Албански премијер Еди Рама и косовски премијер Аљбин Курти доминантни су политичари данашњег албанског корпуса, али однос света према њима, њихове политичке платформе и политичко деловање као и међусобни однос рефлектују сву сложност тренутног албанског политичког миљеа, његове концептуалне форме, различите носиоце и снаге које стоје иза њих и прилазе албанској националној идеји и њеној финализацији у јединственој албанској држави. Рама и Курти у том представљају два пола албанске политике и два концепта реализације идеја албанског националног покрета на Балкану, коју за ову прилику зовемо “албанским светом” као ознаком за етничким албанским просторима који сежу до неколико балканских држава. Раније је међу Албанцима у Северној Македонији афирмисана идеја “природне Албаније” која би обухватала све балканске територије насељене Албанцима, а која води порекло из документа Албанске академије наука промовисаног у октобру 1998. Рама је 2016. одбацио ову идеју. „Немамо право да мењамо границе нити да узмемо део територије од Грчке, Србије или Македоније и да на тај начин стварамо ‘природну Албанију’“, рекао је Рама.
Еди Рама је за свет дуговечни премијер, лежерни суперстар балканске политике који самоуверено води своју земљу на платформи евроатлантских интеграција. Албанија је од 2009. чланица НАТО и од 2014. земља кандидат за чланство у Европској унији. Рама не одбија међународну заједницу. “Ми не одлучујемо. На њима је да доносе одлуке, а ми морамо да их поштујемо”, каже албански премијер.
Курти је прикупио веома шаренолик и широк спректар политичких квалификација, од „албанског Шешеља“, „савременог троцкисте“, „урбаног бунтовника“, „шовинисте“, „анархисте и антиглобалисте под маском радикалног албанског националисте“, „криптокомунисте“, „енверисте“, „србомрсца“, „великоалбанског шовинисте“, „антиисламског фундаменталисте“… Он за себе каже: „Могло би да се каже да сам романтична особа, али нисам шовиниста”. Далеко би нас одвело ово набрајање. Све су то квалификације које указују на сумњичавост према њему. Еди Рама, рецимо, нема ниједну такву квалификацију, иако потиче из само језгра номенклатуре, будући да му је отац, Кристак Рама, био официјелни вајар Енвер Хоџине Албаније.
Али, по свом положају остракизоване личности, Курти је заправо више прави “просрбин” или “Србин” јер је његова аутсајдерска позиција, ван мејнстрима и главног тока у којима лагодно ужива већ етаблирани Рама, типични вишедеценијски српски положај одбачене и изоловане нације.
Косово, не само да је још далеко од праве могућности да се потврди као стварна држава, него су САД и ЕУ од почетка рата сасвим напустили тај план, свесне његове неостваривости и од септембра прошле године, уместо тога, нуде сурогат регионалне државности унутар Европе, коју би требало да признају НАТО и ЕУ. Оно је тек у априлу ове године доспело на “белу шенген листу”. Свестан те чињенице, Курти по сваку цену, укључујући ту и сукобе са међународним факторима, настоји да увећа унутрашњи волумен албанске државности, да Косово учини “грађанском државом” у којој ће Срби појединачно имати сва права, колективно нека културна права, али без икакве могућне аутономије и Заједнице српских општина која је већ 10 година неиспуњена обавеза Приштине из Бриселског споразума.
Док лондонски “Економист” на целој страни прошле недеље с дивљењем описује Рамин тријумф, представљајући албанског премијера у разговору док држи ноге на столу, после повратка са разговора са челницима победника Лиге шампиона, Манчестар ситија о стварању мреже тренерских академија на Балкану. “Он је импозантан у мајици, панталонама и блиставим белим патикама. Висок је шест стопа и седам инча, обријане главе, са дотераном белом брадом, ишараним брковима и будним, гнусним очима: можда не бисте желели да налетите на њега у мрачној уличици у поноц́. Течно говори низ језика, он је очигледно космополита, упркос одрастању у једној од најизолованијих, најопакијих и параноидних земаља света, коју данашњи Албанци често описују као ‘Северну Кореју Европе’ пре колапса комунизма 1991.”
