имао кошуљу кратких рукава, панталоне…спремали смо се да кренемо…Летње време је било, јун месец. Та слика ми је и сад пред очима. И данас не знам зашто су то учинили. Живели смо лепо са њима, он је био директор Подриме, волели га радници… Али зло, зло је дошло време…
Тако своју причу, завршава Олга Пелевић, сада расељено лице. Са ћерком и њеном породицом живи у Врњачкој Бањи, а у Ораховац дође два пута годишње да се пријави за косовску пензију и новац који добија као одштету за киднаповање мужа.
Забележила у Ораховцу, фебруара 2017. Р.О.