Западне новине су на другој страни пуне осуда Куртијевог понашања, скривених или отворених претњи санкцијама Куртију лично, а Косову такође. О њему негативно говоре међународни изасланици, државни секретар Блинкен. Што свет више воли Раму, утолико су оштрије његове осуде на Косову, где је Рама изложен најтежим могућним увредама. А чини се да је најтежа увреда повезана са било каквим позитивним ставом према Србима, тако да је Рама “просрбин”, “Вучићев војник”, што га је све приморало да у сред Приштине заједљиво изјави да је “више од просрбина” и да је “Вучићев брат”.
Рамине присталице одбијају сваку врсту “јединства” са Куртијевим присталицама и нису нимало нежне у свом одговору. Они тврде да Албанија “подржава Косово као државу прозападних грађана”, насупрот Куртијевим присталицама који су “неке талибанске фаланге, које траже да протерају Запад са Косова и претворе га у територију без управе”. Они Куртијеве следбенике називају “гомилом фаланги које хоц́е да одустану од НАТО-а, одустану од САД и чланства у ЕУ и подрже Аљбина Куртија, једног лидера у историји Косова који је чинио гестове насиља над Албанијом”. Истовремено, одбијају да буду против странке Ибрахима Ругове, “оца модерног Косова, против странке Хашима Тачија и других лидера ОВК, који су оправдавали међународну интервенцију на Косову”. Куртијеве “фаланге” не представљају Косово, вец́ један број оних на Косову који су “олош косовске државе, најнеобразованији, најнеукији и изнад свега без икакве националне свести, вец́ су једноставно војници злог популисте, који настоји да поништи историју Косова да би створио сопствену историју користец́и Косово”.
Злогласну репутацију у Куртијевом покрету и међу присталицама, Рама је стекао одобравањем и активним учешћем у пројекту “Отвореног Балкана” и прихватањем одредби Бриселског споразума о Заједници српских општина. “Отворени Балкан” за Раму “није игра Србије”, него је прилика да “Косово извуче свог магарца из блата”. “‘Отворени Балкан” је изданак Берлинског процеса за брже кретање са слободом кретања људи без чекања да нас једном годишње окупе на другом састанку. ‘Отворени Балкан’ не преузима ништа, вец́ им омогуц́ава да извуку свог магарца из блата. ‘Отворени Балкан’ припада албанским пољопривредницима који су највец́и извозници у региону. ‘Отворени Балкан’ је за туристе који не желе да губе време. ‘Отворени Балкан’ је за раднике који не желе да се баве бескрајном папирологијом. Где је овде издаја? Да ли ц́е Србија имати користи? Србија је, чак и са затвореним Балканом, угушила косовско тржиште робом”, изјавио је Рама.
Однос Куртија и Раме је у многоме историјска реприза односа Адема Демаћија и Ибрахима Ругове. Демаћи и Ругова су историјске вође савремених косовских Албанаца. Демаћи је политички затвореник у Југославији с најдужим европским стажом, а Ругова познавалац француског постструктурализма и опрезни политичар који је, све до Рамбујеа, уздржавао и успоравао албанску жељу за оружаним устанком. Обојица су носиоци највише европске награде за људска права – Андреј Сахаров. Ругова је био препознатљив по свом свиленом шалу и познат по томе да је својим посетиоцима даривао по камен. Била је то, кажу, порука његовог карактера. Истовремено „мек као свила и тврд као камен“, Ругова је био оличење предвидљивости и стабилности на хронично немирном и насилном Косову.
Чланови Демократског савеза Косова данас су најоштрији Куртијеви критичари, али су такође на мети најоштријих критика. Бивши саветник Ибрахима Ругове, Мухамет Хамити, критиковао је владу Аљбина Куртија због лошег вођења спољне политике. Хамити је рекао да су представници владе од почетка мандата наводили да ће спољна политика Косова “кренути од нуле”, али да није очекивао да ће је практично и “свести на нулу”. Спољна политика владе Аљбина Куртија је бесмислена и слаба – закључује Хамити.
Против заоставштине Ибрахима Ругове води се систематска борба на терену јер се они од осталог политичког спектра сматрају недовољно Албанцима, нису окрвавили руке, нису се истакли у борби против Срба, немају заслуге и самим тим немају право да воде Косово.
Адем Демаћи је, чак и посмртно, био чест и оштар критичар Ибрахима Ругове. Говорећи 2013. на универзитету Пјотр Буди, Демаћи је споменуо и Нелсона Менделу, рекавши да је он херој, а не бивши председник Косова, Ибрахим Ругова. “Он није био херој, није умро за народ и није имао снаге да прогласи херојима жртве из Преказа. Чињеница да је отишао у Италију и оставио свој народ, састанак у Београду са бившим председником Србије Слободном Милошевићем, где је он позвао на окончање рата, показали су да он није био херој”, рекао је Демаћи.
Курти је, међутим, против свега што обележава Ругову. Он је његов чисти антипод. И то не само данас. Курти је настао као Руговина негација још давне 1998. Ругова је, подсетимо, тада има “паралелну државу” са бројним министарствима од којих готово ниједно није имао ни циљ, ни функцију, осим министарства образовања и здравља. У септембру 1996. Ругова и Милошевић су одвојено потписали Споразум о нормализацији наставе на Космету, после посредовања католичког удружења Свети Еђидије. Тај споразум требало је да буде увод у каснији предвиђени “свеобухватни споразум” који би поставио Косово у оквире најшире аутономије, готово самосталности. Али, споразум је убрзо миниран.
Први озбиљан политички изазов с којим се Ругова суочио десио се с јесени 1997, када су студенти паралелног универзитета под вођством Аљбина Куртија, организовали прве масовне демонстрације у Приштини након 1989. Иако су студенти, који су захтевали да се врате у зграду Универзитета, узвикивали пароле против српског режима, ове демонстрације су у великој мери представљале упозорење Ругови да његови ненасилни методи више не функционишу и да нове генерације губе стрпљење. Још више од овога, демонстрације су практично срушиле споразум о образовању и перспективе за какво–такво дипломатско решење косовске драме која се назирала. Оне су практично значиле заокрет ка рату и промену односа снага унутар вођства албанског националног покрета. Београдски дневни лист “Наша борба” тада му је доделио награду за толеранцију, али је он није прихватио.
Демаћи се политички активирао 1996. године, заменивши Бајрама Косумија као председника Парламентарне партије Косова. У то време, предложио је конфедерацију држава која би се састојала од Косова и Метохије, Црне Горе и Србије (тзв. Балканија). Његова прошлост политичког затвореника дала му је кредибилитет међу косовским Албанцима. Њему је пришао и тада млади студент, Аљбин Курти.
Две године касније, придружио се Ослободилачкој војсци Косова (ОВК), као шеф њеног политичког крила. У интервјуу за Тхе Неw Yорк Тимес 1998. године, одбио је да осуди насиље ОВК-а, наводећи да „пут ненасиља није нигде одвео. Људи који живе под таквом врстом репресије имају право на отпор.” Године 1999. поднео је оставку у ОВК након што је присуствовао мировним преговорима у Француској, критикујући предложени споразум зато што не гарантује независност Републике Косово.
У то време, Адем Јашари и другови су већ глумили војску по дреничким шумама. Демократски савез Косова уочи протеста позвао је студенте да остану код куће, али одзив је био масиван, и дошло је до насиља; Руговин политички монопол био је озбиљно уздрман. Касније је студентско руководство углавном завршило у Ослободилачкој војсци Косова, а Курти је све до данас остао жесток критичар Демократског савеза Косова.
Година 1999. је година коначног разлаза Ругове и Тачија и великог успона човека кога су звали Змија док је командовао тзв. Ослободилачком војском Косова.
“Ја сам суоснивач ОВК. Од 1992. године сам учествовао у акцијама у Дреници. Био сам од почетних идеја у ослободилачком рату”, тврдио је Хашим Тачи. Али, Тачи се умногоме већ бавио политиком. Он је експонент “дреничке групе”. Политичко порекло Ослободилачке војске Косова била је мала група „енверистичких” политичких избеглица који су се залагали за уједињење Косова са Албанијом, које је представљао Народни покрет Косова (ЛПК).У Рамбујеу 1999. године, на мировној конференцији о Косову, наводно је упитао: “Шта, зар ја да будем професор историје у Малишеву”.
Он је уместо професуре, у Рамбујеу промовисан као нови лидер. Косовски Албанци су у Рамбује отишли са једним вођом, то је био Ибрахим Ругова, а вратили су се са другим – то је био Хашим Тачи.
